Novi roman Miroslave Đušić Nedeljković , „Meni glupo bez tebe“ objavljen u izdanju izdavača Liberland. Urednik knjige je Karlo Astrahan, a moja malenkost je imala čast da bude recenzent.
Autobiografska ispovest “Meni glupo bez tebe” specifična je forma koju do sada čitalačka publika nije upoznala kroz prethodne romane Miroslave Đušić Nedeljković. Ovo je priča o dvoje ljudi koji su se sreli posle brojnih životnih iskustava i prepreka, konačno u životu pronašli jedno u drugom. Priča o iskrenoj i toploj ljubavi koja donosi mir i baš kad veruješ da zajedno možete dati punoću plemenitosti života i svojih duša, zateknu te nespremnu neke kosmičke sile i otmu ti tvoju ljubav. Dani posle toga, to suočavanje sa gubitkom, ispisali su ove stranice.
Pisac u Miroslavi smogao je snage da ispriča njihovu, gotovo nevinu i dečju ljubavnu storiju, u kojoj ćete uživati. Želja je kako i sama autorka navodi u knjizi, da se opiše šta je velika, prava ljubav i da nisu sve ljubavi iste. Koliko je povezanost bila velika, toliko je praznina veća i dublja. Ipak, ovo je i priča koja kroz dnevnike, pisma i ceduljice uspeva da izvaja lik njene ljubavi, Martina, i mi se upoznajemo sa njegovim dobrim srcem i osobenostima njegovog karaktera. Njihove međusobne prepiske dok su se upoznavali, započinjali svoju ljubav, donekle vode jednim delom ovaj autobiografski roman kroz fabulu i zaplete, kako se njihova ljubav borila. Borila za ostvarenje! Autorka je otvoreno pred nas stavila svoje i Martinove sitne ljutnje, pomirenja, iščekivanja, koje svaka prava ljubav nosi, nezavisno od godina. To daje ovim sećanjima posebnu čar i vrednost. Preplićući sećanja sa svojim trenutnim osećanjima kada je bez svog Martina ostala i koja se neminovno izlivaju otvoreno, bez zadrške, iz bola koji govori njemu svojstvenim jezikom, dobijamo ukompovani omaž jednoj bezuslovnoj ljubavi čiji večni plamen ni smrt ne može ugasiti.
Ujedno to je i poruka koja se snažno nameće, da su sve velike ljubavi srećne, uprkos surovosti života, jer sreća je voleti i biti voljen. U pesmama kojima autorka preseca delove svoje ispovesti, sadržani su sublimirani trenuci najiskrenijih emocija koje samo poezija može da ponese. I na kraju, kako nam Miroslava Đušić Nedeljković u knjizi poručuje ovaj omaž ostaje zauvek: “Možda će baš ova gomila zbrkanih mojih misli i reči bačenih na belilo papira pomoći da naša priča nikad ne umre, da je čitaju naši unuci.”
Knjiga se može naručiti kod autorke na Facebook profilu preko inboxa, pouzećem, kao i na sajtu Liberland
Slučajni bloger 
Ostavite odgovor