„Priča počinje na kraju“ – osvrt na roman Miroslave Đušić Nedeljković

Ne stoji  slučajno u samom podnaslovu knjige Miroslave Đušić Nedeljković  –  „Priča počinje na kraju“ rečenica

„HRABROST NAS NE ČINI UVEK HRABRIMA,

HRABROST JE VEĆA KADA VOLIMO

I KADA SMO VOLJENI.“

Roman počinje potresnom pričom upravo izuzetno hrabre, ne žene, već devojčice koja uprkos izneverenoj ljubavi pokazuje neizmernu snagu da sačuva život koji se u njoj razvija, da rodi dete. Njena ljubav prema budućem životu koji želi da podari svojoj ćerki njoj daje snagu. Ta snaga je ćerka Nina. Snažne scene kada siromašna devojčica bez igde ikoga ostavlja svoju jedinu toplinu, dragulj, malu Ninu u sirotište je tako realna, potresna.

Odmah na početku ostanete bez daha kada majka Emilija, ta devojčica koja u sebi nosi dete kaže:

„Metak koji je

lutao zaustavio se na mojim grudima. Bol je bila oštra i kratka.

Nije trajala, ali sam ja znala da je to zapravo tek početak i da me

ta bol neće napustiti, dok u meni ima trunke života. Ljudi zbog

ljubavi preskaču planine, ja sam se u planinu pretvorila.“

Iako je pisan po istinitoj priči autorka je svojim blagim tonom vrsnog pripovedača romaneskno dočarala izrazite emocije i budi ih tokom čitavog romana u nama.

I prepoznajemo i zapitamo se koliko ima već puno sličnih događaja u našoj realnosti. A ima ih.

Ovo je roman o žrtvama predrasuda. Roditelji za svoga sina žele bolju suprugu. Oh koliko drevna predrasuda! Nesvesni uvek koliko tragedija tom banalnom i apsurdnom predrasudom izazivaju. Jedna majka je stradala. Jedna Nina je rasla u sirotištu pa kod roditelja, usvojena. I do kraja romana ona tek kao ostvarena žena, sa brakom i porodicom počinje da razmotava svoju priču, da osvetljava svoju prošlost koja je boli.

Bol. Sve vreme junakinja koja spoznaje zašto je majka morala ostaviti je hrabra u toj svojoj boli. Ona je karakter, simbol osobe koja ume da se suoči i sa greškama roditelja, i svojih babe i dede, koja ume da prašta.

Ona je željna majke i oca. Ona je svesna da su roditelji njenog oca zapravo naudili svom sinu. Tu je  i osvešćivanje dede, koji se u starosti kaje i svestan je što je učinio svom sinu jedincu. A baka, koja je bila „tvrd orah“ i protiv Ninine majke Emilije, ima u romanu dodeljenu kaznu romanopisca.

Zaplet ni tu nije završen, postoji karakter čiji je naizgled mali gest, sakriveno pismo, prouzrokovao  tragičnu sudbinu majke Emilije. Nećemo otkrivati radnju romana, ali taj gest je u prošlosti izmenio ceo svemir, povukao još jače već zloslutnu lošu sudbinu Emilije. Sebičan potez.

Sebičnost. Predrasude.

Dok su ljudi mladi i zdravi, dok ih ne savlada starost,  osećaju se da su jako važni, da su najmudriji, da žele kontrolu nad životima svoje dece dotle da to prerasta u hladnoću pa i mržnju.  Sve to otvara na bolan način, vrlo emotivnim tonom pišući, autorka.

Ona nam daje da kroz razmišljanja  i događaje kroz koje prolazi Nina upoznajemo i neobičnog oca koji je otišao u Ameriku. Nina upoznaje sestru, devojku, suprugu svog oca. Ninini potezi prema njenoj porodici koju tek otkriva svedoče da je Emilija žrtvovala svoju sudbinu zarad Nine koja je izrasla u velikog i plemenitog čoveka. Ona svojim sjajem olakšava i kajanje grešnika u njenoj priči.

Preporučujem ovaj roman, ima u njemu puno obrta, zanimljivih, dopadljivih i autentičnih slika ali pre svega ga preporučujem zbog posebne složenosti života koji je književnica Miroslava svojom zrelošću polako razmotavala  pred nama, čitaocima, sloj po sloj, da bi polako shvatali, prihvatali život u svoj njegovoj težini ali i lepoti. Posle romana „Džem od kajsija“ kojim sam bila  oduševljena  ovaj poslednji roman je jedan od  onih kada se zrelost romanopisca prikaže u svom velikom svetlu.