Olja Ristić

Članci označeni sa „smeh“

Da li je verovati sebi isto što i verovati u sebe?

zagrljaj cveca

Nije – zašto nije.

Jeste delimično – zašto jeste.

 

Nije

Verujem sebi. Priznajem sebi, nekad pomislim, i više nego mi je potrebno. Sagledavanja me ponekad i sruše. Obore. Obećanja sebi ispunjavam. Kad ne ispunim obećano popričamo ja i ja nekad ljutim tonom dokle misliš da odlažeš odlazak kod lekara, ponovo si slaba da ostaviš cigarete, opet si prećutala, i morao je jezik da ti bude brži od pameti i slično.

Ne pravim se luda kad pogrešim. 

Pospem se pepelom pred sobom, nekad i pred drugima. Bez problema. U pepelu je Feniks (uvek se setim).

No to ne znači da verujem u sebe da mogu, da uvek mogu da i delujem… da ne ostaje samo na rečima, u razgovorima u mojoj glavi. Da mi je samopouzdanje na uvek istom nivou. Spadam, spletom sretnih okolnosti u detinjstvu, u osobu kojoj su vešto otvorili najbliži vaspitači od roditelja do nastavnika i jednog dela rodbine put ka snažnoj izgradnji samopouzdanja u najranijoj dobi. I ne žalim se. Mislim da je to bila privilegija. Dalje je i društvo, obrazovanje a i sam neki moj ukrštanjem gena, karakter gajio samopouzdanje. U tome su bile bitne dve stvari: volja i smeh.

Kako se vremena menjaju, kako se ne čuvaš od života i prolaziš razne prijatelje, neprijatelje, poslove, firme, kolege, ljubavi, nove poznanike, nove izdaje, političke promene, ratove ah, šta sve ovo podneblje negativnog nudi možeš i dalje da veruješ sebi, ali ti je volja poljuljana a smeješ se sve manje.

Barem ja.

I dalje sam iskrena prema sebi, sve što mi se loše i dobro dešava promislim. No, u sebe ne verujem na isti način.

I dalje bih mogla reći verujem u sebe ali ne koliko verujem sebi. Nisam više jednako moćna da svojim samopouzdanjem rešim mnogo toga. Nisam ni toliko hrabra. Nisam ni toliko voljna.

Ona u meni koja veruje sebi sad kaže: to je zato što si promenila fokus šta ti je važno, starija si…menjaju se potrebe…

Isto kaže: suzili su ti polje mačevanja i borbe

Isto kaže: suzila si širinu svog vidnog polja, pa ti vidi kako ćeš pronaći prolaz!

I verujem joj.

Ali ne verujem u sebe da ću je poslušati,

da ću se baciti u akciju!

 

 

Jeste delimično

Jednostavno je: sve što sebi mogu da saspem u lice ne bih mogla niti smela da ne verujem u sebe da ću to izdržati. Niko me ne može povrediti koliko ja sebe mogu svojom sopstvenom iskrenošću. I svojim prihvatanjem da iskrenost drugih čujem i raščlanjujem ih ko kišne gliste da vidim jesu li bili u pravu. Nekada je to čista zloba, da, ali nekada oni sa strane bolje vide. Nikad ne zanemarujem tu činjenicu. Samo što sa iskustvom brže prepoznajem manipulante od iskrenih ljudi. No dovoljno verujem u sebe da sve to predstavlja DAR i da ću ga, bio lep i loš izdržati. Iskoristiti. Ne poleteti previše, ne pasti preduboko. Pa i da padnem. Verujem da, verujem i za mnoge oko sebe da smo još uvek, možda nešto manje ptičice na oko, ali da kad zagusti, Feniks ume srazmerno instinktu samoodržanja da naraste i da mu se krila naprasno razmašu. Ako smo verovali sebi i bili iskreni sa sobom.

Ako mašemo krilima živeći u lažima nemamo ni jedno ni drugo, ni verovanje sebi, ni veru u sebe, živimo magnovenje, imitaciju sebe, a svet je fatamorgana, svakog dana besmisleno drugačija, zavisna od drugih više nego što naše biće možemo u tim okolnostima sačuvati kao svoje.

 

Dozvolimo sebi da se prvo sa sobom upoznamo.

 

Dobrota ne pamti neuzvraćenost

ATATA

Neke je stvari nemoguće opisati. Ne ukratko sigurno. Možda ni tomovi romana ne bi bili dovoljni.

Jedan je takav jedini moj tata.

Običan tata. Tata mata. Posedeo sa dvadeset pet a igra fudbal sa mladima od dvadeset godina u svojih sedamdeset pet. To je onaj tata koji mi u studentskim danima, kad ustanete u jedanaest pre podne, kaže „Joj što si cmoljava sva tako“,  i skuva kafu, ili kad se prvi put napijem u životu od dve čaše viskija  i zakukam donosi sok od paradajza i slaninicu i hrani me ko bebu, sa rečima „proći će, nije strašno, znam kako je meni bilo“. Više smo porodica koja se bavila sportom i živela na sokovima i mineralnoj vodi pa alkohol je na mene delovao sramotno. Posle sam na žurkama stekla malo kondicije ali nikad kao neki. Tata je kapirao to.

Na vreme, u nekim mojim godinama napravili su mi zasebnu sobu da mogu da slušam muziku koju želim, čitam, pričam sama sa sobom. Uvek je znao kad držim vrata te sobe otvorena i zašto, (mama malo omašivala), a kad nikako ne želim da mi ulaze. Ne znam kako, on je znao. Možda smo slični.

Tata je taj kome brige nisu mogle ništa. Vlasnik svog života, kako je odavno govorio to je sad već moderna fraza, on je tako i živeo. Dok smo mi zdrave, mama i ja, sve ostalo je zanimljiva borba u kojoj on ume da uživa. Da sam samo delom kao on, ma jesam ali da sam više kao on…

To je onaj koga u kraju sreću mladi sa rečenicom „Čika Vojo ja kad vas sretnem znam da će mi ovo biti super dan“!

– Čika Vojo samo da Vas zagrlim, tako ste opičeni!

– Voja je naš poglavica, plemena ludaka, kaže moja sestra od strica

Tata nas zasmejava do suza. Sa njim se prvo iscerekaš a onda pričaš ostalo. U njemu je dete dominantno. I to dete nam se brine nad mamom, nekad je i naivno, ali uvek je mudrije od svih nas koji smo oko njega odrasli. To dete me je štitilo, kao niko, i ojača me svaki put. Kako? Vedrinom, spadalo dete, ništa ne leči bolje od ajd stisni zube završi to koliko stigneš, pa da se zezamo.

Tata je upravo uvek živeo – idemo dalje.

Bio je strpljenje. Umeo da odćuti. Da konstatuje kratko. Ako ga izigraš jedno hiljadu puta e tek onda se pričuvaj te oluje iz njega.

Prvo nije dozvoljavao da imamo mačku u stanu a na kraju je odlepio za jednom koju je mama donela pa za drugom, pa sada je postao od hemičara veterinar i unazad petnaest godina ja ne znam šta bi lutalice i ostali psi koje je on udomio, lečio, prosledio azilima. Mnoge je otplakao kada su odlazili jer kratko žive naši drugari psi. Tata je plakao, za majkom, za ocem, za bratom, za prijateljima, za mamom kad je padala u kome, od sreće kada se oporavljena mama vrati. Plakao i neizmerno nas zasmejavao sve ostalo vreme.

U njemu je jačina dobrote, one duboke koja ne pamti neuzvraćenost.

Odoh da ga zvrcnem telefonom pre posla da jača uđem u ovaj dan.

 

*

Četvrti dan izazova pokrenut na ritamdana.com

 

Oblak oznaka

VLADANKA 218

O svemu ...

mteodoraa

Jer ono u šta ljudi poveruju, to će vremenom i postati.❤ Because in what people belive, that's who's they will become as the time passes by. ❤

Od knjige do duše

O knjigama, časopisima, novinama... O bibliotekama, muzejima, arhivima, pozorištu... O filmovima, serijama, dokolici...

Ninus.Nestorović

Aforizmi i satira

Samozaludake

#samozaludake

mrnjau85

Novosti (za glupe) kao nove vesti

diz que diz

Они рекли, ми казали. Заправо, превели. diz que diz објављује преведене чланке са водећих портала о темама које не налазе простора на српском.

Kultura i ja

muzika vreme kultura

Libertas Nova

Kreativnost je svuda oko nas...

Marat M'saev Daan

Moj spisateljski kutak

... by Ivana A.

Pronađi sebe da bi razumeo svet