Olja Ristić

Arhiva za kategoriju ‘Snovi i beleške’

NIP – No Important Person

Bad person

Iskusno pokvareni su ti oni, iskusno. Sraslo im u meso, s kožom, s dahom.

Krenu od jutarnje kafe pa sve do postelje u kasnim satima. I u snovima.

Iskustvo u pokvarenosti olakšava im i porodična struktura. Preneto genetski ili utemeljeno još u detinjstvu. Samo kod izuzetaka se naknadno stiče i razvije potpuno tokom života. Iskustvo se lakše razvija i slobodnije nosi kod onih sa predispozicijama.

Dečje oči su posmatrale srećne roditelje dok broje novac što su zavrnuli nekog. Da napreduju, nameste nekom, pa pričaju u kuhinji ostrašćeno kako su mu stručno zavukli. Pa se ljube. Opet zadovoljni. Smeh se u domu čuje. Nema savesti. Ni griže, san miran. Šta zna dete. Pa srećna mu je porodica. Ono u svoje širom otvorene zenice propušta to prelamanje nečoveštava, a slike prodiru duboko.

Ima i do podneblja kad je, do komšiluka. Do roda rođenog. Ima i onog nesretnog brata što se dao na poštenog ujaka a drugi sin je isti otac. Avelj i Kain. Ava i Kaja. Kako god. Ono ujakovo dete kao otpadak. Svakako je najebalo među tolikim VIP svetom.

*

Tako, prolazeći ispod mog prozora, jutros neki glas mladog muškarca,  pričajući, pomenu te dve reči „iskusno pokvareni“.

I meni odmah roj misli, znoj na čelu.

Mogu odmah da se potpišem kao NIP. No Important Person. Otpadak. Ujakova mala.

Ma neka je on prolazio tuda, mada je mogao par metara dalje to da lane. Pokvarena i ta istina, uskoči kroz prozor kao pčela. Hladi otok NIP-ovka. Hladi otok. Ne znaš koliko će bol uboda da traje. Nije se zezati. Iskusni su svuda, kao vanzemaljci koji su okupirali planetu. Što je vanzemaljac iskusniji, mirnije spava, češće se pari i lakše množi. To im je dato. VIP DNK-a.

A ti Zemljanko, ujakova mala, NIP-ovko, još zuriš u pčele po ružama i muškatlama, a? Pas ti je prijatelj. Shit si odabrala. Genetika te iskvarila. Ni vanzemaljci te opraviti ne mogu.

Zatvori prozor.

„Ma sa onom kurvetinom je“, dopire s ulice ljutit ženski glas, dok klikćeš ručku da prozor dobro zamandališ.

Mogla bih ponovo ovo da napišem. Pod naslovom „Prozor u svet“,  pa ponovo pod naslovom „Pobeći negde“, pa ponovo „Kad sam postala zver“…

 

photo: odavde

Crtice – nagoni

Šta ja radim sa nagonima? Ne bih upotrebila čestu reč kontrolišem ih. Ne, možda i naprotiv. Razvijam ih. Instinkti su naše najvažnije čulo i treba ih osluškivati. Tretiram ih kao čulo koje mi nešto govori o sebi a i o drugima. Promislim ih kad „odrade“ onako, kao trčeći ispred mene. Ja sam protiv gušenja nagona, naravno. To je naš osnov. Ako se i kod životinja negde priroda postarala da oni budu smisleni, pa kako onda da kod nas ne budu. Učim od njih i ja njih učim. Tako ja nešto mantram.

Slika

Photo session & notes by Slucajni bloger

18792 - Copy

3

4

10 - Copy

6

5

Ćaskanje

Kad se mnogo praviš važan – padneš

#akcija #podrška #donirajtezaopremu #Biciklom do slobode – Med sykkel til frihet

Biciklo pinterest

Čitam ja tekst  „Biciklom na put dug 1.600 kilometara“  i vesti kako su se draga Kristina Stamenković kao i Jugoslav Stošić  i Nenad Gaćeša  odlučili,  u znak  sećanja na zarobljenike iz Prokuplja, Toplice i cele Jugoslavije koji su pre tačno 75 godina odvedeni u logore na severu Norveške, da za mesec dana pređu PUT PREDAKA i da stignu 23. juna u Korgen, u Norveškoj, gde će biti obeležena godišnjica…

Pa se zamislih…

Uvek sam se divila biciklistima. Dobro, imali smo svojevremeno svi ludilo za Basarinom knjigom „Fama o biciklistima“  to nas je obeležavalo u društvu. Ko to nije pročitao nije bio IN što bi se sad reklo.

Takođe, sećam se svog prijatelja Mate koji je želeo da osvoji jednu devojku i nikako mu nije uspevalo. Kada je ona otišla na more on se odluči da biciklom od Beograda do Herceg Novog dođe do nje. Ona vrišti da nije normalan a on eto već sve pripremio i krenuo.

Navijali smo da taj poduhvat donese ljubav. I uspelo je!

Kada sam ja dobila poni bicikl, mala sam bila, to je moj prvi bicikl, kao što je uvek i bivalo sa mojim ćaletom, pokaže mi malo foru i ostavi me da vežbam. Ostavio me i na klizalištu, i na rolšulama i sve sam brže naučila kad me tako ostavi, ja se pustim po ledu kližem, kližem ne umem da stanem i naučim. To su bile njegove lukave fore.

Isto je bilo i sa bajsom. Ostavi me on u parkiću, a tamo sve momci sa velikim bajsevima spuštaju se niz neke uske kanaliće, luduju, jure, samo šibaju oko mene. Blagi strah i panika. Učili su me prvo i oni malo, ja sa njima mic po mic uspeh čak i nizbrdicu jednu dobro da prođem bez padanja, sve lepo ukočih, još se i zaljubih u jednog visokog, crnokosog kome je baš nekako čini mi se baš bilo stalo da savladam taj oranž poni.

Nigde drugarice neke, sama ja sa momcima koji voze neke tanke čudnobrzince, ali ni na ručak ne odoh, koliko je bio dobar osećaj kad me krenulo da se i ja zalaufam. Kaže meni „lepi“ crnokosi: „Hej Oki nemoj više, idi ti sad ovde na poligonče, i vozi u krug kod zgrade, dosta je, prvi dan, da ne padneš, umorila si se“, smeška se, meni se noge oduzele od pogleda u njega.

I otera me, oni nastaviše da divljaju nizbrdicom i okolo po parku i pričaju viceve usput.

I eto, već suton krenuo, ćale došao po mene. I gleda me kako lepo kružim. Kad sam ga ugledala kako me ponosno gleda ja sva postadoh važna.

– Vidi tata, vičem cijučem,  a i kao napravim ja naglo okretanje, pa onda jedan krug, pa krenem pravo i kao da mu mašem, mogu ja jednom rukom da vozim, i gledam tatu kako se smeje i naglo razrograči oči…

I pravo u živu ogradu se zakucam, pa sa sve bajsom jedan okret preko ruža iza šimšira, nizbrdo i ja i bajs nađosmo se tik uz zgradu. Meni otišla podlaktica, oguljena kolena, poniju svetla skrckana, volan iskrivljen, lanac ispao…

– Tako je kad se praviš važna, kaže ćale, a vidim hoće da pukne od smeha ali nije red, dete mu se povredilo.

Međutim, meni su suze lile što bajs više nije nov, što sam se izblamirala pred crnokosim, ali sada kada se setim toga uvek se od srca smejem, jer najslađe se čovek smeje svojim biserima.

Posle sam imala i veće „makine“ ali manje vremena. A i brdovita sva naselja u Beogradu u kojima sam, da mi je ravnica…

 

Pridružite se akciji na svojim blogovima pričom o svom prvom biciklu!

#akcija #podrška #donirajtezaopremu #Biciklom do slobode – Med sykkel til frihet

akcija bicikl

photo: pinterest

Put na Jupiter 2

Jupiter-Photos

Jupiter

*

Dan prvi

  • Doktore, životinja mi nije ravna, ona najkrvoločnija, koliko sam sad besan!

  • To je normalno. Da li se nešto desilo Vašoj supruzi pre nego je ovo učinila? Da li je već posećavala psihologa?

  • Hahaha, ma ne… pa Ana bi Vas doktore preslišala, na kraju bi se Vi njoj ispovedili a ne ona Vama, takva je bila.

  • Pa to i jeste problem, što bih ja rekao i po ovom pismu. Sad je najvažnije da se oporavi u bolnici, povrede nisu opasne po život pa ćemo videti. Javite se, moje je bilo da Vam predam ovo pismo.

  • Da, da…odradili ste to…sve u redu, promrljao je Igor.

-Molim?

-Ne ništa, ništa, javićemo Vam se, doktore, doviđenja, gudbajpameti (cereka se Igor sebi u bradu)

Gori sam cinik od Ane, majke mi. I sad ću još početi da se smejem. Kao i ona. Baš je tako. Samo jedan neuropsihijatar nije pao na njene fore, i nije zaplakao na njenom krilu. Posetiću ga. Ovi, zaista samo da što pre zapale cigaretu. Ona jedna žena, ah da, sećam se, Ana je rekla da je dobar lekar, jedino da voli da pojede sendvič tokom razgovora sa njom.  I Ana je ćutala kao pacijent, dok je ova žvakala.

Onda je doktorka prozborila: “pa vi ste zdravi. Mirni. Pogledajte koliko Vas ne iritira što čekate da ja pojedem svoj obrok.”

Svega se sećam kad mi je prepričavala. Hahaha, a Ana je njoj onako hladno a sa osmehom, sad joj zamišljam taj izraz na licu rekla: “ne, nisam strpljiva, upravo Vas vređam i sve vam po spisku u svojoj glavi ali ćutim. Ne bi bilo pristojno da Vam sve to saspem u lice, kao što je kulturnije da ste otišli na pauzu nego da jedete u terminu predviđenom za mene. Čekala sam Vas dva sata u čekaonici. Zbogom, gospođo. Stručni jeste ali meni je važna osoba koja je dosledna i pristojna, i poštuje moje vreme, ako će već da mi mudruje posle garant da sama poštujem svoje vreme. Ipak, spasili ste moju drugaricu, znam sve, ali ni Vi više niste baš najbolje, zar ne?”

A doktorka onda ostavi onaj sendvič, i lepo se one ispričaše i zašto se doktorka razvela, i kako da nađu sponzore za dečju kliniku, postadoše prijateljice. E, i kad bi Ana i kako Ana da ode ponovo ikad, a znam da je želela da je bar neko shvati baš kao pacijenta. Ali niko, niko! Svi su je ispraćali rečima da je sjajna, čujemo se, vidimo se, na kafi. Uvek je nadjača ta njena želja da ona nekom pomogne. Luda jedna. Prvo bi da ih prebije a na kraju im pomaže. O koja ludnica!

*

Iako sam opet videla i sujetu i ljigavštinu… šapnula sam sebi…pobacaj  ih kao mrve u posteljini jer si večerala u krevetu. Proluftiraj sve sobe. Ukratko, teraj po svome. Zlo ne misli. Tuguj kad si tužna. Nemoj zanemarivati tu tugu, aman. Gde je osmeh nego u patnji? U pregrmeloj oluji. U munji koju si stvorila. Poljubac svim zlicama. Zagrljaj tugama. Osmeh mi je i dalje prirodan. Savest mi je podsvest. Tamo ja živim. Valjda otuda delujem budalasto jer me spolja malo ima.

  • Šta čitaš sad cedulje, burazeru?

  • Nađoh u džepu košulje. Verovatno mi Ana ubacila. Izludeću…da li će se ona uopšte oporaviti. Slomljena joj je ključna kost, taj udarac u glavu, hematom…injekcije joj rokaju sva je izbodena. A sve me neki strah uhvatio da je čvrsto odlučila da ode na taj Jupiter. Hej brate moj ona se možda nikad ne vrati. Jupiter je hladan, dalek. Nije to božanstvo čudotvorno.

  • Igore, vidi ovde u kesici Haribo bombona, umotane ceduljice!?

-A? O ne!!!

Cedulja prva: Razgovarala sam sa čika Ljubišom. Rekao mi je da je to zato što sam muškarac. Kaže koristim čekić a ne ruke, tople, ženske ruke. Objasnila sam mu ja sve svoje grubosti. On zapeo nije tačno, nije tačno, ti si se podala sili. Kakvoj sili?, pitah ga. Borbi. Pa ok, da odustanem? Nemoj. Pa šta onda? Pristani, rekao je. Na sve pristani. I na loše i na dobro. A ja to ne umem, Igore.

 Cedulja druga: Ispunila sam ona obećanja. Čika Ljubiša je video čekić a ja nož. Umalo te one noći nisam ubila kada sam zamahnula rukom pored tvoje glave u našem bračnom krevetu, sanjajući kako sam tu ženu, oh tu ženu pesnicom u glavu usmrtila. Jupiteru moj dakle mnogo je besa bilo! Da još nedužnog čoveka kog volim ubijem zbog sna punog otrovane podsvesti!

 Cedulja treća: Duboko ko zaroni mora biti neprijatan po okolinu. Možda budeš shvatio sve ono, one polomljene omiljene vaze, kutijice za so, šećer i vegetu. Plakala sam za njima posle, s ljubavlju sam ih kupovala. Uplašila sam se, kad se šimšir u dvorištu osušio, a jorgovan drugu godinu zaredom neće da procveta! Prestrašena sam. U kuću kad unesem ružu odmah uvene. Sve mi je postalo jasno. Morala sam da raščistim pa da krenem na put. Ostavila sam ti pisma o svima njima. Doneće ti jedna Jelena, kad bude vreme za to. Ona sve prati sad, ne brini se.

 Osećam i ja ponekad kao da je ova kuća puna gladnih duhova. Mnogo gladnih, dragi moj brate. Možda je Ana sve videla. Ona je kao sunđer. Sve upija i vidljivo i nevidljivo. Takva je rođena. Sipaj molim te, nešto žestoko, sipaj onu ćaletovu ljutu ali u kriglu! Do sutra da ne sanjam ništa. Probudi me ranije pa idemo do bolnice.

  (nastaviće se)

photo: odavde

Ćaskanje

Put na Jupiter

aaa tanjina ja 2

 

Pismo

Otišla sam jer mi je bilo zima. Da, jednostavno je. Digla sam ruke od sebe jer mi je bilo hladno.

Bio je mart. Nisam se okliznula i pala, bacila sam se čak nasmejana pod taj auto. Rasterećena, bez briga da će u onoj kući i dalje biti opsesija kako je zagrejati. Zidove, ljude, prošlost…te male ali opake zelene kuće.

O da i ovde je da se smrzneš. Ok, dok ovo čitaš ja sam verovatno u hladnjači. Još čekate sahranu. Ali nije isto. Sada se samo telo zaledilo. Duša je pošla sa mnom. Napustila sam sve da bih vam se vratila. Napustila na vreme dok mi duša nije postala led. Kako nekome da ponesem na poklon u vaseljenju kockicu leda. Ne ide. Nikako. Pa ne pije Jupiter šampanjac, viski ili pelinkovac, pa i da mu posluži moja duša kao kocka leda.

Ponela sam mu zapitanu ali spašenu dušu. Jupiter će valjda da je vrati.

Ti znaš da se ja uvek sve dogovaram sa njim. Izvini. Nisam baš sve mogla da pričam sa ljudima. Sa tobom. Jupi je bio uvek tamo gde sam ga ostavila.

Rekla bih ti čuvaj se. Ali umesto toga, znaš me već, samo ću prošaputati, ako i pismo ume da šapuće: Kako je tanka linija, jebote…

Kvrc. Krc.

Neka moje ludilo iskoristi neko. Nije baš neki keš, neka lova. Ja nisam imala strpljenja da ga unovčim. 

Mada znam da je sad tu kod vas situacija ozbiljna, mnogo.

Niste mi verovali, da navikla sam ja sve da sam na večitom dežurstvu i za stahove i za laži i za zagrliti i potrčati. Obradovala sam mnoge, ok, i oni su nastavljali da plutaju. Ja sam ispila svoju čašu. Nešto u njoj beše olovno. Povuklo me na dno. I ja sam iznenađena. Pa zar nisam ja prva bila ona mala hvalisava najjača a sitna žena. Jesam li se onoliko razmetala snagom duha. I on je sad sa mnom. Mislim taj duh. To ja i jesam. Nešto me telo nije zanimalo više.

Ispijeni mu behu sokovi ili ona vampirska kratka priča, ona od sumanuto ali genijalno maštovite Sandre, od tada kao da krvi u sebi više nisam imala. Ta  krvna zrnca su rast. I crvena i bela.  A ja stadoh. Smrzoh se. I tako je to sve u svemu bilo.

 Ništa komplikovano i posebno. Došlo je zapravo na vreme. Kad mu je iscurela i poslednja sekunda vreme se utopilo u prostor, u svoje naličje. I eto mene pod tom haubom.

A baš i nisam oduševljena. Neki krš od auta. Bar sam to mogla da biram ako sve drugo loše izabrah. I ovo sam čak loše izabrala. Blam. Bar da je neka lux i sveže ofarbana makina. Ali sve do kraja je išlo putem kojim se često ide. Putem loših izbora.


Nego volela bih da se vratim i budem tvoj kućni ljubimac. Mačka u tri boje. Sanjaj nešto pa ću svratiti u san da mi tu odgovoriš slažeš li se. Mislim, to da se vratim. Prvo to. A posle ono …kao trobojna mau, mau…Čućemo se posle snova. Ne brini.

 

Nego ćaos

nešto sam se unervozila, izgleda da se put do Jupitera odužio.

I nemoj da me voliš, više.

To je gubljenje vremena a nemaš ga ni ti previše.

Za mene je dovoljno da ti budem mačka. Seckanu džigericu i travu, to volim da jedem. Znam da to nećeš baš znati, pa da ti bar na vreme kažem. Da ne kidam živce sa budućim gazdom.

 Ne opraštaj mi. To niko ne može. Pa ni ti.

 Moje je gde ću da putujem da li na Tahiti, Madagaskar ili onaj svet. Kosmos je dosta inficiran. Ozračili su ga zemljani ali kako se budem odmicala a nema disanja, samo osećaš i putuješ, verujem da će se pročistiti.

I biću jedna gospodska, fina maca kad se vratim.

 Voleću te.

Tada.

(nastaviće se…)

Ćaskanje

Pismo za La Linea

linea-sa-knjigom

Pa dugo ti nisam ništa napisala a i pečatirala sam ono staro pismo i nikad ga nisam poslala. Eno stoji markica ručno pravljena, reckavim makazama sam joj napravila okvir a unutra tebe nacrtala. Dragi moj LINEA.

Šta da ti kažem. Ništa se nije promenilo i dalje sam ljubomorna na tebe kao pas iz bilo kog crtanog filma, oklempavila sam od ljubomore poput Plutona.

pluton-iz-crtanog-filma

Da ti kažem, i dalje mislim  – lako je tebi.

Onaj odozgo dođe docrta ti ugruvano dupence, ti se malo počešeš i kreneš dalje. Zvizdućeš, zveraš u nebo, isto i ja to radim i upadnemo oboje u rupčagu, ti naprasno iskočiš još se i kikoćeš, a ja se iz rupe vadim godinama.

Doveli ti vidim i ženu u jednom crtnom filmu. Izbacila te na kraju iz kuće razmažena si ti crta ali si moja omiljena linija.

Bilo čiji život kao da nekad teži da ostane u svojoj  ravnoteži, nirvani, da miruje, da sa mirom proživi. E nema! Nije život prava linija po kojoj klizimo. Jedna linija postaje bilione oblika. Ti se transformišeš još i publiku imaš! Postao si nezaboravna faca ehej!

Nego ta gumica, ona kojom ti obriše repić onaj što te zeza odozgo, daj na zajam, vidi sredi nešto ako možeš kad ti stigne ovo pismo nabavi i meni jednu.

Gumica mi je trenutno najpotrebnija.

Tvoja Olja

PS: Čujem te kako se cerekaš dok čitaš ovo

 

photo: pinterest

Oblak oznaka

VLADANKA 218

O svemu ...

mteodoraa

Jer ono u šta ljudi poveruju, to će vremenom i postati.❤ Because in what people belive, that's who's they will become as the time passes by. ❤

Od knjige do duše

O knjigama, časopisima, novinama... O bibliotekama, muzejima, arhivima, pozorištu... O filmovima, serijama, dokolici...

Ninus.Nestorović

Aforizmi i satira

Samozaludake

#samozaludake

mrnjau85

Novosti (za glupe) kao nove vesti

diz que diz

Они рекли, ми казали. Заправо, превели. diz que diz објављује преведене чланке са водећих портала о темама које не налазе простора на српском.

Kultura i ja

muzika vreme kultura

Libertas Nova

Kreativnost je svuda oko nas...

Marat M'saev Daan

Moj spisateljski kutak

... by Ivana A.

Pronađi sebe da bi razumeo svet