Nebo lakmus

Ćaskanje

 

Šuška se da su oblaci deo eksperimenta

kakva je to krađa poezije

skrnavljenje praistorije

padaju prašine a ne kiše

gde sam se ja to našla,

gde su one šetnje kroz šume sa psima

pune mira koje su me učinile mudrom?

Udahnula sam davno jedno jedinjenje, zvali su ga vazduh

i rekli su mi da sam tada počela život uz malo plača

majka je čak pokušala da mi obeća dobar život!

Sada nebo traži izgubljeno sunce, jurcaju se tako oni

i ja bih pobegla a kamoli zvezda!,

kažu hoće da eksplodira pa i ja hoću!,

blizu baze su kiseli okeani

a nebo nas meri kao lakmus

nismo nedužni

ima nečeg lopovskog u inteligenciji

sujeta malog džeparoša

što čeprka po pogrešnim dimenzijama

ne umemo da objasnimo ni šta je vreme

a bičujemo volane da jašemo autoputeve kao imperatori

poskupelo je trajanje, dobrota i duša

dok zlata ima ali

pa šta?

Nije to vazduh, čovek i šuma

nije to nebo, zvezde i mesec

nije to obećanje koje jedna majka može da ispuni.

To je nemoć.

Samo zlata ima…ali

pa šta?