Olja Ristić

Arhive bloga

Ćaskanje

Put na Jupiter 6

trp14

Dan četvrti

– Simke, e izvini, nismo se dugo čuli, znaš Ana je doživela saobraćajnu nesreću

-Kako, a? Nije valjda?

– Ustvari, bacila se pod auto, nespretno srećom, živa je…mada u komi

– Ma kako, pa pre neki dan sam gledao neke fotografije na netu, nasmejana, zašto, auh…

– Čuj, meni je malo glupo, vas dvoje ste se bolje znali, nego ti i ja, ostavila je neki roman, i rekla ako ti kažeš da je ok da objavimo, ako ne ništa

– Ma kakav roman, jel ona normalna!?

– Pa ozbiljno ti kažem, joj Bože, sad mi smešno

– Pa baš ga je našla kad će…ma šta se desilo sa njom!?

-Pa svašta… ona uvek sve hoće da drži pod kontrolom, umorila se Simke, valjda, ne znam, ništa ja ne znam!

– Čuj sad sam se baš prepao, kad ideš kod nje, u kojoj je bolnici, kad mogu da dođem, pa onda možda da mi i to daš?

– Ja sam pročitao naslov, i malo koji odeljak, ja sad ne mogu…ako me razumeš, možda za koji dan budem mogao da čitam

– Ma kapiram, kad je danas poseta?

– Od dva

– Vidimo se i idemo negde da sednemo, važi?

– Važi, ćao

*

U kafiću Simke izvadi iz torbice neke lekove i reče konobaru još pri sedanju: “Daj odmah čašu vode, nije mi dobro, posle ću ostalo”, i sav malo ulevo nekako nakrenut, jedva utrefi stolicu.

– Bože Igore, ovo što sam video u sobi, Ana onako priključena, hajde da je slučajno, ali ne, ne mogu da verujem ustvari ni da je smela sama, ni da je ovo namerno uradila. Šta je rekla policija, ma ne štima meni ovo nikako, ne ide uz nju? A  i da se ne uvrediš, mislim da je kukavica za tako nešto.

– Ma bila je policija, čuj video si pismo, pominje neki krš od auta, možda je i tako davala sebi oduška, sanjarila da će da skače namerno pod neki starinski auto. Istina je da je pala pod prilično novu Mazdu. To se ne slaže sa njenim namerama, ali šta znam. Oni su uzeli, zajedno sa psihologom, ispitivali su slučaj, to pismo im je potvrdilo da je imala namere, ostali podaci, da vozač nije kriv. Ma mislim, čovek se isprepadao, nego srećom on nju uopšte nije ni udario. Izveštaj kaže, kopiju imam – vozila rolere i izletela na ulicu, saplela se, pala između točkova. Vozač je ukočio, ona je raširenih ruku onesvešćeno ležala pod haubom. Nema povreda od udarca vozila, već od pada. Odvežena je i na lečenju je u bolnici. Eto, ukratko tako nekako stoji u izveštaju.

– Roleri?

– Da.

– Pa nađena je sa rolerima na nogama, o kakvom samoubistvu mi onda pričamo?, pita Simke

– Tražio sam im te rolere, mislim sramota, žena mi a ja koliko znam ona nema godinama rolere, oni stari su joj mali. Javili su da će ih posle ispitivanja, ne znam rok je mesec, dva vratiti meni.

– Znači nije ih ni imala, ne znaš da ih je kupila? Siguran si?

– Čuj nije baš nešto krišom radila takve stvari, jeste mi ostavljala čokoladne baninice pod brisače auta, ili pisma u jastučnicu da me nažuljaju, pa ja otkopčavam dugmiće i čitam dok ona hrče, ali krila je uvek samo lepe stvari. Ko šta kupuje, gde šta trošimo znali smo oboje. Ako ih nije iznajmila? Nego sa jedne strane je moguće, jer je poludela koliko je u kući, mnogo se usedela, počeli smo da idemo na bazen, ona je trčala uveče, moguće da je od nekog uzela dok sam bio na poslu…ali iskreno o vožnji rolera nije bilo naznaka…

-Ne razumem, ništa, majke mi, mrlja Simke

–  Sa rolerima ili bez, ja se još dvoumim, iskreno. Bila je besna, pa se najednom ućutala, čemu ja nisam baš  nešto pridavao značaj, ali još pre imala je ona neke ludačke ideje. Nije da nije. I sam sam se bre plašio da stvarno ne zvekne nekog i prokocka svoj život.

– Koga bre, hahah

– Afekti su čudo, Simke

– Pa da ali afekat kratko traje

– Da je htela da ubije nepravdu i ološ htela je, pošto nije mogla …sumnjičav sam

Mislim mogla je nego …

– A šta ako je baš rekla, ma tako je, kako je, idem, živim svoj život, i napičila se u te rolere, ko zna, pošto ih nije dugo vozila kako se ona u njima snašla, i slučajno pala. A oni odmah napisali – pokušaj samoubistva, a Igore?

– Ma to je zbog pisma, njenog

– Pa pisci nekad slute ili pišu, baš ono što nikad neće učiniti, jer sve je proživljeno i ostalo je tu na papiru. Hartija je spas, mesto zločina, mesto pročišćenja, početak i kraj. Tanak list, kad ga staviš na vagu ne možeš mu takoreći izmeriti težinu. Ali reči na tom listu hartije nekad mogu biti nemerljive težine. Kako za koga. Ostaviš skinuto breme u pismo i kreneš na trening, zašto da ne?

– A to što mi je ostavila roman kod te Jelene, ne znam ni ko je ni šta je, dakle planirala je da ne bude na neki način tu, Simke, samo ni ja ne mogu sve da povežem. Ustvari, sve nekako mislim, kad se probudi objasniće mi…

– Pa da, a ja te još više ubedačio, sad shvatam, pravdao se Simke

-Jedeš li ti ovih dana, jesi li svestan koliko si siv u licu, Igore? Hajde izdelovali su mi ovi lekovi da pojedemo nešto lagano, pa idemo, umoran si. Spavaš li?

– Spavam po malo gde stignem, u nepredviđenim situacijama, tako bi se moglo reći. Srećom, uzeo sam deo odmora, ne idem na posao, još.

– Ja idem posle do kancelarije, a večeras ću da vidim ta njena pisanija, e tuga, užas bre. U samo par sati sve može u životu čoveka da se promeni, pa u životima onih oko njega, pa se nastavi niz… nekada nižeš lepe perle i stvaraš ogrlicu, nekad se pokida končić i perla za perlom pada i poskakuje po tlu dok se konačno ne zaustavi.

Advertisements
Ćaskanje

Sjaj renesanse – italijanska bajka u Muzeju grada Beograda

#izložba #renesansa #dvorovi #Italijanski institut za kulturu u Beogradu

naslovna

Svečano je otvorena očaravajuća postavka od preko 30 eksponata! Organizatori izložbe su Asocijacija “Invito a Corte” Fausta Fornazarija i Italijanski institut za kulturu u Beogradu.

Projekat je nastao u Mantovi  i vrlo brzo postao “izložba – ambasadorka Italije” u svetu. Posle prvih predstavljanja u palatama toga grada i sve većeg uspeha kod publike i kod medija, izložba je obišla mnoge italijanske i evropske gradove kao i Severnu i Južnu Ameriku i Aziju gde je predstavljena u više od 40 gradova.

Kostimi su rekonstruisani zahvaljujući proučavanju renesansnih slika. Oni su izloženi na postoljima a pored njih nalaze se fotografije renesansnih slika koje su poslužile kao inspiracija.

Izloženi komadi odeće plod su dugogodišnjih istraživanja i rada na materijalima i tehnikama, i doprinosa brojnih istoričara, ilustratora, krojača, vezilja i zanatlija.

9

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Čarolija je uvek u detaljima. Mene su zadivili detalji nakita i rukavi ženskih kraljevskih haljina

Posebno blago su skupocene tkanine renesanse i baroka, odišu mekoćom, kvalitetom i otmenošću.

t2

t4

Prava remek-dela italijanskih krojačkih i zanatskih kuća!

 

U centralnom delu dominira “Vladareva gozba”,  scena koja dočarava salu renesansne palate dekorisane kao za doček gostiju na gozbi. Impozantna tkanina kao zidna dekoracija, trpeza na kojoj su postavljeni keramika i ukrasni predmeti i polica sa dekorativnim tanjirima glavni su elementi ovog dela izložbe. Rekonstruisani detalji sa trpeze nose duh tog vremena, neobični su i plene lepotom u detaljima.

trpeza

Detalji sa trpeze koji nose neobične ideje, maštu i umetnost renesansnog doba i otmenosti dvora

 

tr13

trp14

 

tr15

trp10

trp11

 

Keramika

keram1

ker2

Sve vreme, kako je na otvaranju i najavio Fausto Fornazari poseban užitak, prati vas muzika koja pojačava potpuno preseljenje u dvorsku bajku. Na snimku možete pogledati i čuti deo tog doživljaja.

 

Izložba u Muzeju grada Beograda (Resavska 40b), traje od 7. do 30. juna. Ulaz je besplatan.

 

Još malo atmosfere sa svečanog otvaranja

 

 

 

photo: slucajni bloger

Ćaskanje

Kad se mnogo praviš važan – padneš

#akcija #podrška #donirajtezaopremu #Biciklom do slobode – Med sykkel til frihet

Biciklo pinterest

Čitam ja tekst  „Biciklom na put dug 1.600 kilometara“  i vesti kako su se draga Kristina Stamenković kao i Jugoslav Stošić  i Nenad Gaćeša  odlučili,  u znak  sećanja na zarobljenike iz Prokuplja, Toplice i cele Jugoslavije koji su pre tačno 75 godina odvedeni u logore na severu Norveške, da za mesec dana pređu PUT PREDAKA i da stignu 23. juna u Korgen, u Norveškoj, gde će biti obeležena godišnjica…

Pa se zamislih…

Uvek sam se divila biciklistima. Dobro, imali smo svojevremeno svi ludilo za Basarinom knjigom „Fama o biciklistima“  to nas je obeležavalo u društvu. Ko to nije pročitao nije bio IN što bi se sad reklo.

Takođe, sećam se svog prijatelja Mate koji je želeo da osvoji jednu devojku i nikako mu nije uspevalo. Kada je ona otišla na more on se odluči da biciklom od Beograda do Herceg Novog dođe do nje. Ona vrišti da nije normalan a on eto već sve pripremio i krenuo.

Navijali smo da taj poduhvat donese ljubav. I uspelo je!

Kada sam ja dobila poni bicikl, mala sam bila, to je moj prvi bicikl, kao što je uvek i bivalo sa mojim ćaletom, pokaže mi malo foru i ostavi me da vežbam. Ostavio me i na klizalištu, i na rolšulama i sve sam brže naučila kad me tako ostavi, ja se pustim po ledu kližem, kližem ne umem da stanem i naučim. To su bile njegove lukave fore.

Isto je bilo i sa bajsom. Ostavi me on u parkiću, a tamo sve momci sa velikim bajsevima spuštaju se niz neke uske kanaliće, luduju, jure, samo šibaju oko mene. Blagi strah i panika. Učili su me prvo i oni malo, ja sa njima mic po mic uspeh čak i nizbrdicu jednu dobro da prođem bez padanja, sve lepo ukočih, još se i zaljubih u jednog visokog, crnokosog kome je baš nekako čini mi se baš bilo stalo da savladam taj oranž poni.

Nigde drugarice neke, sama ja sa momcima koji voze neke tanke čudnobrzince, ali ni na ručak ne odoh, koliko je bio dobar osećaj kad me krenulo da se i ja zalaufam. Kaže meni „lepi“ crnokosi: „Hej Oki nemoj više, idi ti sad ovde na poligonče, i vozi u krug kod zgrade, dosta je, prvi dan, da ne padneš, umorila si se“, smeška se, meni se noge oduzele od pogleda u njega.

I otera me, oni nastaviše da divljaju nizbrdicom i okolo po parku i pričaju viceve usput.

I eto, već suton krenuo, ćale došao po mene. I gleda me kako lepo kružim. Kad sam ga ugledala kako me ponosno gleda ja sva postadoh važna.

– Vidi tata, vičem cijučem,  a i kao napravim ja naglo okretanje, pa onda jedan krug, pa krenem pravo i kao da mu mašem, mogu ja jednom rukom da vozim, i gledam tatu kako se smeje i naglo razrograči oči…

I pravo u živu ogradu se zakucam, pa sa sve bajsom jedan okret preko ruža iza šimšira, nizbrdo i ja i bajs nađosmo se tik uz zgradu. Meni otišla podlaktica, oguljena kolena, poniju svetla skrckana, volan iskrivljen, lanac ispao…

– Tako je kad se praviš važna, kaže ćale, a vidim hoće da pukne od smeha ali nije red, dete mu se povredilo.

Međutim, meni su suze lile što bajs više nije nov, što sam se izblamirala pred crnokosim, ali sada kada se setim toga uvek se od srca smejem, jer najslađe se čovek smeje svojim biserima.

Posle sam imala i veće „makine“ ali manje vremena. A i brdovita sva naselja u Beogradu u kojima sam, da mi je ravnica…

 

Pridružite se akciji na svojim blogovima pričom o svom prvom biciklu!

#akcija #podrška #donirajtezaopremu #Biciklom do slobode – Med sykkel til frihet

akcija bicikl

photo: pinterest

Ćaskanje

Put na Jupiter 5

Kamen iz slane sobe

izvor: Slučajni bloger

Tako je – kako je

 

Kako me nervira

 

Svakog jutra, da li mora baš svakog jutra, odvrnem obe ručke na slavini i uvek hladna voda. I onda besno odvrćem vrelu jer kasni i opečem se. Kako me nervira ta slavina. Ma svaka slavina. I kad odem u goste isto mi se dešava. A ne bih oprala ruku na hladnoj vodi sem da je planinski izvor u pitanju. Imam razmaženu kožu. Sve joj smeta. Te nažuljam se malo, eto bubuljica, uvrne se dlaka, te dugo traje zima ona se sva peruta, ni u maslinovom ulju da spavam ne bih se omastila.

Kad mi donesu vodu u limenom lončetu ili šolji ja počnem nekako da drhtim. Voda nije voda dok nije iz stakla. Staklo i voda, jedino me umiruju i utole žeđ. Nervira me i to malo limeno lonče sa narandžastim cvetićima. Uvek se podmetne negde kad ožednim!

A tek prašina što mi ide na živce. Pada non stop. Ona kiša je vaspitana. Pada s vremena na vreme i opere i pročisti. Ova razmažena prašina stalno pada i još zanoveta, pocrni, pa mi se onako cinično iz kutaka ceri u lice, prosto je  čujem: „lenčugo, lenčugo mrzovoljna“. Pakost čista.

Kako je kod mojih baba sve bilo glanc čisto. A kod mene uvek neki haos. I kad sve uglancam, za dva dana kao da smo pravili žurke svako veče.

I nervira me kad je sve uredno i novo. I obožavam nov nameštaj, onaj miris drveta, i miris tek ofarbanih prozora, i drogirana durlinom volim kad mi donesu kao da je nov tepih sa pranja, a onda kad prođe taj zanos, nedostaje mi ona starinarnica u kojoj me nešto, TO nešto grejalo.

 

Kako me nervira što kontriram samoj sebi kad god mogu. Nekako najlakše sebi nego drugom. Sama sa sobom mogu da prestanem kad god hoću, sa drugima može da se otme kontroli.

Kao kad imaš neke prijatelje koji kad dođu, zasednu, ne znaju kad je red i da krenu, pa gledaš da češće ti kod njih svratiš, jer znaš da će kraće trajati.

Sve to ja pričam mom bratu Bokiju a on me je kao slušao, i na sve to me pita:

– Kako ti se zove ona drugarica sa sinoćne žurke što je došla u onim pepito pantalonama?

Ne znam da li da ga ošamarim.

– Hajde da pravimo ponovo žurku ali sad ću ja da budem DJ, već on planira nešto svoje.

– Pravi bre, ko ti brani.

Iz žurke u žurku, prođoše i pepito, i na tufne i polivene zavese crvenim vinom, sve dok se nije pojavila Josipa. Sa njom se zaključao u sobu gde je bila garderoba svih gostiju, i dok oni nisu otključali, niko nije mogao da mrdne. I kako se osećala Josipa što su svi znali da se oni krešu među gomilom kaputa, ne znam.

Kako god, kada su otključali sobu ona je razbarušena, sa onim krupnim plavim očima razdelila kaputiće, svi su zavitlavali, ona se samo smeškala. Brat Boki me odvukao u kupatilo, da mi pokaže svoja krvava kolena, i jebao mi je sve po spisku što sam kupila taj novi ljubičasti itison.

– Kao četku da si kupila. Koji ti idiotski ukus imaš nekad Ana!, vidi mi kolena, daj neki alkohol, vikao je na mene.

I dok sam se cerekala znala sam da je još ona bezbrižna godina, pred rat, i da je među njima počela tajna veza na najjavniji mogući način.

 

 

Put na Jupiter

 

Dan četvrti

 

– Simke, e izvini, nismo se dugo čuli, znaš Ana je doživela saobraćajnu nesreću

-Kako, a? Nije valjda?

– Ustvari, bacila se pod auto, nespretno srećom, živa je…mada u komi

– Ma kako, pa pre neki dan sam gledao neke fotografije na netu, nasmejana, zašto, auh…

– Čuj, meni je malo glupo, vas dvoje ste se bolje znali, nego ti i ja, ostavila je neki roman, i rekla ako ti kažeš da je ok da objavimo, ako ne ništa

– Ma kakav roman, jel ona normalna!?

– Pa ozbiljno ti kažem, joj Bože, sad mi smešno

– Pa baš ga je našla kad će…ma šta se desilo sa njom!?

-Pa svašta… ona uvek sve hoće da drži pod kontrolom, umorila se Simke, valjda, ne znam, ništa ja ne znam!

– Čuj sad sam se baš prepao, kad ideš kod nje, u kojoj je bolnici, kad mogu da dođem, pa onda možda da mi i to daš?

– Ja sam pročitao naslov, i malo koji odeljak, ja sad ne mogu…ako me razumeš, možda za koji dan budem mogao da čitam

– Ma kapiram, kad je danas poseta?

– Od dva

– Vidimo se i idemo negde da sednemo Igore, važi?

– Važi, ćao

Ćaskanje

Moć govora tela je naša moć u meri u kojoj mi tu snagu poznajemo i primenjujemo

#moć govora tela #neverbalna komunikacija #Marko Burazor  #Finesa #seminar

Šta je prvi utisak?

Na seminaru “Moć govora tela” koji je pokrenut u organizaciji Edukativnog centra Finesa i stručnjaka iz oblasti neverbalne komunikacije, Marka Burazora koji je održan u Domu omladine u Beogradu, 6. maja, osnovni moto bio je:

“Drugi put je kasno za prvi utisak”

Koliko puta u životu smo čuli: “Moj prvi utisak me nikad nije prevario?” Zatim: “Kad ponovo nisam verovala svom instinktu i prvom utisku, eh!”

Ono što smo na seminaru vrlo precizno i jasno saznali je srž prvog utiska, kako je Marko Burazor naveo:

“Prvi utisak je jedinstvena prilika da primimo sliku o nekom OBJEKTIVNO!”

Sve posle toga, kako upoznajemo osobu, njeno ime, čime se bavi , doznajemo detalje, sve dalje što se odvija u toj međusobnoj komunikaciji,  mi već racionalizujemo u glavi, uklapamo u određene naše parametre, pa i predrasude. Naše slike i sve dalje što utiče na utisak koji nam određena osoba ostavlja je posle toga SUBJEKTIVNO.

Prvi utisak je jedinstvena prilika za objektivan doživljaj!

 2.

Zašto je bitna neverbalna komunikacija?

 Mi telom komuniciramo u znatnoj većoj meri nego verbalno

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Negde, rekla bih to je kao odnos prema informacijama koje dobijamo u medijima. Radio, a sada društvene mreže, posebno twitter, web portali, su mediji preko kojih najbrže dobijamo informacije. No ipak televizija je oduvek bila najuuverljiviji mediji. Zašto? Pruža nam sliku, ton, video zapis o onomo što prati tvrdnju, informaciju, vest.

U ono što vidimo – najviše verujemo.

Zato je svaki video snažnija informacija od ostalih oblika medijskog izražavanja kada merimo uticaj na publiku i njeno poverenje u verodostojnost informacije. Slično je i sa neverbalnom komunikacijom, kada posmatramo osobu ili ona nas – više verujemo, jasnija je slika kada se vidimo, čujemo, mirišemo… Tu su dobar primer društvene mreže na primer, koje često donesu pogrešan utisak o nekom pa kada dođe do ličnog poznanstva vi dobijete drugu sliku, nekad bolju, nekad lošiju, sasvim sigurno drugačiju.

Jednako je važno da GOVOR TELA emituje OSEĆANJA

Na društvenim mrežama takođe imamo, kako se vremena i oblici komunikacije menjaju, takođe neki vid neverbalne komunikacije u verbalnom okviru. Svi mi doživljavamo kada nam na Facebook postu odgovaraju velikim slovima da se često osećamo kao da neko viče na nas. Marko Burazor, naveo je situaciju da sve češće mora da postavi priličan broj smajlija ne bi li sprečio da se neke reči pogrešno protumače a mreže daju sve više emotikona.

Dakle, zaključila bih  – emotikoni su donekle, pokušaj da se zamene ona opipljivost, emocija sagovornika uživo. Mada to je naravno nemoguće. Susret i utisak uživo su jedinstveni.

3.

Kako shvatiti neverbalnu komunikaciju?

Postoje tri tipa: proksemička, paralingvistička, kinestetička komunikacija. Međutim, šta god da primetite u ponašanju kako kod sebe, tako i kod drugih ne obavezuje stereotipno tumačenje. Važan je KONTEKST u kom se nešto dešava, čine neki pokreti, pojavljuju određeni izrazi lica. Još važnije je PRATITI PONAŠANJE. PRATITI NIZ.  Tek tada možemo sa sigurnošću tvrditi da prekrštene ruke na stomaku, stegnute šake, znače da neko oseća strah, neprijatnost a ne da ga jednostavno boli stomak, ili da prekršteni stav ruku (koju često ne preporučuju) zapravo znači da je nekome možda u tom trenutku hladno a ne da ima gard ili zatvoren stav.

Interesantno je na seminaru pomenuta proksemička komunikacija – primer  je:

Zagrljaj

Da li ste znali da je:

– intimna razdaljina – do 60 cm

– prijateljska zona – razmak između ljudi oko jedan metar

– socijalna zona, poslovna zona – razmak oko dva metra

– javna zona je veća udaljenost, od tri metra pa više

 Kolika je onda snaga bliskosti zagrljaja!

 4.

Zašto bih Vam preporučila da uložite energiju i vreme u istraživanje govora tela kao i rad na sopstvenom govoru tela?

 

otovreni stav

izvor: slucajni bloger

 

STAV, RUKOVANJE, KONTAKT OČIMA, FACIJALNA EKSPRESIJA, AKTIVNO SLUŠANJE,  sve su to ključne tačke koje su obrađene na interesantnom, interaktivnom seminaru a publika se samoinicijativno i spontano uključivala, jer to su odista teme i situacije koje nas prate od jutra, kako krenemo u dan, a ličnih iskustava je mnogo.

– Ljudi sa otvorenim stavom uspešniji su čak 80% od ljudi zatvorenog stava. Srdačni ljudi, sa stavom otvorenih ruku, šalju signal da ne kriju ništa, da se ne boje, da imaju pozitivne namere.

– Da li gledamo nekog direktno u oči, da li skrećemo pogled, nekad je od ključne važnosti

– Rukovanje je često prvi a možda i jedini kontakt koji ćemo imati sa nekim.

– Na nečijem licu kroz mikroekspresije (koje traju ¼ sekunde) često možemo otkriti da li nam neko govori istinu ili laž.

– Aktivno slušanje ne znači da na poslovnom sastanku klimate potvrdno glavom kao da radite vratne vežbe :-)!

Predavač Marko Burazor za svaku stavku dao je #preporuku najidealnijeg ponašanja.

*

I na kraju, ono što je ostavljeno kao zaključak predavanja, sasvim opravdano, i potpuno sam saglasna je primer dva poznata čoveka iz istorije. Uz jednog koji govori o sebi osećate poštovanje prema NJEMU, uz drugog koji sluša i ispituje, osećate uz njega poštovanje PREMA SEBI. On vam interesovanjem za Vas daje taj osećaj. I kako Marko Burazor zaključuje, a istorija i potvrđuje, čovek koji sluša i promatra je bio najmoćniji čovek na svetu!

Utiske sa predavanja podelila sam samo delimično (da ne otkrivamo sve). Moć govora tela je projekat koji se nastavlja i regionalno, te Vam ga od srca preporučujem.

U međuvremenu tu su i knjige Marka Burazora

“Naučite jezik kojim ceo svet govori” i “Neverbalna komunikacija (razlike među kulturama)”

knjige

Atmosfera sa događaja, izvor Slucajni bloger

 

Ćaskanje

Moja fruškogorska priča ( blog izazov hotela Park, Ruma ) – Bio sam ostrvo a sad sam planina, sveta Fruška gora

Flasha

Bio sam ostrvo a sad sam planina, sveta Fruška gora

Deda je voleo kad stigne s posla da popije čašu dobrog vina. Uvek je govorio baki “Daj donesi ono iz bokala, što smo doneli sa Fruške!” Izgleda da od kada je to probao više nije menjao, ni mešao “sok” od grožđa.

Uveče, pričali smo mi uvek o zvezdama, kosmosu, ceo atlas je deda držao u glavi, prepričavao mi svoja putovanja, opisivao mesta koja nikad nisam videla. Tad još malu, verovatno zbog tog vina, vodili su me na Frušku goru, a ja se iz tog perioda sećam šume koja tanano šušti uz svog prijatelja, vetra blagosti, suncem okupanih krovova kućica, retkih stanara uz put, kamenčića sa slabo utabanih staza. I pamtim miris te svete oblasti – pomešana svežina, bilje, grožđe i trava. A zvuk, obično s početka jeseni, pamtim po krckanju grančica pod nogama dok ja trčim neravnim terenima, uzbrdo, nizbrdo…pa sve do prijatelja kod koga deda kupuje vino. Tada mi je nekako bilo tužno, kad mi je otkrio da je tu nekada bilo veliko more a ta Fruška bila je samo ostrvo u tom nestalom moru.

Panonsko more

Deda Božidar je utešio dečje oči podsetivši me na jednu Teslinu misao da je sve energija i da samo menja svoj oblik. Odista to Panonsko more je samo promenilo svoj oblik i darivalo ljudima posebno plodnu zemlju i divan pejsaž. A ostrvo je sačuvano. More mu je dalo snagu da izraste u planinu. Upravo taj sklad, dogovor među prirodom, zauvek je učinilo da za mene ta gora ima posebno značenje.

I gora je rasla, oko nje su vremenom stasavali i ljudi. Veliki pesnici. U blizini je Stražilovo, o koliko puta sam tamo pisala pesme, ležeći pored staze a šetači me neobično gledali. To su mi bili najlošiji stihovi, priznajem, jer previše je lepote. Telo upija snagu iz tla i nije sposobno da misli. Samo oseća. Pesme su nastajale nešto bolje, tek po povratku.

Pre nekoliko godina, dede već dugo nema, ali unuka popije vino za njega s vremena na vreme, odlučimo se muž i ja da posetimo manastir Grgeteg. Poželeli smo da obelodanimo pred Bogorodičinom ikonom, Trojeručicom, nekoliko naših tajnih želja. Kako volimo da pešačimo ostavili smo auto koji nas je prevezao od Beograda negde oko tri kilometara od manastira. Sada nije kao pre, asfaltirano je, obrađeno, mnogo je više stanovnika, vinograda.

Grgeteg-monastery-outside

Bio je vreo letnji dan, pomislih kako bi bilo dobro da se načas pojavi ono more da se bućnemo malo i osvežimo. Penjali smo se lagano. Onda sam legla, pala na travu, smejući se. Nekako kad kročim kao na Mesec da sam stala, ja odmah dobijem taj bleskasti osmeh, osmeh slobode, kada stupim na tlo Fruške gore. I bacam se i valjam u poluprosušenoj travi od sunca. I tako smejući se, umorna od penjanja raširih ruke, ležim i gledam u nebo. Tu smo, na pet metara od manastira, ali samo želim tren da u moje otvorene dlanove stignu šumovi Šakotinačkog, Dumbovačkog vodopada, potočića koji svoje tanano grgoljanje šalju vaseljeni a ona nam ih vraća kao mir nad Krušedolom, Hopovom, Jazakom i nama najdražim Grgetegom.

Naredili smo sebi da ne uključujemo telefone, da se manemo škljocanja foto aparatima, mi ovde nismo turisti, mi smo ovde svake godine bar jednom, kao zaljubljeni talasi onog Panonskog mora koji povremeno zapljusnu ponosnu, hrabru, planinu koja u svojoj duši čuva tajnu svog davnog rođenja, tajnu ostrva. Ovde rastemo, jačamo kao i to ostrvo. Ležeći tako osetih da mi se kosa umrsila i da ne mogu da se podignem.

Ni ne znam kako uplele se vlasi u ogroman žbun lavande. Pred manastirom ostadoh zarobljena sa divnom, ljubičastom lavandom koja je sama za sebe rasla, ni od koga mažena, ni odgajana. Našla je ona sama svoj raj u kome može biti tako snažna, dugovečna princeza lila boje.

lavanda-gaj-gt5

Posle odmora, uputili smo se u manastir. I kao da je svet stao. Nikog nema, mi lagano uđosmo. Polako smo šetali, ulazili u kapelicu. Kao i obično ja sve zidove pipam prstima i freske milujem. Pred umetnošću koja prkosi zlim vremenima ja se tako poklonim. Meni srce ume da prestane da kuca kad samo pomislim kolika je njihova večnost.

On je stajao kod ikone Trojeručice i izvadio jedan prstenčić koji je šapćući nešto onim blagodetnim njenim očima ostavio u ram. Onda sam i sama postavljala mnoštvo pitanja, dok je ikona bila mirna kao i svaki simbol bezvremene tajne. On i ja smo se pogledali u oči. I videli da su nam se pogledi promenili. Gledali smo kao u dve najotvorenije duše jedno u drugo, prodrevši dublje no ikad. Potpuno smo se sreli na najtamnijim i najiskrenijim dubinama naših duša.

trojerucica

Tu, u manastiru Grgeteg u kome nas monahinje nisu ometale. Taj trenutak, dovoljno je samo ga se setiti, kad se vratiš u bučni grad u kome ne znaš kud ćeš pre i izgubiš sopstveni identitet pa i ljubav, pa da te vrati sebi, povuče iz gužve i podseti šta je najvažnije. U čemu je snaga.

Pomislih, kako je ovde sve ispunjeno dobrotom. Verom u poštenje. Niko nas ne kontroliše, proživljavamo neku svoju unutarnju priču, strepnje, želje, nade…a oni to poštuju. Tišina koju su nam monahinje poklonile kao da je rekla da imaju poverenja u našu ljudskost. Veru u čoveka.

Tek na izlazu sačekala nas je jedna nasmejana malena sestra u crnoj haljini koja nam otpozdravi sa “draga deco” i reče da sačekamo, ima teglicu meda da nam pokloni.

A mi se setismo kako je na naše venčanje zakasnio potpuno nesvakidašnji, stari pop,( nikako nije voleo beton, džipove i grad), jer se zadržao na Fruškoj gori gde pravi med. Izuzetak su takva sveštena lica. No kako me od detinjstva prati ta fruškogorska čudotvornost nije me začudilo ni da mi venčanje bude pomereno za sat vremena zbog tog ostrva kome se more podalo ne bi li podarilo život ljudima i svetost jednoj planini.

 

Uskoro, eto nas ponovo, malo duže u tom kraju. Pomalja se letnja snaga Sunca koja zove, dok dedine bajke iz detinjstva moraju svoju glad da utole, bar jednom i u ovoj godini.

A nas dvoje smo katkad, svako ostrvo za sebe, katkad  jedna planina.

Menja se energija, vek za vekom gori i obnavlja se čovekova duša, ali bajka o Fruškoj gori ostaje.

( Blog izazov hotela PARK, Ruma )

blog izazov

fotografije manastira Grgeteg: odavde

Ćaskanje

Put na Jupiter 4

 

Dan treći

Stigao je kući. Navukao sve roletne. Uključio bojler. Isključio telefone. Usput se javio i Aninim i svojim roditeljima. Dovoljno je. Roditelji su tu jedino podnošljivi. I burazer. On će sve druge obavestiti. Nemam više snage. Danas je nekome lep dan, mislio je Igor.

Meni  je ko poslednji dan, auh. Uzeću brufen. A bre Ana šta sve po stočiću ostavi! Gde je taj brufen, puca mi glava. Olovke, labelo, naočale, reklamne šibice iz restorana, ha! Maramice zgužvane, toplomer, he evo nađosmo konačno zagubljeni toplomer, sve si potrpala pod lampu, a koj će ti ova marama preko lampe, pojma nemam! Ha, tvoja zbirka pesama!

Uze knjižicu tanku u ruke i leže na krevet. Kuče, kao da je predosetilo leže ispod nogu, umusilo se. Kao spava, a vidi on viri svojim zabrinutim pogledom u njega s vremena na vreme. Pa ko bi znao bolje nego Mala, taj kerić je sveznajuć. Anina intuicija, kako je govorila, to je to malo, čupavo stvorenje, uvek načuljenih ušiju.

Udahnu i zamisli želju da otvori knjigu na pravoj strani. I otvori Aninu pesmu:

“Jauk je pola zdravlja.

Vrisak je jači od svakog zida. Pucaju brane neprijateljske.

Suze su zalivale mnoge sada, već visoke četinare.

Kada sam ovako muško iz prošlog veka svega toga nema.

Nema razgibavanja duše. Misli kontaktiraju sa mnom. 

A osećanja su kao Prometej na steni.

Stena.

Ne valja to muškarčino ali ti ne slušaš. Stiskaš te zube.

Pesnicu ti stegnutu izem, da znaš!

To više nije naivna napetost. To se Jang i Jin raspolutiše surovošću stvarnog sveta.

Spajaj se!

Vežbaj da zaplačeš kao beba.”

Ne zna koliko dugo je spavao. Plakao i zaspao, kada ga je probudilo zvono na vratima i lavež pasa.

– Joj, samo je rekao.

Odbauljao je do vrata i provirio kroz zavesu. Nepoznata devojka. Hm. Užas. Joj.

Ugurao je kučiće i zatvorio ih u kuhinju, te rešio da otvori.

– Izvinite, znam, jaoj spavali ste, ja sam Jelena, treći je dan, a Ani sam obećala da ću vam doneti ovaj paketić od nje.

– A! Ok. Da. Dobro. Hoćete unutra?

– Ne, evo mog telefona, drhtavim rukama daje mu vizit karticu, što li ona drhti, pita se Igor.

-Javite se ako treba nešto, idem, idem ja sad odmah, čekaju me ispred.

I pobegla je! Ladno je pobegla sa vrata. E svašta.

Paket. Trikovi. Ana. Ma ne mogu, ona je stvarno preterala. Nije ni moj život igra. Ljut sam bre! Bezosećajna, hladna žena. Njoj je do igrica. Uvek bilo. A sa životom i smrću da se igra, pa to je sebičnost.

Stezao je onaj paket, pa ga baci na pod.

Umivao se, tuširao, ponovo odspavao u kadi. Ledena voda okolo njega ga je probudila, smrzao se potpuno.

Joj, ja sam još veća budala, pomisli Igor. Kao da sam odlepio.

Zelenim peškirom jako je trljao kožu da pocrveni, dok mu se telo nije ugrejalo. Grejalica se uključila na kratko, i cap, crkla.

Kuku, kučići, zatvoreni, otrča do njih preskačući paket, no zateče ih kako mirno spavaju na krevecu svom.

Uh dobro je. Nisu napravili lom.

Mala se onda probudi i stušti na onaj paket, da ga njuši. Igor, sede u turski sed i gleda. Najednom mačka dojuri i poče da grebe Malu, frkće, i poče da ispušta neki cijuk.

Gledam vas, gledam vas blesave životinje…

Onda krenuše ipak zajedno da cepaju onaj papir. Sve pokidaše u froncle.

Ostade samo ukoričena fascikla ljubičaste boje.

Mala uze u usta neki mali papirić, Igor joj ote, pocepalo se malo, nema veze …

Daj ovo Simketu, ako on kaže da vredi, objavite, ako ne, ništa, neka stoji u polici, dogovoreno?

 Ostavila mi roman, baš lepo od nje, misli da ću da se zabavljam, ona stvarno misli da ću da kuliram bez nje! Baš imam sad mira da čitam, kako da ne! Odneću Simketu i to je to. Pa kad se oporavi, ako se oporavi…

Dok je stavljao na policu fasciklu, otvorio je da vidi bar naslov i stajao je velikim boldovanim slovima, taj nepromenljivi, kobni naslov – “TAKO JE – KAKO JE”.

TAKO JE – KAKO JE

 

Može se biti srećan u stančiću od samo 40 kvadrata. Može! U sobi sam imala postavljen radni sto za učenje, ispred prozora, a preda mnom se prostirao pogled na brdo okrenuto zapadu. U večernjim satima dok sam učila, divota, sećam se, srednja škola a ja dobila keca iz filozofije jer sam pitala profesora zašto se uvek češka po glavi kad predaje Hegela, da li ga ne voli, da li mu je ustvari muka, i morala sam za kaznu da popravljam tog keca tako što ću da odgovaram na celo gradivo iz prvog polugodišta. Hej, celo gradivo! I onda mi se probudio inat, da obnovim sve što smo učili. Ali nije znao profesor koliko ja volim i Aristotela i Platona i da mi je priuštio čist ćar! A onda čitajući beleške, ja podignem pogled, a Sunce na zalasku izvodi pravu purpurnu kaledioskop igru nad brdom pred mojim očima. Kakva sam srećnica, da živim ovde i da iz večeri u veče gledam najnovija ostvarenja iz filmske produkcije Sunca. Itekako se može biti srećan kad dobiješ keca i kad živiš u malom stanu, kada je u pravo vreme i na pravom mestu!

*

-Isključi to, petnaesti put puštaš isto!, dreknula je mama

Pogledah je, a ona mokra, skroz gola, trese se, izletela iz kade i viče.

-Mama, pa dobro šta ti smeta, to je Mendelson, violina!?

-Ne mogu, kupam se, ti vrtiš, dva dana slušaš to, osećam se već kao da sam na sahrani. Ne možeš to više ovde u kući da puštaš, jel ti jasno, sva se tresem bre!

– Pa kad je Mendelson na Berlinskom univerzitetu, tako kažu, slušao Hegelova predavanja o estetici, a ja overih keca, znaš, već! Dobro, hajde idi nastavi da se kupaš, nije Vagner sreća tvoja, hoćeš nešto drugo da pustim…

– Ništa, samo malo tišine, izašla si iz puberteta pre hiljadu godina, aman, mogu da se okupam na miru valjda jednom u svojoj kući!

Eh, ti mali stanovi…

Različiti ukusi, osećanja, strahovi.

A ustvari predosećaj.

Ubrzo krenulo je…

Umrla je prvo tatina majka, pa mamina, pa posle par godina jedan deda a za par meseci drugi deda.

Prvi put sam gledala roditelje kako noću plaču u krevetu zagnjureni u jastuke. Noćima, mesecima. Nekad samo dođe tako u sred neke TV emisije, tata zakuka. Mama rešava ukrštene reči sa mačkom na krilu i suze liju niz njeno lice. Mačka je liže, mauče, tu su mačke stručnjaci. Ta mačka je spasila dušu mojih roditelja.

Ja sam kada se baka razbolela i krenula ta mamina slutnja na sahrane sa svojim uvodom, doživela šok. Ona me je odgajila. Ona je moja prva mama. Ona je moja večna majka. Ona me svemu naučila do pete godine. Ja sam njena kopija. Žene sa imenom Katarina ne umiru nikad, mislila sam naivna kao dete da sam malo. Iako, sam se suočila sa jednom iznenadnom smrću pre toga ova je bila nemoguće nemogućeg za mene. I postoji razlog. Sve što je kasnije odredilo moj život ispalo je da dokažem da žena koja se zove Katarina ne može da umre. Ne dok sam ja živa. Ni  njena kuća koju je mukom gradila, zbog koga joj se izlizao kuk u koji su ugradili otrovnu žicu koja joj je otrovala bubrege. Ne. Obećala sam da ću joj muku sačuvati. Dok je deda zarađivao za materijal, ona je sa radnicima ciglu po ciglu ređala, i podizala kuću zelene boje, i kuvala, i prala, i odgajala dve ćerke, i krila mast pod krevetom i višak brašna jer su kažnjavali one koji prave zalihe, i dovijala se na sve načine da niko ne bude gladan a sve bude čisto.

A onda je njena mlađana ćerka zelenih očiju u bolnici dok sam vrištala kada sam shvatila da baku ne mogu da spasu i da je šalju kući mirno rekla: “Nemoj da plačeš, ne mogu ništa, ona je jednostavno gotova!” Ne mogu ni sada da zaboravim, i kako neko kome Bog podari najlepšu boju očiju na svetu, divnu zelenu, može da skupi toliko leda u ta dva oka i izgovori to, onako u srednjim godinama, žena bez dece, kojoj smo moja mama a njena rođena sestra, pored muža, sve što ima. Tetka je izgovorila hladno tu groznu rečenicu – GOTOVA JE.

Ali nije bila. Baka je borac. Bila je to klinička smrt. Meni, kao studentu, ostali su bili zaposleni, dali su propusnicu, lakše je bilo osoblju da ja kupam i perem baku, menjam pelene, mažem oštre rane na leđima od ležanja. Pozvaše me tog jutra, da dežuram, dok je baka bila sa cevčicama u nosu, priključena na kiseonik. Tada je baš baka otvorila oči, i ja sam hitno pozvala sestru. Rukom baka je pokazivala na debelu cev u grlu. Pokazivala mi je očima da je boli to. Molila sam sestre da joj izvade to. One nisu smele, doktora nigde. Na kraju, ja sam potpisala i na moju odgovornost izvadismo tu bolnu sponu do pluća a ostavili smo cevčice za kiseonik u nosu. Tada su mi medicinske sestre bile ko rođene sestre. U tom je stigao tata sa posla. Baš kad je baka pozvala mene da mi šapne nešto na uvo. Pita me tata, šta je rekla.

– Da joj kupim otrov u apoteci. Kaže ne može više da izdrži.

– Ne smemo, kaže tata

-Znam.

Vratili su je u sobu, ubrzo, tamo gde su joj konstatovali prethodno da ima slabo srce, a zapravo ta doktorka je sve promašila. Otkazali su bubrezi a srce je bilo jako, još tri kliničke smrti da izgura. Samo su saopštili da ne mogu više ništa i da je otpuštaju kući.

Tetka, zelenih očiju i njen muž pohvalili su se da su sredili preko veze da još nedelju dana ostane u bolnici. Čime su se hvalili ni sada ne razumem. Mrsko im je bilo da je neguju i tamo a tek kod kuće!

Baba, bolnički krevet pored bakinog, svašta mi je o njima ispričala. I kako su već ugovarali nasledstvo kad su dolazili u posete, i samo mi je rekla da ću grdne probleme imati i da ne budem naivna baš toliko, a videla je da obožavam tetku i teču.

-Imaćeš ti velikih problema sa njima, videćeš, rekla mi je, pamtim to dobro.

Gledala mi ta baba u karte, šta će dosadno je u bolnicama. Mazila sam pegice na bakinim rukama, kad mi je ona predložila to.

– Hajde, mada ne verujem, pristadoh

– Hajde malo da te oraspoložim. Preseci.

Presečem a ono kec tref – piše smrt, kvržastim rukopisom ruke koja drhti. Prebledeh.

– Eto! I šta koj đavo gledamo, vrisnuh

– Ma to si ti opterećena strahom

Presečem opet, ono dama tref. To je taj problem koji će tek mnogo godina kasnije uslediti sa ženom zelenih očiju. Sa razmaženošću od koje sebični ljudi odlepe. Ta njena boljka slamaće se na mojim leđima. A leđa su mi, kako me ćale, tata, taja, kako kad ga zovem, istrenirao, bila inadžijska.

Kako nisam imala nejaka leđa iako sam bila jedinica u majke i oca

 Lep sunčan dan u Košutnjaku. Zuje komarci u delovima gde je hlad. Svakog vikenda ćale igra fudbal sa društvom a mama i ja badminton i u pauzi se smejemo kako se psuju i guraju momci oko driblinga, faula, lopte. Tata nekad bokser, armijski balkanski prvak u maratonu, najbolji naravno. Nemam šta da gledam, samo se ponosim. Pravim se važna kako dribla i mlađe od sebe. Posle utakmice oni se kupaju, zezaju, svi smo ko velika porodica, malo šašava. Svi posle mirni ko bubice. I krene tata da se hvali kako sam oborila neki rekord na 100 metara u trčanju. I kao hajde da se trkamo, njega još uvek ne mogu da pobedim. I cela ekipa, puno je tu očeva bilo, napraviše nam start, nasta opšta navijačka atmosfera. Malo su me prestrašili. Čuh samo SAD! i krenusmo ćale i ja, i ja onako baš startna mala, ispalih ko kometa sa crte ali đavola, na pola staze mi se od brzine upletoše noge, padoh, kao letva se opružih, a trava malo kvrgava bila i iz kolena krenu krv. Tata ko tata, otrča do cilja, tek posle se okrenuo. Čujem ja kako ga počeše psovati.

-Idiote, što ne pusti dete, o kretena zapeo ko sivonja

– Šta si zapeo ko sivonja, stvarno bre,  vidi šta si joj napravio, ljuta mama sva

Pogleda on kolena.

-Ispraćemo alkoholom, nosićeš par dana farmerke a ne miniće, šta, a? Važi? Namignu mi tata.

– Važi tata, nego kako se upletoh onako?

– Od prevelike želje da im pokažeš kako si bolja!

Trenirala sam ja posle, ne pitajte. Ujutru u sedam ustanem, sneg, ja u đubretarcu uzbrdica, nizbrdica, kroz naselje, mora se steći kondicija i za kratke staze, da se pobedi utrenirani ćale.

Izlečih kolena, nije to problem. Pobeđivala sam sve vršnjake, braću, komšiju Ivana sa kojim sam kao mala dok su se drugi igrali nekih igara u parkiću, trčala po čitav dan. On mi je bio kao brat kog sam želela a nisam mogla da imam. Roditelji nisu imali briga sa nama. Puste nas napolje, mame peru veš, kuvaju ručak a nas dvoje po tri sata vijamo, samo trčimo po livadi koja se vidi s prozora. Oni pogledaju s vremena na vreme i smeju se, prepričavaju kroz terase, “eno vrte, petstoti krug”. Ivan ispred mene, sećam se njegovih majica i leđanca, uživala smo u trčanju, dok su se oni pitali kako nam se ne zavrti u glavi.

Sad starijoj, dok sam se vraćala sa treninga po zimi valjda, padne mi pritisak sve mi belo pred očima bilo kad treba da se uspenjem posle uz stepenice do kuće. Ali ustajala sam, kad je bilo najteže, kaže ćale, to je zdravo, to je ono pravo, rano ujutru, zimi. Da ojačam.

I dođe, opet lepo vreme. Košutnjak. E, sad ćale zna da sam se spremila. Kaže, da se trkamo pre utakmice, dok je odmoran. Kažem, naravno, ravnopravni da budemo.

Ekipa ga gleda prekorno, nemoj da si lud Vezo!, opet, pusti dete!, čujem ja

– Nema šanse, kaže ćale.

I krene trka, ah, bila sam mrtva ladna, znala sam da sam sad svoj na svome, bili smo jednaki prvih pedesetak metara a onda sam ja samo poletela!

Opšti vrisak. Tata je zapeo iz sve snage. No džaba! Odlepršah ja ispred njega.

Hoće sad jedan drugi, mlađi momak, malo kad odmorim, da se trka sa mnom. Ja kažem, Hajde, hajde!

Svi se ludo zabavljaju. Postavljaju goliće, skidaju se za rekreativni njihov vikend fudbal, ali prvo još jedna trka.

I krenusmo, no ovo beše još lakše. Ostavih ga odmah dva metra iza sebe. Znala sam ja da je ćale još jako, jako brz, brži od tog momka.

I tada, nisam bila najsrećnija ja. Ma jok. Moj otac. On je izgubio, zezali ga, dete te nadtrčalo, on sav srećan. Znao je da zapeo iz sve snage.
Srećan jer sam svoju pobedu zaradila. I shvatila to mirno, čak.

– Lako je pobeđivati one koje si navikla. Lako je ispuniti sebi želje i stvari koje ti lako idu. Ako želiš nešto više, i kad želiš više, i da budeš kao oni bolji od tebe, onda i nekad izgubiš bitku. I povrede te. I padneš. Ali ti si bila uporna. I stvarno te nisam pustio. Trkaćemo se mi još!, reče meni ćale to veče pred spavanje.

Mačak Toša se ustvari nije izgubio

 Baku su dovezli u njenu zelenu kućicu. Na nosilima smo je uneli, kad smo je nosili kroz kapiju, zamolila je da je spustimo malo u baštu da gleda nebo.

– Lep je život, i da su ti oduzete i noge i ruke, vidi Ani, tako me zvala, kako je lepo, beli oblačići na plavom nebu, zeleno lišće, žuto sunce. Sve te boje, eto da živim samo da to još malo gledam.

Bile su te reči  među poslednjim  koje mi je rekla pre nego je izgubila svest.

Smenjivali su se svi a ja sam neprestano bila uz nju. Nisam htela da se odmaram.
U to vreme, dok je ona još bila u bolnici spasila sam jednom mače, bio je bačen, dan po rođenju, grejala sam ga fenom da ne ugine, hranili smo ga mama, ćale i ja na flašicu od alkohola mlekom sa AD kapima. Ne znam koliko puta mi je pošto je kmečao kao beba i  zaćutao bi samo kad bi mi spavao na grudima, ne pamtim koliko puta me je zapišao i na  kraju sam spavala sa mušemom i njim na sebi. Mačka Cuca je prvo htela da ga pojede posle kad je malo poodrastao shvatila je da nije miš,  i prisvojila ga, pa nam je bilo lakše. Krivih nogica, nešto je kasnije i progledao, mislili smo ostaće slep ali sve se sredilo. Danju u bolnici kod bake, noću mačak Toša.

I vezala sam se za to borbeno, odbačeno stvorenje. Ali kad su baku otpustili, morala sam da ga ostavim, mački, tati i mami.

Baku sam hranila prvo kašičicom pavlakom jedino, potom samo kašicama na špric. Svi su svraćali posle posla i svi su bili sivi u licu.

Zovem ja telefonom, vidim tata čudan, zvaničan.

Zovem sutra opet nešto čudan i dva dana ne dolazi. Zovem drugaricu, komšinicu, da proverim šta je sa njim. I ona mi kaže. Tata ti je u haosu, kad je krenuo na posao u popodnevnu smenu pobegao mu mačak, ne sme da ti kaže. Samo je još to falilo.

– Jebote, dobiće mi ćale infarkt, znam ga. On se ubi sad od sikiracije. Idem da ga okrenem odmah.

– Tata pa trebalo je da mi kažeš da je nestao Toša.

I dugo je samo plakao s one strane slušalice. Više nego za svojom majkom, čini mi se. I par reči čuh samo u pauzi tihih suza…ne znam kako…svud sam ga trazio…

– Ok, tata, može mama da uzme slobodno, dan dva, da bude uz baku i dedu a ja ću da dođem da ga tražim.

– Ma može, nego nismo hteli da te sikiramo.

I poljubih ženu koja nikad ne umire, i odoh u stan.

Pretražili smo drugarica i ja sve spratove, podrume, mali je, ne ume ništa mačak, gde bi mogao da bude? Nigde ni traga. Verovatno ga je neko uzeo. I prespavah tu noć u svojoj sobi.

Oko podne ugledah tatu, koji bi trebalo da je na poslu kako hrani na okretnici kuče, došao ranije. Viknuh mu, pogleda me, i sve mi je bilo jasno. Baka je umrla.

Kažu, hoće životinje da nestanu kad neko odlazi na onaj svet. Povede i ljubimca. Nama se to zaista i dešava. Ali Katarina nikad ne umire.

Ona samo nije želela da ja budem tu u tom trenutku. Mama je drhtala nad njenim poslednjim udahom. Mene je sačuvala toga. Otela je Tošimira.

Sahrane ko sahrane, ne volim ih, ne znače mi ništa, ma baš ništa. Život mi znači i sećanja koja ih čine živima. Smrt za mene postoji samo jedna. A to će biti moja. Tada neću moći da oživljavam nikog.

Sahranu pamtim po dedi koji nas je sve zasmejao u kolima. Idemo, uzbrdo, led, jedva se kreće kolona, deda se unervozio skroz i samo bupnu:

-I ona je našla kad će da umre, po ovoj hladnoći, najjačoj zimi u poslednjih dvae’s godina baš!

Svi prasnusmo u smeh, sem žene zelenih očiju, naravno, koja kroz zube procedi zlokobno

– Što ti ne crče…

Prošlo je pet dana nakon toga, već je bilo vreme da svoje studentske dane počnem da provodim i na fakultetu za promenu, kad u četiri ujutru u sobu mi uleće tata koji viče, ja verujem da je cela zgrada čula, i nosi Tošu u rukama.

– Vratio se Toša, sam se vratio, maukao je sam pred vratima, i opet plače ćale. Taj strogi ćale koji ne popušta u takmičenju, strog kad su izlasci u pitanju, momke strogo gleda, ma ne da mi ni da se zaljubim, isplakao se tih meseci kao što nije za ceo svoj život.

Negde smo pretpostavili da je Toša uleteo u stan kod komšija koji su otputovali, i da se izbavio kad su se vratili…ali ja verujem da je to sve Katarina, žena koja ne umire, dok sam ja živa,  uredila da tako bude.

nastaviće se…

 

Oblak oznaka

Životna sredina by Nataša

Sve o životnoj sredini, izvorima zagađenja, otpadnim materijalima, reciklaži i još mnogo toga.

IGNIST.rs

Volim da čitam ljude, još više kada oni čitaju mene.

Italijanski online

Besplatni sajtovi za učenje italijanskog jezika

All about my shelf

~blog posvećen knjigama~

prerazmisljavanje.wordpress.com/

blog za knjigoložnike

BOKITZA

LIFE STUFF • FITNESS • HEALTH • BEAUTY • TRAVEL

Matrix World

U potrazi za Znanjem i Istinom

VLADANKA 218

O svemu ...

Manić Teodora

Jer ono u šta ljudi poveruju, to će vremenom i postati.❤ Because in what people belive, that's who they will become as the time passes by. ❤

Od knjige do duše

O knjigama, časopisima, novinama... O bibliotekama, muzejima, arhivima, pozorištu... O filmovima, serijama, dokolici...

Ninus.Nestorović

Aforizmi i satira

Samozaludake

#samozaludake