„Bez poente“, zbirka kratkih priča, autorke Radice Milovanović, osvrt
Koliko god autorka želela da iskaže naslovom knjige „Bez poente“ da život nije nametanje a ni nadmetanje… Da život priča sam za sebe dok ga skromno darovani živimo i poštujemo sve što u njemu iskušava svakog čoveka… Da svi smo tu da se u njemu snalazimo i što manje ogrešimo, da se ne osilimo… ovo je ipak zbirka priča sa POENTOM da je svaki dan i svaki čovek vredan. Nenametljivost je PRIHVATANJE, poštovanje i muke i sreće ljudi oko sebe. Autorka vidi detalje svetova od intelektualaca do ljudi svih zanimanja. Njoj je prihvatljiva jedino veličina duše i slobode da se živi i dopusti drugima da žive, bez osude. U pripovetkama su i lični momenti i posveta svojim korenima do duhovitih igranja na ženske teme, neobična osvrtanja na ljubav, na svakodnevicu. No retko ko u toj meri je dotakao toliko različitih situacija a poručio nam – znam život je zeznut, razumem i kad padaš i kad se penješ, izdrži jer to je tvoj put. Svet je mnoštvo puteva koji se prepliću, spajaju, odbijaju, mimoilaze …i to je tako. Prihvati sebe i kad se grčiš od bola i kad se smeješ da sve odjekuje. Bez poente, bez opterećenja nekim hiperegom i smislom. Samo si čovek. Budi čovek. E to ako uspeš to je poenta. Velika #preporuka za životne priče bez ukrašavanja i šminkanja koje nam je podarila Radica.
U priči „Spremačica“: „Imam iskustvo više, građanin prvog reda nisam bila nikada, ali i građani drugog reda su ljudi, a to oni s visoko dignutim glavama ne vide, što je tužno. Nisam se snašla ni sa jednima ni sa drugima, bila sam i ostala svoja.“
Tako kao i kod Danila Kiša što mi je iz studentskih dana postala moto i u ovim pripovetkama nađoh poruku – „Želim da živim u miru sa sobom a ne sa svetom“. A svet ima pravo da postoji kako je njemu ćef, čini mi se da autorka poručuje, dok miluje svakog kog boli, pokušava da ga razveseli i podigne svakog ko se savije i padne. Koliko god vazdušasto i šaljivo ukazivala na sve komične i lepe situacije da je život za uživanje neće zaboraviti da pruži ruku onim junacima koje sistem drži na margini, poješće lako u dve rečenice sujetu svakoj sujeti. Posvećena svakodnevici ukazaće na prepoznatljive univerzalne istine. Neke će boleti neke će vas slatko zasmejati.
U jednoj od priča kaže: „Sloboda je pozitivna stoka puštena na livadu da živi svoju prirodu jer je zajednica gušila.“
Sretnite se sa njenim prijateljem iza duge Maretom, „Prolećnim prozorima“ , „Fejsbučenjem“ , tu je „Porcija gena“ , „Polovne reči“, „Gramatičko filozofiranje“, meni najdraža „Šetamo moj klovn i ja“ i mnogim još pripovetkama.
Za kraj izdvojila bih citat:
„Tačka ne postoji dok nas ima. Sve su stavljene zbog gramatičkih pravila onih iz srca, a te priče, život traju, imaju još dve dodate, tri ukupno, i negde za nekog traju.
Imamo i one dve tačke što nabrajaju poraze, greške, sreću, mudrosti…Nema ni tu tačke.
Tačka ima pravo da stoji i označava kraj onda kad mi ili naši najmiliji odu zauvek.
Ostalo su zarezi, uskličnici, upitnici i …“
Hvala Radica Milovanović uživanje je iščitavati tvoje igre rečima!
Slučajni bloger 
Skorašnji komentari