Jin Jang
Verujem da sam muškarac. Onaj iz veka kad mu nisu dopuštali da plače.
Nego tako TO leži. Hajde što leži, nego pritiska. I bubnji negde levom stranom od žile kucavice pa sve niz ruku. Dok trnu prsti leve ruke, oko traži zelenu krošnju da se kroz oko opusti. Da se od zenice preko pogleda na svet zaustavi ta muška suza u jednoj ženi.
A nekad je divno isplakati se. Kao i izvrištati negde sam na poljani. Od sreće. Od bola. Svejedno.
Kao fitnes za dušu. Kao joga koja sjedinjuje sve čakre i sve polove u vrisak. U plakanje, ama cmizdrenje ako treba!
Jauk je pola zdravlja.
Vrisak je jači od svakog zida. Pucaju brane neprijateljske.
Suze su zalivale mnoge sada, već visoke četinare.
Kada sam ovako muško iz prošlog veka svega toga nema.
Nema razgibavanja duše. Misli kontaktiraju sa mnom. A osećanja su kao Prometej na steni.
Stena.
Ne valja to muškarčino ali ti ne slušaš. Stiskaš te zube.
Pesnicu ti stegnutu izem, da znaš!
To više nije naivna napetost. To se Jang i Jin raspolutiše surovošću stvarnog sveta.
Spajaj se!
Vežbaj da zaplačeš kao beba.
Photo: link
Slučajni bloger 
Komentari na: "Verujem da sam muškarac" (7)
Plači, budi muško. Plači, neka tvoje drvo visoko izraste. Plači i budi i dalje ovako jaka žena ovog veka. Olja, bravo!
E šipak ne ide mi nešto plakanje pa ga prizivam kao kišu. Doduše odoh da se izvrištim bar to! 🙂
Guraš ih negde, pod neki tepih… vreme je za veliko spremanje… iznutra…
Domestos i Mr Proper za mene hahah
O, da… 🙂
Ponekad bih volela da ne plačem toliko.. zbog svega i svačega…
Ja sam malkice okasnila… bar sam sigurna da je prošlo.
je l tako da je prošlo?