Olja Ristić

Članci označeni sa „nasilje“

Telefonski razgovor na koji nisam imala odgovor

Aempti

Ne verujem. Na ovo nemam odgovor. Da sam, a jesam, najiskreniji prijatelj, zavezao mi se jezik. Nasilje, ipak je to nasilje.

Priča ona (bez suza, glasom tihim ali hladnim): On mi je pretio da će me ubiti. U afektu, znam, ali počeo je da me udara, da nisam jako vrištala polomio bi mi ruku. Posle svađe u kojoj smo se vređali. Ali međusobno, na bezazlenu temu izvređali se. Ali ja njega nikad ne bih…kako je sve puklo za jedno veče. Vikala sam mu nemoj, neću moći da ti oprostim to. Svađaj se ali ne ovo, nemoj, neću moći da oprostim. Znala sam istog sekunda. Zato mu nisam uzvratila. To neuzvraćanje bio je moj pokušaj da ne upadnem u tu prazninu zauvek. U naš kraj.

– Pogledam se posle u ogledalo – ogrebotine po licu. I tu u ogledalu sve je prslo. Eksplodiralo. Razumem da je isfrustriran, teška vremena, malo posla, malo para. Do sada smo se mučili zajedno. Sada smo se okrenuli  na dve različite strane. A bili smo izgleda jedan protiv drugoga samo ja to nisam videla. Sve, sve ali ta mržnja u očima. Ja živim sa čovekom koji me mrzi. I posle deset godina slepica vidim tek sad.

– Nemoguće, kažem joj ja…

– Znaš, nastavlja ona, dok ja posle svega plačem pred ogledalom on odlazi u drugu prostoriju. I znam misli kako sam ja kriva. Da nisam rekla to i to on nikad ne bi. Ja budim najgore u njemu, mantra o tome garantovano, znam ga, uvek je neko drugi kriv. Ne, ne kaje se već to mantra u glavi. E to je gore i od ove fleke na licu!

– Do ujutru nismo progovorili ni reč, nastavlja ona. Kada sam se probudila prilazio je, zagledao mi ogrebotinu na licu, za ruke nije ni pitao i smeškao se, ej smeškao se! Njemu je to smešno. Neozbiljno. Nezrelo. Naviknut da mu se sve prašta, ali ja sam se zaklela da ko mene udari taj me više neće videti! Ne treba meni osveta. (plače). Ne želim da tražim opravdanja za to. Jednom davno jesam i obećala sam sebi nikad više! (viče) I udala sam se srećna jer on je bio sve samo ne OVO! I onda takva mržnja, svom snagom, i pretnje.

– Ostaje samo da izađem iz ovog šoka, ali kako? Pijem lekove. Jer sve što smo gradili poprilično godina moram da ostavim u prošlosti. Ej, da počinjem iz početka… Sad, ponovo ili nikad, ne znam…

– Pa, reci, pita ona mene,  ja da sam njega u afektu povredila, hajde svakom se desi da urla, da maše rukama, baca predmete, ali da sam ga povredila odmah bi mi proradilo ono u stomaku, jer ga volim, brže bolje bih se izvinila, gledala da sve ispravim jer sam baš zajebala. Ali on je zajebao sve time koliko mu je svejedno, čak i smešno.

– Podrazumeva on da će sve za par dana samo od sebe da se smiri, pa ja sam dobra, ja sam kriva, idemo dalje. Ali ne ja ne idem nikud. On ide napolje! Katapultirao se iz mene. A ja padam, bez padobrana!  Jer mu je evo drugi dan svejedno. Još se ponovo nešto izdrao. On je za pregled kod lekara. Sad sam i ja za lekara. Sve je sjebao, a znaš me. Ne umem ni da foliram sa onima koji me ne vole.

– Ono moje lice u ogledalu je priznalo da me on odavno ne voli, da, duže vreme to znam  ali je iskreno to i definitivno potvrdio za jedno veče, iako mu je smešno. I ja nemam način da živim  sa nekim ko me ne voli. Znam da druge žene umeju. Ja ne mogu to.

– I šta sad?

– Verovala sam da mi se ovo nikada neće desiti.

-Znaš  li koliko je hladno sad u našoj kući? Slušaš li me? Izvini. Davim te, već utišano sad reče ona meni

I šta je posavetovati. Šta reći. Bili su par. Gotovo idealan. Svuda zračili. Imali opušten odnos, dobri su ljudi. Upali u probleme, problemi im uništili ljubav. Svaki se junak na muci pokazao kakav je i koliko mu je snažna ljubav.

– Ne znam šta da ti kažem, znam da si već i sama umorna, možeš li sve to da izguraš dalje sama, u novi život?, pitam je.

– Koji bre život, iscrpljena, kad mi je najteže vraćam se sebi, onom šarenom i poluuplakanom licu, naći ću neke lekove pa dokle izguram. Mislim da ću piti lekove. Jer mrzim žene koje plaču. Znaš da retko plačem. Uh! Ali život bez ljubavi je i jedno i drugo.
– Valjda ću jednog dana ponovo zavoleti sebe.

– Nema svrhe terati nekog da se zabrine za tebe, briga podrazumeva ljubav.

-Sve je bilo laž.

Ne znam, mislim ja,  tu pametnog saveta nema.

– Idem, pila sam da se smirim, moram da spavam. Jedan dugi san. Posle idemo na kafu, možda jedan dan. Izvini što te udavih.

– Ne, ne sve je ok, uzvraćam joj.

– Ne verujem, čujem sa druge strane žice, odoh, javi se ponekad ako ti se ne gadi.

I ostah sama, u toj njenoj dubokoj tišini, ne uspevši sve to vreme da joj kažem nešto pozitivno. Ne umem ni ja da praštam izgleda. I ne verujem u čuda. Više u ono, odjebi siledžijo. Ali ni za to nisam smogla snage da snosim odgovornost da joj kažem.

I muči me nesanica sad.

Advertisements

Oblak oznaka

All about my shelf

~blog posvećen knjigama~

prerazmisljavanje.wordpress.com/

blog za knjigoložnike

BOKITZA

LIFE STUFF • FITNESS • HEALTH • BEAUTY • TRAVEL

Matrix World

U potrazi za Znanjem i Istinom

VLADANKA 218

O svemu ...

Manić Teodora

Jer ono u šta ljudi poveruju, to će vremenom i postati.❤ Because in what people belive, that's who they will become as the time passes by. ❤

Od knjige do duše

O knjigama, časopisima, novinama... O bibliotekama, muzejima, arhivima, pozorištu... O filmovima, serijama, dokolici...

Ninus.Nestorović

Aforizmi i satira

Samozaludake

#samozaludake

mrnjau85

Novosti (za glupe) kao nove vesti