Olja Ristić

Članci označeni sa „#preporuka“

Kratke priče – gost na blogu Slađana Kručičan Stanić

ogledalo u oblacima

Autorka romana „Svici u tegli“  gost je na slučajnom blogeru sa jednom od omiljenih nam formi – kratkim pričama. Danas vam predstavljam njene tri kratke i životne priče.

PRAVILA

Nakon 18 godina, 7 meseci i nekoliko dana se opet dogodilo. Po navici sam obeležila datum u kalendaru. Suze su presušile, bes je utihnuo, ništa nisam osećala. Samo beznađe i ništa više od toga. Okrenula sam se ka Mirku i rekla mu

  • Nemam snage više da gledam u kalendar, nemam snage da merim bazalnu temperaturu i tražim plodne dane. Želim da odem u kafanu, da se napijem
  • Ti da se napiješ? Ali ti ne piješ
  • Misliš da ne znam? Želim da odemo s nekim društvom u kafanu, da zaboravim sve!
  • U redu, ljubavi. Napravićemo to

Udobno sam se smestila u njegovom krilu i ćutala. Samo me je mazio po kosi i pustio da sva gorčina i beda izađu iz mene.  Onda sam se povukla u svoju sobu. Kroz naše tanke zidove sam čula da poziva Mariće da izađu sa nama u kafanu, u petak.

Došao je petak. Otišli smo u kafanu. Svirali su tamburaši. Pila sam belo vino. Ponelo me je i zaista sam zaboravila na sve sem na mog Mirka. Gledala sam ga polupijana i videla otisak svoje duše.

Kada smo se vratili te noći, vodili smo ljubav divljački, kao nekada, pre plodnih i neplodnih dana, pre merenja bazalne temperature. Osetila sam se na trenutak mladom i poželjnom. Opustila sam se kako nisam ni znala da mogu. Mislila sam da ne umem.

Sutradan sam se probudila sa glavoboljom ali zadovoljna svojim izletom u život. Po neka suza bi mi se otrgla od duše ali sam rešila da ovoga puta stavim tačku na sva nadanja i probam da živim svoj život sa onim što imam. Čvrsto sam rešila da ne gledam u kalendar. Stvarno to nisam uradila tri meseca.

Nakon devet meseci rodila se moja Nada.

Od tada obilazim sva pravila u širokom luku. Radujem se životu i učim svoju Nadu da ne mora baš sve po propisu. Malo me zbog toga kritikuju psiholog i učiteljica. Mene sve to zabavlja.

*

ČETKANJE ŠAPKE

 

Vozila sam pored Skupštine grada Beograda. Ispred mene je vozio policajac na motociklu. Potkačila sam ga i oborila. On se pridigao i besno mi pokazao da vozim za njim, desno, u Bulevar. Skrenula sam uzbuđena. Srce mi je sišlo u pete.

Skinuo je kacigu i besno me pogledao. Bila sam sva ustreptala, uplašena. Nisam mogla da vidim kako izgledam. Znam samo da mi se nasmešio i rekao

  • Mogu li dobiti Vaš broj telefona?
  • Sve što treba

I sada, nakon dvadeset godina, plaćam danak u vidu pranja veša, četkam šapku, pružaM seksualnE uslugE, servisiram decu i sve što uz to ide.

Čuvajte se u saobraćaju. Opasan je i zna život da Vam preokrene.

*

SUDBINA

 

Nekada mu je bila sve na svetu. Zato je i zaprosio. Zato su se venčali. Zato su se dugo voleli.

Ljubav je prošla kao i sve drugo što prolazi. Kao što prođu jesen i zima, kao što prolaze godine, kao što prolaze mnoge ljubavi. Ostala je navika i zajedničko nasleđe.

On je u međuvremenu našao novu ljubav. Njoj su saopštili dijagnozu „Cancer“! Bilo mu je žao zbog njene dijagnoze i zato je rešio da je poštedi novina u svom životu. Jedva je čekao da se sve završi, da se ona upokoji te da može da započne svoju novu ljubavnu priču. Mislio je, napokon će oboje naći svoj mir.

Tog sunčanog jutra izašao je na ulicu sa osmehom na usnama i pomislio kako ima boga.  Sunce ga je zaslepelo. Zakoračio je na ulicu. Naleteo je kamion i odneo ga sa sobom.

Stajala je na njegovom grobu i plakala. U sebi je mislila: Jutros sam ljubavi htela da ti kažem da su mi zamenili rezultate sa nekim. Zdrava sam. Htela sam da te obradujem. Ima li te božeeee?

 

photo: odavde

Sladja

Slađana Kručičan rođena je 18. aprila 1974. godine. Završila je Pravni fakultet u Beogradu. Bavila se sportom, bila je košarkaški sudija, uređivala je školske novine, pisala je kratko za jedan nedeljnik. Radila je u Institutu „Batut“. Sada radi u Vodoprivredi. Autor je romana „Svici u tegli“ IK Urban Art.

Advertisements

Kratak osvrt na roman „Bulevar greha“ Zorana Petrovića, autora romana istorijske fantastike „Praznik zveri“, u nastavcima

Bulevar greha

„Da l’ pita neko mene za moje komade života…”

 Iako je sada veoma aktuelan serijal romana “Praznik zveri”, Zorana Petrovića, odlučih se da pročitam njegov, prvi, moglo bi se reći, roman o urbanim ljubavima i urbanom životu iz pespektive vremena kome i sama pripadam. Verovatno sam ga shvatila prilično subjektivno, jer mi u srcu stoji nostalgija za takvim šmekerima, koji se u vrtlogu onog doba pogube u svim zavrzlama traganja za samima sobom, kroz stvaranje imidža, kroz uticaj društva, kroz alkohol, redovno opijanje i zezanje u kafićima, uz obavezne “pljuge”, muške priče navodno, gluvarenje…

Možda ponekad kao i junak samog romana kome je autor dao svoje ime Zoran, smatramo da su to i trenuci u kojima smo gubili vreme, ali iz perspektive kasnijih godina to gluvarenje nekad sadrži najbolje delove nas samih.

Tu je naravno potraga za ljubavlju, od banalnog seksa u pijanom stanju, žena čijih se imena ni ne sećaju junaci, sve je igra urbanih momaka…

Dok ne naiđe, Ana, koja zadesi junaka. Ana – simbol opasne ljubavi. Simbol komplikovane ljubavi, grešne, pune laži koje junak oprašta, raskida, povrataka, odlazaka. Zoran u određenom delu romana čak i halucinira jer u toj ljubavnoj priči ostao je onaj bitni deo njega koji na kraju romana shvatićemo, nedostaje, zauvek.

Možda nam imena pojedinih poglavlja romana najbolje opisuju tokove ove grešne strasti: Ljubav, Dupli život, Šokovi 1,2,3, Raskid, Koncert zajedničkog života, Uvod u ludilo, Raskid 2, Ludilo, Emotivni ćorsokak.

Muško pero ipak traži od svoj junaka da se otrgne patnji za izgubljenom ljubavi:

“Nikada se nisam kajao zbog svojih dela, retko sam žalio za bilo čime, iako svako delo ima svoje posledice, svaka akcija reakciju. Uvek sam bio spreman na sve, ali me život i posle četrdeset godina na ovo nije spremao. Kao otvoreni tetrapak i tuga ima rok trajanja, i posle nekog vremena ili je konzumirate i postane večno deo Vašeg genetskog zapisa ili morate da je bacite u đubre”  

 U odeljku Ludilo šok koji osoba preživi nakon što je posle velike ljubavi ostavljena opisan je u romanu kroz metaforu:

“Naša duša počne da liči na malu kucu koju je nemarni vlasnik odbacio od sebe, ostavio samu, na milost i nemilost snegu i vetru. Dok hladnoća prodire do kostiju, ona molećivo cvili, tražeći samo trunku nekadašnje pažnje, toplote i ljubavi. Gorko plače, sve dok joj se, zavejanoj, poslednja suzica slije niz sleđenu, mrtvu njuškicu.”

 U odeljku Šarenilo duše junak je opisan kroz fantastično davanje uloga u njegovoj svesti, pa je tako na Centralnoj dvorani mesto zauzela Opsesija, Optimizam je skakutao u ritmu njenih reči, Strast se “mangupski smeška Požudi”, Sreća i Zadovojstvo se šepure, Ljutnja i njen stariji brat Bes sede za istim stolom i igraju karte. Tuga, Strah i njihova ćerka Nesigurnost i sin Nemir ne snalaze se u takvom okruženju i povlače se. Malo po strani sede Poštenje, Dobrota i Empatija. Pored same ivice glavnog podijuma smestila se Hrabrost koja tapše Opsesiji.

Možda je kroz ovu igru zapravo autor najbolje sažeo pred čitaocem svu istinu o glavnom junaku koga kroz najraznovrsnija dešavanja pratimo tokom radnje romana.

Autor je pisao većinom žargonskim jezikom, dijalozi prate diskurs vremena koje dočarava. Čak i u segmentima kontemplacije osećamo jednog s ljubavlju vaspitavanog momka koji na ulicama grada proživljava poroke ali u svojoj biti ostaje onaj tragač dubljeg, višeg smisla. Ne želi da se vrti u kolotečini i u kružnici koja ne vodi nikud, a opet kao da kroz gotovo krimi zaplet nagazi na minu od ljubavi.

Duh vremena koje autor želi da dočara, kao i glavnog lika najbolje opisuje deo iz odeljka 40. godišnjica:

“Onda stadoh i počeh glasno da se smejem a zajedno sa mnom i celo predsoblje, plakari. Kuros na polici, veliko ogledalo, starke na podu, sve se treslo u ritmu mog glasa. Smejao sam se svom prvom poljupcu u WC-u 14. beogradske gimnazije u petnaestoj godini života i već najavljenom gubitku nevinosti, smejao sam se večerima u kojima je nas nekoliko opčinjenih klinaca, gledalo starije ribe iz kraja kako prolaze Hadži Ruvimovu, naš poznati “parkić” i odlaze u noćni život, Taš, Amadeus, Dugu, smejao sam se eksperimentima sa lepkom u Dadovu i prvom džointu na Akademiji, prvom jakom pijanstvu u vojsci…”

 Ako ste spremni na jednu ludu vožnju onda vam preporučujem svakako ovaj roman.

bulevar i praznik

Autor se posle ovog romana okrenuo sasvim drugačijoj viziji i posvetio istorijskoj fantastici te sada već imamo serijal romana “Praznik zveri”. Iako posve različiti, roman “Bulevar greha” i kasniji fantastični romani, mora se zaključiti da Zoran Petrović spada u autore čija dela su idealna za ekranizaciju.

Praynik yveri greh alijanse

Tačno pet meseci nakon izlaska prvog romana multižanrovskog serijala, Praznik zveri – Žeteoci, stiže nastavak, Praznik zveri – Grehovi alijanse. Pre nego što se nađe u knjižarama, roman će moći da se kupi na promociji, čiji će datum i mesto održavanja biti objavljeni uskoro.

Zoran Petrovic profilna

Zoran Petrović rođen je 1968. u Beogradu. Od 1984 – 1986. aktivno se bavio muzikom, bio vokalni solista u “Bukowski band”. Od 1987 – 1990. vokal je projekta “Psihokratija”. Tokom devedesetih, završava Višu Politehničku Akademiju, bavi se advertajzingom, kompjuterskom animacijom, online gaming-om kojim se kao hobijem bavi i danas. Master diplomu iz psihologije, na temu “Iskustvo u emotivnim vezama kao prediktor ljubavnih stilova” dobija 2012. 2009. godine objavljuje svoju prvu zbirku poezije “Ženi koju volim” a 2010. poezija je sabrana u zbirku “Hvala što postojiš”. “Bulevar greha” je njegov prvi roman.

Posne i mrsne sarmice od praziluka, kao predjelo

praziluk sarmice

Moj novi recept mozete pogledati na sajtu:

Cake dobrog kuvanja

cake

 

Ne daj se Ines, nije stih, to je stvarnost

Iz 1.jpg

Nijedan veliki umetnik ne vidi stvari onakvim kakve one stvarno jesu. Ukoliko bi bilo tako on bi prestao da bude umetnik. Oscar Wilde

Ovo je priča o Zoki. Tek početak. Ja ću je započeti u ovom virtuelnom svetu dok se i ona ne pridruži nama jer radi na svom novom blogu.  A na prvom mestu ovo je priča o kreativnosti koja je najveća ljudska snaga. Ima li potrebe da pričam da je Zoka živela burno, da je borbena devojka sa neiscrpnom energijom? Nema. Da je radoznala i naivna kao mačka ponekad. Da nije lukava ali ipak je mačka, ma riba i po! Da je majka troje toliko lepe dece da ne znam na koga su 🙂 Prelepi. Nije ta mašina i žurka sa trojkom mangupa ni malo lagana. I traži energiju.  I sve to nije lako kako kod nje izgleda. Ona ustaje rano i uvek ima neke čudne ideje i čudna pitanja, smeje se često i sve je zanima, aman ženo kad sve to stigneš?! I eno je na jogi, eno je na planini, eno sašila kaput, onako usput! Nije baš usput, lažem, iz ljubavi.

Kaput 1kaput 2

Ali kako sam i pisala u tekstu  Zašto je važno razvijati svoje stvaralačke moći  ona ne ume da poklekne jer je stvaralaštvo čuva. Od minđušica od glinamola koje je pravila a i mene je zarazila još u pubertetsko doba, od naših hipi sukanja i marama i izgradnje posebnog stajlinga, do oblačenja nekoliko crnih grilonki, pa jedno šest komada najmanje natakne na sebe!,  jer tada nije bilo ovih sjajnih helanki!, ma kakve su to cake i fore samo bile!

Došli smo do žene koja stiže da radi kao profesor književnosti sa decom, da je tu za svoju decu i da sada već ozbiljno krene putem koji smo i svi mi koji je jako dugo poznajemo i očekivali od nje. Ono što mene oduševljava je što sve što uradi je prezicno, uredno, ne sme da ima grešaka, uklopljeno da bude i praktično od izbora materijala, prijatnosti i udobnosti,  do lepote dizajna, a  tu je i poklapanje sa ličnošću onog koji će to nositi i koristiti. U tome mi je ispunila sve moje kriterijume. Nema šale. Deca i drugarice su zavapile za torbama raznih obllika i Zoka je opustila ruku…

Ljubav je rock & roll pa nije zaboravila da mogu da se sašiju i futrole za gitaru, evo jedne a možete i luđe imati, sve je dozvoljeno…

gitara

Pa neobične torbe višestruke primene:

I kako bih ja nazvala teenage torbice a moglo bi se reći  i tehno torbice jer idu tu one sluške u busu, dok džogirate, dok ignorišite okolinu i slično…

I za kraj ove početne priče o mojoj Zoki evo malo detalja sa izložbe Inside art na temu „Šta žene hoće“ održane 25.11.2015 u KC Oktobar u Beogradu, na kojoj je izlagala:

iy 2

Ćeraćemo se još…kreiraćemo još…čujem njen glas dok ovo pišem…

Dok njen blog ne ugleda svetlo dana možete je kontaktirati preko njene FB stranice.

 FB stranica : Zorica Smiljanić  zorica

 

Moje subjektivno čitanje romana „U krugu sedmice“, spisateljice Vere Uzelac

Vera

Pokušaću da, dok mi ne izmakne, zapišem svoj prvi utisak, svoja prva osećanja posle pročitanog romana.

Spisateljica  je izabrala pisanje romana iz ugla glavne junakinje, Sofije, prilagodivši diskurs  jednom maštovitom i nežnom  svetu mlade devojke,  sa svim njenim dečijim ljubomorama, nevinostima, zanosima, zaluđivanjima, greškama. Posebno u prvom delom romana. Postoji ta divna nežnost i milost prema mladosti, naivnosti, pubertskom zaljubljivanju koje može zauvek promeniti život. Inat, o tako poznat svima nama koje smo bile devojčice, a posle kajanje donekle, o!, kako smo surovi prema svojim divnim roditeljima, na trenutak mora nas podsetiti na naše devojačke dane, ispunjene više likovima iz knjiga, srećnim „hepi endovima“ nego iskustvom. Svakako, pomislih, zapitah se,   eh, kako je ta junakinja baš toliko naivna! No taj blagi odnos autora prema junakinji me je smilostivio da saosećam  – pa ona je samo devojčurak.

Sa druge strane, spisateljica, Vera Uzelac,  je itekako, mada vrlo suptilno, u malim dozama, dodavala postepeno osvrt same junakinje, nešto starije Sofije na samu sebe tako mladu,  (pa može se reći i izgubljenu u brzom i ludom svetu). Na mah sa vremenske distance, progovori u tom periodu kada je sve prošlo, kada je sve to promenilo njen životni put, Sofija. Kao da se njen uzdah nad svojom situacijom iz mladosti poklopi sa mojim, kao čitaoca.  U malim odeljcima, ili tek rečenicom jednom, ona starija Sofija začudi se nad svojom naivnošču, ispituje se zašto je trpela, otkud toliko samozavaravanja.  Na tren se proverava koliko je ljubav prema tom kobnom, mističnom mladiću, Zoranu („opasnom momku“ ),  jača od sopstvenog identiteta. Moram priznati, ponekad me je ljutila koliko se „pravila luda“ ta Sofija,  i dok je uživala i dok je trpela i praštala. Zatekla sam sebe da kao neka stroga majka pitam  – a šta!,  kao nije joj odgovaralo, šta!, nije ugađala sebi živeći u raskoši,  šta! poneke batine koje dobije zaboravljala je kao zbog ljubavi?

Da, spisateljica me je naterala da se naljutim, da se iznerviram. To je do mene, ja tako čitam knjige.

Onda se roman približio neminovnom raskolu, kraju svake bajke. A mene je valjda istovremeno oduševljala i ljutila ta bajka. U zemlji Srbiji, zemlji siromaha. Diskurs se promenio. Ušli smo Sofija i ja u sudnice, na ulice, među mafijaške obračune i teška isledništva u policiji. Tu je dominiralo znanje same spisateljice koja je „pomogla“ svojoj junakinji da opiše jednim realističnim jezikom,  profile naših specijalaca, islednika. Osvrt na njihovu surovost ali i na težinu njihovih života. No, težina ne prestaje već raste i ulazimo u sudnice gde se prelamaju korupcije svih porušenih sistema jedne gotove bespravne države, sprege političkih podobnih kriminalaca, nemoć ili potkupljivost tužilaštva. Devojčurak Sofija  – iz bajke  upada u ružan san a svet realnosti – PRAVDE u našem okruženju. Ispovest advokata i njegov lik u samoj knjizi odbranio je čast advokature na jedan način, a sa druge strane kroz lik advokata Tomislava, koji pomaže Sofiji dobili smo sliku sa čim se sve moraju boriti i njihove duše, upitanost koliko možeš ostati čist, moralan u svim tim delatnostima  – advokatura, policija, sudija, običan građanin? Da li se može oguglati posle godina rada, pomirenja sa nepravdom, smrću, opasnošću…

„Valjda je tragedija uvek lična; u punoj meri je doživljava (proživljava) samo onaj, koga je zadesila. Ne deli se bol…“

E tu sam odlutala…dan, dva nisam nastavila da čitam knjigu jer je iz mene pokuljalo sve ono što je oko mene, pa i u mom životu, što bridi, a ponešto i boli a sve stane u jednu tužnu rečenicu – pravo nije uvek pravda. Sud ne osigurava da će pravda pobediti. I tužna slika medija, politikanstva,  kiča i utrke za senzacijom koja je ušla i u tužilaštvo – „dovoljna je krivična prijava i da si odmah kriv“ . Umesto obrnuto. Sud je nekad sakupljao dokaze da je neko kriv, a u međuvremenu dok se ne dokaže pretpostavlja se da si nevin! Danas je sve zastupljenije da si prvo kriv a dokazi ako se skupe dobro je, ako se i ne dokaže opet nikom ništa.. .Mediji su zaradili, politikanti ostvarili neke svoje ciljeve, neko je sakupio poene.

Draga autorka, draga Vera,  nije mi bilo dobro dan, dva jer ta trula, gnjila Srbija o kojoj si pisala, od koje i ja na neki način, kao i tvoja junakinja Sofija želim da pobegnem, prosto me ponovo kroz redove romana udarila u glavu. I srce mi je preskakalo. Ma, nemoć sam osetila… i onda nastavila  da čitam kako se Sofija snašla dalje…
Priznajem,  Sofija je ostavljena kao lik  koji ima snažno iskustvo sreće, ljubavi, i tragedije i to sve do svoje 23. godine. Na mah, mi je delovalo da je suviše pasivna, ali kada dobro razmislim kad se zaljubiš tada sve juri brzo, kao ta krv koja šiklja u venama, i tada sve živiš u magnovenju,  shvatam da je autor upravo i prikazao pravu meru, ne ugrađujući u junakinju ono što ona ne može biti.

„Izgleda da je velika nevolja što se sa problemima i traumama čovek srodi, što se na njih navikne. Pa se onda i ne buni, pasivan, paralisan, čeka šta će dalje biti.“

Osvešćivanje, zrelost, odluke, priznanja samoj sebi, suočavanje sa samom sobom dolaze na kraju.  Kad  toliko mlad moraš da odlučiš da li ćeš nastaviti dalje ili te neće ni biti. A taj kraj je Sofijin novi početak, nešto svesnije, nešto iskrenije, pre svega prema samoj sebi. Težina teških vremena kroz koji je Srbija prolazila od devedesetih  godina prelama se i kroz život jedne obične, skromne devojke  zavedene „faustovski“  poljupcima do gorke stvarnosti, do buđenja.

Na kraju ipak Sofija nosi ime mudrosti a ugovor sa đavolom nije potpisala. Duša se vratila čistoti, samo sada osvešćena.  Odlukom. Ona stiče jedan kritički pogled na svet koji  više nije nepoznat. Oseća vrednosti svog porekla, svojih korena. A mudrost je „zarađena“ bolom. I na kraju, ironija kao satiričan odnos prema novom veku i civilizaciji upućuje da je glavna junakinja izrasla u svesnu osobu pred kojom je čovek, njegove mane i vrline, potpuno ogoljen.

Osvrt (ironičan) junakinje na novu tekovinu – psihoanalizu, kao najnoviji pokušaj da očistimo svoju savest i dušu uspeo je da me iskreno oduševi, pa i nasmeje:

„Psihoanaliza je najveće dostignuće, koje je nauka uspela da ostvari, još od doba neandertalaca! Kakav točak, kakva parna mašina, kakav automobil, penicilin, nuklearna fisija, kloniranje, letilica koja je prošla pored Jupitera, poslala stotine dragocenih snimaka i otišla u drugu galaksiju?! Sve je to sitan doživljaj! 

Ja uđem u ordinaciju, recimo kao lažov, varalica, pijanica, oportunista, sebičnjak, gubitnik, agresivni manijak, možda čak i ubica…Onda se izležavam na kauču i brbljam do iznemoglosti, koliko god dugo mogu da plaćam, bitno je samo da govorim o sebi…I kao rezultat svega toga proizađe na kraju, da to, ustvari, nisam bila ja! Bila je to moja podsvest, moj ID, koji ne mogu kontrolisati  i koji radi šta hoće; neka sasvim druga ličnost, ni nalik pravoj meni. Istraumirao me je neki događaj u detinjstvu, recimo, mama me je izlupala varjačom zato što sam joj počupala tek zasađeno cveće, dakle, šok takvog tipa stvorio je monstruma u meni, koji sada radi ono što on želi. Pa smo, onda, tim silnim pričanjem ušli tom monstrumu u trag, identifikovali ga, spoznali, prepoznali i ja ga isteram! Nakon što platim račun, odem kući laka kao pero, nevina i čista! Skoro, pa egzorcizam…“

Na žalost gorak ukus  slike  stvarnosti me ne napušta,  jer  Vera Uzelac  je duboko „potkačila“ najbolnije tačke naše realnosti, koja je još uvek vrlo slična kao i u romanu. Ako istoriju pišu pobednici, onda pisci čuvaju istinu i duh vremena ma koliko se služili fiktivnim likovima. Uvek sam tako posmatrala književnost a i ovaj roman me je u to uverio. Čuva realnu istoriju jednog vremena, a boli  jer je to naše vreme. Suočavanja nisu samo za hrabre, nekada su neminovnost, poruka je koju sam ja odlučila da čujem „U krugu sedmice“ .

Blog Vere Uzelac In Medias Res

Ćaskanje

#Pozivnica pridružite nam se!

https://www.facebook.com/groups/1548845408734982/?fref=ts

Čitalište lepote i slobode

citaliste

Grupa je osmišljena da podelimo međusobno utiske o knjigama koje su na nas ostavile utisak, dopušteni su zapisi o umetničkim delima iz sfere slikarstva, muzike, filma, o ličnostima iz sveta umetnosti. Preporuke za čitanje, poslednje što ste čitali, gledali… Takođe, vaši poetski i prozni zapisi su dobrodošli. Ovo je čitalište lepote i slobode.

Ćaskanje

Bele gluperde, Majkl Mur

Bele-gluperde-8541

http://www.knjizara.com/Bele-gluperde-Majkl-Mur-94301

Oblak oznaka

Dobrodošli...

Aleksandar Simić

Veverica books

We lose ourselves in books, we find ourselves there too.

Neki drugačiji svijet

Majina bombonjera

queenofmirrorsbooks

I write honest reviewes of books I read ❤️

Životna sredina by Nataša

Sve o životnoj sredini, izvorima zagađenja, otpadnim materijalima, reciklaži i još mnogo toga.

IGNIST.rs

Volim da čitam ljude, još više kada oni čitaju mene.

Italijanski online

Besplatni sajtovi za učenje italijanskog jezika

All about my shelf

~blog posvećen knjigama~

prerazmisljavanje.wordpress.com/

blog za knjigoložnike

BOKITZA

LIFE STUFF • FITNESS • HEALTH • BEAUTY • TRAVEL

Matrix World

U potrazi za Znanjem i Istinom