Olja Ristić

Članci označeni sa „blog“

Najvažniji savet za rad za računarom, za rad od kuće, blogovanje i ostalo bogovanje

1 slauf

Rad za računarom zahteva dugo sedenje. Sem što opterećuje kičmu, pa nepravilno držanje ima za posledicu poremećaj rada srca, stomaka a ne samo bolne pršljenove. Sem što opterećuje vratne žile pa izaziva glavobolje i zahteva vežbanje.

Rad na računaru opterećuje i osetljive guze.

Pritisak na sedalni deo, a još ako se malo iskrivite u poluležeći položaj stradaće vam davno „izumrli repić“, preporučujem da u pomoć uzmete lep šareni dečji šlauf.

Ovo je spas! Ako vas pecka njegova plastika prekrite ga peškirom.

Guza neće direktno da trpi težinu celokupnog tela, možete da menjate položaj, a možda vas malo u stanju umora i oraspoloži podsećanjem na more, bazene, kupanje.

Mame  i tate već mogu da pitaju decu da im pozajme jedan, ako deca budu velikodušna, a isto tako ako su vam kolege i šefovi ok ja verujem da će vam odobriti i u kancelarijama.

Ja sam svoj izabrala. Dodala sam i neke jastučiće 🙂

3 slauf

Malo šale nije na odmet, a ja sam šalu isprobala i vrlo sam ozbiljna u primeni!

Pa sretan vam rad!

 

Advertisements
Ćaskanje

Moja fruškogorska priča ( blog izazov hotela Park, Ruma ) – Bio sam ostrvo a sad sam planina, sveta Fruška gora

Flasha

Bio sam ostrvo a sad sam planina, sveta Fruška gora

Deda je voleo kad stigne s posla da popije čašu dobrog vina. Uvek je govorio baki “Daj donesi ono iz bokala, što smo doneli sa Fruške!” Izgleda da od kada je to probao više nije menjao, ni mešao “sok” od grožđa.

Uveče, pričali smo mi uvek o zvezdama, kosmosu, ceo atlas je deda držao u glavi, prepričavao mi svoja putovanja, opisivao mesta koja nikad nisam videla. Tad još malu, verovatno zbog tog vina, vodili su me na Frušku goru, a ja se iz tog perioda sećam šume koja tanano šušti uz svog prijatelja, vetra blagosti, suncem okupanih krovova kućica, retkih stanara uz put, kamenčića sa slabo utabanih staza. I pamtim miris te svete oblasti – pomešana svežina, bilje, grožđe i trava. A zvuk, obično s početka jeseni, pamtim po krckanju grančica pod nogama dok ja trčim neravnim terenima, uzbrdo, nizbrdo…pa sve do prijatelja kod koga deda kupuje vino. Tada mi je nekako bilo tužno, kad mi je otkrio da je tu nekada bilo veliko more a ta Fruška bila je samo ostrvo u tom nestalom moru.

Panonsko more

Deda Božidar je utešio dečje oči podsetivši me na jednu Teslinu misao da je sve energija i da samo menja svoj oblik. Odista to Panonsko more je samo promenilo svoj oblik i darivalo ljudima posebno plodnu zemlju i divan pejsaž. A ostrvo je sačuvano. More mu je dalo snagu da izraste u planinu. Upravo taj sklad, dogovor među prirodom, zauvek je učinilo da za mene ta gora ima posebno značenje.

I gora je rasla, oko nje su vremenom stasavali i ljudi. Veliki pesnici. U blizini je Stražilovo, o koliko puta sam tamo pisala pesme, ležeći pored staze a šetači me neobično gledali. To su mi bili najlošiji stihovi, priznajem, jer previše je lepote. Telo upija snagu iz tla i nije sposobno da misli. Samo oseća. Pesme su nastajale nešto bolje, tek po povratku.

Pre nekoliko godina, dede već dugo nema, ali unuka popije vino za njega s vremena na vreme, odlučimo se muž i ja da posetimo manastir Grgeteg. Poželeli smo da obelodanimo pred Bogorodičinom ikonom, Trojeručicom, nekoliko naših tajnih želja. Kako volimo da pešačimo ostavili smo auto koji nas je prevezao od Beograda negde oko tri kilometara od manastira. Sada nije kao pre, asfaltirano je, obrađeno, mnogo je više stanovnika, vinograda.

Grgeteg-monastery-outside

Bio je vreo letnji dan, pomislih kako bi bilo dobro da se načas pojavi ono more da se bućnemo malo i osvežimo. Penjali smo se lagano. Onda sam legla, pala na travu, smejući se. Nekako kad kročim kao na Mesec da sam stala, ja odmah dobijem taj bleskasti osmeh, osmeh slobode, kada stupim na tlo Fruške gore. I bacam se i valjam u poluprosušenoj travi od sunca. I tako smejući se, umorna od penjanja raširih ruke, ležim i gledam u nebo. Tu smo, na pet metara od manastira, ali samo želim tren da u moje otvorene dlanove stignu šumovi Šakotinačkog, Dumbovačkog vodopada, potočića koji svoje tanano grgoljanje šalju vaseljeni a ona nam ih vraća kao mir nad Krušedolom, Hopovom, Jazakom i nama najdražim Grgetegom.

Naredili smo sebi da ne uključujemo telefone, da se manemo škljocanja foto aparatima, mi ovde nismo turisti, mi smo ovde svake godine bar jednom, kao zaljubljeni talasi onog Panonskog mora koji povremeno zapljusnu ponosnu, hrabru, planinu koja u svojoj duši čuva tajnu svog davnog rođenja, tajnu ostrva. Ovde rastemo, jačamo kao i to ostrvo. Ležeći tako osetih da mi se kosa umrsila i da ne mogu da se podignem.

Ni ne znam kako uplele se vlasi u ogroman žbun lavande. Pred manastirom ostadoh zarobljena sa divnom, ljubičastom lavandom koja je sama za sebe rasla, ni od koga mažena, ni odgajana. Našla je ona sama svoj raj u kome može biti tako snažna, dugovečna princeza lila boje.

lavanda-gaj-gt5

Posle odmora, uputili smo se u manastir. I kao da je svet stao. Nikog nema, mi lagano uđosmo. Polako smo šetali, ulazili u kapelicu. Kao i obično ja sve zidove pipam prstima i freske milujem. Pred umetnošću koja prkosi zlim vremenima ja se tako poklonim. Meni srce ume da prestane da kuca kad samo pomislim kolika je njihova večnost.

On je stajao kod ikone Trojeručice i izvadio jedan prstenčić koji je šapćući nešto onim blagodetnim njenim očima ostavio u ram. Onda sam i sama postavljala mnoštvo pitanja, dok je ikona bila mirna kao i svaki simbol bezvremene tajne. On i ja smo se pogledali u oči. I videli da su nam se pogledi promenili. Gledali smo kao u dve najotvorenije duše jedno u drugo, prodrevši dublje no ikad. Potpuno smo se sreli na najtamnijim i najiskrenijim dubinama naših duša.

trojerucica

Tu, u manastiru Grgeteg u kome nas monahinje nisu ometale. Taj trenutak, dovoljno je samo ga se setiti, kad se vratiš u bučni grad u kome ne znaš kud ćeš pre i izgubiš sopstveni identitet pa i ljubav, pa da te vrati sebi, povuče iz gužve i podseti šta je najvažnije. U čemu je snaga.

Pomislih, kako je ovde sve ispunjeno dobrotom. Verom u poštenje. Niko nas ne kontroliše, proživljavamo neku svoju unutarnju priču, strepnje, želje, nade…a oni to poštuju. Tišina koju su nam monahinje poklonile kao da je rekla da imaju poverenja u našu ljudskost. Veru u čoveka.

Tek na izlazu sačekala nas je jedna nasmejana malena sestra u crnoj haljini koja nam otpozdravi sa “draga deco” i reče da sačekamo, ima teglicu meda da nam pokloni.

A mi se setismo kako je na naše venčanje zakasnio potpuno nesvakidašnji, stari pop,( nikako nije voleo beton, džipove i grad), jer se zadržao na Fruškoj gori gde pravi med. Izuzetak su takva sveštena lica. No kako me od detinjstva prati ta fruškogorska čudotvornost nije me začudilo ni da mi venčanje bude pomereno za sat vremena zbog tog ostrva kome se more podalo ne bi li podarilo život ljudima i svetost jednoj planini.

 

Uskoro, eto nas ponovo, malo duže u tom kraju. Pomalja se letnja snaga Sunca koja zove, dok dedine bajke iz detinjstva moraju svoju glad da utole, bar jednom i u ovoj godini.

A nas dvoje smo katkad, svako ostrvo za sebe, katkad  jedna planina.

Menja se energija, vek za vekom gori i obnavlja se čovekova duša, ali bajka o Fruškoj gori ostaje.

( Blog izazov hotela PARK, Ruma )

blog izazov

fotografije manastira Grgeteg: odavde

Prvi dan izazova: Pitanja

Merima Simovljevic Aranitovic na ritamdana.com postavila je nastavak svog‪#‎izazova‬ ‪#‎sedamdanabezkukanja‬. U suštini meni ta rečenica dominira u njenom izazovu. I reših sedam dana da pišem statuse pa će se to spojiti na kraju nekako 🙂 Čak i ja ne znam kako će ići a ni dokle će stići 🙂
1. dan – PITANJA
– A kako da ne kukam kukavna mi majka?

– U šta to da ne pogledam da se ne obmanem?

– U sebe kad gledam čistim metlom samomanipulacije kojima driblam, autogolove branim.

– One su svakodnevne i ako ih zapustim živeću u laži. Gde je istina?

– Kako da znam da sam ja to sve dobro raščistila. Srce će mi reći? Ono kad ti lakne, to je to?

– Ova buka, žamor kojima se dobrovoljno izlažem, ko mi je kriv?

– Želim ili ne želim da popravim nešto i izvan sebe? Nisam baš sigurna, možda sam i odustala?

– Lako je meni da se okrenem lepoti, no grize me savest jesam li onda noj sa glavom u pesku?

Rešila sam: otvaram odeljak sa receptima by Olja

crvene papricice

Odmah da vam priznam ljudi, imam jedva 50 kg, neprestano me muče pitanjima „kad češ da se ugojiš“ , „što ne jedeš, čoveče“!

Iskreno vreme je da priznam da ja jedem, ma ne, ja uživam u hrani! Pa i u piću, u crnom i belom vinu s vremena na vreme, tako i treba, to me je učio moj dugovečni deda. To mu je održavalo organizam vitalnim a na primer rakiju je pio: pola čašice rakije, pola voda. „Da ne udari u glavu!“, govorio je. On je znao pravi smisao reči u svemu umereno.

Razlog što mi se „ne lepi“ je u genima i to tatinim. Taj čovek pojede dva hleba dnevno i nikom ništa. Nogice ko grančice! Ima nešto u njegovom kretanju nije da nije, on je primer „zdrave pokretljivosti“. U mladosti trenirao boks, atletiku, armijski prvak Balkana na sedam kilometara, ej ludak!,  pa fudbal, razna takmičenja. Danas sa 74 godine i dalje vikendom Košutnjak, rekreativni fudbal da li je zima, led, kiša, sunce, ne bira taj. Ništa mu nije teško. Takođe, voli kučiće ima ih dosta, svoj mali azil, tri puta dnevno istrči sa njima štraftu. Recept je valjda – nikad ga ništa ne mrzi. Koliko sam mu ćerka ja u životu to od njega nisam čula.

Mama, opet se sad ipak ugojila pa se sve nadam da ću i ja, bar u njenim godinama 🙂

Ipak tajna je i dalje pored kretanja i taj gen, koji se zakačio i kod mene. Kada su mi ispitivali stomak, doktor mi je rekao da ja sasvim normalno živim sa kiselinom u želucu takvom da mogu da jedem špenadle. A? Šokirala sam se. Kaže čika doca sve je to ok jer meni ne smeta, jedino što moram da pojedem duplo više od običnog čoveka da bi mi se „zalepilo“. Možda je govorio istinu, ali ja nisam gutala špenadle da proveravam 🙂

Jedem priznajem i nezdravo. Na primer oko ponoći me spopadne glad i kad sam lenja ja smažem čips, kad imam snage da seckam i postavljam sto,  ja pojedem jedno osam centimetara slaninice sa crnim lukom. Da se razumemo  sem gricklica, sve je to i zdravo u jednoj meri, luk  posebno, ali u ponoć malo je zeznuto i za snove i za supruga.

I tako, uprkos tim mukama tokom života, ja ipak uživam u hrani. A često uživajući, mršavim. Donekle jer sam nerčik a malo i baksuz. Nekad sam i kukavica a nekad sam previše radoznala i razapnem se kao hobotnica na sve strane. I pušač sam. A ko je pušač taj teže dobija kilograme. Od tog greha se još nisam oprostila a kad ću ne zna se…

Tajna moje mršavosti je i što jedem malo hleba, retko mesim, torte skoro ni ne okusim, sve to što se mesi ja se slabo za to hvatam.

To je siguran način da se ne gojite. Ali zato mažnjavam crnu čokoladu i ona je dobra za memoriju i zdrava. Samo je nemojte previše jesti da ne biste dobili zatvor. A i ako dobijete zatvor imam i za to prirodan i najsigurniji recept koji „radi“: samelju se smokve, suve šljive, doda se med i trava Iva, pa se pomešaju, i svako jutro iz tegle po jednu kašičicu i nema zatvora. Protiv zatvora dobro je i crno vino a najsigurnije je da budete pošteni i nikad zatvor!

Ja sam se odlučila zapravo da otvorim jednu rubriku sa receptima za hranu u kojoj ja uživam, koju smatram vrlo zdravom i veliki broj kombinacija koje sam sama osmislila tokom života.

Ja jesam slučajna domaćica, mada imam dobre učitelje, baku, mamu, tri tetke izvrsne za specijalitete, svekrvu, a imam i svoju šašavu maštu. Ukus mi je malo specifičan ali ja spadam u one koji uživaju da kuvaju samo ono nešto „malkice“ „za nijansu“ drugačije.

Obećavam deliću samo ono oprobano i navešću obavezno različita mišljenja ukućana. Jer što se sviđa meni i mužu i ćaletu ne voli baš mama, što voli tata ne voli ćera, što volim ja ne voli kera…

Nadam se da će i ovo biti jedna zanimljiva kategorija na mom blogu. Prvi recept uskoro.

Blogovanje nije nauka, samo počnite da pišete

naslovna

Gostovanje: Negoslava Stanojević

Naučila sam u životu da radim svašta. Od poljoprivrednih poslova ne umem jedino da kosim i da žanjem. U kuhinji slabije stojim sa pripremanjem ribljih specijaliteta i razvlačenjem kora za pitu, a tek da ih sučem ne umem. Od ručnih radova jedino toledo i necovanje nisam probala (ako se ne računa nekoliko poteza povezivanja iskidanog konca u kvadratiće jednog necovanog kineskog stolnjaka koji je postao zavesa), kanim se da se oprobam u dekupažu. Šijem kao osrednja šnajderka (dobro, dok šiveni predmet ne dobije traženu formu biva zavrljačen u najdalji ćošak sobe bar jedno sedam puta). Od rekreativnih aktivnosti probala sam aerobik, teretanu i jogu… ali od svih aktivnosti koje se mogu smatrati i radom i hobijem, moja najveća strast je- blogovanje.

Za mene, to nije samo lični dnevnik u elektronskoj formi, kako se vrlo često naziva ovaj sve popularniji oblik izražavanja, ličnog i profesionalnog. Niti je to samo usputna stanica za oprobavanje sopstvenih sposobnosti, niti mera istrajnosti na nečemu što je ličilo samo na jednu od mnogobrojnih aktivnosti za prekovremeno upošljavanje mozga i ruku. Najmanje prilika da pokažem da i ja imam nešto da kažem, jer tu priliku imam više od tri decenije na mnogo profesionalniji način.

Neizmerno zahvalna i svima onima koji su me, posle podužeg ubeđivanja, bukvalno naterali da pokrenem to nešto o čemu baš ništa nisam znala niti me je iole zanimalo, vrlo brzo sam napisala- hvala Bogu i hvala blogu. I to mislim i danas.

Hvala Bogu i hvala blogu

Jedni kažu da se era blogovanja polako okončava, drugi tvrde da ova aktivnost tek uzima maha i da vreme blogova-nja tek počinje, a ja na sve to mogu samo da ponovim- imaću blog sve dok traje-m.

Postoje ljudi kojima su već na rođenju sva vrata širom otvorena i njihovo je samo da koračaju, dovoljno dugačkim korakom da na vreme stignu da prođu kroz sva. Postoje i oni kojima bar nešto negde zapne, pa im u pomoć priskoče roditelji, familija, prijatelji, ljubavnici, sponzori… neko od njih, nekoliko njih ili, često, svi oni zajedno. Postoje oni koji su navikli da im baš sve obave drugi, dok puštaju da im sive ćelije odumiru zbog neaktivnosti, bildujući samo svoj ego ili svoje mišiće . I postoje oni koji bi sve da urade sami. Nezavisno  od toga da li oko sebe imaju ljude spremne da im se nađu… kao pomoć, podrška, savet ili samo leđa, zlu ne trebalo.

Sebe pronalazim u poslednjoj grupi. Tvrdoglavo nosim sve svoje terete, manje ili više teške, odbijajući  svaku pomisao na, ne traženje, već I na prihvatanje tuđe pomoći- sve dok ne shvatim da postoje I one stvari koje su mi se, jednostavno, otele. Tako se kaže u mom kraju za ono što- ne uspeš ili ne umeš. U mom slučaju, to je bilo koji iskorak iz okvira najosnovnije kompjuterske pismenosti. Koja je takođe relativan pojam, pa neću ni da ga rasčlanjujem, u nameri da se totalno ne obrukam.

Net zajednica je najpredusretljivija zajednica za koju znam

Na svu sreću da je tako, pa sam mnoge probleme vezane za funkcionisanje mašine koja mi trenutno služi kao pisaća i svih onih njenih programa koje kako-tako uspevam da koristim, uvek uspevala da rešim zahvaljujući divnim ljudima, mahom samo virtuelnim znancima.Ponešto od gradiva sam u međuvremenu uspela i da savladam, a zanimljivo mi je i to da  sam konačno shvatila zašto neke žene ne mogu da nauče, recimo, da heklaju ili muškarci da poprave kola- jednostavno, ne zanima ih.

Stvarno, mnogo mi je lakše da napišem ili sredim 15 tekstova, nego da savladavam kompjuterske programe i sve one začkoljice koje te čekaju kad se upustiš u surfovanje po njima.

ideas

 

Meni je, valjda, suđeno da pišem

Mada sam bila matematički smer u gimnaziji, više su mi išle društvene nauke. Pa sam želela da studiram književnost ili novinarstvo, ali sam bila u prilici da biram jedino između, tada jedinih, osam niških fakulteta. I onda, mada sam završila ekonomiju, obreh se ipak u – novinarstvu. Život je bolji režiser i od nas samih – vrti te, vrti, pa te na kraju ipak spusti tamo gde si i sam želeo. Ili to, zapravo, treba najpre da zaslužiš?

Čak i onda kada sam digla ruke od pisanja, već zahvalih upornima na ubeđivanju, vratih mu se na najlepši i po mene najcelishodniji način. Od bloga, preko prve knjige… I sledećih, ako ne budem lenja.

Blog je, to sam više puta ponovila, ujedno i  poligon  za samoispitivanje i samopotvrđivanje.

Mogu drugi da te hvale, lajkuju, dižu u nebesa- sve je to lepo i jako godi, ali, ako sam nisi zadovoljan, ako ne osetiš ushićenje i dok pišeš i dok gledaš to svoje pisanje na ekranu, dok taj blog ne postane sastavni deo tebe i neodvojivi deo tvoje ličnosti, to još nije to.

Ne kradi, ne laži, proveravaj činjenice

A da bi sve zaista bilo TO, bloger, onaj pravi koji voli i da piše i da bude čitan,  mora da bude iskren, najpre prema sebi samom, a onda,  jednako, iskren i prema čitaocima. Da se ne prenemaže, ne izmišlja toplu vodu, ne prežvakava stoput sažvakano, ne krade… namerno koristim ovu reč, da, da ne krade tuđe tekstove, ideje, misli, jer… u laži i krađi, posebno od kad je interneta, su jako kratke noge. Uhvatiće vas pre nego ste rekli- klik.istina

Čitanost, publika

Isto kao i onda kada, u želji da što pre osvojite neke zacrtane pozicije, koristite metode žute štampe. “Navučete” čitaoce naslovom, fotografijom, najavom,  čitanost vas izbaci na neke vodeće pozicije platformi na kojima ste, a onda se svi oni koji shvate da su prevareni nikada više ne vrate na vaš blog. Dešava se, češće nego što mislite.

pisanje

Retko kad pišem tekst iz više “cugova”. Uglavnom napišem u jednom dahu ono što želim da kažem, pogledam, sredim ili mislim da sam sredila i – objavim. Ovaj tekst sam počela da pišem pre jedno mesec dana, namenjen gostovanju kod Olje. Pa sam gostovala s nekom drugom pričom a ovaj je ostao da čeka da bude završen.

Ne, nema ovde pauze u smislu – šta sam ono ‘tela da kažeeeeeeeeeeeeem…

Samo su se u međuvremenu izdešavale neke stvari koje su moje misli skrenule u nekom drugom pravcu i koje su, čini mi se, trenutno važnije za pominjanje. I mislim da će onima koji tek ulaze u blogovske vode mnogo više pomoći nego elaboriranje mojih ličnih iskustava.

Ima na internet nebu mnogo tekstova sa savetima vezanim za blogovanje

Obrađena je bezmalo svaka stavka ove zanimacije i priznajem da sam isčitala sve ono što mi je došlo na ekran. Ne smatram izgubljenim ni ono vreme provedeno nad beskorisnim pisanijima – naravno da ima i takvih,  jer sam ponekad baš njima zahvaljujući došla do korisnih linkova.

Dakle, ako ste već tu negde, ako vam jutro umesto listanja naslovnih strana medija sa  crnim hronikama, krvavim rukama i noževima,  zapravo počinje čitanjem blogova, pa ako još i volite da komentarišete, da kažete svoj stav, vi ste već – bloger u nagoveštaju. Neka vas ne zbunjuje nabrajanje veština u kojima sam neuspešna s početka ovog teksta – spremam ja i ribu, ponekad umesim domaću pitu, uzmem i kosu i srp u ruke kad imam prilike za to.

Pa šta ako nisam baš sjajna u tim veštinama?

Ostale tekstove autorke možete pročitati na blogovima: http://negoslava.blogspot.com/ ,  https://negoslava.wordpress.com/

Ćaskanje

PISANJE ZA BLOG – LINKOVANJE TEKSTOVA

Lakša komunikacija vašeg bloga sa javnošću – dobri saveti

Na kratko#hashtag

Setih se čuvene početne rečenice knjige zbog koje zavoleh Dostojevskog #ja sam bolestan čovek#boli me jetra# .

Nema navodnica više kod mene ni u sećanjima. Nisam više poetična, narativna. Kritičari me ne mogu navoditi. Mogu tagovati i ne-tagovati.

Sada sam umesto  ( „) navodnica jedan običan hashtag#. Tviterašica, fejsbučim, pinterestujem i instagramišem. Malo se obuzdam na Foursquare… jer imam paranoju s vremena na vreme kao i Dostojevski.

Čak i dok  čitam poeziju umesto broja stranica na dnu priviđaju mi se ######.

Možda mi je potrebna jedna dobra NAPOMENA.

OPOMENA.

Ja sam zabrinuta # za sebe# boli me android# i čini mi se# da nedostajem# ljudima koji# me vole#ups#životinjama#ups#sebi#

#sudija#uvek#stigne#na vreme#

Oblak oznaka

Životna sredina by Nataša

Sve o životnoj sredini, izvorima zagađenja, otpadnim materijalima, reciklaži i još mnogo toga.

IGNIST.rs

Uzdrmaj svet svojim pogledom na njega.

Italijanski online

Besplatni sajtovi za učenje italijanskog jezika

All about my shelf

~blog posvećen knjigama~

prerazmisljavanje.wordpress.com/

blog za knjigoložnike

BOKITZA

LIFE STUFF • FITNESS • HEALTH • BEAUTY • TRAVEL

Matrix World

U potrazi za Znanjem i Istinom

VLADANKA 218

O svemu ...

Manić Teodora

Jer ono u šta ljudi poveruju, to će vremenom i postati.❤ Because in what people belive, that's who they will become as the time passes by. ❤

Od knjige do duše

O knjigama, časopisima, novinama... O bibliotekama, muzejima, arhivima, pozorištu... O filmovima, serijama, dokolici...

Ninus.Nestorović

Aforizmi i satira

Samozaludake

#samozaludake