Olja Ristić

Članci označeni sa „recenzija“

“Profajler”, krimi roman Tamare Kučan. Potera za hakerom se pretače u borbu protiv nasilja nad ženama

Profajler naslovnica Tamara Kucan

Sistem ne može zaštiti žrtve dovoljno. Da li ćutati, čuvati kao tajnu, da li uzeti zakon u svoje ruke, da li je osveta sloboda ili je oslobođenje tajne sloboda?

“Na nas je red da otkrijemo još jedan bag. Bag u čoveku.”

“U trinaestoj godini, pogledala sam film Dama snežne krvi , ekranizaciju istoimene mange – japanskog stripa. Postao je to moj omiljeni film. Dao mi je snagu, iznova i iznova sam ga gledala… Glavna junakinja je Juki (eng. Yuki), devojka koja živi za jedno – osvetu. Želi da se osveti ljudima koji su silovali njenu majku i ubili njoj bliske ljude. Juki je odvažna, snažna, disciplinovana, surova, lepa, zavodljiva… Ženstvena. Nosi kišobran u čijoj dršci skriva mač. Tim mačem ubija. Zamaje protivnika svojom lepotom, potom mu oduzme život. Ceo život sanjam o jednom… Da postanem kao Juki. Da budem ona.“, reči su glavne junakinje romana Marine.

Profajler - Tamara Kucan

“Profajler” je deseti roman autorke a ujedno i jubilej druženja sa svojom čitalačkom publikom. U ovom romanu sam diskurs i tok priče pokazali su jednu novu Tamaru Kučan. Ovo jeste krimi priča ali ne jednostavna i ne samo krimi priča. Drži pažnju i želju da saznate kako će se sve odvijati i rasplesti ali autorka to ne dozvoljava tako lako. Ona zapravo želi da ispriča jednu možda i donkihotovsku priču o hakeru koji se bori protiv “rupa” u sistemu društva,  kroz “rupe” u kompjuterskim sistemima.

Glavna  junakinja Marina je ušla u odeljenje za borbu protiv sajber kriminala i postala deo lova na hakera R. koji je svojim akcijama, razotkrivanjem ljudi na važnim funkcijama u svojim nelegalnim delovanjima, preusmeravanjem dečjih igračaka na adresu dece kojima su one potrebne a ne na profit koji kompanija želi da ostvari, ovaj haker dobija podršku i simpatije javnosti. Važna, poznata ličnost koja se preko medija bori protiv nasilja nad ženama, doživljava krah jer haker razotkriva, da je on zapravo nasilnik u sopstvenoj porodici i time ponovo zadobija podršku među građanima a sudbinu supruge nasilnika oslobađa. Sve to izluđuje u policiji inspektore u sajber odeljenju jer se sistem pokazuje nesposoban da reši slučaj.

Zakon – pokazuje se nesposobnost da se on sprovodi i da zaštiti žrtve od pedofila, silovatelja, nasilnika.

Društvo – pokazuje se u svoj svojoj licemernosti da zakon i funkcije protiv kriminala zapravo vode bolesni, nepošteni, nasilni ljudi koji su se pod maskama sakrili i infiltrirali u sistem. Pokazuje nemoć celog društva da se, (kako je otac glavne junakinje,  pošten i predan inspektor ponosan na to da nema u karijeri ni jedan nerešen slučaj, učio svoju ćerku), da se zakonskim putem građani izbore sa oštećenim pojavama u društvu. Otuda roman započinje rečima :

 “Dobro jutro, prljavi obrazu… Parazitu tuđe tišine. I ovog jutra dok si se umivao, pomislio si da voda pere grehe. Obrisao si lice i po ko zna koji put poverovao da rutina svakodnevice briše sekunde svega nesvakidašnjeg čemu ne možeš da odoliš.”

 Haker - Profajler

Otac junakinje Marine, koja prerano gubi majku predstavnik je možda malo krutog ali brižnog oca na svoj “inspektorski” način, slikovito izvajan kao policijac starog kova koji veruje u svoj posao. On zna dokle je je njegov domet i savetuje svoju ćerku da je posao kada započne neki slučaj da se uhapsi počinitelj i tu dalje prestaje njegov zadatak. Došla su neka druga vremena, internet komunikacija je ubrzala protok informacija, povezanost ljudi ali i dostupnije su žrtve bolesnim umovima koji ih traže, kao što su i rešenja policijskih slučajeva upravo negde u dubinama interneta.

Tako je i format romana na izvestan način prilagođen net diskursu i slika je današnjice a naslućuje i potpuno novu dimenziju komunikacije među ljudima u narednoj deceniji. Otkriva nam da ona već uveliko traje samo je mnogi nisu svesni negde u deep i dark web-u. Sve to inspirisano je stvarnim likovima i ni malo nije nestvarno i nerealno. Ipak, malo je i zastrašujuće. Autorka je kao i uvek posvećena temi koja je savremena, na koju nas navodi da obratimo pažnju.

Sa druge strane, kroz razvoj mlade devojke, Marine i negde na sredini romana rasplitanja njene duboke rane počinje iznova da nas intrigira ovaj uzbudljiv roman. Marina je uprkos željama svoga oca izabrala svoj put i uputila se kao psiholog u Holandiju gde je predano učeći postala – profajler – psiholog koji procenjuje profile osumnjičenih. Tu doživljava ljubav, duboku, prvu u kojoj sebi kažeš “znam da sam volela” ali se vraća u Srbiju jer baš kad je najlepše ta ljubav nestaje, ne ostavlja nikakav trag, gasi svoj Facebook profil i niko ne zna šta je sa njenim Edijem. Povratak je upliće u novu priču sa Nikolom koji vodi sajber odeljenje. No to nije obična ljubavna priča. To je težak udarac na njenu tajnu, na njenu profesiju, jer ona nije odmah shvatila šta se zapravo dešava. Ko je Nikola? Važno pitanje koje ona podsvesno i intuitivno sve vreme oseća i naslućuje, dobija napade mučnine, svojevrsna fizička manifestacija intuicije i podsvesti! Verovatno jedan od neuobičajenih načina, težak u svojoj ironiji, put da saznaš i iznešeš iznova zamračenu bolnu tajnu o silovanju doživljenom u mladosti, posle maturske žurke, opisan je u ovom romanu. I na to se nadovezuje samo sve veći broj silovanih mladih devojaka, devojčica a istraga traje…

Žrtve  “Nekada je i najgori košmar bolji od stvarnosti.”

Život posle – ,,Kod nastavljanja dalje nema mogu ili ne mogu – jednostavno nastaviš dalje.“

Istina“Laž može da postane istina. Istina nikada laž. “

Laž – “Beskrajne laži. Lažov se kune lažovu zbog kog je lažov postao.”

Pravda“Ona je mrtva. Pravda je iluzija. Kada ubi­ju ono što voliš, nema pravde, samo manje nepravde koja ne može da obriše rane, ali može da umiri čoveka, da ga spreči da postane nalik onima protiv kojih se bori.“

Tajne – “Svaka tajna skriva istinu, ali samo neke tajne mogu razotkriti laž”

Haker – “Obećavam da ćeš uskoro saznati sve o njima – o prevarama koje pune njihove džepove, o lažima koje im čuvaju fotelje. Ovo nije moj rat. Ovo je osnovno pravo svakog čoveka na život. Na život bez ugnjetavanja.”

Kompjuterski desktop

 Junakinja se u jednom trenutku pita da li bi ona rešila ikada slučaj i donekle olakšala sebi i priznala silovanje sa mogućnostu da je otac donekle u ključnom trenutku pomogne. Šta je sa ostalim ženama koje nemaju tu mogućnost, čiji otac nije policajac, pita se ona, i ima duboko razumevanje prema strahovima tih žena. I sama Marinina borba i borba hakera R. da se bar određeni broj žena spase novih zločina, hapšenjem silovatelja dolazi u jednom trenutku u bezizlaznu situaciju. Žrtve nasilja su tako često u bezizlaznim situacijama. Ono što je najopasnije u našem društvu je što su kazne male, dokazi se relativizuju, sumnja se u žrtvu više nego u počinitelja! Nasilnici su u svim sistemima, često mogu da utiču na zakon, a žrtva da kobno strada svojim priznanjem. Otuda je borba uvek lična, i svako se odlučuje na nju u skladu sa svojim mogućnostima. Zato u romanu imamo razumevanje prema svim onim ženama koje ćute o onome što im se dešava. Marina koja završava isprebijana u bolnici razume ženu u bolničkom krevetu pored nje koja svoje modrice objašnjava padom u kadi…ali joj ukazuje da ona nije ćutala i ostavlja joj svoj kontakt za svaki slučaj.

Jednako tužan, i bolan je osećaj da čak žrtva mora da položi svoje telo kao dokaz, da podnese jedno sumanuto hrabro ali opasno suočavanje i izazivanje nasilnika ne bi li on bio priveden pravdi! Zašto!? Pa on je pod maskom divnog, sjajnog borca protiv kriminala, on je u sistemu koji bi trebalo da sve nas čuva, on se tu sakrio. I čini nedela. Ali haker R. to zna…Don Kihot koji ne želi slavu, samo da bar u deliću svog mikrokosmosa spasi buduće moguće žrtve, a on to može jedino na ovaj način. I to je samo čestica pravde koja je ostvarena na neki način, kada je haker R. preuzeo “zakon u svoje ruke” spreman i sam da bude uhvaćen i žrtvovan ako je to potrebno. Nije to put, ali jeste roman ukazao da smo često na granici da nas do dna dovodi upravo nesprovođenje zakona, iskusno bekstvo zločinaca sistemu, korupcija i nepravda, često navode pojedinca da pomisli da nema pravde ni u pravu, ni u sudu, nigde i da pada u iskušenja da se bori svojim golim rukama i telom.

Otuda, ova savremena krimi priča rastače sistemski zarobljeno društvo i pojedinca koji se u njemu koprca i snalazi na bolne i rizične načine. Uvek postoje dve strane priče, oni koji su uspeli, mnogi koji su izgubili bitku, pa i život. Oni koji su progovorili i oni koji još uvek ćute. Oni koji su skinuli teret sa svoje duše i ponovo mogu da žive i vole i oni koji su kažnjeni…

“Profajler” je otuda svojevrsna kritika društva i podrška žrtvama nasilja da se izbore sa svojim demonima.

Ono što je vodilo junakinju, i čime se u trenucima slabosti hrabrila je moto koji je pronašla kroz svoju ljubav prema Japanu. Bušido –  kodeks ponašanja samuraja…

Ju – : hrabrost – snalažljivost, tvrdoća i hladnokrvnost.

 

 

Romani Tamare Kučan i IK Urban art očekuju Vas i na ovogodišnjem Sajmu knjiga

Tamara Kucan godina

Advertisements

Kratak osvrt na roman „Bulevar greha“ Zorana Petrovića, autora romana istorijske fantastike „Praznik zveri“, u nastavcima

Bulevar greha

„Da l’ pita neko mene za moje komade života…”

 Iako je sada veoma aktuelan serijal romana “Praznik zveri”, Zorana Petrovića, odlučih se da pročitam njegov, prvi, moglo bi se reći, roman o urbanim ljubavima i urbanom životu iz pespektive vremena kome i sama pripadam. Verovatno sam ga shvatila prilično subjektivno, jer mi u srcu stoji nostalgija za takvim šmekerima, koji se u vrtlogu onog doba pogube u svim zavrzlama traganja za samima sobom, kroz stvaranje imidža, kroz uticaj društva, kroz alkohol, redovno opijanje i zezanje u kafićima, uz obavezne “pljuge”, muške priče navodno, gluvarenje…

Možda ponekad kao i junak samog romana kome je autor dao svoje ime Zoran, smatramo da su to i trenuci u kojima smo gubili vreme, ali iz perspektive kasnijih godina to gluvarenje nekad sadrži najbolje delove nas samih.

Tu je naravno potraga za ljubavlju, od banalnog seksa u pijanom stanju, žena čijih se imena ni ne sećaju junaci, sve je igra urbanih momaka…

Dok ne naiđe, Ana, koja zadesi junaka. Ana – simbol opasne ljubavi. Simbol komplikovane ljubavi, grešne, pune laži koje junak oprašta, raskida, povrataka, odlazaka. Zoran u određenom delu romana čak i halucinira jer u toj ljubavnoj priči ostao je onaj bitni deo njega koji na kraju romana shvatićemo, nedostaje, zauvek.

Možda nam imena pojedinih poglavlja romana najbolje opisuju tokove ove grešne strasti: Ljubav, Dupli život, Šokovi 1,2,3, Raskid, Koncert zajedničkog života, Uvod u ludilo, Raskid 2, Ludilo, Emotivni ćorsokak.

Muško pero ipak traži od svoj junaka da se otrgne patnji za izgubljenom ljubavi:

“Nikada se nisam kajao zbog svojih dela, retko sam žalio za bilo čime, iako svako delo ima svoje posledice, svaka akcija reakciju. Uvek sam bio spreman na sve, ali me život i posle četrdeset godina na ovo nije spremao. Kao otvoreni tetrapak i tuga ima rok trajanja, i posle nekog vremena ili je konzumirate i postane večno deo Vašeg genetskog zapisa ili morate da je bacite u đubre”  

 U odeljku Ludilo šok koji osoba preživi nakon što je posle velike ljubavi ostavljena opisan je u romanu kroz metaforu:

“Naša duša počne da liči na malu kucu koju je nemarni vlasnik odbacio od sebe, ostavio samu, na milost i nemilost snegu i vetru. Dok hladnoća prodire do kostiju, ona molećivo cvili, tražeći samo trunku nekadašnje pažnje, toplote i ljubavi. Gorko plače, sve dok joj se, zavejanoj, poslednja suzica slije niz sleđenu, mrtvu njuškicu.”

 U odeljku Šarenilo duše junak je opisan kroz fantastično davanje uloga u njegovoj svesti, pa je tako na Centralnoj dvorani mesto zauzela Opsesija, Optimizam je skakutao u ritmu njenih reči, Strast se “mangupski smeška Požudi”, Sreća i Zadovojstvo se šepure, Ljutnja i njen stariji brat Bes sede za istim stolom i igraju karte. Tuga, Strah i njihova ćerka Nesigurnost i sin Nemir ne snalaze se u takvom okruženju i povlače se. Malo po strani sede Poštenje, Dobrota i Empatija. Pored same ivice glavnog podijuma smestila se Hrabrost koja tapše Opsesiji.

Možda je kroz ovu igru zapravo autor najbolje sažeo pred čitaocem svu istinu o glavnom junaku koga kroz najraznovrsnija dešavanja pratimo tokom radnje romana.

Autor je pisao većinom žargonskim jezikom, dijalozi prate diskurs vremena koje dočarava. Čak i u segmentima kontemplacije osećamo jednog s ljubavlju vaspitavanog momka koji na ulicama grada proživljava poroke ali u svojoj biti ostaje onaj tragač dubljeg, višeg smisla. Ne želi da se vrti u kolotečini i u kružnici koja ne vodi nikud, a opet kao da kroz gotovo krimi zaplet nagazi na minu od ljubavi.

Duh vremena koje autor želi da dočara, kao i glavnog lika najbolje opisuje deo iz odeljka 40. godišnjica:

“Onda stadoh i počeh glasno da se smejem a zajedno sa mnom i celo predsoblje, plakari. Kuros na polici, veliko ogledalo, starke na podu, sve se treslo u ritmu mog glasa. Smejao sam se svom prvom poljupcu u WC-u 14. beogradske gimnazije u petnaestoj godini života i već najavljenom gubitku nevinosti, smejao sam se večerima u kojima je nas nekoliko opčinjenih klinaca, gledalo starije ribe iz kraja kako prolaze Hadži Ruvimovu, naš poznati “parkić” i odlaze u noćni život, Taš, Amadeus, Dugu, smejao sam se eksperimentima sa lepkom u Dadovu i prvom džointu na Akademiji, prvom jakom pijanstvu u vojsci…”

 Ako ste spremni na jednu ludu vožnju onda vam preporučujem svakako ovaj roman.

bulevar i praznik

Autor se posle ovog romana okrenuo sasvim drugačijoj viziji i posvetio istorijskoj fantastici te sada već imamo serijal romana “Praznik zveri”. Iako posve različiti, roman “Bulevar greha” i kasniji fantastični romani, mora se zaključiti da Zoran Petrović spada u autore čija dela su idealna za ekranizaciju.

Praynik yveri greh alijanse

Tačno pet meseci nakon izlaska prvog romana multižanrovskog serijala, Praznik zveri – Žeteoci, stiže nastavak, Praznik zveri – Grehovi alijanse. Pre nego što se nađe u knjižarama, roman će moći da se kupi na promociji, čiji će datum i mesto održavanja biti objavljeni uskoro.

Zoran Petrovic profilna

Zoran Petrović rođen je 1968. u Beogradu. Od 1984 – 1986. aktivno se bavio muzikom, bio vokalni solista u “Bukowski band”. Od 1987 – 1990. vokal je projekta “Psihokratija”. Tokom devedesetih, završava Višu Politehničku Akademiju, bavi se advertajzingom, kompjuterskom animacijom, online gaming-om kojim se kao hobijem bavi i danas. Master diplomu iz psihologije, na temu “Iskustvo u emotivnim vezama kao prediktor ljubavnih stilova” dobija 2012. 2009. godine objavljuje svoju prvu zbirku poezije “Ženi koju volim” a 2010. poezija je sabrana u zbirku “Hvala što postojiš”. “Bulevar greha” je njegov prvi roman.

Osvrt na zbirku priča – “Da se kladimo u čokoladu”, autorke Keva iPo

Da se kladimo u cokoladu

“Moraš voleti život, pošto je smrt dosadna” Frenk Sinatra.

 Ovom rečenicom nas uvodi u poslednje poglavlje kratkih priča autorka koja se odlučila da se potpiše pod pseudonimom Keva iPo.

Dobro znamo da se iza tog imena krije jedna Lela. No to i nije bitno. A ova rečenica nije slučajno na vratima poslednjeg poglavlja. Čitajući, krećući se od jedne do druge priče, koje su po nečemu i  slične ali i zasebne sve više se punite određenom energijom, i sami dolazite kroz kratke sekvence iz života do sličnog zaključka. Voleti život. Spisateljica je duhovita, zapaža “svoje” detalje u pričama i sudbinama, hrani tužne sudbine, uplašene oči, prevarene žene, prevarene muževe svojom ljubavlju prema životu. Na koji način?

Smejaćete se, često i zakikotati. Prepoznaćete mnoge situacije. I zapitati mogu li tako? Najsnažniji pečat koji objedinjuje sve u jednu celinu je namera da se ostvari utisak da je moguća lakoća postojanja u nepodnošljivim uslovima.

  “Da se kladimo u čokoladu” je knjiga detalja.

Teško da je moguće bilo šta prepričati. Autorka koja nas uvodi u različite stanove, na trgove, pijace,  u bračne zavrzlame, intime, svetove gde muškarci varaju svoje žene, žene svoje muževe, a brakovi u svemu tome nekako ne gube –  ta autorka je svojevrsni glumac koji menja svoje uloge i igra različite role u filmovima svojih kratkih priča. Svaka pripovetka je po jedan čin predstave sa beskonačnim brojem činova koja se zove običan život koji se živi prihvatanjem.

 Priče su nam ispričane iz ženskog ugla, pa iz muškog ugla, pa kao prijateljica koja posmatra sa strane…

Muškarac će reći u priči “Pampur” : “A s njom sam nekako odjednom počeo da se osećam slobodno, kao da sam bio zapušen sa sto strana i odjednom mi svi pampuri poiskakali.”

Ili u pripovetki “Sitna crevca” on će razmišljati: “Pretpostavlja se čak i da postoje paralelni univerzumi,  možda su svetovi naših duša baš u njima smešteni, a da ih nismo svesni? Možda bi se time mogli objasniti univerzumi jednog Dostojevskog, Hesea, Murakamija…? Ko zna koliko mi u sebi univerzuma imamo? Ali verujem da bismo, ako se jako koncentrišemo, mogli da ih u sebi pronađemo i osetimo, pa čak i da se njima dodirnemo…?”

Žena će reći još na samim koricama knjige: “Nisam-bog-zna-kako lepa ni zgodna, ali sam žena sa stilom. Imam vrlo elegantan, oproban metod: kad god vidim da mu se neka cica približi, ja se sprijateljim s njom. Gotovo da postanemo najbolje drugarice. Logično: svaka normalna žena bi se povukla – malo zbog solidarnosti, a malo više zbog straha od blama. I, vrlo je bitno da se reaguje brzo – dok se među njima ne razvije nešto ozbiljnije, posle se šanse  za druženje smanjuju. Posle beže kao žiške!”

 Prijateljica koja posmatra svoju drugaricu viknuće: “Ma daj… iz kog si ti ženo filma?? Život je, bre, dokumentarac, a ne ljubavna limunada!

 Tematski najistaknutiji je okvir intimnog, bračnog života ljudi srednje dobi. To je nit koja se sve vreme izdvaja i ukazuje na svet te možda, kobne sredine života. Sa jedne strane naginje se ka mladosti: “Ma idi bre. Živ me blam pojeo, nisam baš u godinama kad je u redu rasplakati se nasred ulice.” (priča “Srebrni ram”). Na to se nadovezuje ta ista nit: ”…jeste, patetična sam, ali kad pređeš četrdesetu, upravo ti patetika nedostaje…” (priča “Celofan”). No, srednje doba, brak sa sve svojim krizama donosi jedan vid opuštenosti.

U tom dobu, lakše je prihvatiti sebe i nasmejati se i na svoj i na tuđ račun, na račun života, pa i smrti. Autorka ne nameće stav, ama niti jednoj trenutka, ona se igra rečima, doskočicama, slikama, odista širokim dijapazonom situacija koje lakoćom pred čitaoca iznosi.  

 “Da se kladimo u čokoladu” je knjiga situacija.  

Pravi umetnički dar zapažanja zakona uzrok – posledica u svakodnevici. Oko i pero u rukama pronicljivog posmatrača.

Ljudi i život  prihvataju se onakvi kakvi jesu a  ova zbirka priča je svojevrsna slikovita i duhovita oda čoveku i životu. Signal ljubavi prema ljudima i svim mogućim smešnim i tužnim situacijama koje ih mogu zadesiti.

Stilski, iako su posve drugačije, na izvestan način, kratke priče Keve iPo podsete me na tren na Zen priče.  Nagli obrt, na kraju, često u samo jednoj rečenici, menja sve i vrati vas da promislite iznova ono što ste pročitali. Iznenađenje na kraju ima vrednost naravučenija koje vas ostavi zatečene, nasmeje, fascinira, zamisli, opusti, nekad gotovo psihoterapeutski nesvesno “otpustite” nešto što je bilo u podsvesti.

“Valjda naiđe faza u životu kad shvatiš da ne moraš baš svih pravila da se pridržavaš…pravila je ionako napravio neko drugi, mene nisu pitali da li se slažem! ( priča “Šećerna vuna”)

Kladim se u čokoladu, kladim se u nenametljivu mudrost Keve iPo da ćete uživati u čitanju!

Lela 2

Lela Saković – Keva iPo

“Izgleda kako zamislimo.

Godina – taman.

Oslobođena predrasuda.

Ne osuđuje i ne prosuđuje.

Prihvata različitost svake vrste.

Čvrsto veruje da će Sunce da svane i ako se plan ne ostvari.

Ubeđena je da se sve dešava baš onda kad treba.

Piše ne bi li izazvala jaka osećanja – smeh ili tugu,

da osetimo da smo živi.”

Ćaskanje

„Priča počinje na kraju“ – osvrt na roman Miroslave Đušić Nedeljković

prica-naslovna

Ne stoji  slučajno u samom podnaslovu knjige Miroslave Đušić Nedeljković  –  „Priča počinje na kraju“ rečenica

„HRABROST NAS NE ČINI UVEK HRABRIMA,

HRABROST JE VEĆA KADA VOLIMO

I KADA SMO VOLJENI.“

Roman počinje potresnom pričom upravo izuzetno hrabre, ne žene, već devojčice koja uprkos izneverenoj ljubavi pokazuje neizmernu snagu da sačuva život koji se u njoj razvija, da rodi dete. Njena ljubav prema budućem životu koji želi da podari svojoj ćerki njoj daje snagu. Ta snaga je ćerka Nina. Snažne scene kada siromašna devojčica bez igde ikoga ostavlja svoju jedinu toplinu, dragulj, malu Ninu u sirotište je tako realna, potresna.

Odmah na početku ostanete bez daha kada majka Emilija, ta devojčica koja u sebi nosi dete kaže:

„Metak koji je

lutao zaustavio se na mojim grudima. Bol je bila oštra i kratka.

Nije trajala, ali sam ja znala da je to zapravo tek početak i da me

ta bol neće napustiti, dok u meni ima trunke života. Ljudi zbog

ljubavi preskaču planine, ja sam se u planinu pretvorila.“

Iako je pisan po istinitoj priči autorka je svojim blagim tonom vrsnog pripovedača romaneskno dočarala izrazite emocije i budi ih tokom čitavog romana u nama.

I prepoznajemo i zapitamo se koliko ima već puno sličnih događaja u našoj realnosti. A ima ih.

Ovo je roman o žrtvama predrasuda. Roditelji za svoga sina žele bolju suprugu. Oh koliko drevna predrasuda! Nesvesni uvek koliko tragedija tom banalnom i apsurdnom predrasudom izazivaju. Jedna majka je stradala. Jedna Nina je rasla u sirotištu pa kod roditelja, usvojena. I do kraja romana ona tek kao ostvarena žena, sa brakom i porodicom počinje da razmotava svoju priču, da osvetljava svoju prošlost koja je boli.

Bol. Sve vreme junakinja koja spoznaje zašto je majka morala ostaviti je hrabra u toj svojoj boli. Ona je karakter, simbol osobe koja ume da se suoči i sa greškama roditelja, i svojih babe i dede, koja ume da prašta.

Ona je željna majke i oca. Ona je svesna da su roditelji njenog oca zapravo naudili svom sinu. Tu je  i osvešćivanje dede, koji se u starosti kaje i svestan je što je učinio svom sinu jedincu. A baka, koja je bila „tvrd orah“ i protiv Ninine majke Emilije, ima u romanu dodeljenu kaznu romanopisca.

Zaplet ni tu nije završen, postoji karakter čiji je naizgled mali gest, sakriveno pismo, prouzrokovao  tragičnu sudbinu majke Emilije. Nećemo otkrivati radnju romana, ali taj gest je u prošlosti izmenio ceo svemir, povukao još jače već zloslutnu lošu sudbinu Emilije. Sebičan potez.

Sebičnost. Predrasude.

Dok su ljudi mladi i zdravi, dok ih ne savlada starost,  osećaju se da su jako važni, da su najmudriji, da žele kontrolu nad životima svoje dece dotle da to prerasta u hladnoću pa i mržnju.  Sve to otvara na bolan način, vrlo emotivnim tonom pišući, autorka.

Ona nam daje da kroz razmišljanja  i događaje kroz koje prolazi Nina upoznajemo i neobičnog oca koji je otišao u Ameriku. Nina upoznaje sestru, devojku, suprugu svog oca. Ninini potezi prema njenoj porodici koju tek otkriva svedoče da je Emilija žrtvovala svoju sudbinu zarad Nine koja je izrasla u velikog i plemenitog čoveka. Ona svojim sjajem olakšava i kajanje grešnika u njenoj priči.

Preporučujem ovaj roman, ima u njemu puno obrta, zanimljivih, dopadljivih i autentičnih slika ali pre svega ga preporučujem zbog posebne složenosti života koji je književnica Miroslava svojom zrelošću polako razmotavala  pred nama, čitaocima, sloj po sloj, da bi polako shvatali, prihvatali život u svoj njegovoj težini ali i lepoti. Posle romana „Džem od kajsija“ kojim sam bila  oduševljena  ovaj poslednji roman je jedan od  onih kada se zrelost romanopisca prikaže u svom velikom svetlu.

 

prica-poyadina

 

 

Svici u tegli – prvenac Slađane Kručičan, IK Urban Art, osvrt

 

svici-u-tegli-knjiga

Naglasiću odmah na početku da je roman „Svici u tegli“ prvenac autorke Slađane Kručičan a pri tom ne ostavlja taj utisak jer sa lakoćom je postavila svog junaka u okolnosti njegove životne priče u kojoj se dešava veliki preokret. On pred čitaocima, polemiše sa sobom. Sve vreme imam osećaj kao da neko iskreno, otvoreno preda mnom razgovara sam sa sobom. Niko ne zna a ja, mi, čitaoci znamo o čemu razmišlja, kako te naizgled obične stvari promišlja u sebi. Dušan je junak koji se kreće kroz život ali mnogo toga o čemu misli, ne izgovori. Mi smo ti tajni slušaoci onoga što se u njemu događa.

„Bože, samo mi maštu ne diraj. Ne bih preživeo bez toga. Bez mašte bih se osećao stvarno kao matori odrpanac. Sa njom sam sve mogao. Da otputujem gde poželim, da imam svaku ženu koju poželim. Bez mašte nisam mogao ništa.“

svici-u-tegli

Pred nama spisateljica opisuje mnoge situacije u životu pravnika, koji je donekle vodio isprazan život, zapao u rutinsko odlaženje na posao, prihvatajući ekipu sa posla, običaj da se svrati u kafanu i zalije, odtetura do kuće i tako svaki dan dok vreme prolazi…i ne čeka. U romanu je potpuno dočarana ona atmosfera ugnježdenih kancelarija državnih firmi, kolega i koleginica koji se malo „muvaju“, malo druže, malo su prijatelji, malo ogovaraju… Vrlo plastično je prikazano, te ko je prošao kroz to oduševiće ga kako je verno oslikano „društvo“ u kancelarijama, a zanimljivo. Već u toj firmi ima puno likova.

Ono što je dar književnice je da usputne likove ubacuje po malo ali da ne gubi kontinuitet i svako je tu jer je potreban u priči da nešto oslika i predoči, a brojnost usputnih likova je velika i odajem priznanje koliko su precizno ubačeni u roman i svrsishodni a daju zanimljivost priči i dinamiku.

No Dušan jeste drugačiji. On ima saosećanja, njegova duša nije još sasvim utrnula u toj rutini i neostvarenosti. U srednjim godinama ima zrelost i stalni posao ali nema sreće. Zagubio je cilj, možda i nadu ali ima u njemu dubokih osećanja za sve ljude i njihove sudbine.

„Voleo sam da se pravim gluplji no što jesam. Tako sam im bio bliži. Činio sam da se bolje osećaju, a ja sam voleo da se ljudi dobro osećaju u mom društvu. Oni su u svojim glavama bivali veći, a i ja u svojoj.“

On ima to pronicljivo oko, zapažanja ali i stav da svako ima pravo na svoju različitost. U parku, tokom šetnje sreće staricu i seda pored nje na klupu. Spontanost. Kod oboje. Život je to. I šetnje i noć, i sloboda da se popriča. Iako u otuđenom svetu on nesvesno predstavlja osobu sa kojom drugi lako komuniciraju, često i otvaraju dušu. Prijemčiv je. Ume da sluša i da ne osuđuje. Starica na klupi komentariše koliko se vreme promenilo u odnosu na njenu mladost a Dušan, čovek srednjih godina je u drugačijoj poziciji od nje. Ona je živela punim životom jedno vreme posve različito i sad je mirna samo primećuje ogromne promene, ali ispunjen život je čini smirenom. On, zna i za ono nekad i prihvata sve što je u međuvremenu posve preokrenuto, devojke sve liče jedna na drugu, grad nije bezbedan i siguran, vole se slobodno parovi istog pola…On pripada generaciji koja je oslobađala i rušila tabue i morala da se prilagođava brzim promenama vrednosti. Neke od njih i nisu baš pozitivne jer krenuvši kući Dušan dobija udarac u glavu, biva opljačkan i završava u bolnici…

Nekada je potrebno da nam se loše stvari dese da bi nam se život preokrenuo. U bolnici saznaje da ima tumor na hipofizi ali naš junak je poseban. Kako on reaguje na tu činjenicu. Plaši se za svoju ličnost, da je ne izmeni operacija, on ipak voli sebe takvog kakav je.

„Još i taj tumor. Šta s tim? Ako mi i to uklone, šta će da ostane? Možda umrem. Ne dam da mi sklone to. Ne dam. Neće meni niko da prčka po glavi. Tu je haos, ali moj haos, i ja se u njemu snalazim!  

Kada je Dušan promenio okolnosti i u bolnici se susreo sa drugačijim ljudima, njihovim sudbinama, život je pokazao nove kontraste. Svako završi u bolnici zbog nekog nesklada u svom životu. Bankar je lik koji je previše radio, davao sebe u poslu i nedostajao ženi i porodici. I on je tu, u maloj bolničkoj sobi spoznao kako može da dovede svoj život u ravnotežu. Dušan spoznaje da ekipa na poslu zapravo jeste ekipa koja mu je odgovarala a i on njoj samo dok je pijan. Njegov prijatelj Zoki je tu, pomaže mu, negde se izdvaja samo jedan prijatelj, koliko toliko, od čitave ekipe, kad je čovek u nedaći.

A onda dolazi ljubav. Mlada, sjajna kao zvezda. Zaljubljenost pomera sve i najveći je skretničar u našim životima. Dušan se spontano, prepušta. Oslobađa. Ne pije. Uživa ali je razlika u godinama između njega i njegove lepe Zvezde, kako je u svojim introspektivnim razgovorima naziva, ono što ga muči. I onda jedan dan, pun predivnih trenutaka on želi da sačuva, da ih pamti upoređujući ih sa onim „svicima u tegli“  koje je nekad kao dete sakupljao. Ti maleni, prolazni trenuci koji su nas činili srećnim, ta svetlost koju pokušavamo zadržati stavljajući je u teglu. Ali to je nemoguće. Ipak, ostaje samo u našem sećanju.

„Svitac – Lampyris Noctiluca

(„onaj koji svetli“, „zvezdana buba“) -insekt,

pojavljuje se i leti, u poljima, kada žito zri.

Živi samo dva meseca.“

Naš glavni junak je našao svoj smisao, uklopio se negde u stereotipnu priču na kraju. Mada mogao je i posve drugačije završiti. Autorka mu je namenila umerenu sreću ali trajniju.

Videćemo šta će nekim novim junacima udahnuti, u iščekivanju njene sledeće knjige…

 

sladja-krucican

 

Slađana Kručičan rođena je 18. aprila 1974. godine. Završila je Pravni fakultet u Beogradu. Bavila se sportom, bila je košarkaški sudija, uređivala je školske novine, pisala je kratko za jedan nedeljnik. Radila je u Institutu „Batut“. Sada radi u Vodoprivredi. Iako je oduvek volela pisanu reč, do sada nije našla vremena da se posveti pisanju. Ovo je njen prvi roman.

 

 

 

fotografije iz kolekcije autorke romana i odavde

Osvrt na roman o zločinu iz strasti -“Džem od kajsija“, Miroslava Đušić Nedeljković

knjiga

“Sedela sam tu, ne znam koliko dugo. Činilo se da me i prolaznici čudno gledaju, ali nisam marila. Nisam čak osećala ni hladnoću. Bio je kraj oktobra. Miholjsko leto polako je odlazilo. Želela sam da sredim svoje misli, zato sam sedela tu, buljila u prazno. Želela sam da svi oko mene nestanu. Setila sam se devojčice, koja je pre nešto manje od dvadeset godina, veselo skakutala istom ovom stazom. Sada sam ličila na potrošenu staricu. Samo nedelju dana pre maštala sam o tome kako ću sva u belom stajati pored čoveka svog života.”

Kao što i glasi  jedan od prvih odeljaka romana autorka nam odmah oslikava “Kako je sve počelo”…

Istina je kada kažu da već na prvim stranicama knjige koju čitate možete videti da li vam taj pisac “leži” a itekako majstorstvo pisane reči.  U ovom romanu se odmah vidi koliko autorka već ima u sebi talenta da lakoćom oslikava a da ta slika bude preplavljena emocijama. Ono što je mene odmah privuklo da do ranog jutra čitam ovaj roman, ne nisam imala strpljenja da čekam sutra 🙂 je što se preda mnom našao pisac koji slika rečima. A ja to naprosto obožavam! Slike Kalemegdana, Beograda, potom kako se razvija radnja gde god da se kreće glavna junakinja Marta i koga god da sretne, to su savršene oslikane umetničke figure. Sve deluje tako lako, reči teku, opisi su puni duha, detalja, zanimljivi i imaju ritam. Da, ritam. Niti je prebrzo niti i jednog momenta dosadno. Mogla bih da se osmelim da kažem u pravom ritmu i sve sa svojom svrhom.

Puno je i dosetki i duhovitosti koju oživljaju glavni karakteri. Marta je junakinja koja puna duha, onako prvo mladalački obesno, u početku igra svoju igru sa inspektorom Marićem koja je neizmerno simpatična. Posle počinjenog zločina nad  verenikom, ona iz očajanja, zbunjenosti, iz stanja šoka u tom saslušanju doživljava jedno od svojih preobraženja. Ona od devojke koja je ipak živela u nekoj vrsti kontrole, iz porodice u kojoj je sa majkom imala hladan odnos, odnos koji joj je čitavog života nedostajao, donekle počinje da se ponaša kao ta majka, koja je uvek bila otmena, brinula o svojoj lepoti, seksualnosti, večitoj mladosti. U Marti se kao odgovor na to budi jedna reakcija u kojoj se ona iz skrhane devojke razočaranjem na saslušanju pretvara u izuzetno duhovitu, po vokaciji novinar, lucidnu žrtvu koja zavodi i ispituje i igra seksualnu igricu sa inspektorom. Ta priča saslušanja je veoma neobična i nadasve zanimljiva.

Tu se već naslućuju faze kroz koje će junakinja sve proći, od novinarke na svom zadatku, zaljubljene i srećne devojke pred venčanjem, do razočarane, povređene, spremne da ubije, da prizna, pa do potpunog psihičkog rasula, lečenja, izlečenja… Do susreta sa sobom,  posle svih faza, kada samospoznaja sve iščisti i zapravo više nema potrebe da Marta bude bilo ko drugi, kako neko drugi želi, već da bude ono što ona jeste.

“Izdali su me oni koje sam najviše volela, zgazili me kao mrava, dok je vredno sakupljao zimnicu. Možda ne kao mrava, nego kao bubamaru. Počupali su mi krila, izbrisali tufne, a po njima sam bila prepoznatljiva. Nisu mi dali da poletim i donesem goste.”

No ovaj roman sa okosnicom zločina iz strasti zapravo je roman o majci koja je nedostajala, koja je bila tu ali niste je mogli zvati mama, o nedostajanju te topline kada devojčice rastu, kada su mame uz vas dok ste još zbunjena devojčica. I onda se desi ljubav. I majka i tu ljubav na neki način otme. Oduzela joj je toplo detinjstvo, nikada nije dobila od majke ni miris domaćeg hleba, ni džem od kajsija. Uvek je to dobijala od tetka Anđe, tople žene koja je bila tu za devojčicu punu pitanja. A kao odrasloj ženi oduzela joj je ljubavnika.

I negde taj nepostojeći  most, on nije srušen, zapravo nikad nije bio ni izgrađen, između Marte i njene majke Marije Ilić je skriveni zaplet knjige. U romanu stradanje ljubavnika junakinju vodi do inspektora Marića, jer ona je spremna da prizna sve i zločin … ali nije spremna da se suoči sa majkom. Na najteži mogući način u ovom romanu gradi se most između majke i ćerke u već zrelom dobu.

Neoprostiv greh majke, nervni slom Marte, opisan vrlo uverljivo, sa jako intrigantnim i autentičnim scenama, njeno lečenje i lik doktorke vrlo blag, nova ljubav koja ne leči brzo sa inspektorom Marićem …Svi su likovi, autorki je to ja mislim, sraslo u svakoj njenoj do sada napisanoj reči, ljudi od krvi i mesa, niko nema jednostrano lice, svi imaju dubinu i neku svoju priču, a Miroslava to opisuje sa lakoćom, kroz gest, kroz način kako neko hoda, njiše kukovima…

Meni je najupečatljivija ostala urezana scena kada junakinja Marta sreće čistačicu u stanici milicije:  “Zatvorila sam oči, nažalost ovde nikoga nije bilo briga kako se ja osećam. Čula sam korake. To bi mogao biti inspektor, ali nije. Bila je tetkica. Vukla je umorno svoje noge u izlizanim teget borosanama. Lastiš na njenim isto tako izlizanim i ispranim belim čarapicama bio je vidno ispucao, cvetići po njima tek su se nazirali. Umesto da vodim svoju brigu, ja sam se u tom trenutku pitala, zašto je ta žena sebe dovela u takvo stanje. Zanimalo me je koga ima kod kuće, da li je neko čeka i ko može da čeka ovakvu spodobu. Kosa neofarbana vekovima, izgorela od kiseline i trajne. Jedino lepo na njoj bile su njene krupne oči boje badema, to nije mogla ničim da unakazi, one su bile očuvane i zabrinuto su me posmatrale. Videla sam u tim umornim očima brižan pogled, pun sažaljenja i prezira u isto vreme.”

A to je potpuna suprotnost izgledu majke glavne junakinje Marte.

“Bilo je nečeg toplog. Izgled više nije bio važan. Ovu ženu je sigurno neko čekao kod kuće, ta kuća je bila topla, bila sam sigurna u to. Obratila mi se „majčinski” sa „dete”. Moja majka nije nikada uradila ništa slično. Poželela sam da sedne pored mene, da je zagrlim, da joj stavim glavu u krilo. Poželela sam da me miluju te hrapave ruke, pune žuljeva, da osetim miris majke. Marija je mirisala na skupe parfeme, ali na majku i džem od kajsija nikada.”

Zapravo, na kraju romana kroz veoma teška stanja koja su opet ispričana kroz veoma zanimljive dijaloge koji vas i nasmeju i do suza dovedu, majka se kao i ćerka transformišu i zapravo približavaju postepeno, onom odnosu u kome će priznati svoje greške i koliko su jedna drugoj nedostajale, koliko su tokom života pogrešne vrednosti udaljavale ove dve osobe a zapravo uvek je najvažnija ta toplina, porodična iskrenost, bliskost, nebitan je svet i šta drugi kažu. Život čine sitnice poput tetka Anđinog džema od kajsija koji majka nikad nije napravila. A on je sinonim za tu bliskost i ljubav majke koju nije imala.

Ne mora uvek tako, na ovaj najteži način, i takođe, ne uspe uvek i u svakoj porodici, ali poruka je jasna, kako se i kaže u romanu: “ Dragi Bog mi je poslao poruku, da se životu treba radovati, a ne kockati se s njim besramno. Pokušala sam to da uradim, ali nije išlo, na vreme sam dobila packu, koja je zabolela i opomenula me da je to što radim pogrešno”.

miroslava

Miroslava Đušić Nedeljković rođena je u Beogradu, gde živi i radi. Pisanjem se bavi još od školskih dana i do sada je objavila 6 romana. Trilogija „PROVINCIJALKA“, sa naslovima „VALJEVKA“, „BEOGRAĐANKA“ I „NATALIJA“, te roman „DŽEM OD KAJSIJA“. Ove romane je objavila izdavačka kuća „ŽIRAVAC“ iz Požege. Roman „LJUBAV ME NIŠTA NIJE PITALA, DOGODILA SE“ objavilo je IZDAVAŠTVO PTT SRBIJA, i deo je edicije „MUZIKA DUŠE“, i nagrađen, štampanjem romana. Nedavno je objavila svoj šesti roman „DORĆOLSKE LIPE“  a očekujemo na ovogodišnjem Sajmu knjiga  2016. i najnoviji pod nazivom „PRIČA POČINJE NA KRAJU“  koji je rađen po istinitoj priči.

“Peščani sat“ i „Oduvek“ (Tamara Kučan) – romani suočavanja

pescani-sat-2

“Peščani sat“ i „Oduvek“ – romani generacije koja nosi teret onog na šta često samo odmahujemo rukom, zatvaramo oči, što možemo duže odlažemo da mislimo o tome verujući da se to dešava negde nekom drugom, ne našim prijateljima, ne mojoj, našoj deci. Priznajemo, znamo sve tračeve po gradu i dok ih čitamo kao da već sve to znamo ali… Osetih grižu savesti. Odmahivala sam rukom. Obično se gnušamo na određene pojave u našem društvu, verujemo da je manje prisutna takva stvarnost ako je umanjujemo, postavimo negde da bitiše sa strane. E pa tu sam pljusnuta u lice, dobih dva šamara od dva romana, Tamare Kučan.

 

„Peščani sat“, objavljen 2013.  nazivan je šokantnim, provokativnim, doneo je autorki veliki broj čitalaca i različitih prikaza i kritika. Za mene ovo nije šokantan roman, ovo je itekako realističan roman, sa dobro izgrađenim okvirom i vrlo jasno i proračunato postavljenim likovima. I zvuči vam poznata površina te priče, a autorka je izuzetan talenat da vas vodi, da vas povuče u radnju, majstorski menja scene da na trenutak verujem da bi to bio odličan film, da je već skoro čist scenario.

Autorka voli da se igra pa knjigu zapravo piše Jovan „pisac bez inspiracije  – bednik“ a na kraju knjige dobiće i intervju, taj „bednik“, kada nam ispiše sudbinu Sare. Druga kapija lavirinta romana je da se Sara, glavna junakinja pojavljuje na početku u sceni koja je zapravo i kraj romana, posle raspleta. Pošto autorka vlada veštinom dijaloga ulazite kroz njih, u petoj brzini u likove prijateljice Sonje, Petra koji je „glavna faca“ u našem filmskom svetu i traži glumicu za film, u zaplitanje i preplitanje mladosti, ambicija, naivnosti, dečjih igrica, putovanja, ludih matoraca, promiskuitetnih stranaca i političara.  Studentkinja fizike upada u svet eskort dama, pateći zbog prave ljubavi koja je čudna, promenljiva, prepuna Petrovih tajni, a kad se izlet u taj svet završi padom i strahom u prelepom Dubaiju, suočava se i sa tragedijom i razočaranjem u sve što je verovala.

Nije mi namera da otkrivam radnju, već je dovoljno pisano o šokantnosti sveta elitne prostitucije. Ovde je meni suština, dočarana realnost, ne znam može li otvorenije a da ne bude neukusno, a nije, i naprosto vas zabole sudbine svih tih izgubljenih likova u ovom surovom svetu bez duše. Ako zatvorite knjigu na čas, shvatite da mi živimo u tom perverznom svetu, mladići i devojke, studenti upadaju u te priče lako. O da čitam, pa ja čitam stvarnost! I to ono na šta sam odmahivala rukom dok se sa njom ne suočim.  Ne mogu da kažem da autorka traži razumevanje za svoje likove. Ona priča otvoreno, jezikom tog sveta, priču. Mlađim generacijama ovo može biti nauk, vodič, mogu se uplašiti mogu se „primiti“, mogu se sačuvati a mogu baš uplivati u te vode. Zavisi od njih. Neki nešto stariji čitaoci, srednje dobi, a ima i njih među likovima mogu da se prepoznaju u meri u kojoj su prisutni ili u meri u kojoj su stavljali glavu u pesak dok se i sada urušavaju sve vrednosti pred našim očima. A mi nemoćni pred silinom nadolazećeg talasa bluda, nemorala, besmisla svega što nije novac. I otuda je hrabar pisac koji o tome progovori na ovaj način. Ne da bi zaintrigirao, već da bi nam golu istinu servirao na sto.

„Peščani sat“ je roman koji će trajati. Dok se ne pročistimo. Svedok vremena kada su ljudi izmenili oblik,  koje najbolje opisuje citat iz romana: „ Zmije puze. Zmije čitavog života puze, Saro. Zmije spadaju u najopasnije životinje, iako samo puze. Čovek hoda uspravno, ali život je takav da te često natera da puziš. Kod čoveka je drugačije. Čoveka koji puzi zgazi čovek koji hoda. Zmiju se niko ne usudi da zgazi, nikada“ .

Okrećete li peščani sat kad iscuri vreme, ljubav, bol? Zašto se roman zove tako ipak ostavljam čitaocu da otkrije.

*

oduvek

Roman „Oduvek“ objavljen 2015.  je kraj sage o Jani i Stevanu, junacima prethodnih romana Tamare Kučan (Zauvek i Beogradske trilogije). Obična ljubavna pesma…obična ljubavna priča. Reklo bi se. Donekle i jeste. Roman se može čitati i odvojeno, od prethodnih.  Pozadina našeg ponašanja u vezama, pak deo je obrazaca koje nosimo iz svojih porodica, a glavna junakinja je imala teške okolnosti u svom detinjstvu. Kako su se oni projektovali u ljubavnim vezama mlade devojke? U sasvim umerenoj i dovoljnoj dozi u romanu  je zastupljen i lik psihijatra koji pomaže junakinji.

Autorkina veština  kreiranja zapleta i pričanja priče, ne manjka. Ovde je možda mana da je Stevanovoj i Janinoj priči, pošto je poslednji roman o njima, roman raspleta, data većina prostora a opet donekle je poenta da nas na kraju ipak čeka Premija (kako se i zove jedan od bitnih muških likova). Negde u sredini romana nailazimo na blagu stagnaciju radnje sa puno emocija između Stevana i Jane. Patetika je deo svake lude ljubavi kroz koju ako ne prođete niste ni sazreli. Bez patosa ne postoji umetnost. Donekle smo možda mogli kao čitaoci biti na početku više emotivno upleteni u blago i sveprisutno postojanje muškarca Premije, da nam se više uvuče pod kožu, da ga poželimo glavnoj junakinji. Stevanov brak, karakter i Janine emocije su u jednom trenutku zasićene, istrošene. Posle teških iskustava sazrevanja kroz sumanutu, polu – patološku vezu, junakinja uspeva da prepozna svog partnera. Da ga konačno vidi onakvim kakav on jeste. Bez projekcija sebe u tome. Proces odrastanja može dugo da traje i da ima svoj razlog i poentu. Kako kaže junakinja : „Ovo je priča bez poente. Nekada davno, jedna poenta je od mene napravila čudovište. Iako ni dan danas nisam sigurna da li sam srećno čudovište ili sam čudovište koje je imalo sreće…Hvala ti poento! Makar nikada nisam bila kamen.“

Nekom osvešćivanje donese sreću. Nekome mir. Nekome prazninu. Ne može se mir dostići ako živiš u staklenom zvonu ili ti je srce tvrdo kao kamen. Svako od junaka romana isklesao je sebi sudbinu prema svom karakteru. Autorka je insistirala i na spletu okolnosti i neobičnim slučajnostima, ali možda to i nije bilo neophodno u toj meri, u nameri da ukaže da naše akcije pokreću ali da i život sam po sebi donosi neobične obrte i iznenađenja. Vrlo je jasno, nagovešteno kroz razgovor junakinje sa psihologom, koliko je nedostajanje figure oca, strahovanja majke i lik očuha presudan u ostvarivanju devojčice, kasnije, kao odrasle žene.

Po autorkinom diskursu, koji je meni prijao, romane sa slengom urbanog i mladalačkog kao što i jeste na našim ulicama, na žurkama i u kafićima ovog trenutka, sačuvana je duša jedne urbane ljubavne priče, bez pretenzija da se nameće autor, njegove kontemplacije. Ponekad iskrsnu kroz reči junaka, nenametljivo ali deluju snažno. Kao što autorka i završava roman: „Nije stvar kraja, stvar je priče. I, priznaćete, nikada se ne sećamo trenutka kada smo sišli sa ringišpila. Vožnja je ta koju pamtimo.“

*

Očekujući  uskoro posve drugačiji roman od Tamare Kučan, pod nazivom  „Indigo“,  najavljen za predstojeći Sajam knjiga u oktobru, u Beogradu,  izdvojila bih citat  iz romana „Oduvek“ koji možda najbolje opisuje njena dosadašnja ostvarenja, zatim sazrevanje nje kao pisca koji se izborio za svoje mesto među svojim čitaocima zasluženo, kao što i najavljuje šta sve od autorke još možemo da očekujemo:

„Ova vožnja počela je kao klinački san. Trajala je osam godina. Za mene, kao književnicu, za vas koji ste godinama uz ove junake. Bila je to, zaista, luda vožnja…Ringišpil više ne radi, ali luna park je i dalje tu. Kada biste samo znali kakva je vrteška stigla u grad, kako se okreće, šta sve ljudima ispada iz džepova! Ne biste verovali kada bih vam rekla…“

 

Tamara Kučan, biografija

slika-tamara-kucan

Tamara Kučan (1989)  jedan je od najmlađih pisaca proze u Srbiji. Prvi roman objavila je u sedamnaestoj godini. 2007. objavljuje roman Beograđanka. Tamarin prvi roman  izašao je u izdanju izdavačke kuće ArsLibri.  Naredna izdanja romana, objavlje izdavačka kuća Urban Art. 2008. objavljuje roman Made in Beograd.  2010. Tamara Kučan postaje najmlađa članica u istoriji Udruženja književnika Srbije. Iste godine, objavljuje roman Kocka. Kocka donosi šokantnu i realističnu priču o četiri junaka različite seksualne orijentacije. Ljubav na margini, različitost i homofobija, neke su od pojava sa kojima se junaci ovog romana suočavaju. 2012. na insistiranje čitalačke publike, Tamara objavljuje, roman Zauvek.  Ljubav Jane i Stevana, još jednom se nalazi na testu. Iste godine, Tamara objavljuje roman Kocka 2, u elektronskom obliku koji se može besplatno preuzeti na sajtu. Kocka 2, nastavak romana Kocka, nastaje u znak zahvalnosti ljudima koji prate njen rad i koji su poželeli da saznaju šta se dogodilo sa Miom, Jelenom, Nebojšom i Anom. 2013. objavljuje roman Peščani sat. Tamarin najčitaniji i najšokantniji roman. 2014. izlazi roman Kapija.  U ovom romanu, Tamara kroz živote svojih junaka priča priču o strasti, ljubavi, bežanju i snovima. Iako se Kapija može posmatrati kao ljubavni roman, glavna tema ovog romana je imigracija. Roman Kapija zasnovan je na istinitim pričama koje je Tamara slušala razgovarajući sa imigrantima na ulicama Atine. U najavi, ove godine je roman Indigo.

preneto na portalu: http://www.beograd.news/kultura/recenzije/pescani-sat-i-oduvek-tamara-kucan-romani-suocavanja/bbb-news

Oblak oznaka

Životna sredina by Nataša

Sve o životnoj sredini, izvorima zagađenja, otpadnim materijalima, reciklaži i još mnogo toga.

IGNIST.rs

Uzdrmaj svet svojim pogledom na njega.

Italijanski online

Besplatni sajtovi za učenje italijanskog jezika

All about my shelf

~blog posvećen knjigama~

prerazmisljavanje.wordpress.com/

blog za knjigoložnike

BOKITZA

LIFE STUFF • FITNESS • HEALTH • BEAUTY • TRAVEL

Matrix World

U potrazi za Znanjem i Istinom

VLADANKA 218

O svemu ...

Manić Teodora

Jer ono u šta ljudi poveruju, to će vremenom i postati.❤ Because in what people belive, that's who they will become as the time passes by. ❤

Od knjige do duše

O knjigama, časopisima, novinama... O bibliotekama, muzejima, arhivima, pozorištu... O filmovima, serijama, dokolici...

Ninus.Nestorović

Aforizmi i satira

Samozaludake

#samozaludake