Ljubavne priče – ne, ne umem ja to

 

Niko ne može bolje razumeti muškarca od žene koja ga voli, tako me je naučio Dostojevski. Ustvari to sam samo pročitala kao devojčica, još nezrela za takvu literaturu. Nešto, par meseci pošto me je dobrano izdrmusao pubertet.

Mnogo je tu suza, srušene romantike i ideala prošlo dok nisam ukapirala da su mi instinkti ta energija koju ludački sledim i  kroz nju učim. Auh, koliko lomljava, pa ljutnje, pa to pršti od strasti u pomirenjima a posle opet bacanje stvari ma kroz prozor, kroz prozor! Iskakanje iz auta, bežanje na motobajku.  Jednog momka sam gađala najdražim, otmenim  mantilom iz Londona, dugo željenim i čekanim, dok me je on samo priupitao „Da ti nisam nešto dužan?“ Nisam ja agresivna, ma jok ali  poklonila sam mu priču, onako filozofsku ali u suštini ljubavnu a on me je na to pogledao  tupo i upitao „A ti baš voliš da filozofiraš, a?“ . I kako da mi bude žao mantila!

Prva ljubav bila je kao najbolje drugarstvo. Potom sledeća, tip glavna faca u gradu a mene obasipa cvećem, vodi me po pozorištima, koncertima, pravimo žurke jeah, glavni smo u gradu. I to se završilo…suviše smo bili mladi, tada je sramota bilo da se udaješ pre tridesete. Kao da si neobrazovana. Posle su usledili neki mamini sinovi. Ima njih poprilično. Valjda su od mene hteli da pozajme tu snagu da se suprotstave svojim mamicama. Ali samo sam im izvređala bolesne keve i otišla. Jer nisu sigurno bolesni ti muškarci tek tako, problem je u odgajanju.

Dalje …dalje idu luda putovanja…ma, nije ni važno. Uvek sam govorila da ljubavne priče ne umem da pišem. Ni da izmišljam. O ljubavi mogu koju reč da kažem ali te zaplete, jao da li će se poljubiti, da li će se porodice Romea i Julije pomiriti, ne znam, teško to meni ide.

Volim one neobične, tanane odnose gde ljubav lebdi negde u predmetima koji se dele tokom dana, sto, kauč, metla, usisivač, andoli, ferveksi, poliva on mene pa ja njega rakijom u kadi dok nas trese temperatura od 40 stepeni. I tako se grlimo goli u kadi, kijamo i smejemo se. Meni prorade, drugi kažu leptirići,  ja ih zovem  „mali monstrumi“ ,  posle deset godina,  da li od gripa, rakije ili pogleda njegovog dok se smeši i  dok uglovi njegovih usana titraju. Znam i zašto. Do te bliskosti je mnogo, mnogo promašenih ljubavi bilo potrebno proći i imati sreće da smo sada baš on i ja tu. Uvek sam zahvalna na tom trenutku. Nikad se ne zna, sve je prolazno.  U meni uvek nešto kaže, kao glas iz nekog podzemlja : “Hvala ti na ovome sad“.

I tek sada znam na šta je to mislio Dostojevski. Ljubav izoštrava ta čula i saosećanje je ustvari ta inteligencija koja „čita“ muškarca i kada se ćuti. I kad on luta. I kada budali,  greši. I kada je bolno u pravu. I kad me previše steže, i kad je nežan bez povoda. I kada on laje,  dok ja kreštim. I u slučajevima kad zacvrkućem a on ne sluša. Ma ne osvrnem se a on ispričao sve o poslu…i tada. Pet onih dana kada ne govorimo i sve vikende koje smo jedva dočekali, i tada sam bila ta žena Dostojevskog. Svakodnevno dok ga izazivam na najrazličitije dvoboje jer ženama sve vrvi u mozgu a muškarci imaju mirne hormone i samo me začuđeno gleda tim “blago njemu” hormonima. Nekad bih da se menjamo sa količinima tih estrogena, i raznim “ronima” i “monima” da napravimo razmenu na jedan dan. Da se ja malo čudim koliko se čuje dok mu zuji u glavi. On tvrdi, dok hodam, čuje se kako mi šišti u glavi! A ja mislila samo ja to čujem, eh naivnosti!

Osvestila sam se ja, nije da nisam,  i prihvatila da sam bila retko nežna. Možda sam samo  jednom bolovala od ljubavi. Posle sam verovala u sebe i  smatrala da  je život suviše zanimljiv da ne bih uživala u slobodi dok me opet neko muško čeljade ne saplete.

Ma super su ta saplitanja. A sada…u srednjim godinama imam groznice, povremena zapaljenja, temperature u naletima. Nekad su to plaže i dva gmizavca. Pa nedelje u kojima kao da neko snima ubrzani film gde se mimoilazimo na vratima, sudaramo u sobama i ne čujemo i ne vidimo, brige, obaveze, drugi su u nama. Potom usporimo, popadamo, zakucamo se u jastuke, pa se negde u sred noći razbudimo i pričamo, ćaskamo što nam dan nije dozvolio. Magične noći uz promenljivi mesec koji se kači na orah ispred prozora. Evo sad ponovo merimo stopala, on tvrdi da su mi porasla za koji centimetar a ja se ljutim …gasi mi lap top…ništa, izgleda kraj ove priče…

Pauza – autorka – opravdano odsutna