– Simke, e izvini, nismo se dugo čuli, znaš Ana je doživela saobraćajnu nesreću
-Kako, a? Nije valjda?
– Ustvari, bacila se pod auto, nespretno srećom, živa je…mada u komi
– Ma kako, pa pre neki dan sam gledao neke fotografije na netu, nasmejana, zašto, auh…
– Čuj, meni je malo glupo, vas dvoje ste se bolje znali, nego ti i ja, ostavila je neki roman, i rekla ako ti kažeš da je ok da objavimo, ako ne ništa
– Ma kakav roman, jel ona normalna!?
– Pa ozbiljno ti kažem, joj Bože, sad mi smešno
– Pa baš ga je našla kad će…ma šta se desilo sa njom!?
-Pa svašta… ona uvek sve hoće da drži pod kontrolom, umorila se Simke, valjda, ne znam, ništa ja ne znam!
– Čuj sad sam se baš prepao, kad ideš kod nje, u kojoj je bolnici, kad mogu da dođem, pa onda možda da mi i to daš?
– Ja sam pročitao naslov, i malo koji odeljak, ja sad ne mogu…ako me razumeš, možda za koji dan budem mogao da čitam
– Ma kapiram, kad je danas poseta?
– Od dva
– Vidimo se i idemo negde da sednemo, važi?
– Važi, ćao
*
U kafiću Simke izvadi iz torbice neke lekove i reče konobaru još pri sedanju: “Daj odmah čašu vode, nije mi dobro, posle ću ostalo”, i sav malo ulevo nekako nakrenut, jedva utrefi stolicu.
– Bože Igore, ovo što sam video u sobi, Ana onako priključena, hajde da je slučajno, ali ne, ne mogu da verujem ustvari ni da je smela sama, ni da je ovo namerno uradila. Šta je rekla policija, ma ne štima meni ovo nikako, ne ide uz nju? A i da se ne uvrediš, mislim da je kukavica za tako nešto.
– Ma bila je policija, čuj video si pismo, pominje neki krš od auta, možda je i tako davala sebi oduška, sanjarila da će da skače namerno pod neki starinski auto. Istina je da je pala pod prilično novu Mazdu. To se ne slaže sa njenim namerama, ali šta znam. Oni su uzeli, zajedno sa psihologom, ispitivali su slučaj, to pismo im je potvrdilo da je imala namere, ostali podaci, da vozač nije kriv. Ma mislim, čovek se isprepadao, nego srećom on nju uopšte nije ni udario. Izveštaj kaže, kopiju imam – vozila rolere i izletela na ulicu, saplela se, pala između točkova. Vozač je ukočio, ona je raširenih ruku onesvešćeno ležala pod haubom. Nema povreda od udarca vozila, već od pada. Odvežena je i na lečenju je u bolnici. Eto, ukratko tako nekako stoji u izveštaju.
– Roleri?
– Da.
– Pa nađena je sa rolerima na nogama, o kakvom samoubistvu mi onda pričamo?, pita Simke
– Tražio sam im te rolere, mislim sramota, žena mi a ja koliko znam ona nema godinama rolere, oni stari su joj mali. Javili su da će ih posle ispitivanja, ne znam rok je mesec, dva vratiti meni.
– Znači nije ih ni imala, ne znaš da ih je kupila? Siguran si?
– Čuj nije baš nešto krišom radila takve stvari, jeste mi ostavljala čokoladne baninice pod brisače auta, ili pisma u jastučnicu da me nažuljaju, pa ja otkopčavam dugmiće i čitam dok ona hrče, ali krila je uvek samo lepe stvari. Ko šta kupuje, gde šta trošimo znali smo oboje. Ako ih nije iznajmila? Nego sa jedne strane je moguće, jer je poludela koliko je u kući, mnogo se usedela, počeli smo da idemo na bazen, ona je trčala uveče, moguće da je od nekog uzela dok sam bio na poslu…ali iskreno o vožnji rolera nije bilo naznaka…
-Ne razumem, ništa, majke mi, mrlja Simke
– Sa rolerima ili bez, ja se još dvoumim, iskreno. Bila je besna, pa se najednom ućutala, čemu ja nisam baš nešto pridavao značaj, ali još pre imala je ona neke ludačke ideje. Nije da nije. I sam sam se bre plašio da stvarno ne zvekne nekog i prokocka svoj život.
– Koga bre, hahah
– Afekti su čudo, Simke
– Pa da ali afekat kratko traje
– Da je htela da ubije nepravdu i ološ htela je, pošto nije mogla …sumnjičav sam
Mislim mogla je nego …
– A šta ako je baš rekla, ma tako je, kako je, idem, živim svoj život, i napičila se u te rolere, ko zna, pošto ih nije dugo vozila kako se ona u njima snašla, i slučajno pala. A oni odmah napisali – pokušaj samoubistva, a Igore?
– Ma to je zbog pisma, njenog
– Pa pisci nekad slute ili pišu, baš ono što nikad neće učiniti, jer sve je proživljeno i ostalo je tu na papiru. Hartija je spas, mesto zločina, mesto pročišćenja, početak i kraj. Tanak list, kad ga staviš na vagu ne možeš mu takoreći izmeriti težinu. Ali reči na tom listu hartije nekad mogu biti nemerljive težine. Kako za koga. Ostaviš skinuto breme u pismo i kreneš na trening, zašto da ne?
– A to što mi je ostavila roman kod te Jelene, ne znam ni ko je ni šta je, dakle planirala je da ne bude na neki način tu, Simke, samo ni ja ne mogu sve da povežem. Ustvari, sve nekako mislim, kad se probudi objasniće mi…
– Pa da, a ja te još više ubedačio, sad shvatam, pravdao se Simke
-Jedeš li ti ovih dana, jesi li svestan koliko si siv u licu, Igore? Hajde izdelovali su mi ovi lekovi da pojedemo nešto lagano, pa idemo, umoran si. Spavaš li?
– Spavam po malo gde stignem, u nepredviđenim situacijama, tako bi se moglo reći. Srećom, uzeo sam deo odmora, ne idem na posao, još.
– Ja idem posle do kancelarije, a večeras ću da vidim ta njena pisanija, e tuga, užas bre. U samo par sati sve može u životu čoveka da se promeni, pa u životima onih oko njega, pa se nastavi niz… nekada nižeš lepe perle i stvaraš ogrlicu, nekad se pokida končić i perla za perlom pada i poskakuje po tlu dok se konačno ne zaustavi.
#izložba #renesansa #dvorovi #Italijanski institut za kulturu u Beogradu
Svečano je otvorena očaravajuća postavka od preko 30 eksponata! Organizatori izložbe su Asocijacija “Invito a Corte” Fausta Fornazarija i Italijanski institut za kulturu u Beogradu.
Projekat je nastao u Mantovi i vrlo brzo postao “izložba – ambasadorka Italije” u svetu. Posle prvih predstavljanja u palatama toga grada i sve većeg uspeha kod publike i kod medija, izložba je obišla mnoge italijanske i evropske gradove kao i Severnu i Južnu Ameriku i Aziju gde je predstavljena u više od 40 gradova.
Kostimi su rekonstruisani zahvaljujući proučavanju renesansnih slika. Oni su izloženi na postoljima a pored njih nalaze se fotografije renesansnih slika koje su poslužile kao inspiracija.
Izloženi komadi odeće plod su dugogodišnjih istraživanja i rada na materijalima i tehnikama, i doprinosa brojnih istoričara, ilustratora, krojača, vezilja i zanatlija.
Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.
Čarolija je uvek u detaljima. Mene su zadivili detalji nakita i rukavi ženskih kraljevskih haljina
Posebno blago su skupocene tkanine renesanse i baroka, odišu mekoćom, kvalitetom i otmenošću.
Prava remek-dela italijanskih krojačkih i zanatskih kuća!
U centralnom delu dominira “Vladareva gozba”, scena koja dočarava salu renesansne palate dekorisane kao za doček gostiju na gozbi. Impozantna tkanina kao zidna dekoracija, trpeza na kojoj su postavljeni keramika i ukrasni predmeti i polica sa dekorativnim tanjirima glavni su elementi ovog dela izložbe. Rekonstruisani detalji sa trpeze nose duh tog vremena, neobični su i plene lepotom u detaljima.
Detalji sa trpeze koji nose neobične ideje, maštu i umetnost renesansnog doba i otmenosti dvora
Keramika
Sve vreme, kako je na otvaranju i najavio Fausto Fornazari poseban užitak, prati vas muzika koja pojačava potpuno preseljenje u dvorsku bajku. Na snimku možete pogledati i čuti deo tog doživljaja.
Izložba u Muzeju grada Beograda (Resavska 40b), traje od 7. do 30. juna. Ulaz je besplatan.
Čitam ja tekst „Biciklom na put dug 1.600 kilometara“ i vesti kako su se draga Kristina Stamenković kao i Jugoslav Stošić i Nenad Gaćeša odlučili, u znak sećanja na zarobljenike iz Prokuplja, Toplice i cele Jugoslavije koji su pre tačno 75 godina odvedeni u logore na severu Norveške, da za mesec dana pređu PUT PREDAKA i da stignu 23. juna u Korgen, u Norveškoj, gde će biti obeležena godišnjica…
Pa se zamislih…
Uvek sam se divila biciklistima. Dobro, imali smo svojevremeno svi ludilo za Basarinom knjigom „Fama o biciklistima“ to nas je obeležavalo u društvu. Ko to nije pročitao nije bio IN što bi se sad reklo.
Takođe, sećam se svog prijatelja Mate koji je želeo da osvoji jednu devojku i nikako mu nije uspevalo. Kada je ona otišla na more on se odluči da biciklom od Beograda do Herceg Novog dođe do nje. Ona vrišti da nije normalan a on eto već sve pripremio i krenuo.
Navijali smo da taj poduhvat donese ljubav. I uspelo je!
Kada sam ja dobila poni bicikl, mala sam bila, to je moj prvi bicikl, kao što je uvek i bivalo sa mojim ćaletom, pokaže mi malo foru i ostavi me da vežbam. Ostavio me i na klizalištu, i na rolšulama i sve sam brže naučila kad me tako ostavi, ja se pustim po ledu kližem, kližem ne umem da stanem i naučim. To su bile njegove lukave fore.
Isto je bilo i sa bajsom. Ostavi me on u parkiću, a tamo sve momci sa velikim bajsevima spuštaju se niz neke uske kanaliće, luduju, jure, samo šibaju oko mene. Blagi strah i panika. Učili su me prvo i oni malo, ja sa njima mic po mic uspeh čak i nizbrdicu jednu dobro da prođem bez padanja, sve lepo ukočih, još se i zaljubih u jednog visokog, crnokosog kome je baš nekako čini mi se baš bilo stalo da savladam taj oranž poni.
Nigde drugarice neke, sama ja sa momcima koji voze neke tanke čudnobrzince, ali ni na ručak ne odoh, koliko je bio dobar osećaj kad me krenulo da se i ja zalaufam. Kaže meni „lepi“ crnokosi: „Hej Oki nemoj više, idi ti sad ovde na poligonče, i vozi u krug kod zgrade, dosta je, prvi dan, da ne padneš, umorila si se“, smeška se, meni se noge oduzele od pogleda u njega.
I otera me, oni nastaviše da divljaju nizbrdicom i okolo po parku i pričaju viceve usput.
I eto, već suton krenuo, ćale došao po mene. I gleda me kako lepo kružim. Kad sam ga ugledala kako me ponosno gleda ja sva postadoh važna.
– Vidi tata, vičem cijučem, a i kao napravim ja naglo okretanje, pa onda jedan krug, pa krenem pravo i kao da mu mašem, mogu ja jednom rukom da vozim, i gledam tatu kako se smeje i naglo razrograči oči…
I pravo u živu ogradu se zakucam, pa sa sve bajsom jedan okret preko ruža iza šimšira, nizbrdo i ja i bajs nađosmo se tik uz zgradu. Meni otišla podlaktica, oguljena kolena, poniju svetla skrckana, volan iskrivljen, lanac ispao…
– Tako je kad se praviš važna, kaže ćale, a vidim hoće da pukne od smeha ali nije red, dete mu se povredilo.
Međutim, meni su suze lile što bajs više nije nov, što sam se izblamirala pred crnokosim, ali sada kada se setim toga uvek se od srca smejem, jer najslađe se čovek smeje svojim biserima.
Posle sam imala i veće „makine“ ali manje vremena. A i brdovita sva naselja u Beogradu u kojima sam, da mi je ravnica…
Pridružite se akciji na svojim blogovima pričom o svom prvom biciklu!
#akcija #podrška #donirajtezaopremu #Biciklom do slobode – Med sykkel til frihet
Svakog jutra, da li mora baš svakog jutra, odvrnem obe ručke na slavini i uvek hladna voda. I onda besno odvrćem vrelu jer kasni i opečem se. Kako me nervira ta slavina. Ma svaka slavina. I kad odem u goste isto mi se dešava. A ne bih oprala ruku na hladnoj vodi sem da je planinski izvor u pitanju. Imam razmaženu kožu. Sve joj smeta. Te nažuljam se malo, eto bubuljica, uvrne se dlaka, te dugo traje zima ona se sva peruta, ni u maslinovom ulju da spavam ne bih se omastila.
Kad mi donesu vodu u limenom lončetu ili šolji ja počnem nekako da drhtim. Voda nije voda dok nije iz stakla. Staklo i voda, jedino me umiruju i utole žeđ. Nervira me i to malo limeno lonče sa narandžastim cvetićima. Uvek se podmetne negde kad ožednim!
A tek prašina što mi ide na živce. Pada non stop. Ona kiša je vaspitana. Pada s vremena na vreme i opere i pročisti. Ova razmažena prašina stalno pada i još zanoveta, pocrni, pa mi se onako cinično iz kutaka ceri u lice, prosto je čujem: „lenčugo, lenčugo mrzovoljna“. Pakost čista.
Kako je kod mojih baba sve bilo glanc čisto. A kod mene uvek neki haos. I kad sve uglancam, za dva dana kao da smo pravili žurke svako veče.
I nervira me kad je sve uredno i novo. I obožavam nov nameštaj, onaj miris drveta, i miris tek ofarbanih prozora, i drogirana durlinom volim kad mi donesu kao da je nov tepih sa pranja, a onda kad prođe taj zanos, nedostaje mi ona starinarnica u kojoj me nešto, TO nešto grejalo.
Kako me nervira što kontriram samoj sebi kad god mogu. Nekako najlakše sebi nego drugom. Sama sa sobom mogu da prestanem kad god hoću, sa drugima može da se otme kontroli.
Kao kad imaš neke prijatelje koji kad dođu, zasednu, ne znaju kad je red i da krenu, pa gledaš da češće ti kod njih svratiš, jer znaš da će kraće trajati.
Sve to ja pričam mom bratu Bokiju a on me je kao slušao, i na sve to me pita:
– Kako ti se zove ona drugarica sa sinoćne žurke što je došla u onim pepito pantalonama?
Ne znam da li da ga ošamarim.
– Hajde da pravimo ponovo žurku ali sad ću ja da budem DJ, već on planira nešto svoje.
– Pravi bre, ko ti brani.
Iz žurke u žurku, prođoše i pepito, i na tufne i polivene zavese crvenim vinom, sve dok se nije pojavila Josipa. Sa njom se zaključao u sobu gde je bila garderoba svih gostiju, i dok oni nisu otključali, niko nije mogao da mrdne. I kako se osećala Josipa što su svi znali da se oni krešu među gomilom kaputa, ne znam.
Kako god, kada su otključali sobu ona je razbarušena, sa onim krupnim plavim očima razdelila kaputiće, svi su zavitlavali, ona se samo smeškala. Brat Boki me odvukao u kupatilo, da mi pokaže svoja krvava kolena, i jebao mi je sve po spisku što sam kupila taj novi ljubičasti itison.
– Kao četku da si kupila. Koji ti idiotski ukus imaš nekad Ana!, vidi mi kolena, daj neki alkohol, vikao je na mene.
I dok sam se cerekala znala sam da je još ona bezbrižna godina, pred rat, i da je među njima počela tajna veza na najjavniji mogući način.
Put na Jupiter
Dan četvrti
– Simke, e izvini, nismo se dugo čuli, znaš Ana je doživela saobraćajnu nesreću
-Kako, a? Nije valjda?
– Ustvari, bacila se pod auto, nespretno srećom, živa je…mada u komi
– Ma kako, pa pre neki dan sam gledao neke fotografije na netu, nasmejana, zašto, auh…
– Čuj, meni je malo glupo, vas dvoje ste se bolje znali, nego ti i ja, ostavila je neki roman, i rekla ako ti kažeš da je ok da objavimo, ako ne ništa
– Ma kakav roman, jel ona normalna!?
– Pa ozbiljno ti kažem, joj Bože, sad mi smešno
– Pa baš ga je našla kad će…ma šta se desilo sa njom!?
-Pa svašta… ona uvek sve hoće da drži pod kontrolom, umorila se Simke, valjda, ne znam, ništa ja ne znam!
– Čuj sad sam se baš prepao, kad ideš kod nje, u kojoj je bolnici, kad mogu da dođem, pa onda možda da mi i to daš?
– Ja sam pročitao naslov, i malo koji odeljak, ja sad ne mogu…ako me razumeš, možda za koji dan budem mogao da čitam
Na seminaru “Moć govora tela” koji je pokrenut u organizaciji Edukativnog centra Finesa i stručnjaka iz oblasti neverbalne komunikacije, Marka Burazora koji je održan u Domu omladine u Beogradu, 6. maja, osnovni moto bio je:
“Drugi put je kasno za prvi utisak”
Koliko puta u životu smo čuli: “Moj prvi utisak me nikad nije prevario?” Zatim: “Kad ponovo nisam verovala svom instinktu i prvom utisku, eh!”
Ono što smo na seminaru vrlo precizno i jasno saznali je srž prvog utiska, kako je Marko Burazor naveo:
“Prvi utisak je jedinstvena prilika da primimo sliku o nekom OBJEKTIVNO!”
Sve posle toga, kako upoznajemo osobu, njeno ime, čime se bavi , doznajemo detalje, sve dalje što se odvija u toj međusobnoj komunikaciji, mi već racionalizujemo u glavi, uklapamo u određene naše parametre, pa i predrasude. Naše slike i sve dalje što utiče na utisak koji nam određena osoba ostavlja je posle toga SUBJEKTIVNO.
Prvi utisak je jedinstvena prilika za objektivan doživljaj!
2.
Zašto je bitna neverbalna komunikacija?
Mi telom komuniciramo u znatnoj većoj meri nego verbalno
Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.
Negde, rekla bih to je kao odnos prema informacijama koje dobijamo u medijima. Radio, a sada društvene mreže, posebno twitter, web portali, su mediji preko kojih najbrže dobijamo informacije. No ipak televizija je oduvek bila najuuverljiviji mediji. Zašto? Pruža nam sliku, ton, video zapis o onomo što prati tvrdnju, informaciju, vest.
U ono što vidimo – najviše verujemo.
Zato je svaki video snažnija informacija od ostalih oblika medijskog izražavanja kada merimo uticaj na publiku i njeno poverenje u verodostojnost informacije. Slično je i sa neverbalnom komunikacijom, kada posmatramo osobu ili ona nas – više verujemo, jasnija je slika kada se vidimo, čujemo, mirišemo… Tu su dobar primer društvene mreže na primer, koje često donesu pogrešan utisak o nekom pa kada dođe do ličnog poznanstva vi dobijete drugu sliku, nekad bolju, nekad lošiju, sasvim sigurno drugačiju.
Jednako je važno da GOVOR TELA emituje OSEĆANJA
Na društvenim mrežama takođe imamo, kako se vremena i oblici komunikacije menjaju, takođe neki vid neverbalne komunikacije u verbalnom okviru. Svi mi doživljavamo kada nam na Facebook postu odgovaraju velikim slovima da se često osećamo kao da neko viče na nas. Marko Burazor, naveo je situaciju da sve češće mora da postavi priličan broj smajlija ne bi li sprečio da se neke reči pogrešno protumače a mreže daju sve više emotikona.
Dakle, zaključila bih – emotikoni su donekle, pokušaj da se zamene ona opipljivost, emocija sagovornika uživo. Mada to je naravno nemoguće. Susret i utisak uživo su jedinstveni.
3.
Kako shvatiti neverbalnu komunikaciju?
Postoje tri tipa: proksemička, paralingvistička, kinestetička komunikacija. Međutim, šta god da primetite u ponašanju kako kod sebe, tako i kod drugih ne obavezuje stereotipno tumačenje. Važan je KONTEKST u kom se nešto dešava, čine neki pokreti, pojavljuju određeni izrazi lica. Još važnije je PRATITI PONAŠANJE. PRATITI NIZ. Tek tada možemo sa sigurnošću tvrditi da prekrštene ruke na stomaku, stegnute šake, znače da neko oseća strah, neprijatnost a ne da ga jednostavno boli stomak, ili da prekršteni stav ruku (koju često ne preporučuju) zapravo znači da je nekome možda u tom trenutku hladno a ne da ima gard ili zatvoren stav.
Interesantno je na seminaru pomenuta proksemička komunikacija – primer je:
Zagrljaj
Da li ste znali da je:
intimna razdaljina – do 60 cm
prijateljska zona – razmak između ljudi oko jedan metar
socijalna zona, poslovna zona – razmak oko dva metra
javna zona je veća udaljenost, od tri metra pa više
Kolika je onda snaga bliskosti zagrljaja!
4.
Zašto bih Vam preporučila da uložite energiju i vreme u istraživanje govora tela kao i rad na sopstvenom govoru tela?
izvor: slucajni bloger
STAV, RUKOVANJE, KONTAKT OČIMA, FACIJALNA EKSPRESIJA, AKTIVNO SLUŠANJE, sve su to ključne tačke koje su obrađene na interesantnom, interaktivnom seminaru a publika se samoinicijativno i spontano uključivala, jer to su odista teme i situacije koje nas prate od jutra, kako krenemo u dan, a ličnih iskustava je mnogo.
– Ljudi sa otvorenim stavom uspešniji su čak 80% od ljudi zatvorenog stava. Srdačni ljudi, sa stavom otvorenih ruku, šalju signal da ne kriju ništa, da se ne boje, da imaju pozitivne namere.
– Da li gledamo nekog direktno u oči, da li skrećemo pogled, nekad je od ključne važnosti
– Rukovanje je često prvi a možda i jedini kontakt koji ćemo imati sa nekim.
– Na nečijem licu kroz mikroekspresije (koje traju ¼ sekunde) često možemo otkriti da li nam neko govori istinu ili laž.
– Aktivno slušanje ne znači da na poslovnom sastanku klimate potvrdno glavom kao da radite vratne vežbe :-)!
Predavač Marko Burazor za svaku stavku dao je #preporuku najidealnijeg ponašanja.
*
I na kraju, ono što je ostavljeno kao zaključak predavanja, sasvim opravdano, i potpuno sam saglasna je primer dva poznata čoveka iz istorije. Uz jednog koji govori o sebi osećate poštovanje prema NJEMU, uz drugog koji sluša i ispituje, osećate uz njega poštovanje PREMA SEBI. On vam interesovanjem za Vas daje taj osećaj. I kako Marko Burazor zaključuje, a istorija i potvrđuje, čovek koji sluša i promatra je bio najmoćniji čovek na svetu!
Utiske sa predavanja podelila sam samo delimično (da ne otkrivamo sve). Moć govora tela je projekat koji se nastavlja i regionalno, te Vam ga od srca preporučujem.
Bio sam ostrvo a sad sam planina, sveta Fruška gora
Deda je voleo kad stigne s posla da popije čašu dobrog vina. Uvek je govorio baki “Daj donesi ono iz bokala, što smo doneli sa Fruške!” Izgleda da od kada je to probao više nije menjao, ni mešao “sok” od grožđa.
Uveče, pričali smo mi uvek o zvezdama, kosmosu, ceo atlas je deda držao u glavi, prepričavao mi svoja putovanja, opisivao mesta koja nikad nisam videla. Tad još malu, verovatno zbog tog vina, vodili su me na Frušku goru, a ja se iz tog perioda sećam šume koja tanano šušti uz svog prijatelja, vetra blagosti, suncem okupanih krovova kućica, retkih stanara uz put, kamenčića sa slabo utabanih staza. I pamtim miris te svete oblasti – pomešana svežina, bilje, grožđe i trava. A zvuk, obično s početka jeseni, pamtim po krckanju grančica pod nogama dok ja trčim neravnim terenima, uzbrdo, nizbrdo…pa sve do prijatelja kod koga deda kupuje vino. Tada mi je nekako bilo tužno, kad mi je otkrio da je tu nekada bilo veliko more a ta Fruška bila je samo ostrvo u tom nestalom moru.
Deda Božidar je utešio dečje oči podsetivši me na jednu Teslinu misao da je sve energija i da samo menja svoj oblik. Odista to Panonsko more je samo promenilo svoj oblik i darivalo ljudima posebno plodnu zemlju i divan pejsaž. A ostrvo je sačuvano. More mu je dalo snagu da izraste u planinu. Upravo taj sklad, dogovor među prirodom, zauvek je učinilo da za mene ta gora ima posebno značenje.
I gora je rasla, oko nje su vremenom stasavali i ljudi. Veliki pesnici. U blizini je Stražilovo, o koliko puta sam tamo pisala pesme, ležeći pored staze a šetači me neobično gledali. To su mi bili najlošiji stihovi, priznajem, jer previše je lepote. Telo upija snagu iz tla i nije sposobno da misli. Samo oseća. Pesme su nastajale nešto bolje, tek po povratku.
Pre nekoliko godina, dede već dugo nema, ali unuka popije vino za njega s vremena na vreme, odlučimo se muž i ja da posetimo manastir Grgeteg. Poželeli smo da obelodanimo pred Bogorodičinom ikonom, Trojeručicom, nekoliko naših tajnih želja. Kako volimo da pešačimo ostavili smo auto koji nas je prevezao od Beograda negde oko tri kilometara od manastira. Sada nije kao pre, asfaltirano je, obrađeno, mnogo je više stanovnika, vinograda.
Bio je vreo letnji dan, pomislih kako bi bilo dobro da se načas pojavi ono more da se bućnemo malo i osvežimo. Penjali smo se lagano. Onda sam legla, pala na travu, smejući se. Nekako kad kročim kao na Mesec da sam stala, ja odmah dobijem taj bleskasti osmeh, osmeh slobode, kada stupim na tlo Fruške gore. I bacam se i valjam u poluprosušenoj travi od sunca. I tako smejući se, umorna od penjanja raširih ruke, ležim i gledam u nebo. Tu smo, na pet metara od manastira, ali samo želim tren da u moje otvorene dlanove stignu šumovi Šakotinačkog, Dumbovačkog vodopada, potočića koji svoje tanano grgoljanje šalju vaseljeni a ona nam ih vraća kao mir nad Krušedolom, Hopovom, Jazakom i nama najdražim Grgetegom.
Naredili smo sebi da ne uključujemo telefone, da se manemo škljocanja foto aparatima, mi ovde nismo turisti, mi smo ovde svake godine bar jednom, kao zaljubljeni talasi onog Panonskog mora koji povremeno zapljusnu ponosnu, hrabru, planinu koja u svojoj duši čuva tajnu svog davnog rođenja, tajnu ostrva. Ovde rastemo, jačamo kao i to ostrvo. Ležeći tako osetih da mi se kosa umrsila i da ne mogu da se podignem.
Ni ne znam kako uplele se vlasi u ogroman žbun lavande. Pred manastirom ostadoh zarobljena sa divnom, ljubičastom lavandom koja je sama za sebe rasla, ni od koga mažena, ni odgajana. Našla je ona sama svoj raj u kome može biti tako snažna, dugovečna princeza lila boje.
Posle odmora, uputili smo se u manastir. I kao da je svet stao. Nikog nema, mi lagano uđosmo. Polako smo šetali, ulazili u kapelicu. Kao i obično ja sve zidove pipam prstima i freske milujem. Pred umetnošću koja prkosi zlim vremenima ja se tako poklonim. Meni srce ume da prestane da kuca kad samo pomislim kolika je njihova večnost.
On je stajao kod ikone Trojeručice i izvadio jedan prstenčić koji je šapćući nešto onim blagodetnim njenim očima ostavio u ram. Onda sam i sama postavljala mnoštvo pitanja, dok je ikona bila mirna kao i svaki simbol bezvremene tajne. On i ja smo se pogledali u oči. I videli da su nam se pogledi promenili. Gledali smo kao u dve najotvorenije duše jedno u drugo, prodrevši dublje no ikad. Potpuno smo se sreli na najtamnijim i najiskrenijim dubinama naših duša.
Tu, u manastiru Grgeteg u kome nas monahinje nisu ometale. Taj trenutak, dovoljno je samo ga se setiti, kad se vratiš u bučni grad u kome ne znaš kud ćeš pre i izgubiš sopstveni identitet pa i ljubav, pa da te vrati sebi, povuče iz gužve i podseti šta je najvažnije. U čemu je snaga.
Pomislih, kako je ovde sve ispunjeno dobrotom. Verom u poštenje. Niko nas ne kontroliše, proživljavamo neku svoju unutarnju priču, strepnje, želje, nade…a oni to poštuju. Tišina koju su nam monahinje poklonile kao da je rekla da imaju poverenja u našu ljudskost. Veru u čoveka.
Tek na izlazu sačekala nas je jedna nasmejana malena sestra u crnoj haljini koja nam otpozdravi sa “draga deco” i reče da sačekamo, ima teglicu meda da nam pokloni.
A mi se setismo kako je na naše venčanje zakasnio potpuno nesvakidašnji, stari pop,( nikako nije voleo beton, džipove i grad), jer se zadržao na Fruškoj gori gde pravi med. Izuzetak su takva sveštena lica. No kako me od detinjstva prati ta fruškogorska čudotvornost nije me začudilo ni da mi venčanje bude pomereno za sat vremena zbog tog ostrva kome se more podalo ne bi li podarilo život ljudima i svetost jednoj planini.
Uskoro, eto nas ponovo, malo duže u tom kraju. Pomalja se letnja snaga Sunca koja zove, dok dedine bajke iz detinjstva moraju svoju glad da utole, bar jednom i u ovoj godini.
A nas dvoje smo katkad, svako ostrvo za sebe, katkad jedna planina.
Menja se energija, vek za vekom gori i obnavlja se čovekova duša, ali bajka o Fruškoj gori ostaje.
Stigao je kući. Navukao sve roletne. Uključio bojler. Isključio telefone. Usput se javio i Aninim i svojim roditeljima. Dovoljno je. Roditelji su tu jedino podnošljivi. I burazer. On će sve druge obavestiti. Nemam više snage. Danas je nekome lep dan, mislio je Igor.
Meni je ko poslednji dan, auh. Uzeću brufen. A bre Ana šta sve po stočiću ostavi! Gde je taj brufen, puca mi glava. Olovke, labelo, naočale, reklamne šibice iz restorana, ha! Maramice zgužvane, toplomer, he evo nađosmo konačno zagubljeni toplomer, sve si potrpala pod lampu, a koj će ti ova marama preko lampe, pojma nemam! Ha, tvoja zbirka pesama!
Uze knjižicu tanku u ruke i leže na krevet. Kuče, kao da je predosetilo leže ispod nogu, umusilo se. Kao spava, a vidi on viri svojim zabrinutim pogledom u njega s vremena na vreme. Pa ko bi znao bolje nego Mala, taj kerić je sveznajuć. Anina intuicija, kako je govorila, to je to malo, čupavo stvorenje, uvek načuljenih ušiju.
Udahnu i zamisli želju da otvori knjigu na pravoj strani. I otvori Aninu pesmu:
“Jauk je pola zdravlja.
Vrisak je jači od svakog zida. Pucaju brane neprijateljske.
Suze su zalivale mnoge sada, već visoke četinare.
Kada sam ovako muško iz prošlog veka svega toga nema.
Nema razgibavanja duše. Misli kontaktiraju sa mnom.
A osećanja su kao Prometej na steni.
Stena.
Ne valja to muškarčino ali ti ne slušaš. Stiskaš te zube.
Pesnicu ti stegnutu izem, da znaš!
To više nije naivna napetost. To se Jang i Jin raspolutiše surovošću stvarnog sveta.
Spajaj se!
Vežbaj da zaplačeš kao beba.”
Ne zna koliko dugo je spavao. Plakao i zaspao, kada ga je probudilo zvono na vratima i lavež pasa.
– Joj, samo je rekao.
Odbauljao je do vrata i provirio kroz zavesu. Nepoznata devojka. Hm. Užas. Joj.
Ugurao je kučiće i zatvorio ih u kuhinju, te rešio da otvori.
– Izvinite, znam, jaoj spavali ste, ja sam Jelena, treći je dan, a Ani sam obećala da ću vam doneti ovaj paketić od nje.
– A! Ok. Da. Dobro. Hoćete unutra?
– Ne, evo mog telefona, drhtavim rukama daje mu vizit karticu, što li ona drhti, pita se Igor.
-Javite se ako treba nešto, idem, idem ja sad odmah, čekaju me ispred.
I pobegla je! Ladno je pobegla sa vrata. E svašta.
Paket. Trikovi. Ana. Ma ne mogu, ona je stvarno preterala. Nije ni moj život igra. Ljut sam bre! Bezosećajna, hladna žena. Njoj je do igrica. Uvek bilo. A sa životom i smrću da se igra, pa to je sebičnost.
Stezao je onaj paket, pa ga baci na pod.
Umivao se, tuširao, ponovo odspavao u kadi. Ledena voda okolo njega ga je probudila, smrzao se potpuno.
Joj, ja sam još veća budala, pomisli Igor. Kao da sam odlepio.
Zelenim peškirom jako je trljao kožu da pocrveni, dok mu se telo nije ugrejalo. Grejalica se uključila na kratko, i cap, crkla.
Kuku, kučići, zatvoreni, otrča do njih preskačući paket, no zateče ih kako mirno spavaju na krevecu svom.
Uh dobro je. Nisu napravili lom.
Mala se onda probudi i stušti na onaj paket, da ga njuši. Igor, sede u turski sed i gleda. Najednom mačka dojuri i poče da grebe Malu, frkće, i poče da ispušta neki cijuk.
Gledam vas, gledam vas blesave životinje…
Onda krenuše ipak zajedno da cepaju onaj papir. Sve pokidaše u froncle.
Ostade samo ukoričena fascikla ljubičaste boje.
Mala uze u usta neki mali papirić, Igor joj ote, pocepalo se malo, nema veze …
Daj ovo Simketu, ako on kaže da vredi, objavite, ako ne, ništa, neka stoji u polici, dogovoreno?
Ostavila mi roman, baš lepo od nje, misli da ću da se zabavljam, ona stvarno misli da ću da kuliram bez nje! Baš imam sad mira da čitam, kako da ne! Odneću Simketu i to je to. Pa kad se oporavi, ako se oporavi…
Dok je stavljao na policu fasciklu, otvorio je da vidi bar naslov i stajao je velikim boldovanim slovima, taj nepromenljivi, kobni naslov – “TAKO JE – KAKO JE”.
TAKO JE – KAKO JE
Može se biti srećan u stančiću od samo 40 kvadrata. Može! U sobi sam imala postavljen radni sto za učenje, ispred prozora, a preda mnom se prostirao pogled na brdo okrenuto zapadu. U večernjim satima dok sam učila, divota, sećam se, srednja škola a ja dobila keca iz filozofije jer sam pitala profesora zašto se uvek češka po glavi kad predaje Hegela, da li ga ne voli, da li mu je ustvari muka, i morala sam za kaznu da popravljam tog keca tako što ću da odgovaram na celo gradivo iz prvog polugodišta. Hej, celo gradivo! I onda mi se probudio inat, da obnovim sve što smo učili. Ali nije znao profesor koliko ja volim i Aristotela i Platona i da mi je priuštio čist ćar! A onda čitajući beleške, ja podignem pogled, a Sunce na zalasku izvodi pravu purpurnu kaledioskop igru nad brdom pred mojim očima. Kakva sam srećnica, da živim ovde i da iz večeri u veče gledam najnovija ostvarenja iz filmske produkcije Sunca. Itekako se može biti srećan kad dobiješ keca i kad živiš u malom stanu, kada je u pravo vreme i na pravom mestu!
*
-Isključi to, petnaesti put puštaš isto!, dreknula je mama
Pogledah je, a ona mokra, skroz gola, trese se, izletela iz kade i viče.
-Mama, pa dobro šta ti smeta, to je Mendelson, violina!?
-Ne mogu, kupam se, ti vrtiš, dva dana slušaš to, osećam se već kao da sam na sahrani. Ne možeš to više ovde u kući da puštaš, jel ti jasno, sva se tresem bre!
– Pa kad je Mendelson na Berlinskom univerzitetu, tako kažu, slušao Hegelova predavanja o estetici, a ja overih keca, znaš, već! Dobro, hajde idi nastavi da se kupaš, nije Vagner sreća tvoja, hoćeš nešto drugo da pustim…
– Ništa, samo malo tišine, izašla si iz puberteta pre hiljadu godina, aman, mogu da se okupam na miru valjda jednom u svojoj kući!
Eh, ti mali stanovi…
Različiti ukusi, osećanja, strahovi.
A ustvari predosećaj.
Ubrzo krenulo je…
Umrla je prvo tatina majka, pa mamina, pa posle par godina jedan deda a za par meseci drugi deda.
Prvi put sam gledala roditelje kako noću plaču u krevetu zagnjureni u jastuke. Noćima, mesecima. Nekad samo dođe tako u sred neke TV emisije, tata zakuka. Mama rešava ukrštene reči sa mačkom na krilu i suze liju niz njeno lice. Mačka je liže, mauče, tu su mačke stručnjaci. Ta mačka je spasila dušu mojih roditelja.
Ja sam kada se baka razbolela i krenula ta mamina slutnja na sahrane sa svojim uvodom, doživela šok. Ona me je odgajila. Ona je moja prva mama. Ona je moja večna majka. Ona me svemu naučila do pete godine. Ja sam njena kopija. Žene sa imenom Katarina ne umiru nikad, mislila sam naivna kao dete da sam malo. Iako, sam se suočila sa jednom iznenadnom smrću pre toga ova je bila nemoguće nemogućeg za mene. I postoji razlog. Sve što je kasnije odredilo moj život ispalo je da dokažem da žena koja se zove Katarina ne može da umre. Ne dok sam ja živa. Ni njena kuća koju je mukom gradila, zbog koga joj se izlizao kuk u koji su ugradili otrovnu žicu koja joj je otrovala bubrege. Ne. Obećala sam da ću joj muku sačuvati. Dok je deda zarađivao za materijal, ona je sa radnicima ciglu po ciglu ređala, i podizala kuću zelene boje, i kuvala, i prala, i odgajala dve ćerke, i krila mast pod krevetom i višak brašna jer su kažnjavali one koji prave zalihe, i dovijala se na sve načine da niko ne bude gladan a sve bude čisto.
A onda je njena mlađana ćerka zelenih očiju u bolnici dok sam vrištala kada sam shvatila da baku ne mogu da spasu i da je šalju kući mirno rekla: “Nemoj da plačeš, ne mogu ništa, ona je jednostavno gotova!” Ne mogu ni sada da zaboravim, i kako neko kome Bog podari najlepšu boju očiju na svetu, divnu zelenu, može da skupi toliko leda u ta dva oka i izgovori to, onako u srednjim godinama, žena bez dece, kojoj smo moja mama a njena rođena sestra, pored muža, sve što ima. Tetka je izgovorila hladno tu groznu rečenicu – GOTOVA JE.
Ali nije bila. Baka je borac. Bila je to klinička smrt. Meni, kao studentu, ostali su bili zaposleni, dali su propusnicu, lakše je bilo osoblju da ja kupam i perem baku, menjam pelene, mažem oštre rane na leđima od ležanja. Pozvaše me tog jutra, da dežuram, dok je baka bila sa cevčicama u nosu, priključena na kiseonik. Tada je baš baka otvorila oči, i ja sam hitno pozvala sestru. Rukom baka je pokazivala na debelu cev u grlu. Pokazivala mi je očima da je boli to. Molila sam sestre da joj izvade to. One nisu smele, doktora nigde. Na kraju, ja sam potpisala i na moju odgovornost izvadismo tu bolnu sponu do pluća a ostavili smo cevčice za kiseonik u nosu. Tada su mi medicinske sestre bile ko rođene sestre. U tom je stigao tata sa posla. Baš kad je baka pozvala mene da mi šapne nešto na uvo. Pita me tata, šta je rekla.
– Da joj kupim otrov u apoteci. Kaže ne može više da izdrži.
– Ne smemo, kaže tata
-Znam.
Vratili su je u sobu, ubrzo, tamo gde su joj konstatovali prethodno da ima slabo srce, a zapravo ta doktorka je sve promašila. Otkazali su bubrezi a srce je bilo jako, još tri kliničke smrti da izgura. Samo su saopštili da ne mogu više ništa i da je otpuštaju kući.
Tetka, zelenih očiju i njen muž pohvalili su se da su sredili preko veze da još nedelju dana ostane u bolnici. Čime su se hvalili ni sada ne razumem. Mrsko im je bilo da je neguju i tamo a tek kod kuće!
Baba, bolnički krevet pored bakinog, svašta mi je o njima ispričala. I kako su već ugovarali nasledstvo kad su dolazili u posete, i samo mi je rekla da ću grdne probleme imati i da ne budem naivna baš toliko, a videla je da obožavam tetku i teču.
-Imaćeš ti velikih problema sa njima, videćeš, rekla mi je, pamtim to dobro.
Gledala mi ta baba u karte, šta će dosadno je u bolnicama. Mazila sam pegice na bakinim rukama, kad mi je ona predložila to.
– Hajde, mada ne verujem, pristadoh
– Hajde malo da te oraspoložim. Preseci.
Presečem a ono kec tref – piše smrt, kvržastim rukopisom ruke koja drhti. Prebledeh.
– Eto! I šta koj đavo gledamo, vrisnuh
– Ma to si ti opterećena strahom
Presečem opet, ono dama tref. To je taj problem koji će tek mnogo godina kasnije uslediti sa ženom zelenih očiju. Sa razmaženošću od koje sebični ljudi odlepe. Ta njena boljka slamaće se na mojim leđima. A leđa su mi, kako me ćale, tata, taja, kako kad ga zovem, istrenirao, bila inadžijska.
Kako nisam imala nejaka leđa iako sam bila jedinica u majke i oca
Lep sunčan dan u Košutnjaku. Zuje komarci u delovima gde je hlad. Svakog vikenda ćale igra fudbal sa društvom a mama i ja badminton i u pauzi se smejemo kako se psuju i guraju momci oko driblinga, faula, lopte. Tata nekad bokser, armijski balkanski prvak u maratonu, najbolji naravno. Nemam šta da gledam, samo se ponosim. Pravim se važna kako dribla i mlađe od sebe. Posle utakmice oni se kupaju, zezaju, svi smo ko velika porodica, malo šašava. Svi posle mirni ko bubice. I krene tata da se hvali kako sam oborila neki rekord na 100 metara u trčanju. I kao hajde da se trkamo, njega još uvek ne mogu da pobedim. I cela ekipa, puno je tu očeva bilo, napraviše nam start, nasta opšta navijačka atmosfera. Malo su me prestrašili. Čuh samo SAD! i krenusmo ćale i ja, i ja onako baš startna mala, ispalih ko kometa sa crte ali đavola, na pola staze mi se od brzine upletoše noge, padoh, kao letva se opružih, a trava malo kvrgava bila i iz kolena krenu krv. Tata ko tata, otrča do cilja, tek posle se okrenuo. Čujem ja kako ga počeše psovati.
-Idiote, što ne pusti dete, o kretena zapeo ko sivonja
– Šta si zapeo ko sivonja, stvarno bre, vidi šta si joj napravio, ljuta mama sva
Pogleda on kolena.
-Ispraćemo alkoholom, nosićeš par dana farmerke a ne miniće, šta, a? Važi? Namignu mi tata.
– Važi tata, nego kako se upletoh onako?
– Od prevelike želje da im pokažeš kako si bolja!
Trenirala sam ja posle, ne pitajte. Ujutru u sedam ustanem, sneg, ja u đubretarcu uzbrdica, nizbrdica, kroz naselje, mora se steći kondicija i za kratke staze, da se pobedi utrenirani ćale.
Izlečih kolena, nije to problem. Pobeđivala sam sve vršnjake, braću, komšiju Ivana sa kojim sam kao mala dok su se drugi igrali nekih igara u parkiću, trčala po čitav dan. On mi je bio kao brat kog sam želela a nisam mogla da imam. Roditelji nisu imali briga sa nama. Puste nas napolje, mame peru veš, kuvaju ručak a nas dvoje po tri sata vijamo, samo trčimo po livadi koja se vidi s prozora. Oni pogledaju s vremena na vreme i smeju se, prepričavaju kroz terase, “eno vrte, petstoti krug”. Ivan ispred mene, sećam se njegovih majica i leđanca, uživala smo u trčanju, dok su se oni pitali kako nam se ne zavrti u glavi.
Sad starijoj, dok sam se vraćala sa treninga po zimi valjda, padne mi pritisak sve mi belo pred očima bilo kad treba da se uspenjem posle uz stepenice do kuće. Ali ustajala sam, kad je bilo najteže, kaže ćale, to je zdravo, to je ono pravo, rano ujutru, zimi. Da ojačam.
I dođe, opet lepo vreme. Košutnjak. E, sad ćale zna da sam se spremila. Kaže, da se trkamo pre utakmice, dok je odmoran. Kažem, naravno, ravnopravni da budemo.
Ekipa ga gleda prekorno, nemoj da si lud Vezo!, opet, pusti dete!, čujem ja
– Nema šanse, kaže ćale.
I krene trka, ah, bila sam mrtva ladna, znala sam da sam sad svoj na svome, bili smo jednaki prvih pedesetak metara a onda sam ja samo poletela!
Opšti vrisak. Tata je zapeo iz sve snage. No džaba! Odlepršah ja ispred njega.
Hoće sad jedan drugi, mlađi momak, malo kad odmorim, da se trka sa mnom. Ja kažem, Hajde, hajde!
Svi se ludo zabavljaju. Postavljaju goliće, skidaju se za rekreativni njihov vikend fudbal, ali prvo još jedna trka.
I krenusmo, no ovo beše još lakše. Ostavih ga odmah dva metra iza sebe. Znala sam ja da je ćale još jako, jako brz, brži od tog momka.
I tada, nisam bila najsrećnija ja. Ma jok. Moj otac. On je izgubio, zezali ga, dete te nadtrčalo, on sav srećan. Znao je da zapeo iz sve snage.
Srećan jer sam svoju pobedu zaradila. I shvatila to mirno, čak.
– Lako je pobeđivati one koje si navikla. Lako je ispuniti sebi želje i stvari koje ti lako idu. Ako želiš nešto više, i kad želiš više, i da budeš kao oni bolji od tebe, onda i nekad izgubiš bitku. I povrede te. I padneš. Ali ti si bila uporna. I stvarno te nisam pustio. Trkaćemo se mi još!, reče meni ćale to veče pred spavanje.
Mačak Toša se ustvari nije izgubio
Baku su dovezli u njenu zelenu kućicu. Na nosilima smo je uneli, kad smo je nosili kroz kapiju, zamolila je da je spustimo malo u baštu da gleda nebo.
– Lep je život, i da su ti oduzete i noge i ruke, vidi Ani, tako me zvala, kako je lepo, beli oblačići na plavom nebu, zeleno lišće, žuto sunce. Sve te boje, eto da živim samo da to još malo gledam.
Bile su te reči među poslednjim koje mi je rekla pre nego je izgubila svest.
Smenjivali su se svi a ja sam neprestano bila uz nju. Nisam htela da se odmaram.
U to vreme, dok je ona još bila u bolnici spasila sam jednom mače, bio je bačen, dan po rođenju, grejala sam ga fenom da ne ugine, hranili smo ga mama, ćale i ja na flašicu od alkohola mlekom sa AD kapima. Ne znam koliko puta mi je pošto je kmečao kao beba i zaćutao bi samo kad bi mi spavao na grudima, ne pamtim koliko puta me je zapišao i na kraju sam spavala sa mušemom i njim na sebi. Mačka Cuca je prvo htela da ga pojede posle kad je malo poodrastao shvatila je da nije miš, i prisvojila ga, pa nam je bilo lakše. Krivih nogica, nešto je kasnije i progledao, mislili smo ostaće slep ali sve se sredilo. Danju u bolnici kod bake, noću mačak Toša.
I vezala sam se za to borbeno, odbačeno stvorenje. Ali kad su baku otpustili, morala sam da ga ostavim, mački, tati i mami.
Baku sam hranila prvo kašičicom pavlakom jedino, potom samo kašicama na špric. Svi su svraćali posle posla i svi su bili sivi u licu.
Zovem ja telefonom, vidim tata čudan, zvaničan.
Zovem sutra opet nešto čudan i dva dana ne dolazi. Zovem drugaricu, komšinicu, da proverim šta je sa njim. I ona mi kaže. Tata ti je u haosu, kad je krenuo na posao u popodnevnu smenu pobegao mu mačak, ne sme da ti kaže. Samo je još to falilo.
– Jebote, dobiće mi ćale infarkt, znam ga. On se ubi sad od sikiracije. Idem da ga okrenem odmah.
– Tata pa trebalo je da mi kažeš da je nestao Toša.
I dugo je samo plakao s one strane slušalice. Više nego za svojom majkom, čini mi se. I par reči čuh samo u pauzi tihih suza…ne znam kako…svud sam ga trazio…
– Ok, tata, može mama da uzme slobodno, dan dva, da bude uz baku i dedu a ja ću da dođem da ga tražim.
– Ma može, nego nismo hteli da te sikiramo.
I poljubih ženu koja nikad ne umire, i odoh u stan.
Pretražili smo drugarica i ja sve spratove, podrume, mali je, ne ume ništa mačak, gde bi mogao da bude? Nigde ni traga. Verovatno ga je neko uzeo. I prespavah tu noć u svojoj sobi.
Oko podne ugledah tatu, koji bi trebalo da je na poslu kako hrani na okretnici kuče, došao ranije. Viknuh mu, pogleda me, i sve mi je bilo jasno. Baka je umrla.
Kažu, hoće životinje da nestanu kad neko odlazi na onaj svet. Povede i ljubimca. Nama se to zaista i dešava. Ali Katarina nikad ne umire.
Ona samo nije želela da ja budem tu u tom trenutku. Mama je drhtala nad njenim poslednjim udahom. Mene je sačuvala toga. Otela je Tošimira.
Sahrane ko sahrane, ne volim ih, ne znače mi ništa, ma baš ništa. Život mi znači i sećanja koja ih čine živima. Smrt za mene postoji samo jedna. A to će biti moja. Tada neću moći da oživljavam nikog.
Sahranu pamtim po dedi koji nas je sve zasmejao u kolima. Idemo, uzbrdo, led, jedva se kreće kolona, deda se unervozio skroz i samo bupnu:
-I ona je našla kad će da umre, po ovoj hladnoći, najjačoj zimi u poslednjih dvae’s godina baš!
Svi prasnusmo u smeh, sem žene zelenih očiju, naravno, koja kroz zube procedi zlokobno
– Što ti ne crče…
Prošlo je pet dana nakon toga, već je bilo vreme da svoje studentske dane počnem da provodim i na fakultetu za promenu, kad u četiri ujutru u sobu mi uleće tata koji viče, ja verujem da je cela zgrada čula, i nosi Tošu u rukama.
– Vratio se Toša, sam se vratio, maukao je sam pred vratima, i opet plače ćale. Taj strogi ćale koji ne popušta u takmičenju, strog kad su izlasci u pitanju, momke strogo gleda, ma ne da mi ni da se zaljubim, isplakao se tih meseci kao što nije za ceo svoj život.
Negde smo pretpostavili da je Toša uleteo u stan kod komšija koji su otputovali, i da se izbavio kad su se vratili…ali ja verujem da je to sve Katarina, žena koja ne umire, dok sam ja živa, uredila da tako bude.
Drhtim. Ne mogu da potrefim niti jedno dugme na košulji, ne valja nešto, gadno ne valja, mislio je Igor.
Bacio je košulju i dohvatio duks iz ormana, šaren i uzan, preko glave navukao, jedva u njega stao. Nikad ga ne bi obukao da nije uplašen. Psi su se vratili iz šetnje po dvorištu, mačka je spavala na fotelji. Trobojna. Psi gladni, uze da ih nahrani. Mačka ni da mrdne. Ok, sve sam ih podmirio. I izlete iz kuće brzo. Ključ, katanac, auto, zvuk motora, brisači, kiša i on na putu do bolnice.
– Vi ste suprug?
– Da, doktore.
– Sedite. Nisam od onih koji imaju preduge uvode. Ana je pala u komu. Noćas. Vršimo analize. Taj hematom, znate i dalje dajemo terapiju ali moramo da snimimo glavu još jednom. Moguće da je još nešto u pitanju. Ostali organi su za sada dobro. Nešto niži pritisak i gvožđe. Održavamo je dok ne otkrijemo pravi razlog ne mogu Vam ništa drugo reći. Bili su njeni roditelji, morao sam da im saopštim. Iako mi je preneto da ste zamolili da ublažim priču pred njima, i jesam. Rekao sam im da je ovako možda i bolje. Da će se lakše razložiti taj hematom. Ali…
– Ne znate šta je zapravo?
– Ne znamo, još, da
– Idem do nje. Mogu?
– Daću Vam propusnicu, za češće posete, to je ono što mogu za sada da učinim.
– Niko nju neće vratiti sem Jupitera
– Ha, molim?
– Planeta sreće i smrti katkad, po astrologiji.
– Pa da se uzdamo u nauku ili i u tu Vašu sreću?
– U njenu želju doktore, jedino…Sad je zaista na sred putanje, verovatno u onom čistijem delu kosmosa. Sve ovo je da bi se odmorila. Ali ja želim da…ma ne vredi. Idem sad.
*
Drhtala mu je ruka i dugo je držao tu kvaku, mislio je da će ili da se onesvesti ili da uđe u tu sobu. Konačno je načinio taj klik.
Ana je bila sama.
Daleka.
Pao je na fotelju pored kreveta nije mogao ni ruku da joj uhvati. A želeo je. Primetio je beli lak na noktima i pomislio kako bi se iznervirala sad sto je taj milimilimilimetra okrnjen lak na malom prstu njene ruke. Šizne odmah!
Kroz glavu je krenulo sve ono kada je vikala po kući, po ulici, govorila da je pusti da se isprazni da sve treba izbaciti iz sebe da se ne obazire. I on što ćuti?, hiljadu puta ga je pitala.
Neka viče, neka sve ispsuje ako treba, ne sme da drži u sebi. Razboleće se, govorila je. Nikako nije mogao baš sasvim da razlikuje kad je stvarno besna na njega a kad se prazni. I kada se isvađaju posle bude lakše onda je znao da su se oslobodili besa koji su im tokom dana gomilali drugi. I ta svađa je zapravo bio način kako su umirivali jedno drugo. Uteha jedno drugom. Posle toga bi govorili, ma ko ih sve jebe, i smejali se, pili vino, bacali se goli jedno na drugo, preplitali, u kupatili, na krevetu, na kuhinjskom stolu navlačeći zavesu često jer tu se iz autobusa sve videlo kroz prozor šta se dešava. Smejali se kako su jednom skroz zaboravili da navuku tu roletnu i ko zna ko ih je video. Smišljali da krišom od komšija, noću, posade jedno drvo, lisnato, da zaklone performans putnicima iz autobusa.
Kao da je svakog trenutka očekivao da će kao i te scene besa i smeha i seksa posle, i sad Ana da se pojavi sa onim pampurom za vino i otvaračem i kaže: „Daj otvori ne umem, pa to ti je!
Ali ona je samo ležala među tim cevčicama, njegov IT mozak je video Anu u kablovima, umreženu u aparate, priključenu na WiFi sa životom. Sad kad je vidi ovakvu u komi, kao da spava ali ne može da zalaje pas i da je probudi, samo se skrhao. Prebledeo.
Ovo je stvarno. Ovo se dešava njoj. Ovo se dešava meni, priznaj Igore, priznaj, odzvanjalo mu je u glavi.
Ko je njen računar, odakle hvatal signal!? Ovi aparati? Mora da postoji nešto jače od tehnike, glupi inženjeru, mora, mora!
A poslednjih meseci bila je mirna. Tugaljiva ali mirna. A on mislio nadmudrila je bol. Pa ćuti. Prihvatila. Stalno joj je govorio da mora da prihvati, tako je – kako je. Mnogo se ućutala, sad vidi, a on nije ukapirao da tu nešto dobrano ne valja. Nije na vreme!, ama baš je omašio. Pa kad je verovao da je to sve samo njena mašta koja uvek luduje! Ali kako tu tišinu nije shvatio? Pa prijala mu je, nije da nije. Opasnost po nju a njemu je prijalo! Eh.
Otišla sam jer mi je bilo zima. Da, jednostavno je. Digla sam ruke od sebe jer mi je bilo hladno.
Bio je mart. Nisam se okliznula i pala, bacila sam se čak nasmejana pod taj auto. Rasterećena, bez briga da će u onoj kući i dalje biti opsesija kako je zagrejati. Zidove, ljude, prošlost…te male ali opake zelene kuće.
O da i ovde je da se smrzneš. Ok, dok ovo čitaš ja sam verovatno u hladnjači. Još čekate sahranu. Ali nije isto. Sada se samo telo zaledilo. Duša je pošla sa mnom. Napustila sam sve da bih vam se vratila. Napustila na vreme dok mi duša nije postala led. Kako nekome da ponesem na poklon u vaseljenju kockicu leda. Ne ide. Nikako. Pa ne pije Jupiter šampanjac, viski ili pelinkovac, pa i da mu posluži moja duša kao kocka leda.
Ponela sam mu zapitanu ali spašenu dušu. Jupiter će valjda da je vrati.
Ti znaš da se ja uvek sve dogovaram sa njim. Izvini. Nisam baš sve mogla da pričam sa ljudima. Sa tobom. Jupi je bio uvek tamo gde sam ga ostavila.
Rekla bih ti čuvaj se. Ali umesto toga, znaš me već, samo ću prošaputati, ako i pismo ume da šapuće: Kako je tanka linija, jebote…
Kvrc. Krc.
Neka moje ludilo iskoristi neko. Nije baš neki keš, neka lova. Ja nisam imala strpljenja da ga unovčim.
Mada znam da je sad tu kod vas situacija ozbiljna, mnogo.
Niste mi verovali, da navikla sam ja sve da sam na večitom dežurstvu i za stahove i za laži i za zagrliti i potrčati. Obradovala sam mnoge, ok, i oni su nastavljali da plutaju. Ja sam ispila svoju čašu. Nešto u njoj beše olovno. Povuklo me na dno. I ja sam iznenađena. Pa zar nisam ja prva bila ona mala hvalisava najjača a sitna žena. Jesam li se onoliko razmetala snagom duha. I on je sad sa mnom. Mislim taj duh. To ja i jesam. Nešto me telo nije zanimalo više.
Ispijeni mu behu sokovi ili ona vampirska kratka priča, ona od sumanuto ali genijalno maštovite Sandre, od tada kao da krvi u sebi više nisam imala. Ta krvna zrnca su rast. I crvena i bela. A ja stadoh. Smrzoh se. I tako je to sve u svemu bilo.
Ništa komplikovano i posebno. Došlo je zapravo na vreme. Kad mu je iscurela i poslednja sekunda vreme se utopilo u prostor, u svoje naličje. I eto mene pod tom haubom.
A baš i nisam oduševljena. Neki krš od auta. Bar sam to mogla da biram ako sve drugo loše izabrah. I ovo sam čak loše izabrala. Blam. Bar da je neka lux i sveže ofarbana makina. Ali sve do kraja je išlo putem kojim se često ide. Putem loših izbora.
Nego volela bih da se vratim i budem tvoj kućni ljubimac. Mačka u tri boje. Sanjaj nešto pa ću svratiti u san da mi tu odgovoriš slažeš li se. Mislim, to da se vratim. Prvo to. A posle ono …kao trobojna mau, mau…Čućemo se posle snova. Ne brini.
Nego ćaos
nešto sam se unervozila, izgleda da se put do Jupitera odužio.
I nemoj da me voliš, više.
To je gubljenje vremena a nemaš ga ni ti previše.
Za mene je dovoljno da ti budem mačka. Seckanu džigericu i travu, to volim da jedem. Znam da to nećeš baš znati, pa da ti bar na vreme kažem. Da ne kidam živce sa budućim gazdom.
Ne opraštaj mi. To niko ne može. Pa ni ti.
Moje je gde ću da putujem da li na Tahiti, Madagaskar ili onaj svet. Kosmos je dosta inficiran. Ozračili su ga zemljani ali kako se budem odmicala a nema disanja, samo osećaš i putuješ, verujem da će se pročistiti.
Pa dugo ti nisam ništa napisala a i pečatirala sam ono staro pismo i nikad ga nisam poslala. Eno stoji markica ručno pravljena, reckavim makazama sam joj napravila okvir a unutra tebe nacrtala. Dragi moj LINEA.
Šta da ti kažem. Ništa se nije promenilo i dalje sam ljubomorna na tebe kao pas iz bilo kog crtanog filma, oklempavila sam od ljubomore poput Plutona.
Da ti kažem, i dalje mislim – lako je tebi.
Onaj odozgo dođe docrta ti ugruvano dupence, ti se malo počešeš i kreneš dalje. Zvizdućeš, zveraš u nebo, isto i ja to radim i upadnemo oboje u rupčagu, ti naprasno iskočiš još se i kikoćeš, a ja se iz rupe vadim godinama.
Doveli ti vidim i ženu u jednom crtnom filmu. Izbacila te na kraju iz kuće razmažena si ti crta ali si moja omiljena linija.
Bilo čiji život kao da nekad teži da ostane u svojoj ravnoteži, nirvani, da miruje, da sa mirom proživi. E nema! Nije život prava linija po kojoj klizimo. Jedna linija postaje bilione oblika. Ti se transformišeš još i publiku imaš! Postao si nezaboravna faca ehej!
Nego ta gumica, ona kojom ti obriše repić onaj što te zeza odozgo, daj na zajam, vidi sredi nešto ako možeš kad ti stigne ovo pismo nabavi i meni jednu.
Verujem da sam muškarac. Onaj iz veka kad mu nisu dopuštali da plače.
Nego tako TO leži. Hajde što leži, nego pritiska. I bubnji negde levom stranom od žile kucavice pa sve niz ruku. Dok trnu prsti leve ruke, oko traži zelenu krošnju da se kroz oko opusti. Da se od zenice preko pogleda na svet zaustavi ta muška suza u jednoj ženi.
A nekad je divno isplakati se. Kao i izvrištati negde sam na poljani. Od sreće. Od bola. Svejedno.
Kao fitnes za dušu. Kao joga koja sjedinjuje sve čakre i sve polove u vrisak. U plakanje, ama cmizdrenje ako treba!
Jauk je pola zdravlja.
Vrisak je jači od svakog zida. Pucaju brane neprijateljske.
Suze su zalivale mnoge sada, već visoke četinare.
Kada sam ovako muško iz prošlog veka svega toga nema.
Nema razgibavanja duše. Misli kontaktiraju sa mnom. A osećanja su kao Prometej na steni.
Stena.
Ne valja to muškarčino ali ti ne slušaš. Stiskaš te zube.
Pesnicu ti stegnutu izem, da znaš!
To više nije naivna napetost. To se Jang i Jin raspolutiše surovošću stvarnog sveta.
Ne stoji slučajno u samom podnaslovu knjige Miroslave Đušić Nedeljković – „Priča počinje na kraju“ rečenica
„HRABROST NAS NE ČINI UVEK HRABRIMA,
HRABROST JE VEĆA KADA VOLIMO
I KADA SMO VOLJENI.“
Roman počinje potresnom pričom upravo izuzetno hrabre, ne žene, već devojčice koja uprkos izneverenoj ljubavi pokazuje neizmernu snagu da sačuva život koji se u njoj razvija, da rodi dete. Njena ljubav prema budućem životu koji želi da podari svojoj ćerki njoj daje snagu. Ta snaga je ćerka Nina. Snažne scene kada siromašna devojčica bez igde ikoga ostavlja svoju jedinu toplinu, dragulj, malu Ninu u sirotište je tako realna, potresna.
Odmah na početku ostanete bez daha kada majka Emilija, ta devojčica koja u sebi nosi dete kaže:
„Metak koji je
lutao zaustavio se na mojim grudima. Bol je bila oštra i kratka.
Nije trajala, ali sam ja znala da je to zapravo tek početak i da me
ta bol neće napustiti, dok u meni ima trunke života. Ljudi zbog
ljubavi preskaču planine, ja sam se u planinu pretvorila.“
Iako je pisan po istinitoj priči autorka je svojim blagim tonom vrsnog pripovedača romaneskno dočarala izrazite emocije i budi ih tokom čitavog romana u nama.
I prepoznajemo i zapitamo se koliko ima već puno sličnih događaja u našoj realnosti. A ima ih.
Ovo je roman o žrtvama predrasuda. Roditelji za svoga sina žele bolju suprugu. Oh koliko drevna predrasuda! Nesvesni uvek koliko tragedija tom banalnom i apsurdnom predrasudom izazivaju. Jedna majka je stradala. Jedna Nina je rasla u sirotištu pa kod roditelja, usvojena. I do kraja romana ona tek kao ostvarena žena, sa brakom i porodicom počinje da razmotava svoju priču, da osvetljava svoju prošlost koja je boli.
Bol. Sve vreme junakinja koja spoznaje zašto je majka morala ostaviti je hrabra u toj svojoj boli. Ona je karakter, simbol osobe koja ume da se suoči i sa greškama roditelja, i svojih babe i dede, koja ume da prašta.
Ona je željna majke i oca. Ona je svesna da su roditelji njenog oca zapravo naudili svom sinu. Tu je i osvešćivanje dede, koji se u starosti kaje i svestan je što je učinio svom sinu jedincu. A baka, koja je bila „tvrd orah“ i protiv Ninine majke Emilije, ima u romanu dodeljenu kaznu romanopisca.
Zaplet ni tu nije završen, postoji karakter čiji je naizgled mali gest, sakriveno pismo, prouzrokovao tragičnu sudbinu majke Emilije. Nećemo otkrivati radnju romana, ali taj gest je u prošlosti izmenio ceo svemir, povukao još jače već zloslutnu lošu sudbinu Emilije. Sebičan potez.
Sebičnost. Predrasude.
Dok su ljudi mladi i zdravi, dok ih ne savlada starost, osećaju se da su jako važni, da su najmudriji, da žele kontrolu nad životima svoje dece dotle da to prerasta u hladnoću pa i mržnju. Sve to otvara na bolan način, vrlo emotivnim tonom pišući, autorka.
Ona nam daje da kroz razmišljanja i događaje kroz koje prolazi Nina upoznajemo i neobičnog oca koji je otišao u Ameriku. Nina upoznaje sestru, devojku, suprugu svog oca. Ninini potezi prema njenoj porodici koju tek otkriva svedoče da je Emilija žrtvovala svoju sudbinu zarad Nine koja je izrasla u velikog i plemenitog čoveka. Ona svojim sjajem olakšava i kajanje grešnika u njenoj priči.
Preporučujem ovaj roman, ima u njemu puno obrta, zanimljivih, dopadljivih i autentičnih slika ali pre svega ga preporučujem zbog posebne složenosti života koji je književnica Miroslava svojom zrelošću polako razmotavala pred nama, čitaocima, sloj po sloj, da bi polako shvatali, prihvatali život u svoj njegovoj težini ali i lepoti. Posle romana „Džem od kajsija“ kojim sam bila oduševljena ovaj poslednji roman je jedan od onih kada se zrelost romanopisca prikaže u svom velikom svetlu.
Bila je to svojevrsna interakcija različitih umetnosti kao i strukture publike, klupske atmosfere, opuštenosti i iznenađenja koja samo ulete na pozornicu i preusmere vam pažnju na ono što niste ni znali da postoji, da se stvara i raste i mašta tu negde oko nas. Saznala sam da krijemo “bombu” kreativnih mladih i onih starijih ljudi a da je nastup uživo i komunikacija sa gostima nezamenljiva a reakcija kreativcima itekako vidljivija i snažnija.
„Počeli smo u Jazz baru Sinatra, na Dorćolu.. a onda se PR aktivnost Belgrade Art Show-a poput delte Nila razgranala do kulturnog centra Nea Pangea, Galerije Štab, Witch Bara, KC Grad-a, Habbibi Sahara,” rekao je organizator Pavle Knežević. XV Belgrade Art Show, koji je ujedno bio rođendan klupskog umetničkog šou programa koji sasvim sigurno po obimu posećenosti i sadržajima prerasta u značajan festival i zahteva sve veći i veći prostor, održao se na novoj lokaciji u klubu Ben Akiba, sedmog decembra.
S obzirom na broj izvođača i publike izgleda će biti potrebno, sledeći put, obezbediti još veći prostor i uzdignutu binu da bi gostima sve bilo dostupno. Možda je bilo bučnije jer je bila zaista velika gužva, nije bilo mesta ni za stajanje! Odlična atmosfera za performanse i modne revije, malo je teže bilo čuti čitanje proze i poezije ali ko je želeo mogao se probiti u prve redove.
Anastasija Gavrilović, trbušna plesačica
Ima čari u tom okupljanju različite publike kluba u kome se uz piće za stolom iznad tebe smenjuju slike na ciglenom zidu kao originalni video bim.
Pred tobom se prepliću nastupi plesa, drame, muzički perfomansi, čitanje poezije, kratke proze, dim, muzika, smeh, neko ćaska, neko pije, neko se ljubi, pa buka, aplauzi i modne revije originalnih kreatora koji su ovaj put zaista oduševili. Tu su i i izložbe fotografije kao i izložba rekonstrukcije srednjovekovnih i renesansnih kapa studenata Visoke tekstilne strukovne škole za DTM.
Nastup “Playback Beograd” teatra koji je svojevrsna psihodrama zatražio je od učesnika da ispričaju neki svoj san, događaj, situaciju i vrlo brzo ih je kroz glumu i emociju i suštinsku mimiku predočio pred nama, što je na izvestan način moj favorit večeri.
Modne revije su apsolutno dominirale i ostavljale bez daha usklađenošću. Svaka kolekcija je imala tematiku i beskrajno je inovativna, teško je izdvojiti bilo koga.
Kiša otapa sneg i danas mi je posebno ružan pejsaž ispred kuće.
Ulice u svoj svojoj prljavštini grada.
Ova percepcija mora da je od leka.
Osmeh nekako umoran, jutro.
Ne valja.
Sanjala. I sećam se sna. To je izuzetak.
Uznemirena baš jutros jer nisam produžila važna dokumenta. Baš sad me trese nervoza jer nisam produžila vozačku dozvolu. Zašto?
Ne vozim par godina. Zašto? Zbog zona. I eto sad me boli uvo i za dozvolu.
Ma najbolje da odem na selo i idem lepo peške.
Moj pas i ja, nemirne mačkice iza nas, vodimo krave na klopu u mali pašnjačič. Seoski put. Blato je ali kuca skače, sve pršti, prlja mi jaknu i pantalone. Ja se smejem. Kisnem. I ja i kravice. Mace mokre uskaču u moju korpu. Na pašnjaku velika bara skuplja kišnicu da krave imaju šta da piju. Da, ovo je bio san na javi. To bi mi prijalo. Iako bih verovatno zagubila negde po njivama vredno negovanu nečiju stoku, mazne kravice, mirne, pune dobrote u očima, jer avaj, od rođenja sam u gradskom betonu.
Šta ja znam o toploti trave posle letnjeg podneva, ili kada sam osetila spavanje ispod drveta u hladu toliko puta oslikanom na platnima?
Miris balege i sena …
Možda me ne bi bolela glava jutros.
Mutim cedevitu i beli otrovni šećer, kafu i palim cigaretu.
I tako sanjam da kosim detelinu a ustvari kucam po tastaturi.
Prvo su Tijana Protić i Andrijana Kozić spašavale pse i to noću, tajno, znajući da bezdušni vlasnici iz Iriga neće dozvoliti da ih zbrinu i odvele ih na sigurnije i bolje mesto. Da, to su one devojke koje su danima iz poplavljenog Obrenovca donosile mokre i ostavljene pse, postavljale slike i pronalazile im vlasnike preko društvenih mreža. Da, to su one devojke koje godinama vode borbu za nemoćnija bića od nas svesnih ali nesavesnih ljudi. Mi – moćni bez savesti. Pa koj moj si nama dao svest Bože, nismo ti mi za to!
Takvim devojkama, Republika Srbija – AP Vojvodina, Osnovno javno tužilaštvo odredilo je novčanu kaznu od 60.000 dinara ili da vrate pse u pakao. Naravno pošto one imaju svest da bi imale i savest i srce odlučile su da plate kaznu tim androidima, tako ćemo ih nazivati u nastavku teksta mada vređamo i androide. Pse u taj horor…
Grupa je osmišljena da podelimo međusobno utiske o knjigama koje su na nas ostavile utisak, dopušteni su zapisi o umetničkim delima iz sfere slikarstva, muzike, filma, o ličnostima iz sveta umetnosti. Preporuke za čitanje, poslednje što ste čitali, gledali… Takođe, vaši poetski i prozni zapisi su dobrodošli. Ovo je čitalište lepote i slobode.
Sve što si prećutala ovde si našla baš da kažeš. I kad god ti se prohte da budeš usamljena zvezda, ti eksplodiraš. Ima u tom okretanju oko svoje ose nečeg duboko pogrešnog. I jedan prasak sve će iščistiti. I malo staneš, prekineš da se okrećeš, pogledaš tu mutnu kosmičku daljinu. Budeš zrno.
Velike su oči deteta. Devojačka je haljina sjajna, pa iscepana. U ženi zaživi plod njene mašte a onda se grč otvori na usnama. Stignu srednje godine. Vatre su ozbiljne u tim godinama. Znanje i vatra, da prosto uplaši muškarca. Ipak, pitoma je svaka čista, razigrana kosa. Žena bira izbore. Ćuti. A sad je baš eksplodirala iako reč nije rekla.
Prolazeći pored lokala iz kojih trešte narodnjaci i smrdi pivo na patikama tinejdžera ono kamenje sa grčkih plaža pobacala je unutra. Smejala se dok su stakla padala i krckalo pod cipelama.
Na Filozofski fax odnela je baterije, pizze i par knjiga. Pisala je twitove da deca apeluju kako se fašizam širi gradom. Matorci su ćutali. Posle će biti da deca ne valjaju. Kad neko štrajkuje i fašisti su dobrodošli.
Od političkih stranaka ostale su samo sluge. Nemaš koga, kome, ni šta.
Negde je sad, na primer Tajland, sunčan, miran, vredan života. Ovde je moj grad i slabo se kreće. Grad tone. U vodu. Vodurinu. Zaraznu.
A nekad je najveći greh bilo kad se vrtiš oko svoje ose i mučiš sebe Šopenhauerom ili Jungom.
Budi zrno. Pa to je nova arhitektura. Nova perspektiva. Nema ptica, ne leti se. Nema žaba, ne krekeće se.
Ćuti se. Nova je perspektiva zrno u kosmosu. Pogledaš odatle.
On laže. Ona prećutkuje. U novinama izmišljaju. Na netu svako može da lupi kako mu se ćefne. Na TV kanalima ni svojim očima ni ušima više ne veruješ! To je ona druga strana istine – laž.
Šta nam se dešava? Nismo bolesni. Ne svi, svakako. Zapravo na mnogo mesta ćemo naći reči bolesnik, lažovčina, teška boleština, i daleko surovije izraze.Sve agresivniji rečnik biva što smo dalje od istine.
Postoji nekoliko pitanja na koja moramo da odgovorimo:
Da li je onaj koji ne govori istinu baš uvek lažov?
Svakako nije, vrlo često je i sam obmanut i veruje u nametnute, plasirane slike stvarnosti.
Da li je onaj koji laže bolestan?
Oni koji svesno lažu ljude oko sebe, oni koji se predstavljaju da su ono što nisu, oni koji pribavljaju korist od izvrtanja istine, oni jesu bolesni ali se neće lečiti. Uglavnom će biti uspešni. Do trenutka dok se sve ne otkrije i sruši kao kula od karata. Onda mogu da se posvete izlečenju i pokušaju da budu iskreniji ili da se dovoljno udalje od mesta zločina i nastave svoju igru.
Da li su oni koje neistina brzo i jako iziritira sveci ili slabići, neiskontrolisani pojedinci ili su jednostavno alergični na laž?
Postoje ljudi koji su pretrpeli mnogo padova i gubitaka zbog nepravednih optužbi ili tuđih prevara i laži… Oni su puni besa i odreagovaće grubo na svaku neistinu dok ne dođe period da počnu da kuliraju takve stvari. Takozvani kuleri su ili ojačane ličnosti ili već otupeli na neiskreno okruženje. Ipak, na laž se mora ponekad reagovati jer nekada vređa elementarnu inteligenciju. Ta pražnjenja s vremena na vreme budu terapeutska za samo jednu stranu ili i za onog ko je lagao i onog koji je reagovao!
Da li je laž postala navika?
Da.
Zašto je nekim ljudima lako a nekima najveći problem da govore istinu?
Ljudi se razlikuju prema ciljukoji imaju u životu, putu koji su izabrali da do njega dođu i prema hrabrosti, što spada u osnovne razlike koje nastaju između ljudi koji uspevaju da budu iskreni do kraja u životu i da ih ljudi kao takve prihvate i onih kojima je laž dnevna igrica.
Da li je laž postala bolest?
Da. Postala je bolest onog trenutka kada je društveno prihvaćenija od istine. One koji lažu čeka veća moć i dalje …u 21. kao i u 20. veku.
Zašto toliko zdravih ljudi beži od istine?
Da bi uopšte mogli da zaspe bez lekova. Nepodnošljivo je biti uvek realan!
Šta je problem sa iskrenošću?
Hrabrost. Tj. njen nedostatak.
U svetu kukavičluka i straha, da se podsetimo – iskrenost nije bolest a vrločesto je jedini izlaz.
Ne volim torte iz više razloga. Prvi je što ih svekrva i suprug obožavaju a ja sam lenja da ih pravim. Znači možete misliti kako je meni… Vadim se sa slanim specijalitetima kod pomenutih inače bilo bi baš zeznuto.
Kad vidim kako divnih, kreativnih torti ima, sada su tu fondani, patuljci, zvezdice, ma mašnice, divota jedna!, ja se prvo divim, estetika je to, ali najrađe bih ih na sunce pa nek se tope i krive, sve bih ja to pobacala! Pri tom, veliki sam protivnik tog veštačkog šećera u njima obilato nakrkanog da mi se i pomalo gade.
Takođe, moja mačka ne podnosi slatkiše i zato je ona moja miljenica. Ona voli proleće, sunčan dan, i da ruši torte koje ja na silu ipak napravim iz ljubavi svom suprugu.
Ipak miljenik moje miljenice nisam JA nego Nešoni tako da većinom taj gospodin muž za mene je nedostupan. Sedne mačka u krilo kod njega – ne silazi, legne pod ćebence prede mu uz stomak – ne mrda.
Okrenem ja drugi list.
Ok. Torte sam rešila. Naručujem ih od rođake samo Nešoniju za rođendan a ostale dane prave ih moja majka ili svekrva, ponekad moja sestra. I torta izgleda ovako kad je ja ne pravim:
Za one hladnije sezone kaljeva peć je nagarena, i mačka je na njoj tako da za hladne dane sam je se rešila ne mrda od pećke, dakle imam slobodnog muža. Samo za sebe.
Problem je to proleće…hm…ni toplo ni hladno…napolju sunce, maca se zaludi u dvorištu skače sa kruške na orah, sa oraha na komšijski krov, pa nazad na naš oluk, tu lovi guštere i baca ih odozgo, valjda misli “nisu još doručkovali”. Luda mačka. Onda padne popodnevno sunčanje na šupi, milina, sloboda!, do uveče to je bračni vikend, čavrljanje, maženje, bistri se dnevna politika, sluša se muzika…
Ipak prolećno veče je samo njeno i Nešoni je samo njen. Mene teše dva verna psa.
Ali pronašla sam jednu mekanu tašnu, eto zašto su ženske tašne enigma uvek! meku iznutra. Sada je to njeno omiljeno mestašce za noćnu dremku.
Dakle termin od ponoći do jutra je opet moj!
Mi smo ustvari jedna džungla od porodice …
PS Posto je ovo deo igrice koju je zapocela Rada na blogu Dnevnik slučajne domaćice i zadala nam reci Torta, Sunce, ljubav, proleće, mačka koje nase price moraju da sadrze ovo je moj odgovor na igricu.
Za sledeći krug reči su Uspeh, pauk, muva, vatra, pad a nominujem blogere :
Evo jednog događaja od pre otprilike godinu dana. On mi je pokazao da sam sačuvala tu uvrnutu osobinu svog uma da zapaža čudne metafore koje su skrivene u scenama svakodnevnog života, da volim to da zapišem kao crticu, kao belešku, kao podsetnik za sebe, o sebi, o okolnostima u kojima me neka ruka odozgo zavrtela kao čigru i ja se još vrtim. I dalje živi ta potreba da pišem i ta moja želja ne stari sa godinama. Naprotiv, sazreva.
Napet dan na poslu, dinamični telefonski razgovori sa klijentima, neki psovali, neki cvrkutali, svakako gori mi još uvo od slušalice i jezik od ljubaznosti koju sam morala da reflektujem prema njima, zaslužili oni to ili ne. I konačno kraj radnog dana, ja polu-luda ulazim u autobus i sedam, eto praznog sedišta do prozora! Da se predahne malo! Nalaktih se i zurim ja tako kroz staklo, predveče je, tik pred paljenje ulične rasvete. Ljuta harmonika mašina broj 16 staje na semaforu. I tako iz poluispražnjene košnice u mozgu trgne me slika na pešačkom prelazu. Žure ljudi da pređu ulicu, dve žene sa punim kesama, dva srednjoškolca koja se kikoću, devojka u sivoj haljini sa slušalicama u ušima i među njima golub. Iako je polumrak, on je među njima najupečatljiviji. Malen, tamno sivog repa dok su mu grudi i glava, bar pri tom svetlu, nekako teget, on žuri svojim nogicama zajedno sa ljudima preko onih belih štrafti. Hej golub, hajde da je barem pas, to sam viđala ali golub! Užurban, kao da je on sada neki japijevac pa žuri kući i sve plete nogu pred nogu, a i gord mu je taj hod, grudi nekako autoritativne. Potpuno nesvakidašnje.
I to je sad onaj ZUM u glavi. Ja uzimam android u ruke (jer papir i olovku nemadoh u tašni), ne želeći da propustim taj trenutak, sav taj talas osećanja koji je u meni proizveo jedan golub koji “pešaka” prelazi ulicu, ja ukucavam u aplikaciji Beleške u telefonu svoje misli…Ukucala sam:
“Šta se sa nama desilo? Civilizacijski napredak? Ptice u gradovima više ne lete, sad su napredovale, ubrzale su hod! Da li je to napredak? Ili je ovaj golub slika nas u ovom gradu, u ovoj zemlji u kojoj su nas otuđili od naših moći. Toliko su nas zaludeli, zbunili, povredili da smo prestali da koristimo krila. Hej mi imamo mogućnost da mislimo a ne mislimo kao što ovaj golub ima krila da leti ali ne leti! I umesto da nas preko glava prošiša i pokaki nam se za sreću on žuri sa tim svojim nogama malih dometa u odnosu na kraljevski let i pokušava da stigne…nekud. Da li su nam oteli snove, inspiraciju, vreme, mogućnost razmišljanja, vreme za pisanje, čitanje? Da li su obezvredili mudrost u mudrovanje i mudovanje da ne kažem da najčešće govore: ma šta se bre proseravaš? Hej, zašto ova ptica pešači i hoće da bude ono što nije? I zašto mi to sve liči na većinu ljudi koje poznajem? I zašto mi je u glavi sada pesma Električnog orgazma: “Moje su nebo vezali žicom, po mome mozgu crtaju šeme, žele još jednu kopiju svoju da njome vrate nestalo vreme, al’ ne dam svoje ja ideale i ješću snove umesto hleba ja svoju sreću nosim sa sobom ona je parče slobodnog neba”.
Eto sve sam ja to ukucala u svoj android i evo taman poslednja stanica …siđoh iz autobusa. I onda više ne žureći, već baš laganica, krenuh uzbrdicom do kuće. Potpuno me vratio sebi taj gradski golub s raskrsnice u centru grada.
Moj unutrašnji glas, za tih desetak autobuskih stanica, negde u srednjim godinama mog života izbombardovao me je rečenicama podsvesti:
Nemam pravo da nemam vremena da pišem ako imam potrebu za tim.
Nema niko pravo da mi krade vreme.
Moj um mora da bude slobodan za osluškivanje sebe iznutra i sveta spolja.
Ja ne želim da mi odseku krila a da toga nisam ni svesna.
Ja ne želim da se takmičim sa onima koji ne umeju da lete.
Ako sam svakodnevno pisala dok sam bila bezbrižno derle pisaću i sad jer sam tako budna.
Pisanje je moj anđeo čuvar od otrova neoliberalizma.
Mislim ja a napisano me uči.
Tako podučavam sebe. I anđeli me podučavaju na taj način.
Dešava li vam se da ujutru nikako ne ide? Kafa je ili previše slatka, pa novu skuvaš pa je slaba, pa dokuvaš, a ona prejaka i gorka, ma nikako da utrefiš!
Jednostavno – obično jutro, mali čovek hoće kaficu i ne ide mu.
Mnogo teških slika svuda po svetu ali ne na mestu na kome ja sedim. Tu gde sam ja je hladan septembar, loša jutarnja kafa, mozak tabula raza (što trenutno i nije loša stvar za mene), jednostavno klasično nedeljno jutro u kući jednog stanovnika. Moja perspektiva je mala. Ni o čemu ne sudim, ali se trenutno ni ne osećam ni loše ni dobro, jednostavno kao da ne osećam ništa, niti se čudim, niti sudim, niti čitam vesti. Koncentrišem se na lošu kafu koja eto iznenađenja!, pomaže da ne mislim na mnogo teže stvari u svom životu.
Prvo su Tijana Protić i Andrijana Kozić spašavale pse i to noću, tajno, znajući da bezdušni vlasnici iz Iriga neće dozvoliti da ih zbrinu i odvele ih na sigurnije i bolje mesto. Da, to su one devojke koje su danima iz poplavljenog Obrenovca donosile mokre i ostavljene pse, postavljale slike i pronalazile im vlasnike preko društvenih mreža. Da, to su one devojke koje godinama vode borbu za nemoćnija bića od nas svesnih ali nesavesnih ljudi. Mi – moćni bez savesti. Pa koj moj si nama dao svest Bože, nismo ti mi za to!
Takvim devojkama, Republika Srbija – AP Vojvodina, Osnovno javno tužilaštvo odredilo je novčanu kaznu od 60.000 dinara ili da vrate pse u pakao. Naravno pošto one imaju svest da bi imale i savest i srce odlučile su da plate kaznu tim androidima, tako ćemo ih nazivati u nastavku teksta mada vređamo i androide. Pse u taj horor ne vraćaju ni po koju cenu. To je ljubav prema duši. Ne samo prema životinjama. Prema svemu što dušu ima, koga može da boli i ko može da se raduje.
Onda su se javili mnogi koji dušu još nisu profrćkali za male pare i malo po malo pomogli dragoj Tijani i Andrijani da plate kaznu. Republika Srbija se nije predomislila. AP Vojvodina se nije ni zamislila. Osnovno javno tužilaštvo je rado primilo novac. A i još se oslobodilo pasa na svojoj teritoriji. Nema novinskih članaka i dalje se tu mudi o AV premijeru, glumata se pamet.
Ali avaj, evo stiže Vukša koji uređuje grad i stajališta GSP-a. Pa to je prst u oko raznim sekretarijatima i direkcijama koje ništa pod milim bogom ne rade. Filip Vukša se baš potrudio, prelep gest i ni malo lak posao. Umesto naslovnice pune oduševljenja za taj trud, u zemlji gde je neka Tabakovićka pozivala na radne akcije, Vukša se naradio za svoje pare i !? Popiće i on kaznu jer kažu gulio je ruke radi marketinškog trika! Gle, čuda, muda! Nema druga posla, prepametan dečko itekako zna da bi više zaradio služeći se marketinškim trikovima iz fotelje kao neki.
Mala smo mi država, sve manja i manja. Smanjili smo se, ma smežurali. Znate kada se čovek najviše smanji? Kada prestane da raste, logično. Kada počne da jede sebe i druge patetičnom ljubomorom i paranojom proisteklom iz neobrazovanja, široko rasprostranjenog neobrazovanja. Velika paranoja od Vukše, Tijane, Aleksandre a tek od uspešnih matematičara, hemičara, literata koji dobijaju jedan odsto minutaže u medijima u odnosu na androidne besednike. Mala je, mnogo smežurana država koja se stidi i kažnjava ono čime bi morala da se ponosi. A čega se pametan stidi … dalje znamo…čuj znamo… doživljavamo.
Koliko puta smo čuli : Takav mu je temperament, ma pusti, to je čovek bez karaktera, ili savete tipa : izgradi svoju ličnost!
Ipak, jesu li nam ovi termini uopšte jasni, da li su oni sve vreme jedno te isto? Nekako se uvrežilo da se sa temperamentom rađamo, da nam karakter oblikuju porodica, sredina, a da ličnost onda nakon toga gradimo MI.
Kako bi to bilo lako i jednostavno i kako bi se lakše živelo! Jer mi tu nismo odgovorni ni za temperament, ni za karakter, samo za ličnost. Donekle tačno, a ako se dublje zamislimo potpuno je pogrešno. Nije ni čudo što je izgraditi ličnost najteže u čovekovom životu.
Štajner je odredio četiri temperamenta: sangvinik, kolerik, melanholik i flegmatik, Hipokrat takođe. Stari Grci zapravo su određivali sve u odnosu na četiri elementa: vatru, zemlju, vazduh, vodu.
Logika ipak kaže ako smo sastavljeni od sedamdeset odsto vode onda smo vodnjikavog temperamenta.
Iz vode dolazimo ali se od zemlje koja rađa bilje, hranimo i zemlji se na kraju vraćamo.
Ipak ništa ne bi oživelo bez vazduha koji nam je neophodan da prošetamo tako vodnjikavi do dobrog restorana i naklopamo se neke dobre porcije.
Ali vatra! Sa njom možemo da opstanemo samo ako je na dovoljnoj udaljenosti od nas. Tada je zovemo svetlost, toplota. I uživamo u njoj. Rastemo pomoću nje brže.
Znači čovek je nezajažljiv! Potrebno mu je sve. A ako mu je potrebno sve onda mu je važno da raspozna sva četiri temperamenta u sebi. A svi su tu.
Karakter ne predstavlja razvoj i oblik koji dobijamo od socijalne sredine. Da, mi jesmo socijalna bića ali mi u taj spoljašnji svet izručujemo svoje neoblikovane temperamente. I sigurna sam da nisu samo nasleđeni kako tvrde, već mi spontano biramo koji nam model ponašanja, koji oblik sebe u datom trenutku odgovara, i njega razvijamo. I u srži reči karakter je zapravo, ne uticaj sredine, nego naš IZBOR kako ćemo sa tom sredinom odigrati igru. Kako bi se inače mogli objasniti mnogobrojni slučajevi gde su se ljudi jedan deo života ponašali kao melanholici a onda su poprimili potpuno sangvinične reakcije pa su mesecima flegmatični i ne možete ih prepoznati a nisu depresivni. Samo su ODLUČILI da budu takvi, jer je za njih tako bolje u tom trenutku. Na primer, kolerični temperament se možda najređe menja i retko prolazi ove mene kao mesec, kroz temperamente. Ali najčešće jednom kad napusti kolerični model ponašanja nikad se više u to ne vraća, jer ima osobenost čvrstih oduka.
Svako definisanje i uopštavanje predstavlja pokušaj objašnjenja ali to su teorije masovnosti a ne individualnog bića. Olakšava ali malo toga otkriva. Mi smo ti koji sebe najbolje vidimo. Mi smo ti najuspešniji istražitelji sebe samih. Duboko se zagledajte u sebe, proveravajte se svakodnevno, smejte se svojim kontrastima i neobičnim reakcijama. U nekima ste dosledni u nekima se menjate. Da, ličnost gradimo MI svesno i samo ako želimo. Karakter trpi pritisak spoljnih i unutarnjih svetova. Ali to je IGRA. Niko nije zarobljen u jednom ili dva temperamenta. Niko nije zarobljen u svom nepromenljivom karakteru! Niko nije zarobljen uopšte! Upravo je naša ličnost rezultat naših IZBORA i naših ODLUKA a ako smo još odlučili da se IGRAMO izabrali smo najlepši i najlakši put da tu ličnost stvaramo.
Poezija nastajala četvrt veka života one koja ne odustaje od ljubavi i strasti i kad se voli uzaludno. Dok čitate imate osećaj kao da ste je isto i vi napisali jer u ljubavi svi ličimo. Svaka objavljena knjiga poezije koja je čitana danas je borba za život poezije u ovoj hi tek civilizaciji.
Individualnost je uvek bila opasnost za društvo koje želi da kontroliše mase. Takođe, porodica je stub koji može da ojačava pojedinca što takođe ne odgovara bilo kome ko teži manipulaciji. Svedocimo smo ciklusa civilizacije u kojoj se to upravo događa, razbijanje porodice, kroćenje i kažnjavanje individualnosti. Zamišljam, ako preživi ljudski rod za jedno trista, petsto godina, da li će o ovom dobu govoriti kao o sumraku civilizacije ili slično kao što mi sada govorimo „mračni srednji vek“, da li će ovo vreme biti u sećanju kao takvo? Iskreno se nadam da je prolazno. Ipak, kada se zaviri i u taj srednji vek, tačnije srednjevekovnu umetnost otkriće se pravo bogatstvo. Mi imamo sačuvana žitija iz tog doba prepuna osećanja i mudrosti, malo ko se priseća toga ali ona su i dalje tu. No, upravo u umetnosti sačuvana je duša čoveka srednjeg veka. Ona je tu pobegla od mraka, razvijala se, preživela! To ipak daje neku svrhu borbi pojedinca i danas. Tada su ljudi verovali da stvaranje nije obesmišljeno uprkos okolnostima i da će jednom dobiti značenje.
U svakom čoveku se rađa zajednički „jungovski“ arhetip koji je u podsvesti i prenosi se. Zatim tu je taj novi ukršteni gen koji smo samo mi. On je oživeo kada smo prvi put udahnuli vazduh i zaplakali. Tu su okolnosti i stvarnost, na kraju. Svako od nas nosi ogromnu sebi svojstvenu energiju i različitost. Niko nikom nije sličan iako smo vrlo sličnih proporcija. Ta energija, ideje, upornost da ostvarimo svoje snove, da stvaramo nije samo delovanje, davanje svetu. Stvaralačke moći koje su čoveku date u odnosu na druga živa bića zapravo su njegov zaštitni oklop, čuvar čelične snage. Dobro je sve dok mi sami oblikujemo svoju dušu, razgovaramo sa sobom, promišljamo stvarnost, ne nasedamo na buku i mnoštvo glasova, natpisa, pritisaka, uticaja, izmaknemo se svaki put i posmatramo u odnosu na sebe, zapitamo se da li meni to sve uopšte znači, treba li, zašto je tu, šta to čini njemu a šta meni, dokle ću da dopustim da utiče na mene a kada je vreme da se suprotstavim?
Stvaralačko biće u nama je taj najžilaviji borac protiv toga da nas bilo ko programira. Ako ne radimo na sebi radiće neko drugi na nama i to kako njemu odgovara, zar ne? Manipulacija je moguća ako nemate sebe sa sobom još od detinjstva. Sećate li se razgovora sa sobom kad ste bili mali, da li ste pisali, crtali, putovali, diskutovali, razmišljali? Sećate li se tih razgovora? Ako ste i dalje u tom razgovoru nisu vas odvojili od vašeg stvaralačkog bića ubacujući vas u razne mašinerije i centrifugalne brzine. Imate sebe još uvek. I uvek. Zna se ko vam je najverniji prijatelj – VI ! Vi se stvaranjem čistite, vi se stvaranjem izgubite u tom smešnom svetu ushićenja koji je možda smešan ali jedini daje rezultate koji su u skladu sa prirodom a to je lepota. Čuvar individualnosti!
Ukratko, u vremenu koje se ubrzava a uskoro će dan trajati dva do tri časa ako nešto želimo pisati, moramo li pisati jasno, kratko, duboko? U tome će nam svakako pomoći osnov svake prosvećene misli a to su brainstorm ideas. Dakle, bez pesničkog naleta energije misli u naše telo nećemo nikada izreći ono najdublje u nama, niti išta korisno. Ta navala, kao oluja kada jurimo za brzinom misli da ih pokupimo, zapišemo, to je osnov istinski značajnog književnog teksta. Ne mislite tada o slovnim greškama, interpunkciji, gramatici, samo pokušavajte da sakupite sve te nelogičnosti koje će se kasnije srediti u iznenađujuće konciznu istinu i celinu. Izletećemo na papir, ok na ekranu verovatnije u današnje vreme, a onda ćemo sa ekrana iz tih slovčića, da zračimo mi. Ne znam da li uvek sebe razumem baš tog trenutka, te godine. Ali svakako kasnije uvek se ispostaviti da su te oluje misli koje sam uhvatila čuvale važnu poruku za mene. Možda i za nekog još, ko zna…
A ko ste vi?, pita me plavuša na šalteru, (ovaj put mutno staklo sa otvorom mišje rupe, iz te rupe viri rep kratke priče). Gledam je, ruke povijene na tastaturi, sanjiva o da li je i budna!
-Ko vas šalje?, pita ona
-Doktor, kažem
-Koji doktor?
-Internista.
-Aha… ček da skuvam kafu pa da vidim, promrlja
Čekam, vidim skida bade manitil, presvlači se, sipa se tu smeđi šećer, pali se cigareta, šušte papuče, bože što joj neko ne kaže koliko joj šušte te patofne!
Pribegavam prvo šaputanju: “…jer ne umem da stvorim ništa što neće postati za pet minuta besmisleno. Ili će neko šutnuti i rasturiti u komadiće…( vidim kako se raspršuju sve te kratke igre sreće, male inspiracije jos u začetku, seku ih, neosluškivanjem, nebrigom, kažu da sam jedan običan šum, da sve što ja smatram igrom ustvari nekog optužujem, prozivam…”
Ništa ne vredi.
Odlučih da se proderem: “Plavušo ja bih da prisustvujem samo u prvom pasusu da li je moguće da je toliko vremena potrebno da odlučiš o tome!”
Pljus! Vrela kafa u lice! To je sve što sam osetio. I da se topim. Moje ime beše Svemiseskupiloodjutros, hteo sam da budem prvi. Bio sam voljan. Ja kad uđem u prvi pasus ja poizbacujem sve i osvojim celu priču. Nije se zeznula ovog puta. Nije mi dala. Vidim onaj iza mene što je čekao već joj kuva novu kafu, smeška se, ona se umila, doterala, budna je, ćaska s njim. Dok se ja topim…jer nisam sladak …smeđ… nestajem …u prvom srku te kafe…
Taj doktor je baš dosadan, stalno ga šalje … poslednje je što sam čuo…odjekuje kroz jutro u kome me više nema. Otvaraju se bočna stakla prvog pasusa.
*
Uozbiljite se. Nedostaje i meni smeha, ali to cerekanje… dosta više! Nemojte shvatiti SVOJ život previše ozbiljno, to je u redu, ali nemojte misliti da možete proći kroz njega cerekajući se. Ne, ne, bez tog grča u stomaku,veličine basket lopte sa sve šarama, bez te bumerang pravde koji se vrati u vaše šake kao nepravda koju morate odbaciti, nećete proći. Neće vas zaobići. Pa se vi cerekajte.
Čujem majčin glas : “ Sine, ti si mamin Kalimero”, a ja žena, zagledam u svoj dekolte, jesam, nije da nisam, ali ona i dalje tepa “sine mamin”, ah, ta divna balkanska tradicija…
Čujem oca: “ Ja sam vlasnik svog života, odoh na fudbal”, i pokupi svoje sedamdeset četiri godine i spiči u Košutnjak na vikend – mali fudbal u najmodernijim kopačkama.
A ja se cerakam na netu. Koja sam ja budala! I nisam Kalimero mama, to je 21. vek, svima je tako, ti to ne možeš da shvatiš!
Uostalom život uvek ima dva roditelja, tradicionalno, majku i maćehu. Sve je stvar trenutka i tačke gledišta.
I da, dragi dosadni doktore koji se uvek krijete pod nekim pseudonimima, sada kada smo priznali ko smo, šta smo, odakle potičemo, stekli smo pravo da ispričamo priču.
Pasus MAĆEHA
Da nije dnevnika pogubila bih se u datumima. Tako sad živim. Nisu ni važni.
Hoću da budem kao moje komšije. Da duže spavam. Da osetim šta je to jutarnje odmaranje. Maštam ne bih li ležala u krevetu malo duže. Proba. Hoće li telu tako lakše biti? Odmori mišiće kad ne možeš mozak.
Napolju nezapamćeni mrak u deset ujutru u sobi. Mišljah nema više od sedam sati. Kiša. Provale oblaka. Zvuk kapljica. Mravi beže na prozor kupatila da se zaštite od bujice. Sipam so. Vraćaju se na kišu, šta će. Mali, dobri, uporni mravi.
Kao da sam im majka. Velika majka sipa so na štokove. I posle kažem da nisam surova.
Da li je moguće da ja širim zlo po prvi put. Ne. Dosta. Dosta. Dosta te soli. Kroz strah upoznajem nepoznatu stranu sebe. Maćehu.
Strah me čini ispijenom, umornom, možda i slabom. A slabići ne donose razvoj.
Sama sam birala vampire.
Isisaju krv i piče dalje. Ma ustvari to nisu vampiri, to su praktičari. Njihovo energetsko pravilo: ja je nemam – neko je drugi ima! Dakle – uzmi, potroši, traži nove izvore! Energija je taj gral oko koga se ljudi grabe. Kakva crna ljubav. Pa čak i novac, to je energija . Smrt, nevidljiva jer je živimo. Uski tuneli i malo svetla. Apokaliptična proleća odavno su stigla na planetu. U domove. Samo su smišljene razne igrice da apokalipse ne budemo svesni.
Pasus MAJKA
6.30h, budim se, pijem lek. Boli me stomak. Kuce u kuhinji mirne, Bubi (baka među psima koja se oporavlja od poslednje bolesti ) lepo diše. Mačka se uvila sama u sebe. Sve je u redu. Vraćam se u krevet i ah, sreće, uspevam ponovo da zaspim. Budi me telefon oko 9h. Prvi maj. Pogrešan poziv. Neko se okuplja za piknik i greši dok kuca brojeve. Na žalost, nema više spavanja. To je bilo to.
Pijem kafu, dozvoljeno četiri cigarete, posle elektronska, odvikavanje u pokušaju. Čitanje po net-u. Sunce na vratima. Kučići hoće u baštu. Hej Mala (sitni ali drčni psić) sva je vruća po leđima i glavi! Divno sunce! I ona kevće radosno. Odmah je manje gladna a više radoznala! Mačka je čas na orahu, čas na krovu, vrat me boli prateći je …odustajem.
Iznenada sam u zagrljaju, velikih snažnih ruku, gospodin suprug se smeje i diše mi u kosu, avaj!, probudili smo ga malko ranije.
-Da li je moguće da toliko vrištite, lajete, mjaučete, pobiće nas komšiluk!, govori kroz smeh.
U pravu je, pobiće nas. Mada, ne baš danas. Biće i za to dana. Kad apokalipsa krene da teče njihovim venama. Sada nam dosipaju malo soli na rane…kao ona surova maćeha mravima. Bežimo unutra. Dok se komšiluk sit ne naspava. Dok život ne prespavaju!
Znam da sam slučajno ovde. Iako je bilo davno, boli me još uvek ona žestoka rasprava na ispitu jer sam pokušala da objasnim profesoru da Bokačo u Dekameronu nije baš tako čvrsto simbolizovao teoriju slučajnosti u odnosu na determinizam. I što sam ga toliko razljutila svojom sumnjom a sada bih i ja kao i on zanemarila svakog ko misli da slučajnost nije taj magični algoritam naših sudbina. Samo zato što determinizam tako lako sklizne u opravdanje da ne činiš ništa u svom životu, da nisi kriv za sebe, za drugog , samo zato što je to toliko rasprostranjeno, tako duboko ušlo u podsvest. U podSvet.
Slučajno, ponavljam. Slučajno ste ovo pročitali. Slučajno je maćeha ovo pisala, slučajno će se majka potpisati.
The terrible things in a humorous way - I've always been such a girl and who hears and smiles are signs that he fell and got up without a problem.
O uzasnim stvarima na duhovit nacin - pa ko cuje i nasmeje se znaci da je pao i ustao bez problema.
Slučajni bloger 
Written
on 11-06-2017