Olja Ristić

Članci označeni sa „blogeri“

Soba 23 – JA TARZAN – TI DŽEJN

 

 – Ćao ja sam Džejn. Mi smo hteli da jedemo nešto. Kažu ovo je velika zgrada sa puno ljudi i hrane. Ovo je moja najbolja prijateljica, zmija Koni. I ona je gladna. Tu mi je vidite oko grudi umesto topića. Rekla mi crvenokosa devojčica, eno je sedi u fotelji da mi dobar „topić“. Rasla sam u gradu i pobegla kada su mi ubili psa.  Pijanci iz kraja kod trafike se okupljali i oni i psi lutalice…i tako zalutah u džunglu i mnogo mi je lepše tamo. Nego sada je neki požar, pa dok ne prođe…

Imate li dakle hrane ili ne?

– Ne, reče sablažnjeni recepcionar a  u crveni rukavicama mlatio je oko glave, kao da je prizivao u pomoć tim rukama.

 – Džejn, vidi ovaj ima crvene prste a mi bele!, uzviknu Tarzanijum.

 – Ćut bre!, odgovori Džejn

Tarzanijum uze majmunče i stavi joj na glavu.

– Evo ti ga, neka ti trebi taj mozak od besa, jezik da smiriš, reče T.

U tom, stigne obezbeđenje i menadžer hotela. Ljubazni gospodin u finom sivom odelu nasmejano reče:

–  O dragi moji, pa čekamo vas drugo, za vas je spremna soba. Okrete se ka recepcionaru koji je grickao zubima prste sve kroz one crvene rukavice i čekao sa strepnjom da vidi da li se on to nešto prevario, da li će sada da mu pljusnu otkaz. O ne! Kako ih nije prepoznao?

– Dajte našim poznatim, i nadasve kreativnim glumcima ključeve od njihove sobe, reče menadžer recepcionaru.

– Izvolite, drhtavim crvenim prstima pruži gospođici Džejn i Tarzanijumu, i Koni i majmunčetu koji je grickao ukosnicu sa kose Džejn, ključ.

– Vaša soba je broj 23, II sprat. Tamo vas čekaju vino, voće, banane i jabuke. Videću sa menadžerom da nabavimo iz ostave u kuhinji bar dva mala miša za srebrnu Koni.

– O, baš ste ljubazni, zmijče Koni ih naprosto obožava!, oduševljeno će Džejn. Svratićemo do ostave kasnije nas dve.

– Pa, pa… ne znam da li je to baš najbolja ideja, recepcionar će, bolje ja da vam donesem u sobu 23.

– Videćemo sa rediteljem, i on voli miševe, nasmeja se Džejn i svi krenuše u sobu da se opuste, jedu pred sutrašnji početak snimanja parodije, koje će kako rekoše, trajati bar mesec dana u ovom hotelu.

Recepcionar se kažu sutradan pojavio sa duplim parom rukavica i sa metalnom kutijom koju je držao na pultu. To je praktikovao i narednih dana. Sobarica koja menja posteljine u sobi 23 tvrdi da su u kutiji miševi, i da mu ukrade po jednog svakog jutra pre nego krene sa poslom.

 

#blogerski izazov u FB grupi Blogeri

Advertisements

Šta bi rekli čitaocima a da Vas nisam pitala?

intervjuIntervju sa Nevenom Milošević

  1. Šta bi mogli da izdvojite da vam je na prvom mestu u životu (prvih pet na primer)

Porodica jer kad su oni dobro i ja sam.

Fakultet jer sam to ja i od nečega moram da živim.

Ljubav jer je to nešto što me pokreće I nešto u šta verujem bez obzira na sve.

Prijateljstvo, mada sam imala velika razočarenja. Sigurno će ih kroz život biti još, ali verujem da taj krug ljudi treba biti odabran i mali. Smatram da je važno imati prijatelje, ali da nikome ne treba verovati više nego sebi.

I na peto mesto bih nekako stavila novac, jer ga smatram neophodnim kao sredstvo za život. Ništa više.

 

  1. Kako vidite sebe kad ste bili dete i sad, a kako u bliskoj budućnosti?

 

Ja ću večito biti dete. I volim tu moju stranu. Kao baš mala bila sam hiperaktivno dete sa neverovatnom moći zapažanja za osećanja drugih ljudi. Uvek sam znala koji je čika dobar a koja je teta baksuz. Hehe. Taj osećaj sam razvila vremenom i zahvalna sam na tom daru, verovatno mi je pomogao pri donošenju nekih odluka. U bliskoj budućnosti se vidim kao vesela supruga koja je razmazila  svog muža, kako ustajem pre njega, kuvam nam kafu i pravimo planove zajedno. Volela bih da imam srećan brak poput braka mojih roditelja.

 

  1. Šta činite da ostvarite svoje snove i ciljeve?

 

Verujem u sebe. Pratim svoje unutrašnje osećaje. Mislim da je to ključno.

 

  1. Da li cilj opravdava sredstvo?

 

Ne. Nikada nisam bila za to da se gazi po drugima. Jer, čak i kada je neko morao zbog mene i minimalno da ispašta ja sam se osećala loše. Šta će mi takav uspeh kad ne mogu mirno da spavam? Sreća koja se gradi na tuđoj nesreći I nije sreća, složićete se.

 

  1. Da li ste i zašto na društvenim mrežama i net formama ?

 

O, da ! Ne znam na kojoj društvenoj mreži nisam. Hehe. Na nekima sam više na nekima manje aktivna. Negde imam otvoren nalog tek onako, verovatno sam želela da vidim šta neka društvena mreža meni može da ponudi. Ostala sam verna Facebook-u a volim jako i Instagram. Pružaju mi mogućnost da promovišem svoje pisanje, da upoznajem nove ljude i budem u kontaktu sa prijateljima iz realnog života.

 

  1. Koje su vam aplikacije na mrežama najinteresantnije?

 

Već sam donekle odgovorila na ovo pitanje u prethodnom odgovoru. Ali dodala bih, možda, sajtove kao što su Goodreads na kojem možete beležiti knjige koje trenutno čitate, dokle ste stigli, šta biste želeli da čitate, možete videti  šta vaši prijatelji čitaju i slično. Dobar sajt za one koji vole da čitaju, sa sve onim virtualnim policama… Predivno! Takođe, sajt sa kojeg preuzimam slike za svoje postove pod nazivom Pinterest. Sjajno iskustvo za mene. Preporučujem.

 

  1. Šta ste najlepše a šta najneprijatnije doživeli na netu?

 

Hmm, najlepše je to što sam saznala na koje sve načine mogu da promivišem svoj rad, objavila sam knjigu u vidu online izdanja i naravno, napravila svoj blog!  Najneprijatnija stvar je bila ta da je moj blog prozvan erotskim sajtom a ja vešticom. Hehe. Ne pitajte me, jer ne znam ni sama razlog. Ali to mi je nekako bilo potresno jer nisam mogla da verujem da su ljudi toliko uskogrudi. No, čovek se uči dok je živ.

 

  1. Koliko sati dnevno posvećujete pisanju a koliko čitanju?

 

Sada, kada je raspust trudim se da čitam što više literaturu koja nije vezana za fakultet. Kada počnu predavanja jedva balansiram. Pišem kad god osetim potrebu, ne forsiram se jer samo tada budem zadovoljna. Ali, kada govorimo o vremenu neka to bude po dva sata za oba. Stvarno ne mogu da procenim.

 

  1. Šta bi rekli čitaocima a da Vas nisam pitala?

 

Ljudi, život je tako lep! I ništa nije crno ili belo. Istina, siva boja ne stoji svima, ali postoje tempere, voštane boje, flomasteri…  Obojite sat po sat, dan po dan, život se sastoji i iz minuta kao što se put sastoji iz sitnih koraka!

Nenena Milosevic

BLOG

FB STRANICA

 

*

photo: odavde

Blogovanje nije nauka, samo počnite da pišete

naslovna

Gostovanje: Negoslava Stanojević

Naučila sam u životu da radim svašta. Od poljoprivrednih poslova ne umem jedino da kosim i da žanjem. U kuhinji slabije stojim sa pripremanjem ribljih specijaliteta i razvlačenjem kora za pitu, a tek da ih sučem ne umem. Od ručnih radova jedino toledo i necovanje nisam probala (ako se ne računa nekoliko poteza povezivanja iskidanog konca u kvadratiće jednog necovanog kineskog stolnjaka koji je postao zavesa), kanim se da se oprobam u dekupažu. Šijem kao osrednja šnajderka (dobro, dok šiveni predmet ne dobije traženu formu biva zavrljačen u najdalji ćošak sobe bar jedno sedam puta). Od rekreativnih aktivnosti probala sam aerobik, teretanu i jogu… ali od svih aktivnosti koje se mogu smatrati i radom i hobijem, moja najveća strast je- blogovanje.

Za mene, to nije samo lični dnevnik u elektronskoj formi, kako se vrlo često naziva ovaj sve popularniji oblik izražavanja, ličnog i profesionalnog. Niti je to samo usputna stanica za oprobavanje sopstvenih sposobnosti, niti mera istrajnosti na nečemu što je ličilo samo na jednu od mnogobrojnih aktivnosti za prekovremeno upošljavanje mozga i ruku. Najmanje prilika da pokažem da i ja imam nešto da kažem, jer tu priliku imam više od tri decenije na mnogo profesionalniji način.

Neizmerno zahvalna i svima onima koji su me, posle podužeg ubeđivanja, bukvalno naterali da pokrenem to nešto o čemu baš ništa nisam znala niti me je iole zanimalo, vrlo brzo sam napisala- hvala Bogu i hvala blogu. I to mislim i danas.

Hvala Bogu i hvala blogu

Jedni kažu da se era blogovanja polako okončava, drugi tvrde da ova aktivnost tek uzima maha i da vreme blogova-nja tek počinje, a ja na sve to mogu samo da ponovim- imaću blog sve dok traje-m.

Postoje ljudi kojima su već na rođenju sva vrata širom otvorena i njihovo je samo da koračaju, dovoljno dugačkim korakom da na vreme stignu da prođu kroz sva. Postoje i oni kojima bar nešto negde zapne, pa im u pomoć priskoče roditelji, familija, prijatelji, ljubavnici, sponzori… neko od njih, nekoliko njih ili, često, svi oni zajedno. Postoje oni koji su navikli da im baš sve obave drugi, dok puštaju da im sive ćelije odumiru zbog neaktivnosti, bildujući samo svoj ego ili svoje mišiće . I postoje oni koji bi sve da urade sami. Nezavisno  od toga da li oko sebe imaju ljude spremne da im se nađu… kao pomoć, podrška, savet ili samo leđa, zlu ne trebalo.

Sebe pronalazim u poslednjoj grupi. Tvrdoglavo nosim sve svoje terete, manje ili više teške, odbijajući  svaku pomisao na, ne traženje, već I na prihvatanje tuđe pomoći- sve dok ne shvatim da postoje I one stvari koje su mi se, jednostavno, otele. Tako se kaže u mom kraju za ono što- ne uspeš ili ne umeš. U mom slučaju, to je bilo koji iskorak iz okvira najosnovnije kompjuterske pismenosti. Koja je takođe relativan pojam, pa neću ni da ga rasčlanjujem, u nameri da se totalno ne obrukam.

Net zajednica je najpredusretljivija zajednica za koju znam

Na svu sreću da je tako, pa sam mnoge probleme vezane za funkcionisanje mašine koja mi trenutno služi kao pisaća i svih onih njenih programa koje kako-tako uspevam da koristim, uvek uspevala da rešim zahvaljujući divnim ljudima, mahom samo virtuelnim znancima.Ponešto od gradiva sam u međuvremenu uspela i da savladam, a zanimljivo mi je i to da  sam konačno shvatila zašto neke žene ne mogu da nauče, recimo, da heklaju ili muškarci da poprave kola- jednostavno, ne zanima ih.

Stvarno, mnogo mi je lakše da napišem ili sredim 15 tekstova, nego da savladavam kompjuterske programe i sve one začkoljice koje te čekaju kad se upustiš u surfovanje po njima.

ideas

 

Meni je, valjda, suđeno da pišem

Mada sam bila matematički smer u gimnaziji, više su mi išle društvene nauke. Pa sam želela da studiram književnost ili novinarstvo, ali sam bila u prilici da biram jedino između, tada jedinih, osam niških fakulteta. I onda, mada sam završila ekonomiju, obreh se ipak u – novinarstvu. Život je bolji režiser i od nas samih – vrti te, vrti, pa te na kraju ipak spusti tamo gde si i sam želeo. Ili to, zapravo, treba najpre da zaslužiš?

Čak i onda kada sam digla ruke od pisanja, već zahvalih upornima na ubeđivanju, vratih mu se na najlepši i po mene najcelishodniji način. Od bloga, preko prve knjige… I sledećih, ako ne budem lenja.

Blog je, to sam više puta ponovila, ujedno i  poligon  za samoispitivanje i samopotvrđivanje.

Mogu drugi da te hvale, lajkuju, dižu u nebesa- sve je to lepo i jako godi, ali, ako sam nisi zadovoljan, ako ne osetiš ushićenje i dok pišeš i dok gledaš to svoje pisanje na ekranu, dok taj blog ne postane sastavni deo tebe i neodvojivi deo tvoje ličnosti, to još nije to.

Ne kradi, ne laži, proveravaj činjenice

A da bi sve zaista bilo TO, bloger, onaj pravi koji voli i da piše i da bude čitan,  mora da bude iskren, najpre prema sebi samom, a onda,  jednako, iskren i prema čitaocima. Da se ne prenemaže, ne izmišlja toplu vodu, ne prežvakava stoput sažvakano, ne krade… namerno koristim ovu reč, da, da ne krade tuđe tekstove, ideje, misli, jer… u laži i krađi, posebno od kad je interneta, su jako kratke noge. Uhvatiće vas pre nego ste rekli- klik.istina

Čitanost, publika

Isto kao i onda kada, u želji da što pre osvojite neke zacrtane pozicije, koristite metode žute štampe. “Navučete” čitaoce naslovom, fotografijom, najavom,  čitanost vas izbaci na neke vodeće pozicije platformi na kojima ste, a onda se svi oni koji shvate da su prevareni nikada više ne vrate na vaš blog. Dešava se, češće nego što mislite.

pisanje

Retko kad pišem tekst iz više “cugova”. Uglavnom napišem u jednom dahu ono što želim da kažem, pogledam, sredim ili mislim da sam sredila i – objavim. Ovaj tekst sam počela da pišem pre jedno mesec dana, namenjen gostovanju kod Olje. Pa sam gostovala s nekom drugom pričom a ovaj je ostao da čeka da bude završen.

Ne, nema ovde pauze u smislu – šta sam ono ‘tela da kažeeeeeeeeeeeeem…

Samo su se u međuvremenu izdešavale neke stvari koje su moje misli skrenule u nekom drugom pravcu i koje su, čini mi se, trenutno važnije za pominjanje. I mislim da će onima koji tek ulaze u blogovske vode mnogo više pomoći nego elaboriranje mojih ličnih iskustava.

Ima na internet nebu mnogo tekstova sa savetima vezanim za blogovanje

Obrađena je bezmalo svaka stavka ove zanimacije i priznajem da sam isčitala sve ono što mi je došlo na ekran. Ne smatram izgubljenim ni ono vreme provedeno nad beskorisnim pisanijima – naravno da ima i takvih,  jer sam ponekad baš njima zahvaljujući došla do korisnih linkova.

Dakle, ako ste već tu negde, ako vam jutro umesto listanja naslovnih strana medija sa  crnim hronikama, krvavim rukama i noževima,  zapravo počinje čitanjem blogova, pa ako još i volite da komentarišete, da kažete svoj stav, vi ste već – bloger u nagoveštaju. Neka vas ne zbunjuje nabrajanje veština u kojima sam neuspešna s početka ovog teksta – spremam ja i ribu, ponekad umesim domaću pitu, uzmem i kosu i srp u ruke kad imam prilike za to.

Pa šta ako nisam baš sjajna u tim veštinama?

Ostale tekstove autorke možete pročitati na blogovima: http://negoslava.blogspot.com/ ,  https://negoslava.wordpress.com/

Oblak oznaka

Veverica books

We lose ourselves in books, we find ourselves there too.

Neki drugačiji svijet

Majina bombonjera

queenofmirrorsbooks

I write honest reviewes of books I read ❤️

Životna sredina by Nataša

Sve o životnoj sredini, izvorima zagađenja, otpadnim materijalima, reciklaži i još mnogo toga.

IGNIST.rs

Volim da čitam ljude, još više kada oni čitaju mene.

Italijanski online

Besplatni sajtovi za učenje italijanskog jezika

All about my shelf

~blog posvećen knjigama~

prerazmisljavanje.wordpress.com/

blog za knjigoložnike

BOKITZA

LIFE STUFF • FITNESS • HEALTH • BEAUTY • TRAVEL

Matrix World

U potrazi za Znanjem i Istinom