I ovo su moja deca

Svet razumem tek kad se prirode ne plašim. Kad se u njoj zaprljam. Kad se u njoj pročistim. A život u gradu i betonu zahteva kiseonik. Vapi za njim. Nema tu previše objašnjavanja.

Jasna je ona  – izgradi svoj vrt.

U glavi, u duši, na terasi, u bašti, na ulici, koračaj kao vrt.

Šta ja sve ne ispričah na primer, svom cveću. Kad se setim svoje sobne palme o! Čitala ja u to vreme knjigu kako muzika utiče na cveće, i kako cveće pamti i kako može da prepozna ubicu i kako  koriste nekakve detektore kojima u sobi gde je počinjen zločin cveće prepozna krivca. Kuku! I  krenem da puštam sa jedne strane palme Mendelsona, sa druge strane Metaliku. I razdvoji mi se palma! Pobeže kod Mendelsona na jednu stranu a onaj drugi hevi deo se nagnuo tužan, pokušava da pobegne. A ja obožavam i danas Metaliku. Krenem sa baladama ne bih li je povratila u život. Jok! Onda sam je grdila: “Nemoj da ti pustim Vagnera, pa da vidiš šta je strašno!” Opet jok!  Onda sam je milovala, izvinjavala se, ujutro joj tepala uveče joj poželela laku noć, i živnu mala sobna palma.

Čudo jedno.

No nije uspela da izmeni moj muzički ukus. Ona ima svoje pravo na izbor a imam i ja.

Danas bez cveća nekako sam nedorečena. Ja obožavam cvetovima da cijučem, da ih zovem mamine lutkice, da tugujem kad se neka biljka primi pa uvene, ja stvarno padam u bedak.

Malo sam oguglala. Ali nedovoljno. Ujutro moji psi i ja onjušimo ceo vrt. Sve se ori od te buke među nama. Sitno zvecka prkos, kao slavuji pevaju ruže, šimšir zapomaže bolan je od nekog moljca i radostan je da mu milujem rane, da ga obiđemo, orah je toliko uobražen da nas gađa i zavitlava plodovima. Trava prepričava svoju noćašnju frku sa korovom. Bršnjen se ljutio sinoć što mu Nenad počupao drugara kod ograde, kaže planirali su žurku. Sve to čujemo i ja i psi. Komšija bi me udavio da i on ima taj sluh, jer on samo voli da spava i psuje.

Da nije naših lisnatih drugara, Bubika, mešanac moj slatki, koja je stara već i slepa ne bi tako lako trčkala po dvorištu. Njihovi mirisi i oblici koje oseća pod šapicama su joj prava mapa.

A meni  su svi darovi koje nam je priroda dala mapa. Ona unutarnja mapa koja ne zna za kontinente, nacije i slične sikiracije.

Peti dan izazova pokrenut na: ritamdana.com

Treći dan izazova – Vrbopuc da nekog obradujem

hodaj bosa

Sve može da mi se surva na glavu. I da strahujem za zdravlje najbližih. Ono kad roditelji stare a ti ne možeš baš previše.  I sam se razboliš. I obaveze te pritisnu. “I nemaš love za skupe provode…nananana…”

I sve neke zle veštice i namćor pastuvi zvrndaju mi oko glave.

Jorgan mi težak koliko i tanka letnja suknja.

A ja, neko bi rekao kao tužna sova. Ja bih rekla kao besna svraka. Besna na život.

Ali oduvek u tim trenucima mene niotkud zadesi vrbopuc. No ne onaj za seksom. Taj me strefi obično u neka čudna doba, obično kad mu baš i nije vreme.

Uhvati me potreba da nekom učinim što vidim da niko ne želi, a u očima, u glasu osećam da im je neophodno. Nekad kao neki  glas da me odvodi baš na put tim ljudima. Nečim me privuku da se baš zadesim blizu njih, da ih se baš setim  i da imam ono što im je potrebno. I dajući im neopisivo dobijam. Onu sreću kad znaš da smo ipak nečim čudnim povezani i da nas neka ruka spaja, kao slučajno. A u stvari intuicija vuče, vuče, da se osmehnemo onako zajednički, “naravski” kao da se ta srećna okolnost podrazumeva .

Takva sam bila odmalena.

Nekad su mi govorili da je to glupo. Poneko je poverovao da ću biti uvek tu i da ću samo davati. Neko je želeo da se žrtvujem. Nekad sam ispala i ovca. Da, zbog tog vrbopuca. No, nije meni žao. Sve je to mene radovalo.

Ne znam sa godinama, olenji se taj vrbopuc.  Ako to izgubim neću više imati čime da se vratim sebi.

Sve bez toga je čista sebičnost. Otuđenost. Nepovezanost sa prirodom i ljudima. Kao kad nekog žulja da bos hoda po malo grbavom travnjaku jer se previše navikao na cipelice.

Bose princeze, ni bosi prinčevi više nisu u modi, što jest, jest.

 

*

Treći dan izazova pokrenut na ritamdana.com

 

photo: odavde

Zlatni presek na moj način

http://tiyana.net/sr/teorija/zlatni-presek/

Nema početka. Ni kraja. U središtu sam. Jedan krug je vatra. Drugi krug je metal. Treći krug je para. Presek ove nesložne trojke sam ja. Zato mi zuji u ušima. Ne čujem šta mi govore. Može da se dernja ko hoće, koliko hoće! Džabe.

Kada pobegnem u krug od pare oslepim i nema dnevnih vesti, nema granica, država, nepravednih, osvetoljubivih… malih ljudi, velikih faca, ljutitih rečenica, ne vidim, nestadoše u slepilu mom.

Lakše je kad ne vidiš.

Juče je bio onaj dan kad svratih u krug od metala. Sve poređano pod konac, uredno, ide po planu, klizi niz srebrnu ploču poretka. Funkcioniše razumni dan. U večernjim satima sa strane se već čuje para kako pišti kao ekspres lonac a metal se prelomi na pola, za tren. Pobegoh odmah.

Eno me u preseku. Čučim. Samo što ne zaplačem koliko mi zuji u ušima. Od tolikog reda, novog poretka. Metala u grudima. Tu srce pumpa kroz kanalizacionu cev, a voli na kašičicu.

Vatreni krug dočepa me noću. Bilo je gusto, zeznuto. Ili ću ja spržiti noć u snu gde me ljube psi, lavovi, slonovi, mede, ptice i dozivamo barku dok nas Noje gleda optužujući. Nekako nas gleda sa kajanjem.

Ili ću ja od te noći nešto stvoriti  ili će noć mene progutati. Ovaj put ne čujem paru koja šišti. Metal se ne istopi da bi se ponovo slio u jedan krug. Nema ni zujanja u glavi.

Sada čujem. Tišinu.

Izgubila sam zlatni presek.

Sebe.

by the way o zlatnom preseku kroz kratke foto zapise:

U matematici

U arhitekturi

U muzici

U fotografiji

Zlatne proporcije

Zanimljivosti

Kratak video Zlatni presek i umetnost

foto izvor: www.slideshare.net