Šta bi rekli čitaocima a da Vas nisam pitala?

Intervju sa Nevenom Milošević

1. Šta bi mogli da izdvojite da vam je na prvom mestu u životu (prvih pet na primer)

Porodica jer kad su oni dobro i ja sam.

Fakultet jer sam to ja i od nečega moram da živim.

Ljubav jer je to nešto što me pokreće I nešto u šta verujem bez obzira na sve.

Prijateljstvo, mada sam imala velika razočarenja. Sigurno će ih kroz život biti još, ali verujem da taj krug ljudi treba biti odabran i mali. Smatram da je važno imati prijatelje, ali da nikome ne treba verovati više nego sebi.

I na peto mesto bih nekako stavila novac, jer ga smatram neophodnim kao sredstvo za život. Ništa više.

 

2. Kako vidite sebe kad ste bili dete i sad, a kako u bliskoj budućnosti?

 

Ja ću večito biti dete. I volim tu moju stranu. Kao baš mala bila sam hiperaktivno dete sa neverovatnom moći zapažanja za osećanja drugih ljudi. Uvek sam znala koji je čika dobar a koja je teta baksuz. Hehe. Taj osećaj sam razvila vremenom i zahvalna sam na tom daru, verovatno mi je pomogao pri donošenju nekih odluka. U bliskoj budućnosti se vidim kao vesela supruga koja je razmazila  svog muža, kako ustajem pre njega, kuvam nam kafu i pravimo planove zajedno. Volela bih da imam srećan brak poput braka mojih roditelja.

 

3. Šta činite da ostvarite svoje snove i ciljeve?

 

Verujem u sebe. Pratim svoje unutrašnje osećaje. Mislim da je to ključno.

 

4. Da li cilj opravdava sredstvo?

 

Ne. Nikada nisam bila za to da se gazi po drugima. Jer, čak i kada je neko morao zbog mene i minimalno da ispašta ja sam se osećala loše. Šta će mi takav uspeh kad ne mogu mirno da spavam? Sreća koja se gradi na tuđoj nesreći I nije sreća, složićete se.

 

5. Da li ste i zašto na društvenim mrežama i net formama ?

 

O, da ! Ne znam na kojoj društvenoj mreži nisam. Hehe. Na nekima sam više na nekima manje aktivna. Negde imam otvoren nalog tek onako, verovatno sam želela da vidim šta neka društvena mreža meni može da ponudi. Ostala sam verna Facebook-u a volim jako i Instagram. Pružaju mi mogućnost da promovišem svoje pisanje, da upoznajem nove ljude i budem u kontaktu sa prijateljima iz realnog života.

 

6. Koje su vam aplikacije na mrežama najinteresantnije?

 

Već sam donekle odgovorila na ovo pitanje u prethodnom odgovoru. Ali dodala bih, možda, sajtove kao što su Goodreads na kojem možete beležiti knjige koje trenutno čitate, dokle ste stigli, šta biste želeli da čitate, možete videti  šta vaši prijatelji čitaju i slično. Dobar sajt za one koji vole da čitaju, sa sve onim virtualnim policama… Predivno! Takođe, sajt sa kojeg preuzimam slike za svoje postove pod nazivom Pinterest. Sjajno iskustvo za mene. Preporučujem.

 

7. Šta ste najlepše a šta najneprijatnije doživeli na netu?

 

Hmm, najlepše je to što sam saznala na koje sve načine mogu da promivišem svoj rad, objavila sam knjigu u vidu online izdanja i naravno, napravila svoj blog!  Najneprijatnija stvar je bila ta da je moj blog prozvan erotskim sajtom a ja vešticom. Hehe. Ne pitajte me, jer ne znam ni sama razlog. Ali to mi je nekako bilo potresno jer nisam mogla da verujem da su ljudi toliko uskogrudi. No, čovek se uči dok je živ.

 

8. Koliko sati dnevno posvećujete pisanju a koliko čitanju?

 

Sada, kada je raspust trudim se da čitam što više literaturu koja nije vezana za fakultet. Kada počnu predavanja jedva balansiram. Pišem kad god osetim potrebu, ne forsiram se jer samo tada budem zadovoljna. Ali, kada govorimo o vremenu neka to bude po dva sata za oba. Stvarno ne mogu da procenim.

 

9. Šta bi rekli čitaocima a da Vas nisam pitala?

 

Ljudi, život je tako lep! I ništa nije crno ili belo. Istina, siva boja ne stoji svima, ali postoje tempere, voštane boje, flomasteri…  Obojite sat po sat, dan po dan, život se sastoji i iz minuta kao što se put sastoji iz sitnih koraka!

BLOG

FB STRANICA

 

*

photo: odavde

Od svih terapeuta, najviše volim samu sebe

 

 

 

 

Reči bude osećaje, reči nas umiruju ili teraju u očaj, reči su najjače sredstvo uticaja na ljude, Sigmund Frojd

Svi su tu Frojd, Jung, moderan guru, life coach ali ništa! Kao i telo, moje je JA. I kad moram da ga prepoznam i da ga se oslobodim i da se upustim u bitku sa EGO prevarama. Moje je i ničije više to uzbuđenje koje osećam, euforija. Bol. Strepnja, ponajčešće. Strah, samo je moj. Tek dva metra pored mene pas mirno spava, ljudi prolaze ulicom, ćaskaju pored prozora veselo, dok se ja bojim. Dakle, kad nešto hoću da promenim SAMA SAM. I neka sam! I tako je priroda uredila. Kada nešto želim SAMA SAM i na meni je šta ću uraditi da to i ostvarim.

Previše je poruka “pozitivno razmišljaj”  pa to kad ti nije ni do čega kao da ti neko prst u oko uperi kad kaže! Čuj pozitivno! Pa kako inače razmišljam?! Ma daj! Nije to dovoljno! Ne verujem da možeš izmeniti mislima život već voljom i akcijom, spoznajom onoga što u tebi gori i može da te sprži jer mu ne daješ napolje… Nekad taj akt nije posledica misli nego instinkta. Nekada je afekat jači od kontrole uma. Zašto! Zato što podsvest mislima tera INAT! Misli su u tom ratu uvek poražene.

Ako se ta opaka podsvest  oseti zanemarenom, teško bilo kome! Zmaj sa velikom vatrom. Zato do podsvesti svako bira svoj put. Nju je dobro poznavao Frojd a psihoanalitičar Jung je otišao dublje, do kolektivnog nesvesnog u svojoj  potrazi za simbolima. Tajna nas samih i cele vaseljene je eto, opet u nama. Svakom pojedinačno. Samo ne u mobilnom  telefonu pod stavkom „kalendar“,  nego nažalost u skrivenim dubinama. Svaki je pojedinac okean.

Pišem ja a napisano me uči

Detinjstvo su mi obeležili neobični dnevnici. Nisam nikad pisala šta smo radile drugarice i ja  tog dana, koji smo trening propustile zbog nekog dečka, starijeg, naravno! Meni je mama dopuštala par sati da se osamim u sobi , puštala mi je Čolu, to se sećam, i ja u taj dnevnik samo sručim na dve strane reku reči: „zalazak je previše crven i vetra nema, svet je brdo koje raste, moji su golubovi i moja je jelka…vrtim se oko zgrade sa Ivanom, trčimo danima po naselju i najbrži smo u školi jer mi posle domaćeg imamo sigurnost jedno u drugom dok osvajamo ulice, raskrsnice u šprintu i istrčimo i šumu i samišku, i bus stanicu…mi smo heroji i sad je vreme, zalazak je prejako crven, da sanjam. Veče je…“

Tako su nekako izgledali svi moji dnevnici do kraja srednje škole. Čitala sam ih i tumačila. Sama sam sebi bila Roršahov test rečima. Neki su gledali u šolju, tumačila sam i ja zvezde i dlan i snove, znakove na putu…ali slike koje samo izbacim iz sebe pa ih posle čitam, zamišljam o čemu li je ta osoba pisala, ko je ona, to ništa nije moglo da mi zameni. Kao pravo dete sa Mesecom u horoskopskom znaku Riba moja mladost je na kreativan način održavala iskrenu i jaku vezu podsvesti i mene. Kako je to meni uzbudljivo i danas!  Otkrivam sebe i smejem se i čudim i iznenađujem. I sve što boli, manje boli a sve što je smešno još je veselije i smešnije. Pravo ushićenje kad od sebe ništa ne sakrivaš. Stručno kažu brainstorm ideas…oluje misli…srce  i snaga najvećih pesnika na planeti. Poezija je veliki učitelj i drugih ali i samim pesnicima se vraćala kao bumerang istine.

“Ja pišem, zato što ne znam šta mislim dok ne pročitam ono što sam rekao”,  Flannery O’Conner.

Najvažnije je od svega što kreativno pisanje ima SNAGU. Ostaje…ne pobegne, ne pobrka se kao misli. Pretvara se vremenom u važne slike koje mene pamte, hej mene pamte! Ko će o meni da brine ako ja neću! Time misli jačaju i nisu više tako raspršene i krhke. Ojačane su mozaikom reči, slike. A još kad od nečega želimo pobeći, e ne može! Slike su tu da nas podsete. Dnevnici se otvaraju, priče progovaraju, nema nazad, nema kukavičluka.

Učimo od sveta, iskustvom, modricama, ma lomovima, ludom, gadno teškom vožnjom kroz stvarnost, priznajem . Ali to je znanje koje dobijamo od drugih. A bacanje, kidanje, puštanje, opuštanje iz sebe na papir  –  to učimo od sebe samih. Približavamo se tom  čudu, kolektivne mudrosti, indivudalne različitosti, podsvesnog Plutonovskog mraka i Mesečeve zanesenosti. Učimo od svojih strahova, inata, ideja, vapaja, usklika koje papir čuva. Doduše, sad češće ekran čuva. Moram se nasmejati, podsvest u monitoru još jačeg je elektriciteta!

Mada, imam na skrivenom mestu u skriveno vreme svog ličnog terapeuta – sveščicu limun žute boje, mojom rukom, ups, rukom tog kosmičkog odraza mene u vremenu i prostoru, pisane.

Gostovanje na sajtu Kreativno pisanje

#Pozivnica pridružite nam se!

Ćaskanje

https://www.facebook.com/groups/1548845408734982/?fref=ts

Čitalište lepote i slobode

Grupa je osmišljena da podelimo međusobno utiske o knjigama koje su na nas ostavile utisak, dopušteni su zapisi o umetničkim delima iz sfere slikarstva, muzike, filma, o ličnostima iz sveta umetnosti. Preporuke za čitanje, poslednje što ste čitali, gledali… Takođe, vaši poetski i prozni zapisi su dobrodošli. Ovo je čitalište lepote i slobode.

Pisanje: čuvar moje slobode ili kako me jedan beogradski golub podsetio…

Ćaskanje

objavljeno na blogu Kreativno pisanje

 

Evo jednog događaja od pre otprilike godinu dana. On mi je pokazao da sam sačuvala tu uvrnutu osobinu svog uma  da zapaža  čudne metafore koje su skrivene u scenama svakodnevnog života, da volim to da zapišem kao crticu, kao belešku, kao podsetnik za sebe, o sebi, o okolnostima u kojima me neka ruka odozgo zavrtela kao čigru i ja se još vrtim. I dalje živi ta potreba da pišem i ta moja želja ne stari sa godinama. Naprotiv, sazreva.

Napet dan na poslu, dinamični telefonski razgovori sa klijentima, neki psovali, neki cvrkutali, svakako gori mi još uvo od slušalice i jezik od ljubaznosti koju sam morala da reflektujem prema njima, zaslužili oni to ili ne. I konačno kraj radnog dana, ja polu-luda ulazim u autobus i sedam, eto praznog sedišta do prozora! Da se predahne malo! Nalaktih se i zurim ja tako kroz staklo, predveče je, tik pred paljenje ulične rasvete. Ljuta harmonika mašina broj 16 staje na semaforu. I tako iz poluispražnjene košnice u mozgu trgne me slika na pešačkom prelazu. Žure ljudi da pređu ulicu, dve žene sa punim kesama, dva srednjoškolca koja se kikoću, devojka u sivoj haljini sa slušalicama u ušima i među njima golub. Iako je polumrak, on je među njima najupečatljiviji. Malen, tamno sivog repa dok su mu grudi i glava, bar pri tom svetlu, nekako teget, on žuri svojim nogicama zajedno sa ljudima preko onih belih štrafti. Hej golub, hajde da je barem pas, to sam viđala ali golub!  Užurban, kao da je on sada neki japijevac pa žuri kući i sve plete nogu pred nogu, a i gord mu je taj hod, grudi nekako autoritativne. Potpuno nesvakidašnje.

I to je sad onaj ZUM u glavi. Ja uzimam android u ruke (jer papir i olovku nemadoh u tašni), ne želeći da propustim taj trenutak, sav taj talas osećanja koji je u meni proizveo jedan golub koji  “pešaka”  prelazi ulicu, ja ukucavam u aplikaciji Beleške u telefonu svoje misli…Ukucala sam:

“Šta se sa nama desilo? Civilizacijski napredak? Ptice u gradovima više ne lete, sad su napredovale, ubrzale su hod! Da li je to napredak? Ili je ovaj golub slika nas u ovom gradu, u ovoj zemlji u kojoj su nas otuđili od naših moći. Toliko su nas zaludeli, zbunili, povredili da smo prestali da koristimo krila. Hej mi imamo mogućnost da mislimo a ne mislimo kao što ovaj golub ima krila da leti ali ne leti! I umesto da nas preko glava prošiša i pokaki nam se za sreću on žuri sa tim svojim nogama malih dometa u odnosu na kraljevski let i pokušava da stigne…nekud. Da li su nam oteli snove, inspiraciju, vreme, mogućnost razmišljanja, vreme za pisanje, čitanje? Da li su obezvredili  mudrost u mudrovanje i mudovanje da ne kažem da najčešće govore: ma šta se bre proseravaš? Hej, zašto ova ptica pešači i hoće da bude ono što nije? I zašto mi to sve liči na većinu ljudi koje poznajem? I zašto mi je u glavi sada pesma Električnog orgazma: “Moje su nebo vezali žicom, po mome mozgu crtaju šeme, žele još jednu kopiju svoju da njome vrate nestalo vreme, al’ ne dam svoje ja ideale i ješću snove umesto hleba ja svoju sreću nosim sa sobom ona je parče slobodnog neba”.

Eto sve sam ja to ukucala u svoj android i evo  taman poslednja stanica …siđoh iz autobusa. I onda više ne žureći, već baš laganica, krenuh uzbrdicom do kuće. Potpuno me vratio sebi taj gradski golub s raskrsnice u centru grada.

Moj unutrašnji glas, za tih desetak autobuskih stanica, negde u srednjim godinama mog života izbombardovao me je rečenicama podsvesti:
Nemam pravo da nemam vremena da pišem ako imam potrebu za tim.

Nema niko pravo da mi krade vreme.

Moj um mora da bude slobodan za osluškivanje sebe iznutra i sveta spolja.

Ja ne želim da mi odseku krila a da toga nisam ni svesna.

Ja ne želim da se takmičim sa onima koji ne umeju da lete.

Ako sam svakodnevno pisala dok sam bila bezbrižno derle pisaću i sad jer sam tako budna.

Pisanje je moj anđeo čuvar od otrova neoliberalizma.

Mislim ja a napisano me uči.

Tako podučavam sebe. I anđeli me podučavaju na taj način.

Ne odustajem i tačka!

PISANJE ZA BLOG – LINKOVANJE TEKSTOVA

Ćaskanje

Lakša komunikacija vašeg bloga sa javnošću – dobri saveti

O frazama u govoru i pisanju

 

Obično gledamo da izbegnemo fraze. Ma i stvarno, dosta ih je! Međutim, postoji jedan mali problem, one se uvek vraćaju, dobace preko ulice, u autobusu, u medijima uhaha! Cirkulišu. Pomislih jake li su, žilave. Šta ih čini takvim?

Bilo da se radi o usmenoj komunikaciji ili pisanju, javnom govoru, dugo pripremanoj besedi, pa sve do facebooka i twittera fraze puste po koji listić, laticu, rascvetaju se u nekom paragrafu.

Ukratko, šta mi radimo? Mi smo jedna u nizu generacija. Rađamo se i imamo slične dileme kao i pre tri, četiri veka. Koliko god civilizacijski idemo nekud (više se ne usuđujem reći napred, razumete me i zašto), po pitanju suštinskih sadržaja i traženja smisla mi smo uvek, kako se rodimo na nekoj sličnoj polaznoj tački, oduvek. Ništa mi nismo rešili. Mi pitamo, pitamo …tražeći put…ne odgovore. I onda zapravo, svi pokušavamo da opišemo ili objasnimo iste stvari na drugačiji način, na svoj način. Bojimo slična propitivanja svojom ličnošću i tu je cvet kreativnosti. Koliko već dugo traje i iznova se rađaju ti ciklusi odgovori su se sakupili u poslovice, u tradiciju, u što bi moja baba rekla, i u fraze.

Ipak fraze imaju dve strane. Tačne su i izlizane. Poslovice i babe još su zadržale poštovanje i mudrost.

Fraze imaju i sociološku ulogu, povezuju nas, kad ih čujemo osećamo da smo na poznatom terenu. Ipak, većinom su nam već mrske. Tužne fraze 😦  Nekad ih ismejavamo. Nekad mislimo da njih u pisanju i govoru koriste ljudi manjih dometa. Tačno i nije. Političari, hajde ok. Ustvari, nije u redu ali navikli smo.

Šta kada je kreativno pisanje u pitanju? Da li je fraza virus društva i okoline od koga se pisac nije sasvim izlečio?  Možda se baš u njoj zadržala misao koja nas muči samo je već davno formulisana, jer dugo postoji ovaj svet i još se izlizala, ofucala, uh strašno!

Zapravo, kreativnost i jeste prerastanje fraza. Stvaranje ipak podrazumeva davanje, davanje novog ovom svetu, dok smo tu. Tada se oseća ushićenje ili onaj izduvni ventil, izduvani balon, pražnjenje, kako god hoćete, mada lepše mi  je reći, katarza.

Izbegavajući ih naravno, fraze ne bi smeli da zanemarimo i da se ne zapitamo zašto su tu i koja je poruka kada nam se desi da ih iskucamo, napišemo na papiru a onda nas počnu „žuljati“  i pitamo se šta ja zapravo novo imam da kažem?

I neke loše navike mogu biti dobri učitelji u pisanju, a to jesu fraze.