Razgovor SLUČAJNOG BLOGERA sa redakcijom portala MEDIASFERA

OLIVERA RISTIĆ: NE MORAMO PALITI KNJIGE ILI BIBLIOTEKE DANAS, DOVOLJNO JE ISPRAZNITI UM

 

Šta smo ćakulale Gordana i ja možete pročitati na linku ovde

 

 

 

 

PLUTONOVA KĆI

izvor

 

Nenadano,

Povremeno

Pogodi me zrak.

 

Ne znam kad je sunčev,

mesečev,

iz crne rupe…

 

Napravi tunel.

Kanal spoznaje na tren.

Neki bi rekli DAR.

Možda ipak KAZNA…

Da sagledam sve u milisekundama

U meri brzine krila kolibrija,

U prostoru bez oblika, mirisa

Od nevidljivosti tkanom…

 

Slepilo volim

Mirnije je…

 

Kao čovek ne slutim da zrak

Razgovara sa dušom

I da i ona ume da stisne kapke

Poput očiju

Ali je nemoćna, pa da su joj zenice

I od čelika ili mermera…

Pred glasovima kojim zrak u nju prodire

Ona je osuđena da vidi,

Darovana da čuje!

 

Vanremenska

Duša ima svoje

Ruke kao reke,

Svoje srce kao zvezde,

Svoje tajne kao vijugaste mlečne

Staze znane i one nedosegnute,

Svoje tišine – vakuma vaseljene.

Ona diše neizmerljivo

I dugo.

Starica i mladica

Svrativši tek do mene…

 

Mogu ja da spustim kapke,

Kao kad pre oluju zatvaram žaluzine,

Prekrijem slomljene trepavice i spržen pogled

Rukama nabreklih vena

Uzalud…

Duši sam ja robinja svih boja.

 

Svi mi…

Sluge.

 

– Uzalud se od nje beži – kaže zrak!

 

Lirika buđenja, Krug, zbirka pesama Biljane Rolović

Budi kao reka.

Dalje teci.

Prostor postoji da raširiš krila,

vazduh da dišeš duboko.

Nek iza vidljivog dopire ti oko.

Rob ne budi nikad onog što si bila.

Saslušaj – pa reci.

Prepoznaj čoveka.

(* odlomak iz pesme „Savet“)

 

Poezija Biljane Rolović, neuobičajen je svet raznolikosti stiha od raskošnog jezika sačuvanog iz naše duhovne prošlosti  do minimanilističke slike savremenog doba. Mešoviti stih rime, na tren zagubljene, povučene savremenom stvarnošću u koju pesnikinja uplete i čarobnjake, zagrljaje, senke, košavu, zvuke…

Zbirka već svojim poglavljima : Nebo, Zemlja, Vatra, Voda, Krug nagoveštava suptilnu, nikad izgubljenu povezanost sa izvorom života sa kojeg svi pijemo, prirodom i ljubavlju kao večitom inspiracijom.

Slika

 Inspirisano Mikom

Zamišljam…

Zamišljam reku što kroz ravnicu teče,

sporu, lenju i mirnu.

Nad rekom zamišljam mesec što svojim srpom

žutim

preseca tiho veče.

Sve ćuti,

samo zrikavci svirnu

iz trave.

I zelene je mnogo,

i tamnoplave,

i one nekakve boje kakvom se boji mrak.

I srebra drhtavog malo

ko da je u reku palo,

il’ je to mesečev zrak

il’ zvezda koja?

Čudesna boja…

Izdvaja je raskoš jezika, zaboravljenih poetskih izraza, blagost i u oku i u stihu pesnika. Najupečatljivija je moć mnoštva slika koje stihovi dočaraju – platna koja iscrtavaju čovekovu dušu, ženu, prijateljstva, materinstva, istoriju, samoispitivanje, predele i pejsaže u kojima se prepoznaje i ogleda čovek. Skromnost čoveka svesnog moći prirode. Poštovanje stvoritelja. Padanje, posrtanje i volja da se uprkos svemu uzdignemo i  probudimo. Pravo na različititost. Čudnovatost.

Inspirisano Ršumom

 Ne daj srcu daleko iz grudi

Nek je toplo kao krilo ptice

Svašta drugo reći će ti ljudi

Tvoje srce – to je tvoje lice

Ne daj duši vrela da se hladi

Dok je vrela dotle vrela i ti

Svet je gladan, ti beži iz gladi

Pune duše i bez jela siti

Dušu čuvaj, dušom dušu traži

Dobro jeste ako i zaboli

Niko nije dobio od laži

Dobio je i ko zalud voli

Srce raste dok za ljubav bije

U iskustvu čudno blago čuči

Nije čovek ko plakao nije

Što namuči najviše nauči

Idi svetom podignuta čela

Triput meri pa pažljivo seci

Kad isečeš da ostaneš cela

Roditelj se poznaje po deci

Tvoja deca ko i tvoje reči

Tvoje reči ko ljubavi tvoje

Od radosti nek ti gora ječi

Vreme leti, radosti se broje

Lako hvali mnogo teže kudi

Krivo sedi ali pravo sudi

Čoveka će upamtiti ljudi

Ne daj srcu daleko iz grudi

 

Variranje od kratke forme do gotovo poema ova zbirka poezije poklanja bogatstvo našeg rečnika i istinsku, duboku osećajnost. Iščitavajući čitalac luta, budi se, kao da načas čuje muziku, tone, pluta, nosi ga vetar, žacne ga duša, vodi ga nebo, lično iskustvo autora prerasta u slike koje poziva čitaoca da krene u potragu za svojim iskustvima.

Psi

Hoću da rodim mir

i dešava se to,

ali ne znači

kako

u meni nema rata,

da nemam i svoje zlo

i besa vir

i da je uvek lako.

To samo znači

kako svakoga sata

odlučim

od ta dva

koga ću pustiti

da bude jači.

To su kao dva psa

koje ja učim:

Mirno je

i nežno štene

više od pola mene,

ali i onaj pas

nagao, ljut,

ima svoj put,

ima svoj glas,

i on je gajen

i voljen,

jer svako od to dvoje

svoje zna,

svoje daje

i radi svoje

 I za kraj – kratki uvodnici poglavlja su možda najbliži modernom diskursu i imaju svoje posebno značenje i snagu:

 

Uspravljam se

U ovom ledenom danu

Koji me čeka

U ovoj oštroj hladnoći

Dosta sam se sklupčavala

Kao na dlanu

Po noći

I po danu

Dosta sam spavala

Cela sam budna

Svete

I ljudi

Neka sam čudna

Ipak se budim

 

Prva promocija zbirke „Krug“ očekuje nas, 23.maja u 19h u kafeu „4 Dunje“, Kneginje Ljubice 16.

Kontakt

Tri slučajne pesme

photo: odavde

Vitraž

Da mi je svemir od stakla.
U kome se ogledamo.
Svi. Različiti.
Svemir naše providnosti.
Surovo da nam poklanja istinu.

Da mi je svemir od neprobojnog stakla.
Da se niko ne polomi već od prozirnosti sebe uspravi. Kao čovek.

Da mi je duša vrela kao lava a kosmos božanski vitraž.
Zaspala bih u miru usklađenih suprotnosti.

 

*

 

Gost

Nemoj da slutiš.
Budi moj gost.
Popijmo ovaj litar vina 
grozdova sa polja oko Topole.
Ugrej dušu ćuteći.
Raspojasaj se, neka ti noge vise na fotelji,
razmaknuću zavese pa se zagledaj u prozore komšiluka.
Ili da zamračim pa da se opijemo
i pokidamo šare na tepihu
polugoli?
Samo nemoj dolaziti a da odeš nemiran. 

*

Čekajući bus kod Doma omladine

 

Nismo tu seli

da bi se rimovali

naslonili smo se na beton da predahnemo.

Ti udišeš, kažeš, loš benzin koji se prodaje.

Udišem smrad pogaženih pikavaca.

Prolaznici su zapravo radnici koji odlepljuju žvake sa trotoara

našeg grada.

Zažmureti ne umemo.

Ne poklapa se stih u stihu…

nekadašnji koraci naših predaka

i ovaj trk u patikama.
Gospodski koraci naših pradedova

i moje smešne štiklice

i tvoje starke i razliveno pivo koje osećam

prosuto po stolu iza sebe…

 

Nema autobusa.

Ima promena.

U predahu od uklapanja

malo ih neurimovane

u ram slike stavljamo.

Smešno i lako je.

 

Photo session & notes by Slucajni bloger

Slika

Osluškivanje (poezija)

O tišini koja se ni u šta nije pretvorila

Polaganje sebe u snove

nada je krupna stvar

jedna od važnijih

bumerang je misterija

podsmevam se

dok jedem hleb kao kaktuse

ponekad kao da živim

čistu alegoriju

*

O galami koja nikog nije potrošila

A reči… ne slušaj

u tonovima je okršaj

u času kad zalazimo

iza svojih sudbina

precrtavamo zvezde

osluškujući sebe

uzimamo darove od Boga

ulogu

vodiči Sunca

na deliću neba

*

Osluškivanje

Prostor bi mogao biti neograničen

samo kad se ne bi govorilo bez nade

i ćutalo bez upornosti

uz sladak zalogaj i medeni čaj

moraš i da dišeš i da ne odustaneš

od disanja

u sebi kad čuješ poziv

zidove svoje odmah da porušiš i onda se

izruči svetu

trči dok se ne osetiš rastrčano

kad legneš da legneš

umorna, to je dobrota.

*

Sporo

Početku sam koren

zatim stablo i grane

sve njih o, da, čeka

naporan rast

kroz lagan vazduh.

Šta je tu napeto,

šta je tako snažno

u prozračnosti

koju drvo probija?

Rasteš

pobeđujući ono što dišeš.

 

Ogled o pranju zuba

Čaša je bela sa žutim tufnama kao oblak iz crtanih fil­mova. U oblak zabodena ružičasta četkica stoji nakrivljena kao drvo na dečijim crtežima. Jedna ruka, odmorena dugim noćnim snom uzima je iz crtanog filma, stavlja je u ustajali svet jezika poezije i zuba vremena.

Zelena boja paste beži, mimoilazi se sa belim grančicama četkice, padom u krila snežnog lavaboa, iscr­tava opominjući put kojim idu nečiste reči. Sve se potom pono­vo pokušava. Na tren, u sudaru mrzovoljni slova i ljute zelene staze rađa se zakašljali ispljuvak koji zamire s jutrom. Od gomile neizrečenih reči koje četkica šiba, muči, ne ostavlja na miru, stvara se bela pena besa. Afekte treba izvesti, odigrati, dobro protrljati. Kada se više zapeni više se ispljuje. Ribanje, čišćenje, češanje, razbuđivanje poezije i vremena rađa magično pretapanje travnato zelene u nevino belu.

Ružičasto stablo se rascve­tava u usnoj šupljini, hramu svih gutljaja, srkanja, žvakanja, stiskanja, coktanja, zviždanja, vrištanja, cviljenja, maženja, jaukanja, zapovedanja, vređanja, čuvanja tajni, zaboravljanja na vrhu jezika, zapalih sećanja u crnu rupu donje šestice levo…

Mali, privatni okean koji zgužvana šaka sručuje na hram ispira sve. Zelena staza se završava plastičnim zapušačem, ružičasto drvo se vraća u crtani film, hram svevremene poezije, prosvetljen, zatvara svoja rumena vrata.

 

photo by  amazon.com

 

Februar grdi proleće

Svratilo jedno proleće i februar mu uzvraća

cvkutom ptica što iz tajnih utočišta ispod vlažnih oluka najednom ispuniše grad.

Pogasite sve druge zvuke, utišajte motore automobili, ne palite televizore,

ovo je taj trenutak kad se sve poremeti a lepo je,

kada nenadano svrati a dobro je,

kada nežno podriva zimski umor,

naprosto boli živošću život dok obaveze stežu.

Ma kud si  i svratilo! proleće!

ja sam samo dobro zabarikadirani februar

koji se taman navikao na muku i osamu.

Mamci intuicije

Mamci me drže za ruku, detinjstvo ih još pamti.

Nekad mi vežu noge. Palma sam u saksiji i u ćošku sam sobe.

Kada me zamrače zastori u stanu mamci se uzvrpolje

a intuicija mi razdire srce.

Ona je kazna sa čokoladnim ukusom.

Miris ruma u sobi, katarza nad dalekovidošću.

Opijena sićušna, lažna plavuša i njene crvene misli.

Pa crne.

Pa beg i bacanje mamaca ajkulama sa TV ekrana.

Sloboda i duga ako skočiš preko terase.

Oslobodi se u igri sa glistama intuicije.

Crvima sumnje.

Zabaci udicu.

Ili ne možeš?

Javi se.

Olja javi se Olji kad budeš našla vremena.

Čekam te draga moja.

photo: sandzakpress.net