O dobrim lekarima, raku i podršci

Blogeri se solidarišu kad je najteža frka u pitanju. Delite dalje. Ova žena je zmaj i ne damo je!

AleksandraNM

O raku i novcu i pisanju, sve zajedno

Mislim da je neka idealna situacija jedne države ona u kojoj ni jedan pacijent nema potrebu da javno iznosi svoje zdravstveno stanje, čak ni kada je dugogodišnji bloger, kao ja. Što priznaćete, svi znamo, u Srbiji nije slučaj. Moja prvobitna namera pisanja ovog teksta je bila da se javno zahvalim ljudima koji su mi spasli život, kao i da pokažem da  ima fantastičnih profesionalaca u Srbiji.

Ovih dana, pošto sam saznala, da nažalost, imam rak, ovaj tekst je postao moja nasušna potreba. Šta mislite kolika je plata prosvetnog radnika na bolovanju? Na pravom bolovanju na kome sam, stvarno bolesna, a da ne mogu sa strane da zaradim neku lovu?

Bojim se. A kad se bojim, vičem na sav glas!

Bojim se i bolesti i siromaštva.

https://www.patreon.com/aleksandranm

O LEKARIMA

Od oktobra, kada su počele ozbiljne fizičke smetnje, bila sam ubeđena da nešto opasno…

Pogledaj originalni članak 1.002 more words

Orgazam je u svemu (posvećeno šumovima)

Velika si ti tišina da te mogu načeti,

ma ni zarez ti ne mogu napraviti one buke žaba pobeglih sa isušenih bara.

U nove mutne bare spajaju se kreketi,

Prave okeane, misle, uplašeni, gladni žapci,

• ali to je u dva kvadratna metra SVETA.

Vladari dva kvadratna metra ujedinite se!

 

Tišina vas ni tad čuti neće.

 

Buka je  bes,

kukavica

i podmetnuto jaje boje crnog mermera.

 

Tišina prihvata čoveka koji se kupa na slobodnoj poljani

sebe režući, otvarajući, čisteći se zorinom rosicom,

onom magičnom kapljicom između jave i sna.

 

 

Dotle će poneki postiđeni pesnik, da ne naruši drugo biće,

i ne bude smešan tišini, dubokoj kao tama najteže noći

tražiti polje,

neko udaljeno

i bunar stari

te u njega glasno svu svoju težinu

sasuti.

Zazvečaće, zajaukaće, zasvetleće perle svih boja

u kriku nemoći ili u vrisku zadovoljstva.

 

Orgazam je u svemu.

Dođe naglo kao da može iz bunara podići vodu i zaliti pusto polje.

 

Nekad nečiji će krik razvejavati,  odbijen o zidove tajnog pojila

vetar

pa  nekom slučajno odneti.

Na dlan,

u dan,

u sudbinu.

 

A ponekad tu teskobu ili ushićenje

poveren samo izvorskoj vodi

čarobnom bunaru tajni

pokloniće  da je raznosi  neumorna ponornica

ispod zemlje.

Hraniće tlo, ta vodena lutalica

iz koje izraste cvet

možda,

jedan,

od te pesnikove skromnosti.

Imate li beležnicu?

Ponekad se vratim, kao detinjstvu, sveskama, starom iskusnom papiru, ‘artija je to. Ima svoj miris. Tastaturu zamenim olovkom. Prsti se vrate u onaj položaj kad palac i kažiprst stegnu mastiljavu alatku ne bi li ispisali bilo šta. I učini mi se da sam skoro zaboravila da pišem, da mi se rukopis iskvario kao da svako slovo u svoju stranu beži, kao da se u jednoj reči znakovi sklanjaju i čude jedno drugom.

Eh tastaturo, naviko. Setim se i stare pisaće mašine koja umotana u tri kese od najlona, sada stoji na vrh ormana, za uspomenu. Slike se vraćaju na dane kada sam je prvi put dobila i oduševljeno lupala svom snagom po slovnim dugmićima, pa tek onaj predivni osećaj kad završiš otkucani red, pa povučeš ručku i šinom zamahneš, rolaš onaj točak poput uzdaha i nadolazećeg udaha pred nov red i misao.

I onda se nekako vratih, stavih jednu beležnicu sa olovkom na stočić kraj kreveta. Pa kad mi nešto dođe na um da ne zaboravim, pri ruci je, brže to i zapišem.

Od kako sam se združila sa tom beležnicom mnogo toga se promenilo.

Ona je tu sa mnom kraj uzglavlja dok spavam, dok čitam, dok pušim cigaretu i sikćem, promatra iz ugla. Intima. Nekako je više od raznih dokumenata po kompjuterima i androidima, samo moja. Daleka od očiju monitora, foldera, Google špijuna i statističara…i ostalih grupacija. Usamljena i slobodna. U njoj nisu izmešani tehnologija, poslovni folderi, mejlovi, linkovi sa neta, društvene mreže. Ona je u svom miru. Beležnica iz ćoška. Kad je otvorim, ništa drugo mi ne može odvući pažnju. Ona čeka samo mene a ja joj dajem kojekakve budalaštine, smejurije i pokatkad neke čudne zapise.

Uzvraća mi: Loš ti je rukopis, ne možeš ponekad da pročitaš što si samoj sebi napisala. Vrati se krasnopisu. Pročitaj ono od pre dva, tri meseca (ako uspeš) i pronaći ćeš znakove koje si otkrivala sebi. U ranim jutarnjim satima kada si bivala još između sna i budnosti, kada si se rađala iznova u tim zorama. Znakove zabeleženih snova kada si tokom noći preznojena drhtavim rukama u beležnici ostavljala kapljice podsvesnog da ti jednom, kad prođe neko vreme budu jasnije. Znakove kada usred brisanja prozora prekineš sve da bi zapisala što ti se vrzma po glavi. Ostaviš krpu, siđeš sa stola i ostaviš umazane prozore (što te od komšiluka sram kako ga gradski smog isprlja za jedan dan a ti ga opereš jednom u mesec dana). Opišeš kako je možda dobro da između tebe i tog sveta spolja ostane dovoljan sloj smoga na staklu i one lepljive prašine sa asfalta, poput zavese mat nijanse koja te čuva na potpuno prirodan način od tuđeg virenja u tvoje prostorije.

Kao i beležnica ne mora sve osvanuti na ekranu i ne mora sve pred ljude …

Patina daje nemogućem da se sačuva i da postane oživljeno u neka druga vremena. Prava vremena.

U tebi.

Maske

photo:izvor

Na 100 ljudi 1000 maski.

Na jedan život pet lažnih profila.

Na pet lažnih profila milion fotošopova.

Sa fotošopova zvuci topova.

Guze puze.

Suze mole da ih vole.

Reklame te odalame.

Kog vuka hranite? Gladnog ili ima sitih?

Čega je gladan jadan?

Slika Dorijana Greja.

Narcis i Zlatousti i tako redom.

Šliht providan kao najlon s pijace.

Pričaj mi o sebi…

Baš od toga će majka prehraniti svoju decu…

Ne zadiri već prodiri, baš je seksi tako virtuelno.

Jebe li se iko u kadi, na kuhinjskom stolu, u liftu, kolima, još

pitam se….

 

Priča o prihvatanju svega i svih

Priča je u nama i belini nenapisanog. Želim sebi i svima da je ispišete u sebi.

Slepa, nema i gluva priča

photo: pixabay.com

(“Mogao bih vam sebe opisati kao pčelinju košnicu koju je zahvatila trulež, jedan deo radi ovo, drugi deo radi ono, i ništa, sve se odvija uprazno i lagano, neprimetno propada”, Mihajlo Pantić)

 

Ovo je ne tonski, već video zapis o tišini koja se vidi. Ta otvorena rana je tišina a priča o njoj je i slepa i nema i gluva.

Eno ono lice u ogledalu menja izraze ćutke. U kupatilu, tu u tom ogledalu sa crvenim ramom je nastao moj prvi youtube kanal.  Sa mojim imenom.

O ćutanju koje neverica štiti od zvukova, sam htela da ćutim… ili snimim klip u kupatilu.

Htedoh da opišem muk kada se sruši nacrtana planina iz detinjstva, pa se obojeni crtež zagubi na prašnjavom tavanu a deca odrastu i počnu da se zagledaju, mere, i zaboravljaju. Kada odbace bojice i dohvate se puške.

I kad je metak imetak. A vreme suša – duša.

Priča o materijalizmu koji posiše svaku urezanu brazdu u mozgu i on se uglača i počne da liči na sjajno a ledeno ružičasto klizalište iz neke nepostojeće bajke.

Planinu je spalio požar drogiranih turista koji su izgubili kompas te tavorili u halucinacijama savremenih vrednosti beskičmenjaka.

O  belini papira koji će napuniti srce još većom prazninom, o tome je priča.

Priča koja ne boli nego je pokidala sve stare svežnjeve ključeva za vrata koja se otvaraju…

Zatvorena soba to je priča.

O jednom danu u nedelji kada je dan za bol. A i svaki drugi dan je za bol.

Nekim danima papir nije prazan i bol govori. Tog dana bol je ćutao.

Brojala sam do deset a posle više ne znam koliko puta sam uključivala pa isključivala kompjuter ne bih li ispričala tu priču.

Nadalje nisam više znala zabrojah se, isključih ponovo.

Poslednji put da otvaram beli word dokument ne bih li uspela da je izbacim napolje, neuspešno…

Ovo je ona lava iz vulkana koja će dugo i sporo, gusta koliko je dugo i stvarana, kliziti kao krv iz rane koja curi…

Ko zna koliko dugo. Ne postoji reč za nju.

Neispričana priča. Baš zato za nju smrti nema.

Nema svaka rana svoju krastu koja otpadne i ostane samo ožiljak.

Ima onih večnih.

 

O meni i tremi

Slika

Soba 23 – JA TARZAN – TI DŽEJN

 

photo: google

 – Ćao ja sam Džejn. Mi smo hteli da jedemo nešto. Kažu ovo je velika zgrada sa puno ljudi i hrane. Ovo je moja najbolja prijateljica, zmija Koni. I ona je gladna. Tu mi je vidite oko grudi umesto topića. Rekla mi crvenokosa devojčica, eno je sedi u fotelji da mi dobar „topić“. Rasla sam u gradu i pobegla kada su mi ubili psa.  Pijanci iz kraja kod trafike se okupljali i oni i psi lutalice…i tako zalutah u džunglu i mnogo mi je lepše tamo. Nego sada je neki požar, pa dok ne prođe…

Imate li dakle hrane ili ne?

– Ne, reče sablažnjeni recepcionar a  u crveni rukavicama mlatio je oko glave, kao da je prizivao u pomoć tim rukama.

 – Džejn, vidi ovaj ima crvene prste a mi bele!, uzviknu Tarzanijum.

 – Ćut bre!, odgovori Džejn

Tarzanijum uze majmunče i stavi joj na glavu.

– Evo ti ga, neka ti trebi taj mozak od besa, jezik da smiriš, reče T.

U tom, stigne obezbeđenje i menadžer hotela. Ljubazni gospodin u finom sivom odelu nasmejano reče:

–  O dragi moji, pa čekamo vas drugo, za vas je spremna soba. Okrete se ka recepcionaru koji je grickao zubima prste sve kroz one crvene rukavice i čekao sa strepnjom da vidi da li se on to nešto prevario, da li će sada da mu pljusnu otkaz. O ne! Kako ih nije prepoznao?

– Dajte našim poznatim, i nadasve kreativnim glumcima ključeve od njihove sobe, reče menadžer recepcionaru.

– Izvolite, drhtavim crvenim prstima pruži gospođici Džejn i Tarzanijumu, i Koni i majmunčetu koji je grickao ukosnicu sa kose Džejn, ključ.

– Vaša soba je broj 23, II sprat. Tamo vas čekaju vino, voće, banane i jabuke. Videću sa menadžerom da nabavimo iz ostave u kuhinji bar dva mala miša za srebrnu Koni.

– O, baš ste ljubazni, zmijče Koni ih naprosto obožava!, oduševljeno će Džejn. Svratićemo do ostave kasnije nas dve.

– Pa, pa… ne znam da li je to baš najbolja ideja, recepcionar će, bolje ja da vam donesem u sobu 23.

– Videćemo sa rediteljem, i on voli miševe, nasmeja se Džejn i svi krenuše u sobu da se opuste, jedu pred sutrašnji početak snimanja parodije, koje će kako rekoše, trajati bar mesec dana u ovom hotelu.

Recepcionar se kažu sutradan pojavio sa duplim parom rukavica i sa metalnom kutijom koju je držao na pultu. To je praktikovao i narednih dana. Sobarica koja menja posteljine u sobi 23 tvrdi da su u kutiji miševi, i da mu ukrade po jednog svakog jutra pre nego krene sa poslom.

 

#blogerski izazov u FB grupi Blogeri

Dok je vulkan tinjao

photo: pinterest

Dugujem li nekom svoj osmeh, svoju sreću? Dužan li sam onih neizgovorenih reči njima, njoj? Milovanje i iznenađenja? Da li sam ih poklanjao dovoljno? Ima li me uopšte onakvog kakav znam da jesam?

Milan je sedeo na krevetu, u rasparenoj pižami. Gornji deo bila je ona siva dukserica fazon, sa teget rukavima, a donji deo, bela sa plavim kockicama. Obe pižame mu je kupila ona. I sad je seo, tako rasparen, postavio sebe u gornji desni ugao sobe, između ikone Svetog Nikole i LG klima uređaja. I posmatrao se iz tog ćoška. Pitao se. Samo su ga sustizala pitanja, ma gazila, preteći da ga samelju.

Osećao je toliko toga, jasni su bili svi vullkani i svaka erupcija u njemu imala je svoj žar i gustu lavu. Voleo je majku, voleo je brata, voleo je prijatelje, voleo je dlakave svoje ljubimce, voleo je nju. A osećao je da im duguje.

Sebe. Onog iznutra.

Zna da su oni umeli da mu čitaju iz očiju i iz nekih dela koja je za njih učinio, ali, sad kada ih nema, kada se krug ispraznio a praznina zatvorila, pitao se zašto mu ruke nisu bile vrednije u milovanju, zašto mu noge nisu bile brže u trčanju u susret dragim ljudima, zašto mu je glava padala na jastuk umesto reč i suza i razgovor dok je još bilo vremena za to…da im pokaže, da ih oseti, da uživa u njima, da žive dok žive …a surovi časovnik  je tako brzo kucao. Osećao se krivim što je ćutao, što se osmehivao a ne grohotom smejao, što je bežao pred ekrane TV-a ili kompjutera umesto u kafane, restorane, na privatne žurke. Plaže i osunčane pene malih talasa reke zašto nije podelio sa njom u zagrljaju ležeći nepomično, zašto tako nikada nisu dočekali zalazak sunca? Dovoljno bi mu bilo sad samo da dišu zajedno, nepomični i da sluša kao diše. Može i da ćuti, ona može i da se ne pomeri, on nju voli.

Kažu da su Milana našli rođaci koji su došli po nasledstvo, sedeo je nepomičan, zagledan u ugao između ikone i klima uređaja, u fotelji, posle dvadeset dana. Bio je decembar, nađen je smrznut, sa isključenim telefonima i kablovima iz svih štekera, pričaju da je želeo da nestane u tišini. Napustio je konačno i sebe i ovaj svet ne rekavši nikom ništa koliko boli bilo šta.

Čovek sa šeširom #stilske vežbe

izvor: pinterest

Čovek sa šeširom prišao je dami sa šeširom. Nešto su tiho govorili na ćošku ispred cvećare. Trajalo je možda tri minuta to domunđavanje. Posmatrah ih iz lokala, gde sam pila čaj od kamilice sa puno limuna. Pahulje su polako jenjavale. Pomislih on je nju dugo čekao jer mu je šešir bio baš vlažan i beo od snega. Jedva se naziralo sivilo šešira. Oblikovan šešir  tako da samo vidim bradu a oči mu videti ne mogu. Njen zeleni šešir, obmotan lila maramom, odskakao je od  dosta tamnih boja okolo njih, i bio je suv. Čak mi se činilo da sam mogla osetiti toplinu koja zrači iz materijala njenog šešira koju je donela tek istrčala iz neke ugrejane prostorije.

Srknuh čaj, na tren kad se vratih pogledom na njih oni se rukovaše najednom, i ona zamaknu iza ćoška nekako oštro i čini mi se baš odlučno. Čovek sa šeširom nije gledao za njom, već u svoje cipele, par sekundi i onda se uputi u lokal u kom sam sedela.

Ušao je očigledno smrznut, nekako se tresao, pomalo je vidljivo to bilo spolja, i seo za sto uz peć.

Stavio je šešir na ivicu stola, cedio se sneg i čulo se kap, kap, praveći baricu uz nogaru stola. Gospodin, pomislih, skida šešir u restoranu.  Osvanu lepa seda kosa skupljena u rep, brada polako sušeći se poče da posvetljuje u srebrnu. Naručio je rum. Čist rum, duplu dozu. Iz kaputa izvadio je čokoladu. Lomio je kockice i lagano, zamišljenog pogleda uzimao kockicu koja se topila u gutljajima ruma.
Moram ovo da probam, pomislih. Ume čovek da uživa. Iako deluje setno, razočarano. Mada ima nešto u njemu, osećam kao da je siguran da će sačekati, baš tu, ono što čeka.

Pitah se, da li mu je ono bila mlada supruga koja ga je ostavila, ćerka koja je ljuta i zaboravila da je otac ipak možda u pravu, da je važan, ma ko je ta divna dama koja ga je brzo napustila?

Gazda restorana najednom pojača TV i ja se okretoh ka ekranu. Voditeljka je ugostila damu čije čizme prepoznah a i ugledah šešir na stolu u studiju, zelen sa lila maramom. Govorila je o sudbini biblioteke u selu Tulari kraj Uba. Ispričala je da je jedan gospodin, iz tog sela je njegova preminula supruga,  koji želi da ostane anoniman, donirao sredstva da se umesto nekadašnje zadruge u polupustom selu napravi biblioteka koja može koristiti  stanovnicima bar još desetak obližnjih sela.

Voditeljka šaljivo reče: “Pa da, sednu na motore ili  traktore i časkom mogu sada da svrate i do biblioteke! Na pitanje a kako će je snabdeti knjigama, mlada, sad već saznah profesorka književnosti reče da je već veliki svoj kućni fond poklonio anonimni donator a da su svi pozvani koji imaju viška knjiga da ih ne bacaju, da se jave, i sad ona navede gledaocima adrese, telefone.

Priđoh kao hipnotisana stolu i čoveku sa rumom, čokoladom i šeširom i upitah ga: “ Mislite da će uroditi plodom vaša akcija da u seocetu ostavite svoje knjige i osnujete biblioteku, u ova populistička vremena?”

On se iznenadi, pa nasmeja, pa pogleda u one svoje cipele.

“Moje vreme je prošlo i u populizmu i u životu koji sam živeo kako sam ja hteo, tako će i njima. Ko želi da poseti biblioteku posetiće je, zar ne?”

“Mlada si, šta se sikiraš, kupi neki šešir i vidiš, uze on onaj svoj i stavi ga ukoso na glavu, neka drugi čine šta hoće, dok god možeš, ne misli da je ono što ti greje dušu besmisleno, samo ovako kao ja, taj šešir što kupiš, ovako nakriviš i briga te!”

“Lako ću da ga kupim a već će biti teže ali pokušaću da naučim da ga tako nakrivim!, odgovorih mu

“I ako ne naučim, briga me”, dodadoh uz osmeh.

“Eto, već si naučila, samo ti šeširić fali”, nasmeja se i nastavi da gucka rum i kockice čokolade topi u ustima.

Platih račun, i zaputih se u butik, po šešir, naravno.

 

 

Povod: akcija u FB grupi Čitalište lepote i slobode  – stilske vežbe na temu – Čovek sa šeširom

Duša živi kao pesma

Nisu me pitali kao ni vas ni gde želim, niti uz koju reku, kraj kog mosta, pod kojim uglom sunčevog zraka i pod kojom menom Lune da se rodim. Nastane tako embrion, beba, čovek. I materijalno postojimo, imamo svoje oblike a pored oblika navike, nasleđujemo sve pre nas, zavisno u kom se trenutku  istorije rodimo. Nakuplja se ta kolektivna svest poput tajne knjige u nama.

Imamo priliku za nepriliku. Priliku za sreću. Život.

Tako je verovatno sa svim u prirodi, sve ima svoj oblik… I pas, ruža, mače i more, oblak i zalazak sunca. Udahnjujemo svakog momenta svoja osećanja sa kojima se moramo susretati i boriti istovremeno tokom života.

Spajati bol sa razumom, ushićenje sa razumom, a ma sve traži da se objasni, te zašto postoji a otkud u meni, u njima, te ljubavi, ravnodušja ili čak mržnje!?

Uvek se kao dete pitaš šta je onda ta duša a često kad odrasteš spašavaš to nešto, tu dušu od svakojakih iskušenja a ona nikad dokučiva, objašnjena…

Duša je um, i intuicija i instinkt. Ona je naš karakter. Duša je ta koju posle zovemo sudbinom.

Sećam se kada sam mojoj baki prvi put dovela psa koga gajim, da se pohvalim, i koji je skakutao srećan videvši  nju, kao da prepoznaje koga najviše volim, rekla: „Šta će, kuče,  ima i ono svoju dušicu“.

Ukorenjeno nam je da je duša nešto osetljivo, očekujemo da je plemenita a onaj bez duše da tu plemenitost nema.

Kada gotovo zaplačem a suza nigde ali glas mi ima taj “neki “ ton, moja mačka obavezno skače na mene i malo milo mauče, malo viče, obično treska šapice o moja leđa i gricka mi kosu i ne dopušta mi svojim maukom da patim. Dok me ne umiri ona me gotovo “lema” dok se ne nasmejem, toliko je čudna te veza nje sa mnom.

Kolika je samo dubina povezanosti svih živih bića u koju nismo zaronili od kad smo previše kao pampuri počeli da plutamo na površini. Naučila me jedna mačka. Kakva mačka. Mudra mačka! Ona oseća miris duša svih nas, neverovatno biće je to.

Njuškam i ja i tražim MIRIS DUŠE.

Jer ovo je svet i mrtvih duša i bezdušnih i zalutalih …

Kada se bojim – tu je mesto moje duše – u strahu.

Kada se radujem – tu je duša, u deljenju smeha i razumevanja sa prijateljima, voljenima.

Kada sam sama u slutnjama ili mašti  – tu je mesto moje duše – u sebi nepoznatoj i možda ta nepoznata JA sam najbliskija onoj poznatoj sebi.

Možda sve zvuči naivno, i obično ali dušu mi zapravo uvek i tražimo. Očekujemo. Prepoznamo ili uočimo da je nekome tamna. Mesto duše je u životu, nje u smrti nema. Ili ima?

Smrt je deo našeg života, od rođenja nam je poznata prijateljica koja nas očekuje. I tu je ipak mesto moje duše. I u smrti. I u mnogim knjigama i u poeziji. U njima se nađe, uz njih raste.

I kad se naljuti duša je i u onom stihu “Ne lomite mi bagrenje, o zar moram da Vam ponovim, okanite se njih jer sve ću da Vas polomim!”

Mesto duše je ovaj jedan jedini život i tu je njena jedina šansa da joj udahnemo nešto svoje. Posle…ona putuje dalje…

Put. Put je stvoritelj duše. Put civilizacije gaji iluziju duše i iluzija postaje deo nas i materijalizuje se.

Zato ja možda ne uvek dovoljno istrajna, ali verna da mi duša bude mirna u onome što ja činim, kad je drugima dajem, onima kojima želim da zasvetle iz tame dam komad sebe. Možda kao leptir i kao dete i kao odrasla nedisciplinova žena srednjih godina jesam ono – mnogo htela, započela, možda me čas omete ne znam…te umorne oči, velike…pitam se…

Da li je zalutala ili ćemo je sačuvati “šta se dešava sa njom…”

kao u pesmi duša

“ Živi kao pjesma, nežna kao pjesma”,  Cacadou Look

Ogled o strahu jednog zuba

 

izvor: pinterest

Bio jednom jedan zub. Kakav zub!? Strašan zub!

Bio jednom jedan strah. Kakav strah!? Strašan strah!

Srećom pa ni umnjaci ne izrastoše te broj zuba uvek je manji. U odnosu na strah.  Strahovi se pak mogu množiti do u beskraj.

Mučenje sebe strahovima malo čime mogu da se spreče ako strah ima realan uzrok. Nemoguće je slagati instinkt. Da li je moguće da se instinkt racionalizuje i umanji tenzija, ili da se instinkt odbrane pretvori u predaju?

Jednako kao strah, predaja nekada život spašava, a svi je se stide. Nije predaja uvek kukavičluk, uzmicanje, odustajanje.

Može biti nemoć.

Može biti dobra procena.

Može biti zamah ka nečem drugačijem, dok se ostavlja staro ruho negde iza sebe.

Boli li? Boli.

Predaja boli koliko i gubitak. 

Odnos strahovanja da ćeš nešto izgubiti boreći se sa slutnjama o unapred izgubljenoj borbi sa nemani, susret sa slutnjom da ćete, velika je verovatnoća nasamariti, da ćete nepravda udariti poput malja, strahovanje da ćeš ostati zaboravljen jer te je onih jedan odsto preostale pravde konačno i zauvek zaobišlo…

Poput slike inkvizitorske sprave za mučenje koja svakodnevno isteže po milimetar ruku i nogu i drži u večitom bolu i okovima.

Jednako, naprosto trpljenju bola jednog zuba, danima, plašeći se da odeš kod zubara. Može i na to da se svede. Zub se za sebe ne boji. Nije naučen. Nema matricu za strah. Ima samo zdrav i bolestan nerv. Kod njega je ili crno ili belo. Ili poliran i beo ili ga izjede crni karijes.

Tu nas čekaju dve mogućnosti: da uz „strašne“, vibrirajuće zujalice i igle, uz poznati miris stomatoliških smesa koje nam se iz tubica umešavaju i spravljaju, i zatvaraju preostale krunice, zub bude izlečen. Ili pak izvađen i zauvek izgubljen.

Rezultat je uvek isti. Prestanak bola.

izvor: cz.depositphotos.com

NIP – No Important Person

Iskusno pokvareni su ti oni, iskusno. Sraslo im u meso, s kožom, s dahom.

Krenu od jutarnje kafe pa sve do postelje u kasnim satima. I u snovima.

Iskustvo u pokvarenosti olakšava im i porodična struktura. Preneto genetski ili utemeljeno još u detinjstvu. Samo kod izuzetaka se naknadno stiče i razvije potpuno tokom života. Iskustvo se lakše razvija i slobodnije nosi kod onih sa predispozicijama.

Dečje oči su posmatrale srećne roditelje dok broje novac što su zavrnuli nekog. Da napreduju, nameste nekom, pa pričaju u kuhinji ostrašćeno kako su mu stručno zavukli. Pa se ljube. Opet zadovoljni. Smeh se u domu čuje. Nema savesti. Ni griže, san miran. Šta zna dete. Pa srećna mu je porodica. Ono u svoje širom otvorene zenice propušta to prelamanje nečoveštava, a slike prodiru duboko.

Ima i do podneblja kad je, do komšiluka. Do roda rođenog. Ima i onog nesretnog brata što se dao na poštenog ujaka a drugi sin je isti otac. Avelj i Kain. Ava i Kaja. Kako god. Ono ujakovo dete kao otpadak. Svakako je najebalo među tolikim VIP svetom.

*

Tako, prolazeći ispod mog prozora, jutros neki glas mladog muškarca,  pričajući, pomenu te dve reči „iskusno pokvareni“.

I meni odmah roj misli, znoj na čelu.

Mogu odmah da se potpišem kao NIP. No Important Person. Otpadak. Ujakova mala.

Ma neka je on prolazio tuda, mada je mogao par metara dalje to da lane. Pokvarena i ta istina, uskoči kroz prozor kao pčela. Hladi otok NIP-ovka. Hladi otok. Ne znaš koliko će bol uboda da traje. Nije se zezati. Iskusni su svuda, kao vanzemaljci koji su okupirali planetu. Što je vanzemaljac iskusniji, mirnije spava, češće se pari i lakše množi. To im je dato. VIP DNK-a.

A ti Zemljanko, ujakova mala, NIP-ovko, još zuriš u pčele po ružama i muškatlama, a? Pas ti je prijatelj. Shit si odabrala. Genetika te iskvarila. Ni vanzemaljci te opraviti ne mogu.

Zatvori prozor.

„Ma sa onom kurvetinom je“, dopire s ulice ljutit ženski glas, dok klikćeš ručku da prozor dobro zamandališ.

Mogla bih ponovo ovo da napišem. Pod naslovom „Prozor u svet“,  pa ponovo pod naslovom „Pobeći negde“, pa ponovo „Kad sam postala zver“…

 

photo: odavde

Crtice – nagoni

Šta ja radim sa nagonima? Ne bih upotrebila čestu reč kontrolišem ih. Ne, možda i naprotiv. Razvijam ih. Instinkti su naše najvažnije čulo i treba ih osluškivati. Tretiram ih kao čulo koje mi nešto govori o sebi a i o drugima. Promislim ih kad „odrade“ onako, kao trčeći ispred mene. Ja sam protiv gušenja nagona, naravno. To je naš osnov. Ako se i kod životinja negde priroda postarala da oni budu smisleni, pa kako onda da kod nas ne budu. Učim od njih i ja njih učim. Tako ja nešto mantram.

Photo session & notes by Slucajni bloger

Slika

Kad se mnogo praviš važan – padneš

Ćaskanje

#akcija #podrška #donirajtezaopremu #Biciklom do slobode – Med sykkel til frihet

Čitam ja tekst  „Biciklom na put dug 1.600 kilometara“  i vesti kako su se draga Kristina Stamenković kao i Jugoslav Stošić  i Nenad Gaćeša  odlučili,  u znak  sećanja na zarobljenike iz Prokuplja, Toplice i cele Jugoslavije koji su pre tačno 75 godina odvedeni u logore na severu Norveške, da za mesec dana pređu PUT PREDAKA i da stignu 23. juna u Korgen, u Norveškoj, gde će biti obeležena godišnjica…

Pa se zamislih…

Uvek sam se divila biciklistima. Dobro, imali smo svojevremeno svi ludilo za Basarinom knjigom „Fama o biciklistima“  to nas je obeležavalo u društvu. Ko to nije pročitao nije bio IN što bi se sad reklo.

Takođe, sećam se svog prijatelja Mate koji je želeo da osvoji jednu devojku i nikako mu nije uspevalo. Kada je ona otišla na more on se odluči da biciklom od Beograda do Herceg Novog dođe do nje. Ona vrišti da nije normalan a on eto već sve pripremio i krenuo.

Navijali smo da taj poduhvat donese ljubav. I uspelo je!

Kada sam ja dobila poni bicikl, mala sam bila, to je moj prvi bicikl, kao što je uvek i bivalo sa mojim ćaletom, pokaže mi malo foru i ostavi me da vežbam. Ostavio me i na klizalištu, i na rolšulama i sve sam brže naučila kad me tako ostavi, ja se pustim po ledu kližem, kližem ne umem da stanem i naučim. To su bile njegove lukave fore.

Isto je bilo i sa bajsom. Ostavi me on u parkiću, a tamo sve momci sa velikim bajsevima spuštaju se niz neke uske kanaliće, luduju, jure, samo šibaju oko mene. Blagi strah i panika. Učili su me prvo i oni malo, ja sa njima mic po mic uspeh čak i nizbrdicu jednu dobro da prođem bez padanja, sve lepo ukočih, još se i zaljubih u jednog visokog, crnokosog kome je baš nekako čini mi se baš bilo stalo da savladam taj oranž poni.

Nigde drugarice neke, sama ja sa momcima koji voze neke tanke čudnobrzince, ali ni na ručak ne odoh, koliko je bio dobar osećaj kad me krenulo da se i ja zalaufam. Kaže meni „lepi“ crnokosi: „Hej Oki nemoj više, idi ti sad ovde na poligonče, i vozi u krug kod zgrade, dosta je, prvi dan, da ne padneš, umorila si se“, smeška se, meni se noge oduzele od pogleda u njega.

I otera me, oni nastaviše da divljaju nizbrdicom i okolo po parku i pričaju viceve usput.

I eto, već suton krenuo, ćale došao po mene. I gleda me kako lepo kružim. Kad sam ga ugledala kako me ponosno gleda ja sva postadoh važna.

– Vidi tata, vičem cijučem,  a i kao napravim ja naglo okretanje, pa onda jedan krug, pa krenem pravo i kao da mu mašem, mogu ja jednom rukom da vozim, i gledam tatu kako se smeje i naglo razrograči oči…

I pravo u živu ogradu se zakucam, pa sa sve bajsom jedan okret preko ruža iza šimšira, nizbrdo i ja i bajs nađosmo se tik uz zgradu. Meni otišla podlaktica, oguljena kolena, poniju svetla skrckana, volan iskrivljen, lanac ispao…

– Tako je kad se praviš važna, kaže ćale, a vidim hoće da pukne od smeha ali nije red, dete mu se povredilo.

Međutim, meni su suze lile što bajs više nije nov, što sam se izblamirala pred crnokosim, ali sada kada se setim toga uvek se od srca smejem, jer najslađe se čovek smeje svojim biserima.

Posle sam imala i veće „makine“ ali manje vremena. A i brdovita sva naselja u Beogradu u kojima sam, da mi je ravnica…

 

Pridružite se akciji na svojim blogovima pričom o svom prvom biciklu!

#akcija #podrška #donirajtezaopremu #Biciklom do slobode – Med sykkel til frihet

photo: pinterest

Put na Jupiter 2

Jupiter

*

Dan prvi

• Doktore, životinja mi nije ravna, ona najkrvoločnija, koliko sam sad besan!

• To je normalno. Da li se nešto desilo Vašoj supruzi pre nego je ovo učinila? Da li je već posećavala psihologa?

• Hahaha, ma ne… pa Ana bi Vas doktore preslišala, na kraju bi se Vi njoj ispovedili a ne ona Vama, takva je bila.

• Pa to i jeste problem, što bih ja rekao i po ovom pismu. Sad je najvažnije da se oporavi u bolnici, povrede nisu opasne po život pa ćemo videti. Javite se, moje je bilo da Vam predam ovo pismo.

• Da, da…odradili ste to…sve u redu, promrljao je Igor.

-Molim?

-Ne ništa, ništa, javićemo Vam se, doktore, doviđenja, gudbajpameti (cereka se Igor sebi u bradu)

Gori sam cinik od Ane, majke mi. I sad ću još početi da se smejem. Kao i ona. Baš je tako. Samo jedan neuropsihijatar nije pao na njene fore, i nije zaplakao na njenom krilu. Posetiću ga. Ovi, zaista samo da što pre zapale cigaretu. Ona jedna žena, ah da, sećam se, Ana je rekla da je dobar lekar, jedino da voli da pojede sendvič tokom razgovora sa njom.  I Ana je ćutala kao pacijent, dok je ova žvakala.

Onda je doktorka prozborila: “pa vi ste zdravi. Mirni. Pogledajte koliko Vas ne iritira što čekate da ja pojedem svoj obrok.”

Svega se sećam kad mi je prepričavala. Hahaha, a Ana je njoj onako hladno a sa osmehom, sad joj zamišljam taj izraz na licu rekla: “ne, nisam strpljiva, upravo Vas vređam i sve vam po spisku u svojoj glavi ali ćutim. Ne bi bilo pristojno da Vam sve to saspem u lice, kao što je kulturnije da ste otišli na pauzu nego da jedete u terminu predviđenom za mene. Čekala sam Vas dva sata u čekaonici. Zbogom, gospođo. Stručni jeste ali meni je važna osoba koja je dosledna i pristojna, i poštuje moje vreme, ako će već da mi mudruje posle garant da sama poštujem svoje vreme. Ipak, spasili ste moju drugaricu, znam sve, ali ni Vi više niste baš najbolje, zar ne?”

A doktorka onda ostavi onaj sendvič, i lepo se one ispričaše i zašto se doktorka razvela, i kako da nađu sponzore za dečju kliniku, postadoše prijateljice. E, i kad bi Ana i kako Ana da ode ponovo ikad, a znam da je želela da je bar neko shvati baš kao pacijenta. Ali niko, niko! Svi su je ispraćali rečima da je sjajna, čujemo se, vidimo se, na kafi. Uvek je nadjača ta njena želja da ona nekom pomogne. Luda jedna. Prvo bi da ih prebije a na kraju im pomaže. O koja ludnica!

*

Iako sam opet videla i sujetu i ljigavštinu… šapnula sam sebi…pobacaj  ih kao mrve u posteljini jer si večerala u krevetu. Proluftiraj sve sobe. Ukratko, teraj po svome. Zlo ne misli. Tuguj kad si tužna. Nemoj zanemarivati tu tugu, aman. Gde je osmeh nego u patnji? U pregrmeloj oluji. U munji koju si stvorila. Poljubac svim zlicama. Zagrljaj tugama. Osmeh mi je i dalje prirodan. Savest mi je podsvest. Tamo ja živim. Valjda otuda delujem budalasto jer me spolja malo ima.

• Šta čitaš sad cedulje, burazeru?

• Nađoh u džepu košulje. Verovatno mi Ana ubacila. Izludeću…da li će se ona uopšte oporaviti. Slomljena joj je ključna kost, taj udarac u glavu, hematom…injekcije joj rokaju sva je izbodena. A sve me neki strah uhvatio da je čvrsto odlučila da ode na taj Jupiter. Hej brate moj ona se možda nikad ne vrati. Jupiter je hladan, dalek. Nije to božanstvo čudotvorno.

• Igore, vidi ovde u kesici Haribo bombona, umotane ceduljice!?

-A? O ne!!!

Cedulja prva: Razgovarala sam sa čika Ljubišom. Rekao mi je da je to zato što sam muškarac. Kaže koristim čekić a ne ruke, tople, ženske ruke. Objasnila sam mu ja sve svoje grubosti. On zapeo nije tačno, nije tačno, ti si se podala sili. Kakvoj sili?, pitah ga. Borbi. Pa ok, da odustanem? Nemoj. Pa šta onda? Pristani, rekao je. Na sve pristani. I na loše i na dobro. A ja to ne umem, Igore.

 Cedulja druga: Ispunila sam ona obećanja. Čika Ljubiša je video čekić a ja nož. Umalo te one noći nisam ubila kada sam zamahnula rukom pored tvoje glave u našem bračnom krevetu, sanjajući kako sam tu ženu, oh tu ženu pesnicom u glavu usmrtila. Jupiteru moj dakle mnogo je besa bilo! Da još nedužnog čoveka kog volim ubijem zbog sna punog otrovane podsvesti!

 Cedulja treća: Duboko ko zaroni mora biti neprijatan po okolinu. Možda budeš shvatio sve ono, one polomljene omiljene vaze, kutijice za so, šećer i vegetu. Plakala sam za njima posle, s ljubavlju sam ih kupovala. Uplašila sam se, kad se šimšir u dvorištu osušio, a jorgovan drugu godinu zaredom neće da procveta! Prestrašena sam. U kuću kad unesem ružu odmah uvene. Sve mi je postalo jasno. Morala sam da raščistim pa da krenem na put. Ostavila sam ti pisma o svima njima. Doneće ti jedna Jelena, kad bude vreme za to. Ona sve prati sad, ne brini se.

 – Osećam i ja ponekad kao da je ova kuća puna gladnih duhova. Mnogo gladnih, dragi moj brate. Možda je Ana sve videla. Ona je kao sunđer. Sve upija i vidljivo i nevidljivo. Takva je rođena. Sipaj molim te, nešto žestoko, sipaj onu ćaletovu ljutu ali u kriglu! Do sutra da ne sanjam ništa. Probudi me ranije pa idemo do bolnice.

  (nastaviće se)

photo: odavde

Put na Jupiter

Ćaskanje

 

Pismo

Otišla sam jer mi je bilo zima. Da, jednostavno je. Digla sam ruke od sebe jer mi je bilo hladno.

Bio je mart. Nisam se okliznula i pala, bacila sam se čak nasmejana pod taj auto. Rasterećena, bez briga da će u onoj kući i dalje biti opsesija kako je zagrejati. Zidove, ljude, prošlost…te male ali opake zelene kuće.

O da i ovde je da se smrzneš. Ok, dok ovo čitaš ja sam verovatno u hladnjači. Još čekate sahranu. Ali nije isto. Sada se samo telo zaledilo. Duša je pošla sa mnom. Napustila sam sve da bih vam se vratila. Napustila na vreme dok mi duša nije postala led. Kako nekome da ponesem na poklon u vaseljenju kockicu leda. Ne ide. Nikako. Pa ne pije Jupiter šampanjac, viski ili pelinkovac, pa i da mu posluži moja duša kao kocka leda.

Ponela sam mu zapitanu ali spašenu dušu. Jupiter će valjda da je vrati.

Ti znaš da se ja uvek sve dogovaram sa njim. Izvini. Nisam baš sve mogla da pričam sa ljudima. Sa tobom. Jupi je bio uvek tamo gde sam ga ostavila.

Rekla bih ti čuvaj se. Ali umesto toga, znaš me već, samo ću prošaputati, ako i pismo ume da šapuće: Kako je tanka linija, jebote…

Kvrc. Krc.

Neka moje ludilo iskoristi neko. Nije baš neki keš, neka lova. Ja nisam imala strpljenja da ga unovčim. 

Mada znam da je sad tu kod vas situacija ozbiljna, mnogo.

Niste mi verovali, da navikla sam ja sve da sam na večitom dežurstvu i za stahove i za laži i za zagrliti i potrčati. Obradovala sam mnoge, ok, i oni su nastavljali da plutaju. Ja sam ispila svoju čašu. Nešto u njoj beše olovno. Povuklo me na dno. I ja sam iznenađena. Pa zar nisam ja prva bila ona mala hvalisava najjača a sitna žena. Jesam li se onoliko razmetala snagom duha. I on je sad sa mnom. Mislim taj duh. To ja i jesam. Nešto me telo nije zanimalo više.

Ispijeni mu behu sokovi ili ona vampirska kratka priča, ona od sumanuto ali genijalno maštovite Sandre, od tada kao da krvi u sebi više nisam imala. Ta  krvna zrnca su rast. I crvena i bela.  A ja stadoh. Smrzoh se. I tako je to sve u svemu bilo.

 Ništa komplikovano i posebno. Došlo je zapravo na vreme. Kad mu je iscurela i poslednja sekunda vreme se utopilo u prostor, u svoje naličje. I eto mene pod tom haubom.

A baš i nisam oduševljena. Neki krš od auta. Bar sam to mogla da biram ako sve drugo loše izabrah. I ovo sam čak loše izabrala. Blam. Bar da je neka lux i sveže ofarbana makina. Ali sve do kraja je išlo putem kojim se često ide. Putem loših izbora.

Nego volela bih da se vratim i budem tvoj kućni ljubimac. Mačka u tri boje. Sanjaj nešto pa ću svratiti u san da mi tu odgovoriš slažeš li se. Mislim, to da se vratim. Prvo to. A posle ono …kao trobojna mau, mau…Čućemo se posle snova. Ne brini.

 

Nego ćaos

nešto sam se unervozila, izgleda da se put do Jupitera odužio.

I nemoj da me voliš, više.

To je gubljenje vremena a nemaš ga ni ti previše.

Za mene je dovoljno da ti budem mačka. Seckanu džigericu i travu, to volim da jedem. Znam da to nećeš baš znati, pa da ti bar na vreme kažem. Da ne kidam živce sa budućim gazdom.

 Ne opraštaj mi. To niko ne može. Pa ni ti.

 Moje je gde ću da putujem da li na Tahiti, Madagaskar ili onaj svet. Kosmos je dosta inficiran. Ozračili su ga zemljani ali kako se budem odmicala a nema disanja, samo osećaš i putuješ, verujem da će se pročistiti.

I biću jedna gospodska, fina maca kad se vratim.

 Voleću te.

Tada.

(nastaviće se…)

Pismo za La Linea

Ćaskanje

Pa dugo ti nisam ništa napisala a i pečatirala sam ono staro pismo i nikad ga nisam poslala. Eno stoji markica ručno pravljena, reckavim makazama sam joj napravila okvir a unutra tebe nacrtala. Dragi moj LINEA.

Šta da ti kažem. Ništa se nije promenilo i dalje sam ljubomorna na tebe kao pas iz bilo kog crtanog filma, oklempavila sam od ljubomore poput Plutona.

Da ti kažem, i dalje mislim  – lako je tebi.

Onaj odozgo dođe docrta ti ugruvano dupence, ti se malo počešeš i kreneš dalje. Zvizdućeš, zveraš u nebo, isto i ja to radim i upadnemo oboje u rupčagu, ti naprasno iskočiš još se i kikoćeš, a ja se iz rupe vadim godinama.

Doveli ti vidim i ženu u jednom crtnom filmu. Izbacila te na kraju iz kuće razmažena si ti crta ali si moja omiljena linija.

Bilo čiji život kao da nekad teži da ostane u svojoj  ravnoteži, nirvani, da miruje, da sa mirom proživi. E nema! Nije život prava linija po kojoj klizimo. Jedna linija postaje bilione oblika. Ti se transformišeš još i publiku imaš! Postao si nezaboravna faca ehej!

Nego ta gumica, ona kojom ti obriše repić onaj što te zeza odozgo, daj na zajam, vidi sredi nešto ako možeš kad ti stigne ovo pismo nabavi i meni jednu.

Gumica mi je trenutno najpotrebnija.

Tvoja Olja

PS: Čujem te kako se cerekaš dok čitaš ovo

 

photo: pinterest

Verujem da sam muškarac

Ćaskanje

 

Jin Jang

 

Verujem da sam muškarac. Onaj iz veka kad mu nisu dopuštali da plače.

Nego tako TO leži. Hajde što leži, nego pritiska. I bubnji negde levom stranom od žile kucavice pa sve niz ruku. Dok trnu prsti leve ruke, oko traži zelenu krošnju da se kroz oko opusti. Da se od zenice preko pogleda na svet zaustavi ta muška suza u jednoj ženi.

A nekad je divno isplakati se. Kao i izvrištati negde sam na poljani. Od sreće. Od bola. Svejedno.

Kao fitnes za dušu. Kao joga koja sjedinjuje sve čakre i sve polove u vrisak. U plakanje, ama cmizdrenje ako treba!

Jauk je pola zdravlja.

Vrisak je jači od svakog zida. Pucaju brane neprijateljske.

Suze su zalivale mnoge sada, već visoke četinare.

Kada sam ovako muško iz prošlog veka svega toga nema.

Nema razgibavanja duše. Misli kontaktiraju sa mnom.  A osećanja su kao Prometej na steni.

Stena.

Ne valja to muškarčino ali ti ne slušaš. Stiskaš te zube.

Pesnicu ti stegnutu izem, da znaš!

To više nije naivna napetost. To se Jang i Jin raspolutiše surovošću stvarnog sveta.

Spajaj se!

Vežbaj da zaplačeš kao beba.

 

Photo: link

Izolacija

Ćaskanje

anime & art

Skupljena a rasklopljena pa kad se vratim …

ako se vratim.

U izolaciji sam.

Manje više to je to.

Malo ću da virim ali ne znam da li ću umeti da vidim išta spolja.

Dovoljno je mračno i zamršeno ovde unutra.

Ko je pleo ove čvoriće? Pa ja.

Ko je mrsio ove tanke konce u debele kanape? Pa ja.

Ko je sve tuđe igle i štepove pamtio, budala jedna?  Pa ja.

E pa sad singerice u ćošak,

u izolaciju, tamo biraj zakrpe.

Tu su izbori,

tu je sloboda

a i geto.

photo: pinterest

Lopta

Ćaskanje

lopta

Ona je lopta.

Lopta koju dobacuju dokle im je zabavno.

Lopta koju miluju dva suprotstavljena.

Lopta koju voli jedan neko vreme.

Lopta odskoči.

Lopta se ispumpa.

Nije više lopta.

Ode, zameni sebe .

Postane loptica skočica.

Svima na usluzi.

O pod, do plafona, u petoj brzini.

Isprlja se. Ispadnu nekakva vlakna iz nje od udaraca.

Promeni boju.

Nije više loptica skočica.

Eno je na klupi.

Plače.

Ipak ne želi da postane maramica.

Sanjari …možda da budem kišobran!?

O ne bolje suncobran!

Ne može se udovoljiti drugima.

Samo sebi.

Sebi svoja klupa.

Da se u sebi odmori i gleda prolaznike

u nekom nepotrošenom miru.

photo: odavde

Intervju sa Slavicom Vukelić: Žena sa 365 dobrih dela u godini

jelenadilber

Karaburma je kraj kao i svaki drugi. Pun zelenih parkova i ulica bučnih od automobila. I kao i svugde, i ovde iza svakog ćoška viri poneka mala njuška i oči koje vas ljubopitljivo gledaju, nadajući se da ćete im baš vi pokloniti ljubav i pažnju. Istu onu koju, nažalost, retko pronalaze.

Pa ipak, Karaburma je po nečemu drugačija. U njenim parkovima i ulicama ćete u svako doba dana, po kiši, vetru, snegu i najvećem suncu sresti jednu ženu koja brine da svaki pas ili mačka dobiju dovoljno hrane i vode, koja ih leči kad su bolesni, priča kad su tužni i sprema zaklone kad dođe duga zima. To je Slavica, komšinica kojoj se podjednako raduju i životinje i ljudi. Podstaknuti dobrim delima ove žene, koja je svoj život posvetila brizi o napuštenim životinjama, ljudi su i sami počeli da joj dovode povređene i napuštene pse, znajući da ih smeštaju u…

Pogledaj originalni članak 1.881 more words

Belgrade Art Show proslavio dve godine postojanja

Ćaskanje

Danny Kovacevic Design & Nomen

Bila je to svojevrsna interakcija različitih umetnosti kao i strukture publike, klupske atmosfere, opuštenosti i iznenađenja koja samo ulete na pozornicu i preusmere vam pažnju na ono što niste ni znali da postoji, da se stvara i raste i mašta tu negde oko nas. Saznala sam da krijemo “bombu” kreativnih  mladih i onih starijih ljudi a da je nastup uživo i komunikacija sa gostima nezamenljiva a reakcija kreativcima itekako vidljivija i snažnija.

Pavle Knežević

„Počeli smo u Jazz baru Sinatra, na Dorćolu.. a onda se PR aktivnost Belgrade Art Show-a poput delte Nila razgranala do kulturnog centra Nea Pangea, Galerije Štab, Witch Bara, KC Grad-a, Habbibi Sahara,” rekao je organizator Pavle Knežević. XV Belgrade Art Show, koji je ujedno bio  rođendan klupskog umetničkog šou programa koji sasvim sigurno po obimu posećenosti i sadržajima prerasta u značajan festival i zahteva sve veći i veći prostor, održao se na novoj lokaciji u klubu Ben Akiba, sedmog decembra.

S obzirom na broj izvođača i publike izgleda će biti potrebno, sledeći put, obezbediti još veći prostor i uzdignutu binu da bi gostima sve bilo dostupno. Možda je bilo bučnije jer je bila zaista velika gužva, nije bilo mesta ni za stajanje! Odlična atmosfera za performanse i modne revije, malo je teže bilo čuti čitanje proze i poezije ali ko je želeo mogao se probiti u prve redove.

Anastasija Gavrilović, trbušna plesačica

Ima čari u tom okupljanju različite publike kluba u kome se uz piće za stolom iznad tebe smenjuju slike na ciglenom zidu kao originalni video bim.

Pred tobom se prepliću nastupi plesa, drame, muzički perfomansi, čitanje poezije, kratke proze, dim, muzika, smeh, neko ćaska, neko pije, neko se ljubi,  pa buka, aplauzi i modne revije originalnih kreatora koji su ovaj put zaista oduševili. Tu su i i izložbe fotografije kao i izložba rekonstrukcije srednjovekovnih i renesansnih kapa studenata Visoke tekstilne strukovne škole za DTM.

Nastup  “Playback Beograd” teatra koji je svojevrsna psihodrama zatražio je od učesnika da ispričaju neki svoj san, događaj, situaciju i vrlo brzo ih je kroz glumu i emociju i suštinsku mimiku predočio pred nama, što je na izvestan način moj favorit večeri.

Playback Beograd teatar

UV Dance

Modne revije su apsolutno dominirale i ostavljale bez daha usklađenošću. Svaka kolekcija je imala tematiku i beskrajno je inovativna, teško je izdvojiti bilo koga.

Danny Kovacevic Design & Nomen

Kolekcija dizajnera Stefana Ćertića

Kolekcija Dine Đorđević

Nastupio je veliki broj pisaca i pesnika koji su se smenjivali između performansa.

IK Urban Art

Milosava Pušara

Jana Jelesić

Katarina Papić

Miroslava Đušić Nedeljković

Nezaboravno veče sa porukom da stvaralaštvo i kreativnost ništa ne može zaustaviti.

Ja majmun – ti Džejn

Sa strane

 

Obično kad se osetim kao majmun, jer kad si uporan i žilav da se boriš, ne tvrdoglav kao magare već izdržljiv kao vuk, a onda shvatiš da zbog hijena, papirnatih nekih gmizavaca, lihvara, od tvog poverenja u ispravnost i koliko toliko još preživeli red i znanje i struku nema ništa, onda si, jedino i samo  MAJMUN.

I sad biram šta ću. Hoću li gorila, babun u kavezu da budem ili da odem u lepu džunglu materinu i da možda budem orangutana. Ma imam izbora evo nađoh koliko sve vrsta majmuna ima samo da se odlučim.

Nego nešto sam neodlučna.

Pa neka onda život kaže koji sam ja to oblik ovih što ljušte banane, okreću crveno dupe kad ih hipokrizija smara…

I dok čekam, sedeći sa crvenom ne samo guzicom već i facom, nešto se obradovah.

Slušam…šunja se po kući, keruša od preko 13 godina, slepa, sve ona ispituje, prevrće mačje posude sa stola, otvara špajz, gega se vedra i gladna sve ona to pokrade, onda knje,knje, nešto pozove. Šta hoće sad!,  pa da je podignem na krevet, pa opet knje, knje da joj malo izmasiram leđa, pa knje, knje da je spustim da pije vodu…A kad ide da kraducka ne zove!

I onda evo malo  mira, tišina i njeno hrkanje.

Nemam učitelje. Nemam više ni autoritete mada ponekad nekome pripišem i to. Imam kuče koje je oslepelo od moždanog udara. Nekad živelo na ulici a onda puno buva, trudno, zalutalo u moje dvorište.

I ništa je nije dalo slomiti. Ona dvorište poznaje bolje od mene. I zna i gde je ispod višnje sakrila koricu hleba a gde kost ispod šimšira. Kada je oslepela njoj je bilo važno da smo mi i dalje tu. Da naši glasovi nisu nestali. Da masažu i dalje ima. Samo je pojačala, utrostručila ostala čula.

Ljubav moja, da li majmunska ne znam, učinila je da taj pas tako mirno i glasno hrče.

Unutra, među nama životinjama sve je u redu.

Spolja, među ljudima, najčešće neka majmunska posla.

Čovek je čoveku majmun.

Dajte majmuni da zaličimo na čoveka opet, poslednje vreme je došlo!

 

photo: odavde

Narod je kao malo dete, čemu ga učiš u to izraste

Gost na mom blogu je Suzana Bogdanović. Poslušajte njenu priču, a mnogi će  u njoj i prepoznati, protekle sudbine, našu prošlost, kao i sadašnjost koju živimo i želimo da budemo ti koji onim lošim stvarima neće dopustiti da se ponove.

 

*

Čika Ivica, divan čovek, bio je drug mog oca iz armije. Poreklom iz Hrvatske, iz malog, takođe divnog mesta. Svoje druženje u kasarni, nakon završetka vojničkih dana, nastavili su na veliko obostrano zadovoljstvo i kasnije. Vrlo brzo su formirali porodice, tako da pamtim da sam od malena jednom godišnje išla u Hrvatsku. Uglavnom smo odlazili preko leta.

Bio je to dug put, ali nama je cilj bio bitan, tako da nam nije teško padalo putovanje autom marke Reno 4, za to vreme,udobnim vozilom. Kad nekog želiš da vidiš, kad nekog u srcu nosiš, ne postoji nesavladiva prepreka. Tamo su nas uvek dočekivala nasmejana lica domaćina, njihovi divni prijatelji, rođaci, komšije. Pamtim te odlaske po divnoj domaćoj hrani, po prijatnim prijateljskim razgovorima, po veseljima na kojima se slušala naša, a i njihova muzika, na kojima je igrao svako sa svakim bez razlike, bez zluradih pogleda ispod oka i po smehu, zdravom i iz samog srca. Zima je bila godišnje doba, kada smo mi njima uzvraćali gostoprimstvo, oberučke ih prihvatali, kako mi, tako i ostali iz nase familije. Negde krajem januara, dok je sneg nemilice padao, jer zime su ranije bile takve, kretali su oni ka nama, takođe puni radosti zbog skorašnjeg susreta. Sedeli smo svi za istim stolom, na kom je gorela slavska sveća. Slavili smo Sv. Jovana, a nasi dragi gosti su, bez ikakvih predrasuda poštovali svaki nas običaj.

Onda je došao rat. U stvari, još i nije zvanicno počeo, a u vazduhu se osećala ona napetost i ja sam kao dete znala da neke stvari nisu više iste. Neke stvari, ali ne i one koje su vezivale naše dve porodice. Poslednji put kad sam sa roditeljima i sestrom odlazila od njih, čika Ivica je čvrsto zagrlio mog oca i nisam verovala svojim očima da sam videla da je pustio suzu. Mada, znala sam i osecala da se nesto strašno sprema. Od tog dana prošlo je dvadeset i više godina. U međuvremenu, rat koji je besneo obeležio je moje detinjstvo. Generacije su odrasle uz dnevnike od sat ipo u kojima su nas obaveštavali o broju mrtvih, bodrili na mržnju, trovali užasnim slikama. Otac je u početku pokušavao da dobije njihov broj, veze su bile u prekidu, onda je odustao, pa su prošle godine i godine i više ne znam, valjda preko nekih ljudi, saznao je da je čika Ivičina porodica dobro i na broju. Ubrzo su se čuli. Radost vam ne mogu opisati, jer osećanja nisu reči. Povremeno su se čuli, želeli da se ponovo vide, ali postajao je strah sa obe strane, strah usadjen mržnjom kojom su nam punili glave.

Međutim, želja je bila jača od straha.

Čika Ivica je prvi prelomio i došao. Posle dvadeset godina…Ponovo na našu krsnu slavu, ponovo rasterećen svih predrasuda, mržnje, divan, pametan čovek, sa najboljim prijateljskim namerama. Ne mogu vam opisati taj osećaj, kad si u iščekivanju, kad ne znaš kako će sve izgledati, kad ne znaš da li i dalje postoji i veže vas sve ono kao ranije. Trema, kao pred nastup pred milionima. A onda susret i shvatamo svi da nastavljamo tamo gde se stalo zbog tuđih ludosti, da smo svi oni prepoznatljivi, sa istim razmišljanjima i istom ljubavlju u srcu. Suze njegove i mog oca, ovog puta radosnice, pamtiću celog zivota. Drago mi je, najvise zbog oca, što mu se tako velika želja ispunila. Usledila su još dva susreta, jedan kod njih, mada nisam išla i ja i jedan kod nas. Jednog dana, dve godine nakon tog susreta, javljeno nam je da je čika Ivica stradao. Neću vam pisati koliko je bilo to teško za sve nas. Evo i sada je. S njegovom porodicom smo ostali u kontaktu, ali eto, postoji ta praznina, deo koji nedostaje.

Ovih dana sve češće čujem pozive na mržnju, zatim jezive izjave kako se ponovo zvecka oružjem , pa se pitam ima li tome kraja. Da li svi treba da budemo isključivo Srbi ili isključivo Hrvati? Da li je to uopšte bitno ako si čovek, dobar, pošten, vredan, koristan ovom svetu po dobrim delima? Ima ljudi, koji su u ovom ratu izgubili sve svoje, koji su ostali bez doma, svog jastuka, svoje lipe u dvorištu, svog života. Ima ljudi koji su ostali bez oka, bez ruke, bez duše, roditelja, dece. Oni lutaju i dan danas po svetu, ne pronalazeći sebe, jer je to njihovo JA ostalo tamo gde i početak. Žive u tišini svoje nove živote, muče se sa strahovima, tugama, slikama. Imaju ih za dva života. I oni su nekad imali prijatelje Hrvate, Srbe, bez predrasuda. A onda su došli oni treći, što mute vodu, što žive da bi mrzeli, što kroje tuđe živote.

Narod je narod, kao malo dete, čemu ga učiš u to izraste.

Na kraju ove priče, koja može izazvati više različitih mišljenja, želim da kažem da sam raskrstila u svojoj glavi da neću provesti život kao crna ili bela, ova ili ona. Znam ko sam, odakle potičem, ništa ne negiram i ničeg se ne stidim, ali na kraju svega, ja sam ljudsko biće, satkano od tela i osećanja. Želim da provedem život množeći dobra dela i dobre prijatelje.

Suzana Bogdanović

photo: odavde

Kratki rezovi u obližnjoj radnji

Ušla ja u jednu od ovih novih varijanti šuć – muć prodavnica u kojima ima malo turskih stoljnaka, malo kineskih jastučnica, mahom domaća plastika, činije, kuhinjski asortiman, pa dečje igračke, poreklo NZNM ili ne znam, zavese malo iz indijan shop-a, malo second hand varijanta. I opstaje taj mešoviti butikić u kraju tako dve, tri godine. Nego nema više moje omiljene prodavačice.

Razgledam, sve hoću da pitam za nju.

Bojim se da ne čujem nešto što mi se ne bi svidelo, i ne znam otkud mi taj neki mrzak osećaj.

Kad u tom trenutku uleće našminkani babac, smrzla se, pa sve hukće i nešto ubrzano priča i  ni minut  nije prošao, već sruši keramički lepi tanjir sa slikom Deda Mraza na dnu. Krc – krc i parčići se rasuše. Babac ni kuku, ni izvinite, ni šok, već ti zaređa:

– Jebo i keramiku i plastiku bar da sam porcelan skrckala pa da platim duplo! Ovo ionako ni za šta ti nije. Hajd’ daj drugu, platiću obe ali da mi daš popust na dve!

Prasnusmo u smeh. Dade njoj prodavačica popust. Bolje da baka krene što pre kući. A da je opaka baka jeste!

Pitam ja, sad sam se otkravila, gde je moja stara prodavačica, njena koleginica. Gledam je ona sva onako lenja, usporena ali nasmejana.

– E, neko da i pita za nju, kaže ona meni. Eto vi ste je upamtili. Šta da Vam kažem optužili je da je pokrala neku trafiku, tamo se zaposlila, a nije naravno ukrala nikad ništa. Neki je klinci uveče opljačkali ali reketiraju gazdu. Gazda njoj oduzeo platu za ceo taj mesec. Ona ga tužila i vamo tamo na sudu ispade da je ona pokrala. Pri tom u drugom stanju je bila. Od stresa izgubila je  bebu. U bolnici dobila neku bakteriju, lečili je. Vratila se kući, legla, zaspala i sledećeg jutra kada se probudila to više nije ista žena. To joj je bio poslednji dan kad je bila ona stara Bilja.

– Pa kako, šta se desilo ujutru?, pitam ja

– Pa znate ono, odlepila. Pije neke lekove ili vegetira ili razbija sve po stanu, beži i trči po ulicama. Viče, plače u hodniku zgrade, kažu.

– Pa što je otišla da radi u tu trafiku aman?

– Pa znate ovo drži njen muž. Ustvari, znate on nju odavno ne voli. On i ja znate, već smo duže u vezi, i ja čekam bebu, reče mi, i pokazuje mi stomak koji do tada nisam ni primetila.

Mnogo sam razjapila usta, svesna sam toga a oči su mi kao sovi, garant, srce mi stalo. Gledam je kao tupson najveći. Ona mirna. Ima onaj trudnički osmejak. Šta da joj pa kaže čovek.

– Lepo, prozborih ja. A kad ćete da se porodite?

– Za dva meseca ako sve bude u redu.

– A sa njom, Biljom šta ćete?

– Nju smo vratili kod brata i majke.  U toku je razvod. Nego jeste izabrali nešto?

Ah, da, ali ne mogu ni da se setim šta sam htela. Vidim onaj tanjir sa slikom Deda Mraza,  ostao još jedan, dohvatim i svom snagom ga razbijem o pod.

Ona skoči i vrisnu.

– Pozdravite mi Bilju kad vas oplete negde iz ćoška, dok onako luda vija ulicama, ako Bog da, rekoh joj i izađoh.

 

 

photo: www.etsy.com

I kada te ništa neće i naizgled stoji promena te sigurno čeka

Zamak siv, zidine i magla, taj sindrom. Ono kad dođe period da sve stane, kasni, ne odmotava se nego se još upliće, mrsi, čvorovi se množe gde im mesto nije. I traje. I kao ponosna a tužna princeza ili usamljeni kralj ili besan ali zapušenih usta sluga, kružiš po tom zamku. Čekanje, nadanje, kretanje izvan zidina tek na silu, jedva.

Ponekad šta god da činiš, šalješ osmeh, podršku,  ljubav, učiniš, zovu te – javiš se, odazoveš se …vraćaš se u taj zamak. On opet kaže isto vreme. U istoj tački si. Pa kako! Kao kad magla ne može da se podigne dok vetar ne dune! Tako opkoli čitav grad i ne propušta ni zvuke, ni nove mirise, ništa!

Sve se praviš nije ti ništa, živiš život, ne gunđaš, ne kukaš, samo ideš, kako te vuče, neko za ruku, neko za rukav, od nekog bežiš, neko od tebe beži…Samo jedno je sigurno. Bolje da i kružiš i sanjaš, i daruješ sebe …nego da pogasiš svetla u tom zamku, u magluštini.

Vetar ne dolazi tek tako…da maglu raskloni…svi ti ljudi kojima si se odazvao, te želje koje si smatrao nemogućim ali nisi prestao da im tražiš put, da odgovaraš na izazove…negde sevaju, greju i vlaže…Donose promene.

Tako dođemo do onog kad se najmanje nadaš… ali nije to iznenađenje, tek tako došlo,  radio si na tome, iako se naizgled ništa pomeralo nije…jer sve što radimo u jednom vremenu, kad ono otkuca po svojoj volji i svome zvonu sad! zahuči vetar i oblake otvara zrak po zrak sunca.

Uvek, kao u cikličnim krugovima, posmatrajući svoj život unazad dođem do iste slike, nekad neće da krene po mom ma šta da učinim, nekad sve hoće, ali ne ako zaključam zamak, ako se ne odazivam.

Sve što radim beleže mi izgleda u neki svemoćni tefter i anđeli i đavoli, i svetlost i tama pa mi pobacaju kao povratne slike samu sebe.

I kada te ništa neće i naizgled stoji, krećeš se jer te promena sigurno čeka.

Ponovo se uverih u to.

photo: odavde

Tekuće dileme

Dilema je vise nego ozbijna. Danas je moderno biti asertivan. Ok. U poslu preko potrebno. Sem sto je IN asertivno u pravim prijateljstvima tumaci se – biti blag kad govoriš ono sto ne zele da cuju ili kako u poslednje vreme cujem bele lazi nisu na odmet da ne povredis nekog.

Ako me vec neko pita za misljenje sto se mene tice neka bude spreman na iskrenost ili neka me ne pita. Jer ako lazem a ovo je svojevrsno asertivnost = foliram te, foliras me, vrlo IN, onda cu da lazem dakle i kad se STVARNO slazem sa nekim.
Dakle kako mi verovati i tada!?

Ako neki tumaci asertivnosti odobravaju bele lazi kao nesto empaticno ja se stvarno pitam da li uzgajamo ljude kukavice i ohrabrujemo ih da se ne samoispituju i suočavaju sa samima sobom. I sve strani neki termini. Pa izvini.

Čeznem za iskrenim osobama i ne vidim razlog da se ljudi koji zabadaju nos i gde im nije mesto izjednacavaju sa ljudima koje kad pitas  – iskreno i odgovore. A nikako ne zelim da dam legitimitet foliranju. Čitaj površnosti i ne želim da budem IN 🙂 nego čovek.

I čitam jedan komentar i sita se ismejah kaže: „Na šta bi ličio ovaj svet kada bi jedni drugima govorili stalno istinu?“
Ajde od sad samo da se lažemo kao da smo se do sada malo lagali 🙂 WTF!?

Ili istina u dozama kao pilulice. Prvo svako svoju istinu ima, mešamo žabe i babe, iskrenost i istina su dve različite stvari. Nisi lažov kad govoriš iskreno. A sad da li je istina koju ti vidiš relativna to je sasvim drugo pitanje.

Ali ako svesno prećutkuješ i lažeš onda je to vrlo jasno zar ne? Ali na šta bi ličio ovaj svet? Pa ja mislim da sad baš i liči na taj kad se krade i laže i ćuti, većinom. Izvinjavam se što mi je smešno a tužno je.

Istina je pogled na svet iz svog iskustva. Istine razmenjujemo. Iskrenost je osobina koju gajimo kad zelimo da budemo korektni prema onima do kojih nam je stalo.

 

Bon za ton (Facebook bonton – drugi deo)

Da sam ja neko predložila bih Zukerbergu (šećeru) da uvede bonove na tonove!

Mreža mu trpi svašta i sve. Da li je kupusarnik ili ne nije bitno – povezuje. Komuniciramo. Saznajemo. Širimo priču, kako se nekad govorilo.

No ton kojim se obraćamo jedni drugima, onako da mu damo jednu onomatopeja živahnost, ton  se baš raspustio.

Olako samo bupne neko!

Olako samo opsuje!

Olako kaže budala, idiotluk, kretenizam, primitivizam!

Olako skrene sa teme bez dileme.

Vrisne na vas.

Pa lukavi cinici i čuveno ahaha a ono smeh pun mržnje.

Jer ton.

Pa se nadoveže pa pravimo pantljičare a ne diskusije.

Pa kraja nema.

Pa niko nikog ne uspeva da pročita pravilno jer u toj pantljičari prevladala je energija koja odeeeeee u tri lepe.

A svi nepobedivi, nenadjeb..vi… kompetentni, potentni…

I šta onda?

Kako se držati teme.

Da li razmisliti da malo disciplinujemo taj naš tonalitet za bolji kvalitet?

Komunikacije.

Edukacije.

Koliko samo ima onih koji su na Facebook mreži da daju oduška tek samo tom svom tonu?

Kada se ugrizemo za jezik, koliko puta?

Kada nas svrbe prsti ali  ih obuzdamo i ne iskucamo na prvu loptu?

Ili da nam FB uvede bon za kulturiška ton?

Hm, šta da bude taj bon?

Sigurno bi mnoge kupio taj bon, za lovu ume da se odćuti i razmisli?!

Ovako free može nam se, šta nam teško jel?!

 

slike preuzete: 1 2 3 4

 

 

Iskrenost je karakter. Ne samo tamo neka osobina – prvi deo -Bežanje

-Šetaš?

-Šetam.

– Ćutiš?

—

– Dobro si?

– Nisam.

– Hoćeš da sedneš?

– Ne, ne smem da stanem. Stići će me.

– Ako legneš, nećeš više ustati, znam. Sanjaj!

– Možda sutra. Danas moram da hodam, da žurim…

SVE ALISINE LAŽI – II deo Manasija

Eagle On Ice Canvas

Donela sam joj na poklon, stubište od krivog drveta, za orla, a Alisa je prepričavala svoj izlet… ležeći u travi…

 

U blizini Despotovca, kratak odmor. Nekome su iz torbe ispale školjke (verovatno ovih dana, bile su prilično čiste) pod drvetom gde sam baš počela da grizem svoj sendvič. Sa mlade strane granatog hrasta sve je zdravo. Plesan i pečurke sa druge strane. Šta se tu može protiv prirode, zelena je zelena i požuti.

Mala planinarska grupa nastavila je do manastira pevajući. Još uvek sam jela. Prežderavala sam se uvek u putničkim autobusima, od malena. Svi su brzo prozreli sličnost mog lica sa nekim licima na freskama Manasije i ja sam pobegla u okrilje utvrđenja koje je zračilo više od krsta i svetlelo jače od upaljenih sveća. Dugo sam pravila krugove oko mnogobrojnih lipa kojima je okružena crkva. I ja sam kao devojčica maštala o tome da samo poželim i ljudi ozdrave, međutim, nema više mesta takvim stvarima.

Jutros pred put, prošla sam pijacom i jedan starac mi je nudio dve priče na prodaju… Šokirao me. Napunio sujeverjem. Onaj orao je i dalje obletao moju kuću pa sam sve prozore ostavila zatvorene. Mnogo putujem od kada se on navukao na mene.

Nadala sam se da će ga stići umor baš ovih dana.

Kada sam posle manastira Manasije, prolazila kroz Resavsku pećinu, srećom, nestalo je struje. Spuštala sam se kroz potpuni mrak i vlažni lišajevi kapljali su svud po meni. Pravi pećinski sprint. Kao u filmu Rat za vatru, mesto za životinjski snošaj s pećinskim čovekom koga žena okreće prvi put u istoriji i stavlja ispred sebe. Na 8°C, oni urliču. Ovde je uvek noć, pomislih.

Svi su uzdisali na priču o dve stene kojima treba hiljadu godina za samo još jedan centimetar da bi se zauvek spojile.

Poljubac od hiljadu godina! Koliko lišajeva i sluzi treba da bi se konačno izljubili!

Resavska pećina

Kada sam izašla iz pećine, noć se upravo spuštala sa Mesecom koji kao da je bio pretežak brdu u daljini. Činilo se da mu gnječi vrh.

One poslednje sekunde sutona pre nego što potpuno upadne u svuda jednako crnu obavijale su nas kao zavesa od veštačkog materijala.

Nadala sam se, vraćajući se kući, da se i orlu zamaraju krila. Čekaće gladan, polumrtav na prozoru. Ili će zauvek odleteti.

Možda je zaista lakše verovati da te je nešto napustilo silom.

Manasija

SVE ALISINE LAŽI (odlomak iz novele) – I deo

Alisa se setila neprospavane noći, na brzinu… prekinula me u postavljanju poslednje daske na krov kućice za pse sa četiri mini prostorije u njoj…

San se izdvojio iz borbe. Neće da učestvuje, nigde ga nema. Nesanice. Gluposti. Zvuci vozova u blizini i zapetljane leptirice u zavesi mog levog prozora.

Mada… moguće je i vidre i bele medvede, u tom stanu, sve je moguće naći.

Pingvini, neka dva, odveli su mladića, treći ga je naučio da zaluta. Mali mrazevi u njihovim srcima.

Padale su zvezde u te muške košulje i one bele i plave i zelene ali pahuljice, one bi se jedine topile na njemu i to mu se nikako nije sviđalo.

A ja mislim, pet minuta mojih, njegovih, ma uvek nečijih, kao da stiže ili kao da nikada neće ni stići. Kada nešto dolazi tada je najveća mogućnost i da izmakne. Isklizne pred samim ispruženim šakama. (Imali smo prokockanu šansu, što jeste — jeste. ) Volim taj prizor. Kratki rez posred srca mnogo puta doživljen. Deo svih. U tome počneš da uživaš još kao dete kada učiš da bacaš stvari sa određene visine ispitujući šta je to visina. I lomiš da bi osetio dubinu.

Ta 1991. godina bila je moja prva, duga gimnastička akrobacija na gredi. Vežbala sam sve dok nisam uspela da na njoj napravim zvezdu. Potom, nekako, te zvezde baš su me sustigle, napale. Veliki dani, a zašto?, pojma nemam.

Bojim se iznenadnog gubitka svesti.

Ponekad ima dana kada kažem sebi: zaslužila si da pereš veš na ruke i ničemu se ne nadaš. Pa pozvoni telefon i otopli. Prošetam šumom za svaki slučaj. Te šetnje su nešto kao kada piješ čajeve za pročišćavanje krvi — smesu koprive, peršuna i ive.

Imam prijatelja koji je novobeogradski prisutan u mom životu. U ovom gradu. Ima ga. Nema ga. Kad pozvoni telefon i otopli, odemo u „Šansu“ i odigramo dve, tri partije bilijara. Sve bolje i bolje igramo pa se manje smejemo.

Neznanje volim zbog radosti i nade da ću nešto novo možda („uz smeh samoj sebi — najdublji oblik ljubavi i opraštanja sebi“) naučiti.

U ovom trenutku baš bih rekla: jadan crv nataknut na udicu pa zamočen u vodu, kako li je njemu! Ali noć je tako otporna… traje.

*

Alisa je izjavila…

Život je vučjak. Mali crv i pratnja. Kralj i baš me briga kraljica. Muzika gvožđa. Prase i njegova majka. A krmača se sakrila u drugim pojmovima.

Praznik za noseve — mala štala, zemljoradnika — pijanice. Nevažno.

Kravama je dobro. Poseta selu bila je pogrešan potez.

Nisu sva sela idila, bekstvo u slobodu. Imanja su bez travnjaka.

Ružičnjaci su retkost i po gradovima.

Ružaaaaaaa!!! Svet mi je bolji kada tako kažem.

O bolovima u stomaku nije vreme da pričam. Ni o glavobolji svog prijatelja koji ne izlazi iz brvnare zbog toga već pet dana. Nije uopšte vreme da se govori.

U trenucima kad je okretanje glave jedini pravi gest ja šutiram konzervu tune po trotoaru i nije mi važno šta drugi o tome misle.

Mogu da ćutim. Mogu da vidim. Mogu da ćutim o onome što vidim najduže dve godine. Kada govorim, žmurim u stvari…

Čujem, verujem, bez razloga: lopta je u autu; leteći ćilim u avionu upravo odlazi za Rim; jedan kengur se rodio u beogradskom zoološkom vrtu; brilijant može biti i žut i papirnat kada dobro slažeš, verovaće ti, verovaće ti svaki dan…

I ne znam ko to govori.

Glasovi i natrule jabuke — ove zime.

*

Alisa me ispraća na moj prvi sastanak sa visokim, tamnoputim stručnjakom za rezbarenje ruže u nameštaju…

Kanarinci u kavezima prave previše buke. Ne razumem ljude koji veruju da im se ovi kreštanjem i kidanjem prelepih krila o žice svoje šupljikave ćelije ali ipak ćelije, raduju. Niti razumem kanarince koji se zaista i raduju.

Slična stvar sa ljudima mi je, pak, mnogo jasnija.

Slon, afrički, tvrdoglav je kao magare. A onaj u Indiji je pripitomljen za vuču. Da imaju Rakića Indijci bi svom slonu mogli ispevati Dolap.

Kladionice rade svake nedelje u sezoni i sportisti-konji zgrću silnu lovu.

Poslednja dva meseca prošlog leta, kladila sam se na Karolinu, nekad glavnu lady, koja stari.

Ali se još uvek rita i buni kao nijedan konj na beogradskom hipodromu. Verujem da mrzi sve ljude sem mene. I neću da menjam to verovanje, zbog tog mračnog pogleda u kome traži da je kidnapujem kad god me pogleda. Ponovo od mene da napravi sanjalicu može samo jedan konj!!!

 

nastaviće se…

 

photo: http://www.mladenmilotic.com/konji-i-zene/

Esej o klozetskoj šolji

I nije nekim ljudima mesto u toj šolji.

A nekima baš jeste.

Razlikuju se oni koji su toliko sranjce / deminutiv je da pristojnije zvuči inače je nepravilno u ovom slučaju, ali pošto su prilike takve napravićemo izuzetak/  da dva puta moraš da puštaš vodu za njima. Najskuplji osveživač ne može dugo da ih izbriše iz tvog života.

Nekad stavljam mirišljave kreme u nos, ali jok, još su tu. Jbg, kad su baš zasrali.

Ima i onih koji su mala govanca, onako često a po malko, ne znaš da li da im daš posip za mace ili ipak zaslužuju pravu ljudsku klozetsku šolju.

Jer nije taj porcelan, italijanski dizajn baš za svačije dupe.

Ima ta šolja šta da ispriča. Kakve su tu sve gozbe završile, a kad bi još i tračeve sa svih tih bahanalija mogla da ispriča, pola grada bi zaratilo.

Nego zezaju ove nove tehnologije.  Dok se to negde iza drveta đubrilo rastao ili korov ili ruža. Potom kad su uveli stolice tu je bio onaj  stari VIM majstor spirao to onako po narodski. Nekako smo se nosili. Onda se zaoštrilo to sa fekalijama i bacila se nauka na jačanje borbe, pa se rodili MR Proper, Bref, Domestos.

Sve neka zvučna imena protiv normalnih ljudskih potreba.

U tu je tek došlo do prevrata u civilizacijskom razvoju klozetske šolje!

Kako kaže moja Slaki: „slušaj je kako priča kao da serucka cvetiće!“  E tako nekako ta narodska se pretvorila u redovno stanje. Svi su doterani, ulickani, mirišljavi, niti prde, niti im se piški, nekad im se mokri a ono drugo, to kao da sruši svaki mit o boginji ženi i apolonu muškarcu. Klozetska ustvari postade bašta, da ne veruješ!

Svi bi mi da nam ono ispod miriše, pa tu su plave Ocean i Lemon kuglice i stvarno ja više ne znam da li piškim izgleda limunadu a recikliram direktno u okean iako je miljama daleko.

Klozetska me upozorila da smo neviđeni foliranti.

Ne znam kako vi ali ja sam skroz zbunjena.

Jedino mi je sad jasnije zašto onaj kotlić onoliko šišti, tek je njemu svega dosta!

 

photo: wc-solje-i-pisoari-iz-najludih-snova

 

preneto na portalu: http://niskevesti.rs/moja-prica-1/item/12629-esej-o-klozetskoj-solji

Ogled o sapunu

soap

Kada sam bila jako mala, otprilike, kada su mi tek iznikli prvi zubi, najveća moja tajna i strast bilo je to da jedem sapune. Tako glatki, klizavi, mirisali su na razno bilje: jorgovane, ruže, kamilicu, njihove predivne pastelne boje, nagonile su me da ih cele smažem za čas.

Plavi sapun bio je nebo koje će se preseliti u mene i mislila sam ako ga pojedem, uveče u postelji u meni će sijati Mesec, zvezde će se raspoređivati po mom telu, a zvezda padalica pašće u moj san. Tako sam znala da ću lepo sanjati.

I danas najčešće kupam sebe plavetnilom sapuna. Moje kupatilo je pretrpano njima. Tri su na lavabou, dva na kadi, još dva iznad kade, tri u polici čekaju u rezervi. Više ne jedem sapune. Njima skidam nečistoću sa sebe, koristim ih za ono za šta ih odrasli koriste. Iskorišćavam ih. Ponekad mi je žao što se potroše a nisam ni primetila njihov oblik, njihovu boju. Sapuni brzo stare i umiru. Oni su prvo novi, sjajni, tvrdi, ali u vodi lako smekšaju, rastvaraju se što i jeste njihova funkcija, njihov život. Istovremeno, što su korisniji, smisleniji, funkcionalniji, sve su bliže smrti. Kada smekšaju onda se lako krive, gnječe, lome, tope i umiru tanki, sasušeni, zapali iza kade ili korpe za prijavi  veš.

Čini mi se da postoji reakcija sapuna na čoveka, na ljud­sku dušu, izvesna vernost prema gazdi poput odanog psa. Čovekova zahvalnost plemenitoj prirodi sapuna krije se u sposobnosti ljudskog tkiva da ih učini trajnijim. Kao da, ipak sapuni nikada ne nestaju potpuno. Utrljani u kožu, ma koliko ispirani mlazevima tuševa, slanim morima, slatkim jezerima, oštrim sunđerima, svaki od njih kao da ostavlja bar mali trag urastao u naše tkivo doživotno. Tako telo još uvek čuva u barem  jed­noj svojoj pori miris,   česticu onog sapuna kojim su me okupali po prvi put u životu.

Mada, taj prvi sapun kojim su sprali s mene jedan svet, svet u majčinoj utrobi, žacne me povremeno na ramenu. Čini mi se da baš zbog njega i danas, dok se izjutra umivam, poželim da taj sapun u ruci halapljivo zagrizem.

 

photo by

joyathome-woonaccessoires-winkel.blogspot.com

 

Ogled o pranju zuba

Čaša je bela sa žutim tufnama kao oblak iz crtanih fil­mova. U oblak zabodena ružičasta četkica stoji nakrivljena kao drvo na dečijim crtežima. Jedna ruka, odmorena dugim noćnim snom uzima je iz crtanog filma, stavlja je u ustajali svet jezika poezije i zuba vremena.

Zelena boja paste beži, mimoilazi se sa belim grančicama četkice, padom u krila snežnog lavaboa, iscr­tava opominjući put kojim idu nečiste reči. Sve se potom pono­vo pokušava. Na tren, u sudaru mrzovoljni slova i ljute zelene staze rađa se zakašljali ispljuvak koji zamire s jutrom. Od gomile neizrečenih reči koje četkica šiba, muči, ne ostavlja na miru, stvara se bela pena besa. Afekte treba izvesti, odigrati, dobro protrljati. Kada se više zapeni više se ispljuje. Ribanje, čišćenje, češanje, razbuđivanje poezije i vremena rađa magično pretapanje travnato zelene u nevino belu.

Ružičasto stablo se rascve­tava u usnoj šupljini, hramu svih gutljaja, srkanja, žvakanja, stiskanja, coktanja, zviždanja, vrištanja, cviljenja, maženja, jaukanja, zapovedanja, vređanja, čuvanja tajni, zaboravljanja na vrhu jezika, zapalih sećanja u crnu rupu donje šestice levo…

Mali, privatni okean koji zgužvana šaka sručuje na hram ispira sve. Zelena staza se završava plastičnim zapušačem, ružičasto drvo se vraća u crtani film, hram svevremene poezije, prosvetljen, zatvara svoja rumena vrata.

 

photo by  amazon.com

 

Ogled o plavom zidu

Kupatilo je najmanja prostorija u stanu. Tačna mera iznosi dva kvadratna metra. To je ipak, dovoljno da otac, majka, ćerka, mačka i mačor, svakodnevno, po nekoliko puta, tu obav­ljaju svoje fiziološke potrebe. Takođe, pruža mogućnost neograničenog kupanja, umivanja, češljanja, gledanja u ogleda­lo, pranja veša u veš-mašini, šminkanja, razmišljanja dok se vrši velika nužda, tihog razgovora sa samim sobom. Pruža utisak zaštićenosti, skrovišta, odvojenosti od prometnog sveta pred­soblja. Kupatilo je čudan spoj skučenosti i slobode.

Kada je nešto skučeno izaziva potrebu za stvaranjem iluzije. Tako je otac došao na ideju da zid u kupatilu prekreči plavom bojom. S njim se složila ćerka dok je majka bila sum­njičava prema efektu te vrste. Ipak, zid i plafon više nisu beli. Stvorena je iluzija nebeskog prostranstva. Šta je potrebno da bi iluzija postojala? Zašto je otac i ćerka imaju? Zašto im je majka ipak dopušta?

Potrebna je plava boja,  kreč, četka za  mazanje, merdevine. Zatim, potrebna je volja, mašta, upornost, verovanje u iluziju. Ako postoji svest da je iluzija samo iluzija ona time gubi svoju čaroliju, dosadna je, nebitna. Ako, pak, sednem na WC-šolju i gledajući u plavi zid imam utisak da pišam pod vedrim nebom, onda je moja iluzija pravi užitak. Majka mi kaže da su to sve same gluposti kojima su skloni oni koji se suviše dosađuju.

Ipak, mislim da ni ona ne može da odoli plavom zidu, kada ugleda svog muža, posle dvadeset godina braka, kako se zaljubljeno naslanja na nebo, kada vidi da samo u njenom kupatilu mačke grebu vasionu, kad shvati da je njena porodica rasuta po svemiru i na okupu, istovremeno.

 

Objavljeno u časopisu Ulaznica davne 1996. godine

 

Trn mi je jedan u ruci

Vrt srca je bakin vrt. Ruža puzavica se razgoropadila, da sam samo znala, kako je teška za obuzdati nikad je ne bih kupila.  Cvet i lepota iz kutije u supermaketu, ah,da imala je čudno detinjstvo u toj gondoli! Sada je oslobođena u bašti potpuno poludela.

Usađena tako ružičasta među tvoje, bakana, oranž, belu, žutu i crvenu onu tvoju majsku crvenu od koje se prave sokovi, obloge, kreme i mekoća. U prvoj smrti rekla si: “Ja sam majska ruža, dok se cvet  odvaja od grane, latice padaju, u svetlosti se kupam, čuvaj ih“. Sedela sam pored tog bolničkog kreveta i držala te za ruku, još pamtim pegice na nadlanici. To je bila klinička smrt. Onda si se vratila još jednom u svet prolaznosti.

Dve su smrti bile potrebne da te odvedu.

Da li pričam o njoj, toj darovitoj ženi, o snazi dojki, materinskih ruku, strpljenju ili mudrosti, korenima? I oni se razlikuju. Koren ruže i koren oraha.

Ona je za mene bila svila a ja sam njena iskrojena slika u svili. Njene su bube, one koje su je isplele, bogato i snažno bile surove.

Svila je napet, jak i sitno tkan, naizgled gladak i nežan materijal. Da li sam zaista takva ispala?

Danas dok sam sekla ružu svojom rukom  sađenu, nogom ugaženu duboko u zemlju da se zakoreni, namučila me je. I to je tako razmažena puzavica, moraš je negovati inače osvoji dvorište, razvaljuje koliko raste, ne bira strane, ide gde joj se prohte…

Naspram nje je orah koji dominira, kao sa Olimpa. Zevs nas čuva ali je sam. I kad se osili može svojim korenjem počupati sve naše krhke pelcere.

Ruža je kraljica čije trnje mi se zabada u prste, sitne vene na šakama, o kako je samo teško izdržati taj prkosni rast. Inat. Orah ću pripitomiti ili iseći. Trnje mi ipak ne smeta. Ni orah, ali njegovo preširoko granje, gramzivost njegova me guši. Davi me noću. Dok sečem precvetale sitne cvetiće, ruža se raduje i uzvraća novim cvetovima. Orah kad sečem, on se ljuti. Kako si ti upravljala ovim vrtom? Ne umem.

Borim se nesanicom za tvoje snove, bakana jer kad dam reč za nju umirem da je održim.

Sada reč nije ništa i sve je to apsurd. Dok se za tvoju kćer bojim, bakana, trn mi je jedan u ruci, za drugi nisam spremna.

Ma pametna sam ali sestro, brate koga to zanima

Hajde danas da samo ređam reči onako kako stižu, ne ništa posebno, ne brainstorm, nego onako kako dosta ljudi  impulsivno sebe baca. Samo reci, bacaj, prosipaj, ego osećanja kao da ceo svet baš razume mene i baš će da mu znači kako se ja osećam, i baš će da se prepozna i eto mene svaki dan, moje ushićeno dahtanje nad sobom, ajooj. Pa ja bih se samotuknula maljem, ma ne baš ću da se netom ispovedam… a sve kao lajfkoučujem, jer bože moj jako sam pametna

*

ma pametna sam ali sestro, brate koga to zanima

reci nešto novo ako imaš

nekad se osećam kao da izađem a vetrenjače na netu okreće jedan te isti vetar

i taj vetar više nema kiseonik i ne možeš da ga dišeš

presipanje, šuplje nije prazno nego je puno

dakle prepunilo šupljeg

eto i ja da se opustim malo

i egu da dam na volju

pun gas praznine na beloj ekranizovanoj hartiji

‘Artija je to čudnovata

sve trpi i trepće baterija

 

 

Nosi se svete

Ovo je jebeni dan. Bila je izgleda i jebena noć. I jebem ti sve vesti sa ovog sranjca od sveta, od tuđe zemlje, moje zemlje, ove Vlade, od juče, danas, sutra politike, ekonomije, tabloida, netvorka, pačvorka…

Sve do đavola!

Danas su umrla dva mlada čoveka.

Probudila me je poruka u inboxu da je jedna majka izgubila sina.

Dok kafu stavljam da se kuva,  drhte mi ruke, ionako nisam mogla da spavam, prethodne noći. Nije to bio pun mesec. Nešto se dešavalo, teško, na par metara od mene. Nekome ko mi je mnogo drag.

To valjda nije bilo dovoljno ovom zloslutnom početku godine.Ni ovom crnom jutru.  Posle su javili u vestima da smo izgubili jednog mladog glumca u Srbiji. Sećam se njegove majke,  dok je tek počinjao, nas dve smo pohađale neki kurs marketinških zavrzlama. Vesela žena. Tek na kraju seminara je rekla da joj sin glumi u JDP-u. Ali to je ta ista narav, taj duh koji diže sve oko sebe. Nju više nikad nisam videla. Sina sam gledala u pozorištima i uživala.

Jebeni svete.

Pokušavaš tako da okreneš glavu od vesti, ljudi, istine, apatije, da budeš sebičan da te ne dotakne svet. Da te ne izbacuje iz takta ćutanje a potreban je bunt, ni problem planete, ni problem društva. Da ga popravljaš u malom svom svetu koji ti posle rastrgne ovaj veliki, kao kakva glupa ali dovoljno besna zver.

I onda se napuni taj Mesec suzama.

I ja sad samo vidim oči te majke. Pamtim osmeh u njima.

A njoj će taj Mesec biti svake noći pod prozorom.

Nosi se svete ovakav krvav, pun dima, sakat, otrovan, bolestan, sebičan. Toliko si se iskrivio da ispravljajući tebe izgubimo vreme za one koji su nam najvažniji.

Koji su nam osmeh. Puno srce.

Nosi se.

 

Beach Wedding Linen Shirt

 

Mirisao je na lan, verovatno, nova košulja. Beli rukavi i stidljiv pokušaj zagrljaja.

Meni se odmah u glavi razmota slika plaže, mora, sunce,

kad mi se približi.

Ali ja se zaboravim.

Odlutam.

Imao je dobar glas, onako baš za radio, jasan, zvonak, veseo.

A nikako da ga pogledam u oči.

Imao je logičnu tezu o ljudima koji vole suši i Japan. Nekako disciplina a opet čast.

Ma sve je to u redu.

Pametan, lep momak.

Miriše na more, sad već.

Malo i na zemljotres.

Zaplivah.

 

photo: Beach Wedding Linen Shirt

 

OTROV I PROTIVOTROV

Ozbiljno dobar tekst

Zlatni presek na moj način

http://tiyana.net/sr/teorija/zlatni-presek/

Nema početka. Ni kraja. U središtu sam. Jedan krug je vatra. Drugi krug je metal. Treći krug je para. Presek ove nesložne trojke sam ja. Zato mi zuji u ušima. Ne čujem šta mi govore. Može da se dernja ko hoće, koliko hoće! Džabe.

Kada pobegnem u krug od pare oslepim i nema dnevnih vesti, nema granica, država, nepravednih, osvetoljubivih… malih ljudi, velikih faca, ljutitih rečenica, ne vidim, nestadoše u slepilu mom.

Lakše je kad ne vidiš.

Juče je bio onaj dan kad svratih u krug od metala. Sve poređano pod konac, uredno, ide po planu, klizi niz srebrnu ploču poretka. Funkcioniše razumni dan. U večernjim satima sa strane se već čuje para kako pišti kao ekspres lonac a metal se prelomi na pola, za tren. Pobegoh odmah.

Eno me u preseku. Čučim. Samo što ne zaplačem koliko mi zuji u ušima. Od tolikog reda, novog poretka. Metala u grudima. Tu srce pumpa kroz kanalizacionu cev, a voli na kašičicu.

Vatreni krug dočepa me noću. Bilo je gusto, zeznuto. Ili ću ja spržiti noć u snu gde me ljube psi, lavovi, slonovi, mede, ptice i dozivamo barku dok nas Noje gleda optužujući. Nekako nas gleda sa kajanjem.

Ili ću ja od te noći nešto stvoriti  ili će noć mene progutati. Ovaj put ne čujem paru koja šišti. Metal se ne istopi da bi se ponovo slio u jedan krug. Nema ni zujanja u glavi.

Sada čujem. Tišinu.

Izgubila sam zlatni presek.

Sebe.

by the way o zlatnom preseku kroz kratke foto zapise:

U matematici

U arhitekturi

U muzici

U fotografiji

Zlatne proporcije

Zanimljivosti

Kratak video Zlatni presek i umetnost

foto izvor: www.slideshare.net

Februar grdi proleće

Svratilo jedno proleće i februar mu uzvraća

cvkutom ptica što iz tajnih utočišta ispod vlažnih oluka najednom ispuniše grad.

Pogasite sve druge zvuke, utišajte motore automobili, ne palite televizore,

ovo je taj trenutak kad se sve poremeti a lepo je,

kada nenadano svrati a dobro je,

kada nežno podriva zimski umor,

naprosto boli živošću život dok obaveze stežu.

Ma kud si  i svratilo! proleće!

ja sam samo dobro zabarikadirani februar

koji se taman navikao na muku i osamu.

Akcija! Snovi i beleške – EBOOK popust uz kupon

Olivera Ristić 

​Snovi i beleške

http://www.truedesignsr.com/td-izdanja.html

POPUST 50% DO 13. 01. 2016.
COUPON CODE DP34P

 

Kako srce bolje kuca uz srčane mane

Istraživanja pokazuju da više od 50% zdrave dece ima šum na srcu  i to nazivaju funkcionalnim ili fiziološkim šumom. To me nekad uteši, sa tim se znači nosimo i živimo, našli smo način. Nekada mi se čini da ne postoji čovek bez srčane mane koji hoda ovom planetom. Srce reaguje na sve, na svaku, najsuptilniju promenu spoljašneg sveta kao i na najtananije promene unutar nas. Nekada kažem: moja najveća srčana mana je moja podsvest!

Samo što mi ni ne znamo koji se sve ratovi zvezda u tom našem srcu vode!

Kada mi je poginula najbolja prijateljica, imale smo 21 godinu steglo mi se, do tada, srce zdrave mlade devojke, sportiste, one koja drži rekord na 500 metara u svojoj osnovnoj školi koji još niko nije oborio. Jednostavno prvo mi je bilo tesno u celom telu a onda se bol sakupio u grudima, levoj ruci i osetila sam blago gušenje. To je bio prvi dan. Ništa nije moglo vratiti moju drugaricu, naše dane i noći prepune ludiranja, skitanja i smeha. Problem je bio što ja nisam poverovala da smrt postoji za tako vedre, energične ljude. Problem je bio i što ni jednu suzu nisam mogla da pustim. Jedna jedina suza bi značila da je ONA stvarno otišla.

Zato je srce polako rešilo da mi pokloni znak. Krenulo je da me steže toliko da više nisam mogla da se uspravim, i trajalo je pet dana, pa još nedelju dana. Ja sam uzdisala, sve kraće udisala vazduh i na kraju se onesvestila. Našla sam se kod lekara. Probudila sam se kod  maminog interniste koji je jedan od najpouzdanijih lekara u dijagnosticiranju koga sam upoznala. Sluša on mene, gleda me, pregledava žlezde, ispituje šta mi se dešava. I po prvi put čujem da on kaže da mora da se konsultuje sa doktorkom koja je iskusan kardiolog. Kaže, liči mu da imam šum na srcu ali on prosto ne veruje. Pregledavao me je godinama, bila sam dobra, srce je kucalo ono najsladje tika taka, kaže. Sećam se toga, kao da se sada dešava. Dolazi kardiolog, sluša me, par puta ponavlja postupak, i zaključuje da sam previše mršava i da mi se to ustvari čuju pluća, tj, šištanje jer sam pušač. I počinje paljba na mene pa zar sportista da se navuče na cigarete! Mož’te misliti ja među četiri zida, pušač usamljeni, među ljutim belim mantilima! Znala sam, podsvesno, oni samo brinu  za mene…

I sećam se, rekla sam mom divnom doktoru možda je taj šum koji on čuje i niko više, jer me voli , a ja isti taj šum osećam,  zapravo, onaj zaključani bol kada neke stvari u životu ne želiš da prihvatiš. Taj šum je značio : ne želim ni ja da živim tek tako, bez bola, bez kazne a moje drugarice nema. Ta srčana mana nosila je ime moje najbolje drugarice.

Moj život se menja a to nikad nije bezbolno. To je bio onaj prvi trenutak kada me je iz detinjastog sna probudila  tek prva teška životna lekcija. Nije sve kako ja hoću! Nije sve pravedno! Da, puno puta ću se osećati ovako bespomoćno i taj bes što sam nemoćna šumeće i boleće me u grudima. Ali rešila sam da se borim. Šetnjama, laganim kako mi je doktor rekao. Duge, svakodnevne, lagane šetnje. Kiseonik, ptice, psi lutalice, šuma i ja. To su bila jutra i večeri razmišljanja, prihvatanja, neodustajanja. Šetnje sazrevanja.

Taj isti šum i ja sretali smo se mnogo puta od tada. Dogovarali smo se hoćemo li napred ili nazad.

Nekad smo spavali, da zaboravimo, nekad smo urlali da nebo čuje šta ja imam da mu kažem, nekad smo šetali i pričali sa pticama. Uvek smo učili. Na teži način. Mada lakog načina nema ako hoćeš da učiš, govorili su mi…ako hoćeš da voliš…

Srce kuca za nas kao časovnik jedne druge dimenzije vremena. Ne moramo ga uvek razumeti, ali živimo samo ako mu verujemo.

Foto:Found on crochetrising.com

Tri mala ogleda u kupatilu

Odlučih se sa svojim novim prijateljima sa neta da podelim ovom prilikom svoj esej koji je dobio prvu nagradu časopisa “Ulaznica” , sada davne 1996. godine.

 

Meni  je draga ta nagrada iz jednog posve drugog razloga, zapravo jer je Vojislav Despotov bio predsednik žirija i odlučio o tome a ja sam tada konačno imala priliku  da  upoznam  našeg velikog pesnika. Pričao mi je o poeziji negde u Africi, o imitaciji rike lavova i koliko poezije ima među sačuvanim  plemenima, sa jednakim žarom mi je prepričao svoj recept za šarana u prebrancu…Negde me je zavetovao da je imati svoje ja, biti kreativan, poštovati svoju viziju, ma biti dovoljno lud da istraješ, ono najvrednije, vrednije od toga da li ćemo živeti dugo ili kratko. Nije više sa nama a živeće zapravo dugo jer je jednostavno bio u pravu! To je i bila svojevrsna Ulaznica u samo moj svet iz kojeg ni danas nisam izašla.

Evo kao uspomenu na njega koji je prepoznao moju ludost tada, tog mog davnašnjeg eseja, vreme je da se podeli i sa networkom 🙂

Ogled o sapunu

Kada sam bila jako mala, otprilike, kada su mi tek iznikli prvi zubi, najveća moja tajna i strast bilo je to da jedem sapune. Tako glatki, klizavi, mirisali su na razno bilje: jorgovane, ruže, kamilicu, njihove predivne pastelne boje, nagonile su me da ih cele smažem za čas.

Plavi sapun bio je nebo koje će se preseliti u mene i mislila sam ako ga pojedem, uveče u postelji u meni će sijati Mesec, zvezde će se raspoređivati po mom telu, a zvezda padalica pašće u moj san. Tako sam znala da ću lepo sanjati.

I danas najčešće kupam sebe plavetnilom sapuna. Moje kupatilo je pretrpano njima. Tri su na lavabou, dva na kadi, još dva iznad kade, tri u polici čekaju u rezervi. Više ne jedem sapune. Njima skidam nečistoću sa sebe, koristim ih za ono za šta ih odrasli koriste. Iskorišćavam ih. Ponekad mi je žao što se potroše a nisam ni primetila njihov oblik, njihovu boju. Sapuni brzo stare i umiru. Oni su prvo novi, sjajni, tvrdi, ali u vodi lako smekšaju, rastvaraju se što i jeste njihova funkcija, njihov život. Istovremeno, što su korisniji, smisleniji, funkcionalniji, sve su bliže smrti. Kada smekšaju onda se lako krive, gnječe, lome, tope i umiru tanki, sasušeni, zapali iza kade ili korpe za prijavi  veš.

Čini mi se da postoji reakcija sapuna na čoveka, na ljud­sku dušu, izvesna vernost prema gazdi poput odanog psa. Čovekova zahvalnost plemenitoj prirodi sapuna krije se u sposobnosti ljudskog tkiva da ih učini trajnijim. Kao da, ipak sapuni nikada ne nestaju potpuno. Utrljani u kožu, ma koliko ispirani mlazevima tuševa, slanim morima, slatkim jezerima, oštrim sunđerima, svaki od njih kao da ostavlja bar mali trag urastao u naše tkivo doživotno. Tako telo još uvek čuva u barem  jed­noj svojoj pori miris,   česticu onog sapuna kojim su me okupali po prvi put u životu.

Mada, taj prvi sapun kojim su sprali s mene jedan svet, svet u majčinoj utrobi, žacne me povremeno na ramenu. Čini mi se da baš zbog njega i danas, dok se izjutra umivam, poželim da taj sapun u ruci halapljivo zagrizem.

Ogled o pranju zuba

Čaša je bela sa žutim tufnama kao oblak iz crtanih fil­mova. U oblak zabodena ružičasta četkica stoji nakrivljena kao drvo na dečijim crtežima. Jedna ruka, odmorena dugim noćnim snom uzima je iz crtanog filma, stavlja je u ustajali svet jezika poezije i zuba vremena. Zelena boja paste beži, mimoilazi se sa belim grančicama četkice, padom u krila snežnog lavaboa, iscr­tava opominjući put kojim idu nečiste reči. Sve se potom pono­vo pokušava. Na tren, u sudaru mrzovoljni slova i ljute zelene staze rađa se zakašljali ispljuvak koji zamire s jutrom. Od gomile neizrečenih reči koje četkica šiba, muči, ne ostavlja na miru, stvara se bela pena besa. Afekte treba izvesti, odigrati, dobro protrljati. Kada se više zapeni više se ispljuje. Ribanje, čišćenje, češanje, razbuđivanje poezije i vremena rađa magično pretapanje travnato zelene u nevino belu. Ružičasto stablo se rascve­tava u usnoj šupljini, hramu svih gutljaja, srkanja, žvakanja, stiskanja, coktanja, zviždanja, vrištanja, cviljenja, maženja, jaukanja, zapovedanja, vređanja, čuvanja tajni, zaboravljanja na vrhu jezika, zapalih sećanja u crnu rupu donje šestice levo…

Mali, privatni okean koji zgužvana šaka sručuje na hram ispira sve. Zelena staza se završava plastičnim zapušačem, ružičasto drvo se vraća u crtani film, hram svevremene poezije, prosvetljen, zatvara svoja rumena vrata.

Ogled o plavom zidu

Kupatilo je najmanja prostorija u stanu. Tačna mera iznosi dva kvadratna metra. To je ipak, dovoljno da otac, majka, ćerka, mačka i mačor, svakodnevno, po nekoliko puta, tu obav­ljaju svoje fiziološke potrebe. Takođe, pruža mogućnost neograničenog kupanja, umivanja, češljanja, gledanja u ogleda­lo, pranja veša u veš-mašini, šminkanja, razmišljanja dok se vrši velika nužda, tihog razgovora sa samim sobom. Pruža utisak zaštićenosti, skrovišta, odvojenosti od prometnog sveta pred­soblja. Kupatilo je čudan spoj skučenosti i slobode.

Kada je nešto skučeno izaziva potrebu za stvaranjem iluzije. Tako je otac došao na ideju da zid u kupatilu prekreči plavom bojom. S njim se složila ćerka dok je majka bila sum­njičava prema efektu te vrste. Ipak, zid i plafon više nisu beli. Stvorena je iluzija nebeskog prostranstva. Šta je potrebno da bi iluzija postojala? Zašto je otac i ćerka imaju? Zašto im je majka ipak dopušta?

Potrebna je plava boja,  kreč, četka za  mazanje, merdevine. Zatim, potrebna je volja, mašta, upornost, verovanje u iluziju. Ako postoji svest da je iluzija samo iluzija ona time gubi svoju čaroliju, dosadna je, nebitna. Ako, pak, sednem na WC-šolju i gledajući u plavi zid imam utisak da pišam pod vedrim nebom, onda je moja iluzija pravi užitak. Majka mi kaže da su to sve same gluposti kojima su skloni oni koji se suviše dosađuju.

Ipak, mislim da ni ona ne može da odoli plavom zidu, kada ugleda svog muža, posle dvadeset godina braka, kako se zaljubljeno naslanja na nebo, kada vidi da samo u njenom kupatilu mačke grebu vasionu, kad shvati da je njena porodica rasuta po svemiru i na okupu, istovremeno.

 

 

gostovala i na blogu sa ovim ogledima kod: http://www.slucajnadomacica.rs/tri-mala-ogleda-u-kupatilu-gost-bloger-olja-ristic/

Alane Po moj gavran je Majka carica, Vrana

 

 

 

Glasno zapomaganje svraka, da li može zloslutnije buđenje?

Nije mi potrebno današnje jutro. Potrčala sam ka prozoru, pa ka vratima, posmatram ih, lete usplahireno, trčim po kući uplašeno, o Bože, otkud tako panično grakću? Ima ih nekoliko. Po prvi put pomislih da mi je u dvorištu neki leš. Jezivo buđenje.

Pogledam one sada na krovu komšije ja počeh da šištim na njih, tiho u sebi mrmljam bunovna… nemojte, nije valjda neko umro? Svašta može podsvest i nagomilana kolektivna svest puna predrasuda da prouzrokuje u glavi.

I one se malo primiriše. Počeh da istražujem po dvorištu, tražim mrtve pacove, miša nekog…ništa…Zebnja, nemir, ni kafu nisam jutarnju popila. Na sebi osetih vreo pogled kako me grebe po obrazu, desno, desno, okrenuh glavu. Ogromna svraka ili sam gavran Edgare preti mi svojim ogromni telom i vatrenim pogledom. Kakva snažna ptica! Osnažena značenjem…istorijom, poezijom.

Zabludom.

Ne valja mi ništa ovaj dan tako započet…

Ali levo, levo…na paleti naslonjenoj na šupi manja svraka sedi i pokušava da poleti a ne može…e manipulacijo e strahu…e glupačo …beba je ispala iz gnezda…srce mi se steglo…pomazila bih je…

Pogledah u moćnu gavranušu majku i samo joj rekoh Carice! Idiote ali carice! Upropasti mi dan ali si zakon!

Donesoh hleb, pretražih ali ne nađoh gliste iako sipi kiša, ma izaći će…muž pretražuje internet čime da ti hranimo bebče dok mu dovoljno ne izraste rep da poleti.

Obilazimo je eno spava, pa malo se boji ali ti Majko sad znaš da ćemo ti pomoći! Vidim te sa prozora kako stražariš na šupi da ne naleti neka mačka, čak si i hleb proveravala, da li je svež, jel te! koji sam ostavila! Majko sve je u redu, pokušava da razmakne krilca…dok pokušava ti i ja joj donosimo hranu…paziš je…dok ne poleti.

A jutra si me koštala.

Strah si mi svoj u kosti uterala.

Moćna predrasudo.

Oterali ste mi senice i ne volim vas, svrake, vrane, gavrani,  ali mi se ovo tvoje svrače u srce usadilo i dok ne ojača budi tu na našim višnjama, orahu, među našim puževima i glistama…

A posle idi …

Da se zaboravimo… u dobru rastavljene, molim te

 

 

 

Buđenje

Cimnula sam jedan lek za glavu – počeo je vikend.

Kiša otapa sneg i danas mi je posebno ružan pejsaž ispred kuće.

Ulice u svoj svojoj prljavštini grada.

Ova percepcija mora da je od leka.

Osmeh nekako umoran, jutro.

Ne valja.

Sanjala. I sećam se sna. To je izuzetak.

Uznemirena baš jutros jer nisam produžila važna dokumenta. Baš sad me trese nervoza jer nisam produžila vozačku dozvolu. Zašto?

Ne vozim par godina. Zašto? Zbog zona. I eto sad me boli uvo i za dozvolu.

Ma najbolje da odem na selo i idem lepo peške. Moj pas i ja, nemirne mačkice iza nas, vodimo krave na klopu u pašnjačič. Seoski put. Blato je ali kuca skače, sve pršti, prlja mi jaknu i pantalone. Ja se smejem. Kisnem. I ja i kravice. Mace mokre uskaču u moju korpu. Na pašnjaku velika bara skuplja kišnicu da krave imaju šta da piju. Da, ovo je bio san na javi. To bi mi prijalo. Iako bih verovatno zagubila negde po njivama vredno negovanu nečiju stoku, mazne kravice, mirne, pune dobrote u očima, jer avaj, od rođenja sam u gradskom betonu.

Šta ja znam o toploti trave posle letnjeg podneva, ili kada sam osetila spavanje ispod drveta u hladu toliko puta oslikanom na platnima?

Miris balege i sena …

Možda me ne bi bolela glava jutros. Mutim cedevitu i beli otrovni šećer, kafu i palim cigaretu.

I tako sanjam da kosim detelinu a ustvari kucam po tastaturi.

Uživam i bojim se, istovremeno.

Doček i ostala praznovanja

Nikad nisam pravila preseke na kraju godine. Nije to datum na koji se oslanjam. Ne mogu me povesti ni mnogi medijski naslovi tipa sumirajte staru godinu, promenite u Novoj, odlučite… otpočni, kreni. Ma jok. Ja stanem.

Eto mirno stanem.

Kao i tokom svakog dana u određenom trenutku stanem i sve se jasno poređa, pregledam to, u meni se raščisti sve izvan mene i udari me slika otkud ja tu, ovde u ovom danu.

Meni ni rođendani ni praznici ne promene ništa. Čak i praznujem kad mene udari neko raspoloženje onako, došlo mi da slavim život. Da se smejem sa onim prijateljima i rođacima i decom i životinjama koji inače tokom godine dišu sa mnom isti vazduh. Pa proslavimo što smo jedni drugima takvi kakvi jesmo i što smo još uvek dobro.

Ne padam na padove i ne slavim uspehe. Sve se to sa godinama izravna. Ushićenja dolaze iznutra. Običaji čine samo svečaniju atmosferu i to nekad prija.

Nekad me iritira. Nikad nisam volela da se nešto podrazumeva. Da se ispunjava forma radi uklapanja u svet.

I nekako juče videh u Australiji devojke nose deda mraz kapice na plaži u kupaćim kostimima i mažu se kremama za sunčanje. A mene pahulje naučile da brojim novo vreme. Eh, ove godine bi mogla jedna plaža, sunce i pesak! Bar u mislima.

Evropljani će putovati na skijališta, a ja ne bih, a daleko i skupo je da otputujem u leto za praznike, avaj!

Mislim da ću zagrejati kaljevu peć do 30 stepeni i moj dress kod i doček biće u sobi, porodično u kupaćim kostimima. Mirisaćemo na kokos. Imamo i peska još sa mora.

Što, što da ne?

Vukša, Tijana i Andrijana, kažnjeni anđeli ili đavo ne želi da nam vrati dušu

Ćaskanje

Slučajni bloger

Prvo su Tijana Protić i Andrijana Kozić spašavale pse i to noću, tajno, znajući da bezdušni vlasnici iz Iriga neće dozvoliti da ih zbrinu i odvele ih na sigurnije i bolje mesto. Da, to su one devojke koje su danima iz poplavljenog Obrenovca donosile mokre i ostavljene pse, postavljale slike i pronalazile im vlasnike preko društvenih mreža. Da, to su one devojke koje godinama vode borbu za nemoćnija bića od nas svesnih ali nesavesnih ljudi. Mi  – moćni bez savesti. Pa koj moj si nama dao svest Bože, nismo ti mi za to!

Takvim devojkama,  Republika Srbija – AP Vojvodina, Osnovno javno tužilaštvo odredilo je novčanu kaznu od 60.000 dinara ili da vrate pse u pakao. Naravno pošto one imaju svest da bi imale i savest i srce odlučile su da plate kaznu tim androidima, tako ćemo ih nazivati u nastavku teksta mada vređamo i androide. Pse u taj horor…

Pogledaj originalni članak 297 more words

Zrno u Beogradu

Ćaskanje

 

Sve što si prećutala ovde si našla baš da kažeš. I kad god ti se prohte da budeš usamljena zvezda, ti eksplodiraš. Ima u tom okretanju oko svoje ose nečeg duboko pogrešnog. I jedan prasak sve će iščistiti. I malo staneš, prekineš da se okrećeš, pogledaš tu mutnu kosmičku daljinu. Budeš zrno.

Velike su oči deteta. Devojačka je haljina sjajna, pa iscepana. U ženi zaživi plod njene mašte a onda se grč otvori na usnama. Stignu srednje godine. Vatre su ozbiljne u tim godinama. Znanje i vatra, da prosto uplaši muškarca. Ipak, pitoma je svaka čista, razigrana kosa. Žena bira izbore. Ćuti. A sad je baš eksplodirala iako reč nije rekla.

Prolazeći pored lokala iz kojih trešte narodnjaci i smrdi pivo na patikama tinejdžera ono kamenje sa grčkih plaža pobacala je unutra. Smejala se dok su stakla padala i krckalo pod cipelama.

Na Filozofski fax odnela je baterije, pizze i par knjiga. Pisala je twitove da deca apeluju kako se fašizam širi gradom. Matorci su ćutali. Posle će biti da deca ne valjaju. Kad neko štrajkuje i fašisti su dobrodošli.

Od političkih stranaka ostale su samo sluge. Nemaš koga, kome, ni šta.

Negde je sad, na primer Tajland, sunčan, miran, vredan života. Ovde je moj grad i slabo se kreće. Grad tone. U vodu. Vodurinu. Zaraznu.

A nekad je najveći greh bilo kad se vrtiš oko svoje ose i mučiš sebe Šopenhauerom ili Jungom.

Budi zrno. Pa to je nova arhitektura. Nova perspektiva. Nema ptica, ne leti se. Nema žaba, ne krekeće se.

Ćuti se. Nova je perspektiva zrno u kosmosu. Pogledaš odatle.

Ili eksplodiraš ili se postidiš.

Tako  ja danas sebi sa sobom u Beogradu.

Jutro uz snove

Ćaskanje

 

Umivala sam se, sedela na terasi, šetala pse

i budila sam se,

ničemu novom nisam dopuštala da mi u misao dopre,

ustvari.

Tu su me negde ispod kose, na vratu,

kao vreli dah nekog duha

još pratili snovi od noćas.

I zbrku u glavi ni šoljica kafe, ni parče crne čokolade

ne odagna,

to nestrpljenje, nelagodnost

poput strašne hladnoće koja steže

moje telo,

jer se slike iz sna ne uklapaju,

nedostaju delovi sećanja.

I baš te niti koje bi povezale sve

uh ne mogu da vratim!,

da odsanjam ponovo,

da shvatim čemu sve te razbacane slike

koje mi dišu za vratom.

 

“To je život snova”, čujem

ma, to je život, šapućem…

Ženska tabela I

Ćaskanje

Jednostavno ne ide

Ćaskanje

Dešava li vam se da ujutru nikako ne ide? Kafa je ili previše slatka, pa novu skuvaš pa je slaba, pa dokuvaš, a ona prejaka i gorka, ma nikako da utrefiš!

Jednostavno – obično jutro, mali čovek hoće kaficu i ne ide mu.

Mnogo teških slika svuda po svetu ali ne na mestu na kome ja sedim. Tu gde sam ja je hladan septembar, loša jutarnja kafa, mozak tabula raza (što trenutno i nije loša stvar za mene), jednostavno klasično nedeljno jutro u kući jednog stanovnika. Moja perspektiva je mala. Ni o čemu ne sudim, ali se trenutno ni ne osećam ni loše ni dobro, jednostavno kao da ne osećam ništa, niti se čudim, niti sudim, niti čitam vesti. Koncentrišem se na lošu kafu koja eto iznenađenja!,  pomaže da ne mislim na mnogo teže stvari u svom životu.

Ne ide, ali je jednostavno

i kad ne ide ume da opušta…

 

Saveti / Savremena žena

Spadam u one koje nikada ne poslušaju savete za savremenu ženu iz mnogobrojnih časopisa, koji su divno složeni, za oko prijemčivi kolaži  Cosmopolitena, Grazie, Blic žene, Lepote i zdravlje, Bazara i mnogih drugih. Kratki su, jasni, moderni ti saveti. Ipak, ne znam kako Vi, ja ispadoh na kraju vrlo neposlušna moderna žena.

Savete o odevanju, šta je u trendu, tu se donekle još uklapam. Ljubavni kutak iz magazina bilo gde da ga pronađem, uočim da je moj tip muškarca baš drugačiji, da je moje shvatanje zaljubljenosti postalo malo uvrnuto i ekcentrično, da seksualnost više nema tih tajni već vidim bizarnost oko sebe.

Mnogo puta sam čula da su sve teme o ljubavi već istrošene (jesu), da su saveti na tu temu smešni (jesu), da ljudi ispadaju glupavi zbog ljubavi (jeste). Ipak, svi se i dalje zaljubljuju. Savremeni, konzervativni, karijeristi, domaćini, sponzoruše (o da! i one,da,da..), mangupi sa dobrim kolima, mangupi u lošim kolima.

Dakle, instinkt, onaj identični koji smo imali kao još nerazvijeni homosapiens jači je od svega. Trenutak kada volimo drugu osobu je i trenutak kada obožavamo sebe. Ljubav, ako želimo biti iskreni ispunjava dve nasušne potrebe svakog bića a to su : da ne bude sam i da mu je ego zadovoljen i miran. U takvim trenucima ljudi ni ne pomišljaju na bolesti, ratovanje i ostalo čime smo ispunili savremeni svet. Bar jedna dobra strana zacopanosti!

Da ne bude zabune, iskonska potreba za ratovanjem i osvajanjem teritorije jednako je duboka kao i instinkt zaljubljivanja (tačnije instinkt za parenjem). Problem je samo kako smo to sve uklopili u savremeno društvo i da li se uopšte išta izmenilo, ako jeste šta to? Da li je moguće dati savet savremenoj ženi a da ne ispadneš banalan?

Savremena žena kod frizera čita časopise, kod lekara u čekaonicama više ne deli priče o bolestima jer se još više razboli već gleda slike na instagramu (pametno nema šta). U autobusima možda primeti dobrog frajera ako joj se ispraznila baterija na androidu. Mada ne bih potcenjivala periferni vid savremene žene, sve one vide! Ipak, bile u vezi, braku, ostavljene, odbegle čini mi se da će kada se smire, u tišini, kada im dovoljno knjiga padne pod ruku koje su pisali umni, snažni muškarci i vrlo jake i hrabre žene, tek tada u toj mirnoći znati gde su one u ovoj vrevi, za čim ustvari trče i gde to žure.

Znakovi i saveti  su zapravo u nama samo ih više ne čujemo. Buka i bes, sećate se? Ponovo smo tu kod Foknera. Sve se ponavlja u ciklusima. Nismo se mnogo menjali, zar ne?  Samo su maske  prilično maštovitije. Dakle, saveti za savremenu ženu se kao i za muškarca, svode na jedno:  pokušaj biti čovek, nemoj se pretvoriti u android, fotografiju iz magazina, budi živ, banalan i smešan ali srećan.

Brainstorm ideas

Ćaskanje

Ukratko, u vremenu koje se ubrzava a uskoro će dan trajati dva do tri časa ako nešto želimo pisati, moramo li pisati jasno, kratko, duboko? U tome će nam svakako pomoći osnov svake prosvećene misli a to su brainstorm ideas. Dakle, bez pesničkog naleta energije misli u naše telo nećemo nikada izreći ono najdublje u nama, niti išta korisno. Ta navala, kao oluja kada jurimo za brzinom misli da ih pokupimo, zapišemo, to je osnov istinski značajnog književnog teksta. Ne mislite tada o slovnim greškama, interpunkciji, gramatici, samo pokušavajte da sakupite sve te nelogičnosti koje će se kasnije srediti u iznenađujuće konciznu istinu i celinu. Izletećemo na papir, ok na ekranu verovatnije u današnje vreme, a onda ćemo sa ekrana iz tih slovčića, da zračimo mi. Ne znam da li uvek sebe razumem baš tog trenutka, te godine. Ali svakako kasnije uvek se ispostaviti da su te oluje misli koje sam uhvatila čuvale  važnu poruku za mene. Možda i za nekog još, ko zna…

Slučajno sam ti ispričala

Ćaskanje

A ko ste vi?, pita me plavuša na šalteru, (ovaj put mutno staklo sa otvorom mišje rupe, iz te rupe viri rep kratke priče). Gledam je, ruke povijene na tastaturi, sanjiva o da li je i budna!
-Ko vas šalje?, pita ona
-Doktor, kažem
-Koji doktor?
-Internista.
-Aha… ček da skuvam kafu pa da vidim, promrlja
Čekam, vidim skida bade manitil, presvlači se, sipa se tu smeđi šećer, pali se cigareta, šušte papuče, bože što joj neko ne kaže koliko joj šušte te patofne!
Pribegavam prvo šaputanju: “…jer ne umem da stvorim ništa što neće postati za pet minuta besmisleno. Ili će neko šutnuti i rasturiti u komadiće…( vidim kako se raspršuju sve te kratke igre sreće, male inspiracije jos u začetku, seku ih, neosluškivanjem, nebrigom, kažu da sam jedan običan šum, da sve što ja smatram igrom ustvari nekog optužujem, prozivam…”
Ništa ne vredi.
Odlučih da se proderem: “Plavušo ja bih da prisustvujem samo u prvom pasusu da li je moguće da je toliko vremena potrebno da odlučiš o tome!”
Pljus! Vrela kafa u lice! To je sve što sam osetio. I da se topim. Moje ime beše Svemiseskupiloodjutros, hteo sam da budem prvi. Bio sam voljan. Ja kad uđem u prvi pasus ja poizbacujem sve i osvojim celu priču. Nije se zeznula ovog puta. Nije mi dala. Vidim onaj iza mene što je čekao već joj kuva novu kafu, smeška se, ona se umila, doterala, budna je, ćaska s njim. Dok se ja topim…jer nisam sladak …smeđ… nestajem …u prvom srku te kafe…
Taj doktor je baš dosadan, stalno ga šalje … poslednje je što sam čuo…odjekuje kroz jutro u kome me više nema. Otvaraju se bočna stakla prvog pasusa.
*
Uozbiljite se. Nedostaje i meni smeha, ali to cerekanje… dosta više! Nemojte shvatiti SVOJ život previše ozbiljno, to je u redu, ali nemojte misliti da možete proći kroz njega cerekajući se. Ne, ne, bez tog grča u stomaku,veličine basket lopte sa sve šarama, bez te bumerang pravde koji se vrati u vaše šake kao nepravda koju morate odbaciti, nećete proći. Neće vas zaobići. Pa se vi cerekajte.
Čujem majčin glas : “ Sine, ti si mamin Kalimero”, a ja žena, zagledam u svoj dekolte, jesam, nije da nisam, ali ona i dalje tepa “sine mamin”, ah, ta divna balkanska tradicija…
Čujem oca: “ Ja sam vlasnik svog života, odoh na fudbal”, i pokupi svoje sedamdeset četiri godine i spiči u Košutnjak na vikend – mali fudbal u najmodernijim kopačkama.
A ja se cerakam na netu. Koja sam ja budala! I nisam Kalimero mama, to je 21. vek, svima je tako, ti to ne možeš da shvatiš!
Uostalom život uvek ima dva roditelja, tradicionalno, majku i maćehu. Sve je stvar trenutka i tačke gledišta.
I da, dragi dosadni doktore koji se uvek krijete pod nekim pseudonimima, sada kada smo priznali ko smo, šta smo, odakle potičemo, stekli smo pravo da ispričamo priču.
Pasus MAĆEHA
Da nije dnevnika pogubila bih se u datumima. Tako sad živim. Nisu ni važni.
Hoću da budem kao moje komšije. Da duže spavam. Da osetim šta je to jutarnje odmaranje. Maštam ne bih li ležala u krevetu malo duže. Proba. Hoće li telu tako lakše biti? Odmori mišiće kad ne možeš mozak.
Napolju nezapamćeni mrak u deset ujutru u sobi. Mišljah nema više od sedam sati. Kiša. Provale oblaka. Zvuk kapljica. Mravi beže na prozor kupatila da se zaštite od bujice. Sipam so. Vraćaju se na kišu, šta će. Mali, dobri, uporni mravi.
Kao da sam im majka. Velika majka sipa so na štokove. I posle kažem da nisam surova.
Da li je moguće da ja širim zlo po prvi put. Ne. Dosta. Dosta. Dosta te soli. Kroz strah upoznajem nepoznatu stranu sebe. Maćehu.
Strah me čini ispijenom, umornom, možda i slabom. A slabići ne donose razvoj.
Sama sam birala vampire.
Isisaju krv i piče dalje. Ma ustvari to nisu vampiri, to su praktičari. Njihovo energetsko pravilo: ja je nemam – neko je drugi ima! Dakle – uzmi, potroši, traži nove izvore! Energija je taj gral oko koga se ljudi grabe. Kakva crna ljubav. Pa čak i novac, to je energija . Smrt, nevidljiva jer je živimo. Uski tuneli i malo svetla. Apokaliptična proleća odavno su stigla na planetu. U domove. Samo su smišljene razne igrice da apokalipse ne budemo svesni.

Pasus MAJKA

6.30h, budim se, pijem lek. Boli me stomak. Kuce u kuhinji mirne, Bubi (baka među psima koja se oporavlja od poslednje bolesti ) lepo diše. Mačka se uvila sama u sebe. Sve je u redu. Vraćam se u krevet i ah, sreće, uspevam ponovo da zaspim. Budi me telefon oko 9h. Prvi maj. Pogrešan poziv. Neko se okuplja za piknik i greši dok kuca brojeve. Na žalost, nema više spavanja. To je bilo to.
Pijem kafu, dozvoljeno četiri cigarete, posle elektronska, odvikavanje u pokušaju. Čitanje po net-u. Sunce na vratima. Kučići hoće u baštu. Hej Mala (sitni ali drčni psić) sva je vruća po leđima i glavi! Divno sunce! I ona kevće radosno. Odmah je manje gladna a više radoznala! Mačka je čas na orahu, čas na krovu, vrat me boli prateći je …odustajem.
Iznenada sam u zagrljaju, velikih snažnih ruku, gospodin suprug se smeje i diše mi u kosu, avaj!, probudili smo ga malko ranije.
-Da li je moguće da toliko vrištite, lajete, mjaučete, pobiće nas komšiluk!, govori kroz smeh.
U pravu je, pobiće nas. Mada, ne baš danas. Biće i za to dana. Kad apokalipsa krene da teče njihovim venama. Sada nam dosipaju malo soli na rane…kao ona surova maćeha mravima. Bežimo unutra. Dok se komšiluk sit ne naspava. Dok život ne prespavaju!
Znam da sam slučajno ovde. Iako je bilo davno, boli me još uvek ona žestoka rasprava na ispitu jer sam pokušala da objasnim profesoru da Bokačo u Dekameronu nije baš tako čvrsto simbolizovao teoriju slučajnosti u odnosu na determinizam. I što sam ga toliko razljutila svojom sumnjom a sada bih i ja kao i on zanemarila svakog ko misli da slučajnost nije taj magični algoritam naših sudbina. Samo zato što determinizam tako lako sklizne u opravdanje da ne činiš ništa u svom životu, da nisi kriv za sebe, za drugog , samo zato što je to toliko rasprostranjeno, tako duboko ušlo u podsvest. U podSvet.
Slučajno, ponavljam. Slučajno ste ovo pročitali. Slučajno je maćeha ovo pisala, slučajno će se majka potpisati.

Beleške u povratku sa net-a

– Hej kad zagrlim psa ili mačku pomislim da ipak nije kraj. A onda na netu video, napravili robota kućnog ljubimca! Pa koji će vam taj robot mentoli, a žive životinje mučite, eutanazirate jer ne znate da komunicirate kad i to drugo biće ima svoju volju, želje, navike. Narcisoidni neandertalac je covek 21. veka. Stvara samo ono što može da prilagodi sebi, da mu daje instrukcije, da kontroliše.Na žalost …jedna loša vest …sve je van kontrole….svi ste ludaci i svi stvarate ludake…i svi ćemo na kraju sa vama…kod Džonija…ravno do dna..

–I sve su manji i kao prašina i nešto bez težine lebdi svuda oko mene kroz vazduh, kroz sobe, bestežinsko nestvaranje, vantelesno moje negde odlazi, sve što je stvoreno zapravo nije …ovde vladaju novi zakoni nekada je Zemlja bila nosilac materijalnog…Sada sve što stvoriš tu su ljudi da smesta to unište, izobliče….jedina prava, prva verzija onog dobrog što smo hteli ostaje uz pomoc delića te prašine koje sakuplja kosmos…I na volšeban način sada vaseljena čuva podatke…čovek je za to postao nesposoban….čovek je zapravo sada nesposobniji nego kada je tek osmisljavao točak…jer tada mu se razvijala svest…sada je već tu svest spržio neonom.

–Negativnu energiju kad skupiš ojačaš kada je izručiš kroz jasnoću. Nekada je svet jasniji kad hoćeš da pukneš a ne učiniš to nego balon pustiš u nepoznatom pravcu, ka bilo kojoj planini ili ga ispumpaš na papiru. Međutim. Sada je moderno pijuckanje krvi na sitno. Živci se kidaju sa jednom rečenicom. Sitnice izluđuju. Zašto? Jer u njima je sve . Sve KRISTALNO jasno. Jedna rečenica sadrži sve podatke. I tu je nemoć. Tom brzinom to deluje da hiljadu balona puca u nama. Iskreno, ja se divim nama savremenim ljudima kako se jos uvek ložimo na život uprkos svemu.

-Tuširanje obožavam. Mirišljave soli pospem pola šake pod noge u  kadu da miriše, da me umiruje, da mi se uvuče pod kožu, kosu i ostavi trag u tekućem danu. Vruća voda, hladna voda, vruća za kraj. Otvorila, zatvorila, otvorila pore ka nečemu …u tom danu …Niko ne zna šta me čeka, ali u tim trenucima čini mi se jedino tada… to ni malo nije bitno…uživam.

Mogli bi ljudi u maniru raznih vrsta psiholoških teorija zavere i lakome pameti, ili čiste igre da se  dele i po načinu tuširanja na ekstrovertne i introvertne. Ko tuširanje završava hladnom vodom čuva se od sveta i zatvara na sigurno svoje telo. Možda uplašen, možda mudro obazriv.Ko za kraj ostavlja vruću vodu i otvorene pore ekstrovertan je ali i ranjiv. Možda naivan, možda hrabar.

Avaj, network loše vibrira. Network bi na ruskom mogao biti jedan njetvork a na srpskom nerad, težak nerad…i tu se danas završava moja igra sa balonima.

 

Na kratko#hashtag

Setih se čuvene početne rečenice knjige zbog koje zavoleh Dostojevskog #ja sam bolestan čovek#boli me jetra# .

Nema navodnica više kod mene ni u sećanjima. Nisam više poetična, narativna. Kritičari me ne mogu navoditi. Mogu tagovati i ne-tagovati.

Sada sam umesto  ( „) navodnica jedan običan hashtag#. Tviterašica, fejsbučim, pinterestujem i instagramišem. Malo se obuzdam na Foursquare… jer imam paranoju s vremena na vreme kao i Dostojevski.

Čak i dok  čitam poeziju umesto broja stranica na dnu priviđaju mi se ######.

Možda mi je potrebna jedna dobra NAPOMENA.

OPOMENA.

Ja sam zabrinuta # za sebe# boli me android# i čini mi se# da nedostajem# ljudima koji# me vole#ups#životinjama#ups#sebi#

#sudija#uvek#stigne#na vreme#

STOP. UŽIVAJ.

Jutros sam sedam puta rekla “ mrko kapče“ .

Pregledala sam petnaest kolažnih emisija koje prate nekakav srpski džet set ako iko zna šta je to.

Zahvalila sam se radijatorima  što su tu i  vredni su  i još neke tajne stvari proćaskala sa njima. U kancelariji oni su ti koji imaju najtopliju dušu.

Sve sam više žedna a ni malo gladna. Dakle stres.

Nisam poželela nikog da zagrlim a onda sam umesto da pokažem kartu devojci  bus-plusa, ponudila bombonu cedevite  i ona me zagrlila. Ne znam šta mi bi da to uradim kad ih svi mrze, i  mene smoriše, ali bila mi je simpatična. Još mi je i karta bila ispravna te se zavolesmo za ceo život.

Na uglu ulica kod Kalenića, na znaku STOP  (morala sam da fotografišem, nakačim na facebook,instagram i sve te net pupoljke)  predivne saksije cveća nakačene na njega su  blistale . Morala sam da zastanem. Da odustanem od  svih obaveza koji me teraju da žurim nekud.

Bio je to prelomni trenutak.

ZNAK. STOP. UŽIVAJ.

 

 

 

 

Zimske iglice

jutro – kafa,cigarete, prva pucketanja vatre. budim muža, odlazimo na posao, ostavljamo žar i tihu kuću sa tri životinje koje se vole u njoj.

posao – nekako tiši od ove godine. neka čudna atmosfera u gradu. mali trik pred nadolazeće promene.

posle podne – magla i sunce kroz maglu na autobuskim stanicama koje prolazim. malo pešačenja stanicu, dve pa u bus do prodavnice u kraju. kasirka i ja se ispričamo, mesar i ja se iskukamo, loto prodavačica uvek viče dok mi priča kako je sve manje para.

idem uzbrdicom sa punim kesama, i ne odolevam nikada da tako natrpana, preturam po tašni da izvadim ključeve i žuljaju me kese, stegne me u grlu uzbrdica i tako do kapije. otključavam vrata, sručim sve na kuhinjski sto i otvaram sobu . bacam se na krevet i dva divna kučeta  me grle i pevaju od radosti,mačka skače sa kaljeve peći na nas . TAJ trenutak  je RICH mog dana .

posle – ručkanje,kafa,poruke, telefoniranje,internet do večeri kada se radujemo stiže muž sa posla. Taj trenutak je RICH njegovog dana.

…jer vamo tamo mi jedni drugima nedostajemo od jutra do večeri.

a veče je naše  na drugoj planeti

Moram

Ako ne vodim računa o početku koji ni malo nije zanimljiv počela bih sa „moram li da moram“?

Živim li ili moram li?

Otprilike… moram da se dobro obučem, lepo, u bojama koje me štite. Moram da zaradim, moram da se javim tokom dana onima koji brinu o meni, moram da se slažem s ljudima, moram da slušam, da čujem, da odgovorim, da razmislim. Moram da spremim klopu, moram da perem, da spavam, da čujem sve najnovije vesti. Moram da idem kod lekara, moram da rešim stambeno pitanje moram, moram, moram.

Moram a ustvari u tome nema mnogo onoga što hoću, želim, baš mi sada odgovara.

Ne dam da mi ukrade vlast nad mojim životom ni jedno moram! Hoću tu jednu jedinu vlast samo za sebe! Ko je većinski vlasnik te teritorije, mog života koji je počeo jednog decembra pre nekoliko decenija sad već?

Sudbina?

OK.

Ali i ta sudbina ima svoju sudbinu a to ću joj biti ja!

 

 

O umoru

Nikad ne pišemo o umoru mada često o njemu govorimo sa „joooj“ , ili „ne mogu više“, „odoh da spavam“, „samo da se naspavam“, „samo da ćutim i da svi ćute bar petnaest minuta „.

I tako umor ostade negde u zapećku literature iako u njemu provedemo većinu života. Malo je trenutaka kada smo odmorni i opušteni. Ovo je ipak novi vek, vek ubrzanja. Umor je stalan ali je od brzine postao nevidljiv. Nekako je postao novi organ našeg tela. Ima svoj odbrambeni mehanizam, svoje viruse, svoje vitamine za izlečenje, svoju omiljenu namirnicu.

Ipak, još uvek nema neku veliku svoju priču, junakinju, roman. Nema svoju  Anu Karenjinu.

Želim samo da kažem svom dragom Umoru da ga mnogo volim, da je on dokaz da sam još uvek radoznala i živa i da sam s njim ruku pod ruku putovala kroz ovo promenljivo vreme. I da se negde više njega ne stidim, naprotiv ponosim se njime. Hvala mu što dolazi tek posle dosta sati pakla i hvala mu što me pobedi i patosira. I nadam se da se ne ljuti što nekad na suncu uživam i bez njega. On čeka mudro i vrlo mirno i on od mene malo odmara.  Zna vratiću mu se ubrzo.

PR prrrrrrrrrrrr…..i PR rrpppp

Nije mi u maniru da stvaram kolumne i komentare ali pošto sam već godinama na takvom poslu da imam odličan pregled moram bar jednom da ispričam ovu priču.

Svakodnevno iz godine u godinu se srećemo sa padom kvaliteta i nivoa u radu i komunikaciji  u svim oblastima jer u našoj lepoj i dragoj zemlji izostaju stimulansi za buđenje a kamoli za pokretanje duha, morala. Čudim se nekad da PR može biti neko ko ima najveći problem u onome što mu je glavni izvor zarade – komunikacija. I tako, nagledah se fantastičnih događaja čije kampanje je vodio neko potpuno neorganizovan sam za sebe a kamoli da stručno mesecima unapred vodi klijenta ka uspehu do vrhunske promocije  dok neki talentovani PR – ovi kubure da uhvate posao, da naplate odlično odrađen posao. Dotle  neki „sinovci“,“tetkina zlata“, “ od strika daleko ne pada“ se prišljamče u veliki projekat i lupaju kao čuveni Maksim  po diviziji. I divizije prolaze, psi laju i evo dogodine njih opet u tom velikom projektu sada osnaženi ni pedalj nisu makli u napretku, samo viču, paniče, kao i oni koji su ih angažovali, sveopšte duboke suze na sve strane, suze neznanja i projekat opet prođe tako kako. Ne znam da li je problem u nosiocima projekata koji ni ne znaju koliko to može biti bolje.

Mene to ne remeti , ništa mi ne pomera u životu. Ali kad mi svakodnevno pred očima bacaju toliki „netrud“ ne znam da li sam besna ili tužna.

Onda najednom zasvetli poneka pro PR zvezdica  i par studenata sa tog smera entuzijasta i malo me ohrabre . Dobar PR ima mir kao ceo jedan HRAM. Tek tada može da savlada sve na putu pune želja,znanja, neznanja, para, nemaštine i da uoči suštinu , najkraći a najefektniji put. I svakodnevno uči, i smeje se i ima svoje slobodno vreme. I ima štit protiv nezajažljive klijentove sebičnosti. Po cenu da se mnogi o taj štit odbiju.

Da nije njih bila bi tačna ona ma to je samo „trange frange“

kratki komentar

Sreća , kao i optimizam stvarno su samo nedostatak informacija. Kokošije slepilo . Privremeni predah od stvarnosti. Stvaran svet oko mene  Milane Mladenoviću again,again,again…

Zaboravljam

Možda zavisi od godina. Starim. Pa zaboravljam sve više.

Možda zavisi od tempa. Živim brže od košave i hladno je i meni i onima oko mene. Pa zaboravljam. I važne datume, i pažnju koju sam poklanjala i nežnost koju sam imala…ne stignem, ne setim se svog srca a nije da ga ne dam!

Svako srce dok se poklanja ono raste, jača mu cirkulacija, obnavljaju mu se eritrociti, snažnije je, jače je.

Kad um pretrpan sve izmeša i zaboravlja i ono do čega mu je stalo, srce lupka pa cupka, dosadno mu je, ništa mu nije jasno. Nekad se to naziva „hod u prazno“ ,  „prezupčilo“ , „aritmija“ ,“tahikardija“, „angina pektoris“ .

Zapravo, nema leka medicina. Sve dok živim kao muva. Zujim i ljudi zuje oko mene.

A onda dođe par dana u mesecu kad se svega setim. I smislim čudna iznenađenja puna zaljubljenosti. Srce kao da je stajalo na crti START,  krene da  trči bez zagrevanja. I moj brak postane kao ni jedan drugi.

Lolim.

I Žarko

I  Žarko  i  Lauš i Bus Plus …sve na kioscima . Ovo je ludnica . Loše pozorište za takvog glumca.

Zaustavila sam vreme još onda kad je bila moguća sloboda.

Sad mi se sve pomešalo .

Vrtim se u krug sa ostalima. U vrtoglavici.

Živimo bez centra za ravnotežu,svakako.

Sizif

Mali kamen. Nešto veći. I onaj beskonačni . Ta sizifovska posla sada imaju drugačiji redosled.

Prvo ljudi nađu čoveka sa svilenom kožom, mekim srcem, blagim smeškom. Stave mu mali kamen u džep , krišom. Taman toliko da se pod njegovom težinicom saplete i skotrlja i ne smeta im više. Kad taj prostor oslobode uzimaju nešto veći kamen . Spremljen je za one koji već dugo posmatraju i shvataju kako oni trpaju kamenčiće ljudima u džepove i kotrljaju ih u praznine , daleko . Oni znaju i vide da će im u torbe biti zatvoren taj nešto veći kamen kad-tad i otuda ćute , ne upozoravaju one blage i neoprezne ljude koji neprestano dolaze i nestaju. Oprezni izbegavajući nešto veći kamen su ućutkani i mirni. Sizifovski tip ljudi ,ah, kako je to sada trans-formisano!

Sizif 21. veka mirno sedi , pije kaficu i igra se kamenčićima.

Najveći kamen čuva u svom srcu .

I možda ga upotrebi baš na vama uskoro.

A mi smo se kao deca tek igrali klikerima .

Loš dan

Jedan od onih kada te hronični problem u kome si ponudio pregršt rešenja a druga strana nije prihvatala ni jedno iz inata strefi u glavu i stisne kao najtvrđi okovi a stegne iznutra da ne možeš da se pomeriš. Da sam najplemenitija ptica, da sam najumiljatiji ptić niko mi ne može pomoći u tim trenucima kada sam sve uradila što je do mene i sve je i dalje isto. Još gore. Bolest je u drugima i zavisim od drugih. Tada se stvarno iznerviram na tu bespomoćnost! I ne mogu da  poverujem u nju baš!

Znači, ne vredi mi da budem plemenita ptica,ni umiljati ptić ja jednostavno MORAM da budem Fenix ili više nikada neću poleteti. Postoje nekada, sasvim neočekivano ljudi koje ste u detinjstvu mnogo voleli. Ni slutili niste da će vas baš oni stalno vući nadole, saplitati, spaljivati svaku iskru u vama banalnošću, urođenom njihovom kanibalističkom dijetom – zlo najbližem rodu to je njihova hrana,taj multivitamin (tako oni žive svoje vampirske duuuge živote i obično najduže žive). Kada sam bila ptić ni u najluđim snovima nisam mogla da izmaštam ovoliko pakosti koja će biti usmerena ka meni iako je ja preusmeravam. I borila sam se hlebom protiv kamena, nije vredelo. I kamenom na kamen. I tišinom. I oproštajima. I strpljenjem. I trpljenjem. I celu sam planinu pokušala da srušim na njih  a ne kamen. Pa sam opet pravila reku i ponudila cvetnu livadu i slike iz detinjstva. I ništa.

Da pobegnem još uvek mogu, to znam. To bi bilo odustajanje ali i novi svet za mene. Šta bi Fenix u meni? Uvek sam  najlepše letela iz pepela. Šta li ću uraditi ovaj put? Koja je moja granica ? Da li će mi intuicija reći- prekini da se boriš sa nepravdom, stani, prepusti se? Beži? Požuri bežeći? Ne znam.

Lični marketing

Otmeno kradu ideje …danas…juče…šta god …kad god…ljubomora izjeda ljude. Ne znaju, sigurna sam na čemu zavide ali svima zavide. Prvo je to bio hobi, sada je navika. Zato je malo onih koji stvaraju . Kreativnosti je potrebna ličnost, interesovanje za sopstvenu dušu. Ne za tuđu. Videla sam opet danas kako neko želi ono što je moje, iako mu ni ne treba ali ko zna možda nekad zatreba. I više nema poverenja. A pitam se čemu to?Kome trebaju moja spontana poznanstva sa nekim   nekome za „nek se nađe možda mi dobro dođe“ .

Onda shvatam. Neki ljudi po ceo dan prave svoj lični marketing obilazeći „poznanike“ i tu love tržište za svoju promociju. Kad bi još i imali šta ponuditi sem priče bla bla bla!!!

Jedino što neki moji prijatelji nikako ne vole   promotere …

Sreća moji prijatelji na kilometar namirišu te   pokretne , namirisane, znojave, začešljane, iskežene, slučajno naletele, „neviđeno zauzete“ i “ neviđeno vesele“ sveže ulepljene,štrasirane  bilbordove !

Što  još uvek  ne znači da im možemo umaći. AH!###

Send VIA

Muče me reklame, nemaju  smisla, ništa prodati neće,  a kradu dvadeset minuta (u cugu)  filma koji hoću da pogledam jednom u nedelju dana na TV-u. I evo, opet sam zaboravila koji sam film počela i da gledam. Kako je propao rokenrol  – kako je propao film danas…ugasih televizor i pređoh na drugu vrstu  ekrana – PC. Ma da nije ipak ovo neka bolest? Zavisnost od ekrana?

Kada sam se juče pogledala u ogledalu glava mi je ličila na HUAWEI tablet a šminkanje na brzi touch screen prelet preko menia. Koja je ovo dijagnoza?

Hej, pa to si ti, rekoh sebi, ona ista koja je vijala po Trim stazi na Košutnjaku, ona ista koja je navijala na hipodromu za Karolinu, najbolje grlo , najlepše grlo na našim stazama, ista ona koja je …milion stvari bez ekrana, punog srca. Imam li ja još uvek dušu, mogu li je preneti  – send via bluetooth ?

Muči me da ne nestanem u vašem blogu, kidnapuje me nečiji twit i kvit, postanem reklama na fejsu. Pa, čudni putevi duše završe tako što  sutra uključim TV i dok gledam film počne  džingl „Chipsy sa raznim ukusima“ i moja duša gricka …odande – send via multimedia. UH!

Crtani film Linea

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Volim crtane filmove. Volim od prvog dana kada sam ukapirala šta je televizor i kako funkcioniše slika i kada sam počela da povezujem sve te milione tačkica u neki smisao igre između Toma i Džerija. I dalje zovem mačore sa ulice Tomice, Tošo…Ali i Gustav ume da mi se prikaže kroz supruga, oca …imaju oni te momente.

A moj život je  kao LINEA sve vreme. Veoma rano  taj crtani film gde smo svi deo jedne linije i sve je poprimilo najčudnije i najraznovrsnije oblike i značenja iz najjednostavnije jedne jedine prave do u beskonačno, usmerio me je kako da posmatram život. I ja još uvek nisam našla bolje rešenje niti drugi smisao. Još uvek na svet gledam tim očima iz svog detinjstva i plačem i smejem se kao da će mi uskoro neko docrtati repić gde ne treba, da će mi pred važan izlazak nacrtati klovnovski nos da me zabavi ali znam da će mi sve suvišno izbrisati kad je potrebno i stvoriti put kad je preda mnom ponor.

Uopšte se ne plašim jer verujem sebi još od tog dana kada sam se zaljubila u LINEA kao devojčica.

Crtani film je to mesto na kome se odmaram, spavam, budim se, nastavljam, posustajem, mrštim se, uzdišem, kikoćem se, vrištim, ćutim, mumlam, čitam, stojim, trčim, padam, ležim, hodam unazad, katapultiram se u oblak iznad  kuće, propadam u podrum, topim se u crvenoj boji, isparavam u plavi balon koji reklamira neki brend iznad grada, jedem, grickam, štipam, mazim se, postojim za nekog, ne postojim za nekog, čujem pa ne čujem, vidim liniju kako menja oblike, stvaram…

Okićene jelke

Da nije okićenih jelki, sijalica LED i MED svetala u Beogradu kako bih znala šta me sutra čeka…

čekanje…još jednog prevrtanja datuma …

iluzija dimenzije vremena uvek me zbunjuje …zar to neće biti samo još jedna subota do nedelje koja kreće se… samo duže, svetlucavije, puna zamišljenih željica…

čudno kako se čeka…

još čudnije kako se voli i raduje čekanju…

Želim vam svima puno sreće u čekanju dragi moji!

Vrati mi moj crtež

Neka je došla zima. Vreme joj je. A mračno je napolju. Osećam se umorno ali neka to je prirodno. Kiša kad pljušti i ništa tanko i svileno ne mogu da obučem   nervozna sam zbog toga. Neka i to je prirodno i kiša i da me sve to  nervira. Oraspoloži me kad se  kaljeva peć usija i kad mi se od vetra pomodrele usne  ugreju. I kad sama na miru podgrejem i posrčem riblju čorbicu. Počnem da čitam knjigu i zadremam. Ah , to!

A onda počne da zvoni…

I kao da mi neko prežvrlja crtež …

 

 

Oni kenguri i dalje – mi duhovi

Planeta je nešto mnogo ubrzala, meni se  čini. Gledala sam Animal Planet  i javljala se na telefon, malo ubacivala briket u kaljevu peć. Sve po malo, na preskok. I onda su se pojavili na ekranu kenguri. Majka, ogromna i mali kengur. Snimali su ih  koliko skaču, računali pet metara, dva metra, šest metara pa maleni samo metar skoči. Njima je priroda dala njihov način da postignu brzinu. Lavica takođe pri lovu može da razvije neviđenu brzinu.

Ali  nama nije dato  da  se krećemo u toj brzini jer bi bili kenguri, pume,  a ne ljudi. Date su nam nožice, rukice i ta čuvena svest. Iz svesti su izašli automobili, avioni, telefoni…

I tako smo se snašli. Zašto nam ta svest ponovo nije donela ništa dobro. Od ubrzanja ubrzanije umiremo ali više nas ne mogu zaustaviti. Tamo gde smo krenuli…a gde smo beše ono krenuli?… ni ne pamtimo jednako dobro od brzine. Ne vidimo se jer prolećemo kao sene…da, tu smo blizu onom svetu.

Konačno imamo brzinu duhova, njihovo bledilo, njihovu nečujnost, njihovo nepostojanje.

 

photo: odavde

Vremena u kojima si samo broj

 

Broj 41 podseća me na broj godina koje ima neko meni ne više tako blizak. Broj 21 podseća me na prijatelja koji je znao sve o meni. Broj 51 podseća me na slutnju da se jedna osoba neće sećati one broj 21. Broj 61 ne znam da li će postojati.  A sve to samo sam ja

Nanjušila sam nešto…

„Nema razloga za bolji svet“  u ovih sedam milijardi čovekolikih…izgleda…

miriše na novi rat …zašto…

postoji li  TO nešto što sve ovo može zaustaviti pa makar dan trajao tri minuta a noć  bivala sa dva meseca …

makar ne znali šta su kule,bajke,karte… samo ne rušite više molim vas ništa, ne dodirujte, ne pipajte,bežite…

Grešimo , najčešće grešimo…

Sa strane

Grešimo, češće grešimo nego što smo u pravu ali ne verujemo u to ….živimo u snu da se naš trud oko držanja ispravnog kursa isplatio. Skretanje sa puta je retko ali i ono nas ispuni najvišom dozom adrenalina. Mi volimo kada grešimo, to nas vraća u život kao i bol. Otuda sreća ili ispravnost neprekidni, nisu nam ni potrebni.

Novo iskustvo

Pisati blog, deliti zapažanja sa PC alatkom, odmah u istom trenutku bez pravila ko će čitati, da li će se deliti slučajni napad trenutaka. Otuda neka se za početak sebe u ovoj formi zovem SLUCAJNI