Zrno u Beogradu

Ćaskanje

 

Sve što si prećutala ovde si našla baš da kažeš. I kad god ti se prohte da budeš usamljena zvezda, ti eksplodiraš. Ima u tom okretanju oko svoje ose nečeg duboko pogrešnog. I jedan prasak sve će iščistiti. I malo staneš, prekineš da se okrećeš, pogledaš tu mutnu kosmičku daljinu. Budeš zrno.

Velike su oči deteta. Devojačka je haljina sjajna, pa iscepana. U ženi zaživi plod njene mašte a onda se grč otvori na usnama. Stignu srednje godine. Vatre su ozbiljne u tim godinama. Znanje i vatra, da prosto uplaši muškarca. Ipak, pitoma je svaka čista, razigrana kosa. Žena bira izbore. Ćuti. A sad je baš eksplodirala iako reč nije rekla.

Prolazeći pored lokala iz kojih trešte narodnjaci i smrdi pivo na patikama tinejdžera ono kamenje sa grčkih plaža pobacala je unutra. Smejala se dok su stakla padala i krckalo pod cipelama.

Na Filozofski fax odnela je baterije, pizze i par knjiga. Pisala je twitove da deca apeluju kako se fašizam širi gradom. Matorci su ćutali. Posle će biti da deca ne valjaju. Kad neko štrajkuje i fašisti su dobrodošli.

Od političkih stranaka ostale su samo sluge. Nemaš koga, kome, ni šta.

Negde je sad, na primer Tajland, sunčan, miran, vredan života. Ovde je moj grad i slabo se kreće. Grad tone. U vodu. Vodurinu. Zaraznu.

A nekad je najveći greh bilo kad se vrtiš oko svoje ose i mučiš sebe Šopenhauerom ili Jungom.

Budi zrno. Pa to je nova arhitektura. Nova perspektiva. Nema ptica, ne leti se. Nema žaba, ne krekeće se.

Ćuti se. Nova je perspektiva zrno u kosmosu. Pogledaš odatle.

Ili eksplodiraš ili se postidiš.

Tako  ja danas sebi sa sobom u Beogradu.