Drugi dan izazova – prevazići jednoličnost

Pokemon Go

Dosada je poprimila potpuno novu dimenziju u ovo naše  doba u takozvanoj petoj brzini. Brzina ali ne i širina. Nije to više čuvena dokolica u kojoj mirno ustaneš, budiš sebe ritualom koji ti prija, natanane, čeka te jedan kao i svaki drugi bezbrižan dan, obezbeđen si i na putu si da postaneš Hegel. Može i neka priroda tu da se umetne i ti zagledana u daljinu kontaš, otkrivaš smisao,  istinu ljubiš, pišeš, šetaš, mudruješ.

Dosada je u mom okruženju poprimila oblik brze mašine u koju te ubaci svakodnevica i ti jurcaš ne bi li stigao sve Pokemone da pohvataš i odradiš za – eto tek da imaš da se prehraniš.

Ok sačuvamo onaj jutarnji ritual, ustanemo dva sata ranije jer taj jutarnji mir ne damo, kad sebe malo dovedeš u red, udahneš, pre nego se zaletiš, ta jutarnja kafa pred START, nekome nešto drugo, vežbe sa loptom, vežbe bez lopte, šetnja psa po hladovini u ova letnja jutra…

No svaki dan ume biti sličan, nalik onom prethodnom, nalik onom pre dva meseca. Ima takvih poslova koji daju različitost ali nemaju svi takve dane. I onda zapravo sve te malne funkcije koje po rutini obavljaš kao neki robot učine da ne osećaš, da ne uživaš, da te i nema, da se onako smeješ, da onako pričaš, da onako čuješ, da onako pitaš, da onako kažeš…

I pobuni se ono JA na to onako. Na tu istost. Wau ala je meni ovo sve dosadno!

Kad sam zaboravila da ne moram baš sve stići?

Odvojiti se, stati i hajde malo da i zakasnim, da propustim, da zaboravim, da sam neposlušna, neorganizovana i nevaljala.

Hajde malo da neću!

Nego hoću baš ono što mi sad pade na um. Idem do reke. Idem peške. I ne sećam se da imam onaj problem. I da moram svima njima da se javim. I da me duša boli za nju, njega i da me čeka to i tako.

Odoh! U dokolicu. Ne da budem Hegel. Da budem malo JA.

*

Drugi dan izazova koji je pokrenula Merima na ritamdana.com

Pisanje: čuvar moje slobode ili kako me jedan beogradski golub podsetio…

Ćaskanje

objavljeno na blogu Kreativno pisanje

 

Evo jednog događaja od pre otprilike godinu dana. On mi je pokazao da sam sačuvala tu uvrnutu osobinu svog uma  da zapaža  čudne metafore koje su skrivene u scenama svakodnevnog života, da volim to da zapišem kao crticu, kao belešku, kao podsetnik za sebe, o sebi, o okolnostima u kojima me neka ruka odozgo zavrtela kao čigru i ja se još vrtim. I dalje živi ta potreba da pišem i ta moja želja ne stari sa godinama. Naprotiv, sazreva.

Napet dan na poslu, dinamični telefonski razgovori sa klijentima, neki psovali, neki cvrkutali, svakako gori mi još uvo od slušalice i jezik od ljubaznosti koju sam morala da reflektujem prema njima, zaslužili oni to ili ne. I konačno kraj radnog dana, ja polu-luda ulazim u autobus i sedam, eto praznog sedišta do prozora! Da se predahne malo! Nalaktih se i zurim ja tako kroz staklo, predveče je, tik pred paljenje ulične rasvete. Ljuta harmonika mašina broj 16 staje na semaforu. I tako iz poluispražnjene košnice u mozgu trgne me slika na pešačkom prelazu. Žure ljudi da pređu ulicu, dve žene sa punim kesama, dva srednjoškolca koja se kikoću, devojka u sivoj haljini sa slušalicama u ušima i među njima golub. Iako je polumrak, on je među njima najupečatljiviji. Malen, tamno sivog repa dok su mu grudi i glava, bar pri tom svetlu, nekako teget, on žuri svojim nogicama zajedno sa ljudima preko onih belih štrafti. Hej golub, hajde da je barem pas, to sam viđala ali golub!  Užurban, kao da je on sada neki japijevac pa žuri kući i sve plete nogu pred nogu, a i gord mu je taj hod, grudi nekako autoritativne. Potpuno nesvakidašnje.

I to je sad onaj ZUM u glavi. Ja uzimam android u ruke (jer papir i olovku nemadoh u tašni), ne želeći da propustim taj trenutak, sav taj talas osećanja koji je u meni proizveo jedan golub koji  “pešaka”  prelazi ulicu, ja ukucavam u aplikaciji Beleške u telefonu svoje misli…Ukucala sam:

“Šta se sa nama desilo? Civilizacijski napredak? Ptice u gradovima više ne lete, sad su napredovale, ubrzale su hod! Da li je to napredak? Ili je ovaj golub slika nas u ovom gradu, u ovoj zemlji u kojoj su nas otuđili od naših moći. Toliko su nas zaludeli, zbunili, povredili da smo prestali da koristimo krila. Hej mi imamo mogućnost da mislimo a ne mislimo kao što ovaj golub ima krila da leti ali ne leti! I umesto da nas preko glava prošiša i pokaki nam se za sreću on žuri sa tim svojim nogama malih dometa u odnosu na kraljevski let i pokušava da stigne…nekud. Da li su nam oteli snove, inspiraciju, vreme, mogućnost razmišljanja, vreme za pisanje, čitanje? Da li su obezvredili  mudrost u mudrovanje i mudovanje da ne kažem da najčešće govore: ma šta se bre proseravaš? Hej, zašto ova ptica pešači i hoće da bude ono što nije? I zašto mi to sve liči na većinu ljudi koje poznajem? I zašto mi je u glavi sada pesma Električnog orgazma: “Moje su nebo vezali žicom, po mome mozgu crtaju šeme, žele još jednu kopiju svoju da njome vrate nestalo vreme, al’ ne dam svoje ja ideale i ješću snove umesto hleba ja svoju sreću nosim sa sobom ona je parče slobodnog neba”.

Eto sve sam ja to ukucala u svoj android i evo  taman poslednja stanica …siđoh iz autobusa. I onda više ne žureći, već baš laganica, krenuh uzbrdicom do kuće. Potpuno me vratio sebi taj gradski golub s raskrsnice u centru grada.

Moj unutrašnji glas, za tih desetak autobuskih stanica, negde u srednjim godinama mog života izbombardovao me je rečenicama podsvesti:
Nemam pravo da nemam vremena da pišem ako imam potrebu za tim.

Nema niko pravo da mi krade vreme.

Moj um mora da bude slobodan za osluškivanje sebe iznutra i sveta spolja.

Ja ne želim da mi odseku krila a da toga nisam ni svesna.

Ja ne želim da se takmičim sa onima koji ne umeju da lete.

Ako sam svakodnevno pisala dok sam bila bezbrižno derle pisaću i sad jer sam tako budna.

Pisanje je moj anđeo čuvar od otrova neoliberalizma.

Mislim ja a napisano me uči.

Tako podučavam sebe. I anđeli me podučavaju na taj način.

Ne odustajem i tačka!