Bio jednom jedan zub. Kakav zub!? Strašan zub!
Bio jednom jedan strah. Kakav strah!? Strašan strah!
Srećom pa ni umnjaci ne izrastoše te broj zuba uvek je manji. U odnosu na strah. Strahovi se pak mogu množiti do u beskraj.
Mučenje sebe strahovima malo čime mogu da se spreče ako strah ima realan uzrok. Nemoguće je slagati instinkt. Da li je moguće da se instinkt racionalizuje i umanji tenzija, ili da se instinkt odbrane pretvori u predaju?
Jednako kao strah, predaja nekada život spašava, a svi je se stide. Nije predaja uvek kukavičluk, uzmicanje, odustajanje.
Može biti nemoć.
Može biti dobra procena.
Može biti zamah ka nečem drugačijem, dok se ostavlja staro ruho negde iza sebe.
Boli li? Boli.
Predaja boli koliko i gubitak.
Odnos strahovanja da ćeš nešto izgubiti boreći se sa slutnjama o unapred izgubljenoj borbi sa nemani, susret sa slutnjom da ćete, velika je verovatnoća nasamariti, da ćete nepravda udariti poput malja, strahovanje da ćeš ostati zaboravljen jer te je onih jedan odsto preostale pravde konačno i zauvek zaobišlo…
Poput slike inkvizitorske sprave za mučenje koja svakodnevno isteže po milimetar ruku i nogu i drži u večitom bolu i okovima.
Jednako, naprosto trpljenju bola jednog zuba, danima, plašeći se da odeš kod zubara. Može i na to da se svede. Zub se za sebe ne boji. Nije naučen. Nema matricu za strah. Ima samo zdrav i bolestan nerv. Kod njega je ili crno ili belo. Ili poliran i beo ili ga izjede crni karijes.
Tu nas čekaju dve mogućnosti: da uz „strašne“, vibrirajuće zujalice i igle, uz poznati miris stomatoliških smesa koje nam se iz tubica umešavaju i spravljaju, i zatvaraju preostale krunice, zub bude izlečen. Ili pak izvađen i zauvek izgubljen.
Rezultat je uvek isti. Prestanak bola.
Slučajni bloger 
Postavi komentar