Olja Ristić

Članci označeni sa „laž“

Da li je verovati sebi isto što i verovati u sebe?

zagrljaj cveca

Nije – zašto nije.

Jeste delimično – zašto jeste.

 

Nije

Verujem sebi. Priznajem sebi, nekad pomislim, i više nego mi je potrebno. Sagledavanja me ponekad i sruše. Obore. Obećanja sebi ispunjavam. Kad ne ispunim obećano popričamo ja i ja nekad ljutim tonom dokle misliš da odlažeš odlazak kod lekara, ponovo si slaba da ostaviš cigarete, opet si prećutala, i morao je jezik da ti bude brži od pameti i slično.

Ne pravim se luda kad pogrešim. 

Pospem se pepelom pred sobom, nekad i pred drugima. Bez problema. U pepelu je Feniks (uvek se setim).

No to ne znači da verujem u sebe da mogu, da uvek mogu da i delujem… da ne ostaje samo na rečima, u razgovorima u mojoj glavi. Da mi je samopouzdanje na uvek istom nivou. Spadam, spletom sretnih okolnosti u detinjstvu, u osobu kojoj su vešto otvorili najbliži vaspitači od roditelja do nastavnika i jednog dela rodbine put ka snažnoj izgradnji samopouzdanja u najranijoj dobi. I ne žalim se. Mislim da je to bila privilegija. Dalje je i društvo, obrazovanje a i sam neki moj ukrštanjem gena, karakter gajio samopouzdanje. U tome su bile bitne dve stvari: volja i smeh.

Kako se vremena menjaju, kako se ne čuvaš od života i prolaziš razne prijatelje, neprijatelje, poslove, firme, kolege, ljubavi, nove poznanike, nove izdaje, političke promene, ratove ah, šta sve ovo podneblje negativnog nudi možeš i dalje da veruješ sebi, ali ti je volja poljuljana a smeješ se sve manje.

Barem ja.

I dalje sam iskrena prema sebi, sve što mi se loše i dobro dešava promislim. No, u sebe ne verujem na isti način.

I dalje bih mogla reći verujem u sebe ali ne koliko verujem sebi. Nisam više jednako moćna da svojim samopouzdanjem rešim mnogo toga. Nisam ni toliko hrabra. Nisam ni toliko voljna.

Ona u meni koja veruje sebi sad kaže: to je zato što si promenila fokus šta ti je važno, starija si…menjaju se potrebe…

Isto kaže: suzili su ti polje mačevanja i borbe

Isto kaže: suzila si širinu svog vidnog polja, pa ti vidi kako ćeš pronaći prolaz!

I verujem joj.

Ali ne verujem u sebe da ću je poslušati,

da ću se baciti u akciju!

 

 

Jeste delimično

Jednostavno je: sve što sebi mogu da saspem u lice ne bih mogla niti smela da ne verujem u sebe da ću to izdržati. Niko me ne može povrediti koliko ja sebe mogu svojom sopstvenom iskrenošću. I svojim prihvatanjem da iskrenost drugih čujem i raščlanjujem ih ko kišne gliste da vidim jesu li bili u pravu. Nekada je to čista zloba, da, ali nekada oni sa strane bolje vide. Nikad ne zanemarujem tu činjenicu. Samo što sa iskustvom brže prepoznajem manipulante od iskrenih ljudi. No dovoljno verujem u sebe da sve to predstavlja DAR i da ću ga, bio lep i loš izdržati. Iskoristiti. Ne poleteti previše, ne pasti preduboko. Pa i da padnem. Verujem da, verujem i za mnoge oko sebe da smo još uvek, možda nešto manje ptičice na oko, ali da kad zagusti, Feniks ume srazmerno instinktu samoodržanja da naraste i da mu se krila naprasno razmašu. Ako smo verovali sebi i bili iskreni sa sobom.

Ako mašemo krilima živeći u lažima nemamo ni jedno ni drugo, ni verovanje sebi, ni veru u sebe, živimo magnovenje, imitaciju sebe, a svet je fatamorgana, svakog dana besmisleno drugačija, zavisna od drugih više nego što naše biće možemo u tim okolnostima sačuvati kao svoje.

 

Dozvolimo sebi da se prvo sa sobom upoznamo.

 

Advertisements

Iskrenost je karakter. Ne samo tamo neka osobina – prvi deo -Bežanje

linea zamišljen

-Šetaš?

-Šetam.

– Ćutiš?

– Dobro si?

– Nisam.

– Hoćeš da sedneš?

– Ne, ne smem da stanem. Stići će me.

– Ako legneš, nećeš više ustati, znam. Sanjaj!

– Možda sutra. Danas moram da hodam, da žurim…

SVE ALISINE LAŽI – III deo

Aempti

 

Na autobuskoj stanici prihvatila sam žutu torbu a Alisa je to posle prepričala Marku u pismu ovako…

Ne!

Disanje je nemoguće dok ne odem na selo, ne uzmem grabulje, počistim balegu, oko jedine krave, u štali svog strica kockara i ne nahranim je.

Dok odmaram (a on u samo jednom deljenju gubi tek nahranjenu životinju) mravi i ja smo sami. Mravi u grupi na kamenu, ne drži ih mesto. Nervozni mravi i moje dupe…

Budala.

Bole me ruke, ruke i pluća. Moj je dnevnik nestao, onaj nenapisani negde u putu, pri povratku u grad. Sa žutom torbom skotrljala sam se niz dva stepenika autobusa i potonula u trotoar na kome sam odrasla.

Na stanici poznati ljudi iz kraja. Skriveni mladunci kuje Barbare ispod trafike. Njihov doručak, uvijen u časopis. I mačke su tu negde, njihovo se prisustvo uvek oseća. Čuče pod kontejnerima. Ptice su gore. Crvi se ne vide, oni su uvek u nečemu.

SVE ALISINE LAŽI (odlomak iz novele) – I deo

Alisin konj konj_05

Alisa se setila neprospavane noći, na brzinu… prekinula me u postavljanju poslednje daske na krov kućice za pse sa četiri mini prostorije u njoj…

San se izdvojio iz borbe. Neće da učestvuje, nigde ga nema. Nesanice. Gluposti. Zvuci vozova u blizini i zapetljane leptirice u zavesi mog levog prozora.

Mada… moguće je i vidre i bele medvede, u tom stanu, sve je moguće naći.

Pingvini, neka dva, odveli su mladića, treći ga je naučio da zaluta. Mali mrazevi u njihovim srcima.

Padale su zvezde u te muške košulje i one bele i plave i zelene ali pahuljice, one bi se jedine topile na njemu i to mu se nikako nije sviđalo.

A ja mislim, pet minuta mojih, njegovih, ma uvek nečijih, kao da stiže ili kao da nikada neće ni stići. Kada nešto dolazi tada je najveća mogućnost i da izmakne. Isklizne pred samim ispruženim šakama. (Imali smo prokockanu šansu, što jeste — jeste. ) Volim taj prizor. Kratki rez posred srca mnogo puta doživljen. Deo svih. U tome počneš da uživaš još kao dete kada učiš da bacaš stvari sa određene visine ispitujući šta je to visina. I lomiš da bi osetio dubinu.

Ta 1991. godina bila je moja prva, duga gimnastička akrobacija na gredi. Vežbala sam sve dok nisam uspela da na njoj napravim zvezdu. Potom, nekako, te zvezde baš su me sustigle, napale. Veliki dani, a zašto?, pojma nemam.

Bojim se iznenadnog gubitka svesti.

Ponekad ima dana kada kažem sebi: zaslužila si da pereš veš na ruke i ničemu se ne nadaš. Pa pozvoni telefon i otopli. Prošetam šumom za svaki slučaj. Te šetnje su nešto kao kada piješ čajeve za pročišćavanje krvi — smesu koprive, peršuna i ive.

Imam prijatelja koji je novobeogradski prisutan u mom životu. U ovom gradu. Ima ga. Nema ga. Kad pozvoni telefon i otopli, odemo u „Šansu“ i odigramo dve, tri partije bilijara. Sve bolje i bolje igramo pa se manje smejemo.

Neznanje volim zbog radosti i nade da ću nešto novo možda („uz smeh samoj sebi — najdublji oblik ljubavi i opraštanja sebi“) naučiti.

U ovom trenutku baš bih rekla: jadan crv nataknut na udicu pa zamočen u vodu, kako li je njemu! Ali noć je tako otporna… traje.

*

Alisa je izjavila…

Život je vučjak. Mali crv i pratnja. Kralj i baš me briga kraljica. Muzika gvožđa. Prase i njegova majka. A krmača se sakrila u drugim pojmovima.

Praznik za noseve — mala štala, zemljoradnika — pijanice. Nevažno.

Kravama je dobro. Poseta selu bila je pogrešan potez.

Nisu sva sela idila, bekstvo u slobodu. Imanja su bez travnjaka.

Ružičnjaci su retkost i po gradovima.

Ružaaaaaaa!!! Svet mi je bolji kada tako kažem.

O bolovima u stomaku nije vreme da pričam. Ni o glavobolji svog prijatelja koji ne izlazi iz brvnare zbog toga već pet dana. Nije uopšte vreme da se govori.

U trenucima kad je okretanje glave jedini pravi gest ja šutiram konzervu tune po trotoaru i nije mi važno šta drugi o tome misle.

Mogu da ćutim. Mogu da vidim. Mogu da ćutim o onome što vidim najduže dve godine. Kada govorim, žmurim u stvari…

Čujem, verujem, bez razloga: lopta je u autu; leteći ćilim u avionu upravo odlazi za Rim; jedan kengur se rodio u beogradskom zoološkom vrtu; brilijant može biti i žut i papirnat kada dobro slažeš, verovaće ti, verovaće ti svaki dan…

I ne znam ko to govori.

Glasovi i natrule jabuke — ove zime.

*

Alisa me ispraća na moj prvi sastanak sa visokim, tamnoputim stručnjakom za rezbarenje ruže u nameštaju…

Kanarinci u kavezima prave previše buke. Ne razumem ljude koji veruju da im se ovi kreštanjem i kidanjem prelepih krila o žice svoje šupljikave ćelije ali ipak ćelije, raduju. Niti razumem kanarince koji se zaista i raduju.

Slična stvar sa ljudima mi je, pak, mnogo jasnija.

Slon, afrički, tvrdoglav je kao magare. A onaj u Indiji je pripitomljen za vuču. Da imaju Rakića Indijci bi svom slonu mogli ispevati Dolap.

Kladionice rade svake nedelje u sezoni i sportisti-konji zgrću silnu lovu.

Poslednja dva meseca prošlog leta, kladila sam se na Karolinu, nekad glavnu lady, koja stari.

Ali se još uvek rita i buni kao nijedan konj na beogradskom hipodromu. Verujem da mrzi sve ljude sem mene. I neću da menjam to verovanje, zbog tog mračnog pogleda u kome traži da je kidnapujem kad god me pogleda. Ponovo od mene da napravi sanjalicu može samo jedan konj!!!

 

nastaviće se…

 

photo: http://www.mladenmilotic.com/konji-i-zene/

Ćaskanje

Iskrenost nije bolest

istina

Zašto toliko zdravih ljudi beži od istine?

On laže. Ona prećutkuje. U novinama izmišljaju. Na netu svako može da lupi kako mu se ćefne. Na TV kanalima ni svojim očima ni ušima više ne veruješ! To je ona druga strana istine – laž.

Šta nam se dešava? Nismo bolesni. Ne svi, svakako. Zapravo na mnogo mesta ćemo naći reči bolesnik, lažovčina, teška boleština, i daleko surovije izraze.  Sve agresivniji rečnik biva  što smo dalje od istine.

Postoji nekoliko pitanja na koja moramo da odgovorimo:

Da li je onaj koji ne govori istinu baš uvek lažov?

Svakako nije, vrlo često je i sam obmanut i veruje u nametnute, plasirane slike stvarnosti.

Da li je onaj koji laže bolestan?

Oni koji svesno lažu ljude oko sebe, oni koji se predstavljaju da su ono što nisu, oni koji pribavljaju korist od izvrtanja istine, oni jesu bolesni ali se neće lečiti. Uglavnom će biti uspešni. Do trenutka dok se sve ne otkrije i sruši kao kula od karata. Onda mogu da se posvete izlečenju i pokušaju da budu iskreniji ili da se dovoljno udalje od mesta zločina i nastave svoju igru.

Da li su oni koje neistina brzo i jako iziritira sveci ili slabići, neiskontrolisani pojedinci ili su jednostavno alergični na laž?

Postoje ljudi koji su pretrpeli mnogo padova i gubitaka zbog nepravednih optužbi ili tuđih prevara i laži… Oni su puni besa i odreagovaće grubo na svaku neistinu dok ne dođe period da počnu da kuliraju takve stvari. Takozvani kuleri su ili ojačane ličnosti ili već otupeli na neiskreno okruženje. Ipak, na laž se mora ponekad reagovati jer nekada vređa elementarnu inteligenciju. Ta pražnjenja s vremena na vreme budu terapeutska za samo  jednu stranu ili i za onog ko je lagao i onog koji je reagovao!

Da li je laž postala navika?

Da.

Zašto je nekim ljudima lako a nekima najveći problem da govore istinu?

Ljudi se razlikuju prema cilju koji imaju u životu, putu koji su izabrali da do njega dođu i prema hrabrosti,  što spada u osnovne razlike koje nastaju između ljudi koji uspevaju da budu iskreni do kraja u životu i da ih ljudi kao takve prihvate i onih kojima je laž dnevna igrica.

Da li je laž postala bolest?

Da. Postala je bolest onog trenutka kada je društveno prihvaćenija od istine. One koji lažu čeka veća moć i dalje …u 21. kao i  u 20. veku.

Zašto toliko zdravih ljudi beži od istine?

Da bi uopšte mogli da zaspe bez lekova. Nepodnošljivo je biti uvek realan!

Šta je problem sa iskrenošću?

Hrabrost. Tj. njen nedostatak.

U svetu kukavičluka i straha, da se podsetimo  – iskrenost nije bolest a vrlo često je jedini izlaz.

 

Oblak oznaka

Životna sredina by Nataša

Sve o životnoj sredini, izvorima zagađenja, otpadnim materijalima, reciklaži i još mnogo toga.

IGNIST.rs

Uzdrmaj svet svojim pogledom na njega.

Italijanski online

Besplatni sajtovi za učenje italijanskog jezika

All about my shelf

~blog posvećen knjigama~

prerazmisljavanje.wordpress.com/

blog za knjigoložnike

BOKITZA

LIFE STUFF • FITNESS • HEALTH • BEAUTY • TRAVEL

Matrix World

U potrazi za Znanjem i Istinom

VLADANKA 218

O svemu ...

Manić Teodora

Jer ono u šta ljudi poveruju, to će vremenom i postati.❤ Because in what people belive, that's who they will become as the time passes by. ❤

Od knjige do duše

O knjigama, časopisima, novinama... O bibliotekama, muzejima, arhivima, pozorištu... O filmovima, serijama, dokolici...

Ninus.Nestorović

Aforizmi i satira

Samozaludake

#samozaludake