Olja Ristić

Arhiva autora

NIP – No Important Person

Bad person

Iskusno pokvareni su ti oni, iskusno. Sraslo im u meso, s kožom, s dahom.

Krenu od jutarnje kafe pa sve do postelje u kasnim satima. I u snovima.

Iskustvo u pokvarenosti olakšava im i porodična struktura. Preneto genetski ili utemeljeno još u detinjstvu. Samo kod izuzetaka se naknadno stiče i razvije potpuno tokom života. Iskustvo se lakše razvija i slobodnije nosi kod onih sa predispozicijama.

Dečje oči su posmatrale srećne roditelje dok broje novac što su zavrnuli nekog. Da napreduju, nameste nekom, pa pričaju u kuhinji ostrašćeno kako su mu stručno zavukli. Pa se ljube. Opet zadovoljni. Smeh se u domu čuje. Nema savesti. Ni griže, san miran. Šta zna dete. Pa srećna mu je porodica. Ono u svoje širom otvorene zenice propušta to prelamanje nečoveštava, a slike prodiru duboko.

Ima i do podneblja kad je, do komšiluka. Do roda rođenog. Ima i onog nesretnog brata što se dao na poštenog ujaka a drugi sin je isti otac. Avelj i Kain. Ava i Kaja. Kako god. Ono ujakovo dete kao otpadak. Svakako je najebalo među tolikim VIP svetom.

*

Tako, prolazeći ispod mog prozora, jutros neki glas mladog muškarca,  pričajući, pomenu te dve reči „iskusno pokvareni“.

I meni odmah roj misli, znoj na čelu.

Mogu odmah da se potpišem kao NIP. No Important Person. Otpadak. Ujakova mala.

Ma neka je on prolazio tuda, mada je mogao par metara dalje to da lane. Pokvarena i ta istina, uskoči kroz prozor kao pčela. Hladi otok NIP-ovka. Hladi otok. Ne znaš koliko će bol uboda da traje. Nije se zezati. Iskusni su svuda, kao vanzemaljci koji su okupirali planetu. Što je vanzemaljac iskusniji, mirnije spava, češće se pari i lakše množi. To im je dato. VIP DNK-a.

A ti Zemljanko, ujakova mala, NIP-ovko, još zuriš u pčele po ružama i muškatlama, a? Pas ti je prijatelj. Shit si odabrala. Genetika te iskvarila. Ni vanzemaljci te opraviti ne mogu.

Zatvori prozor.

„Ma sa onom kurvetinom je“, dopire s ulice ljutit ženski glas, dok klikćeš ručku da prozor dobro zamandališ.

Mogla bih ponovo ovo da napišem. Pod naslovom „Prozor u svet“,  pa ponovo pod naslovom „Pobeći negde“, pa ponovo „Kad sam postala zver“…

 

photo: odavde

Crtice – nagoni

Šta ja radim sa nagonima? Ne bih upotrebila čestu reč kontrolišem ih. Ne, možda i naprotiv. Razvijam ih. Instinkti su naše najvažnije čulo i treba ih osluškivati. Tretiram ih kao čulo koje mi nešto govori o sebi a i o drugima. Promislim ih kad „odrade“ onako, kao trčeći ispred mene. Ja sam protiv gušenja nagona, naravno. To je naš osnov. Ako se i kod životinja negde priroda postarala da oni budu smisleni, pa kako onda da kod nas ne budu. Učim od njih i ja njih učim. Tako ja nešto mantram.

Najvažniji savet za rad za računarom, za rad od kuće, blogovanje i ostalo bogovanje

1 slauf

Rad za računarom zahteva dugo sedenje. Sem što opterećuje kičmu, pa nepravilno držanje ima za posledicu poremećaj rada srca, stomaka a ne samo bolne pršljenove. Sem što opterećuje vratne žile pa izaziva glavobolje i zahteva vežbanje.

Rad na računaru opterećuje i osetljive guze.

Pritisak na sedalni deo, a još ako se malo iskrivite u poluležeći položaj stradaće vam davno „izumrli repić“, preporučujem da u pomoć uzmete lep šareni dečji šlauf.

Ovo je spas! Ako vas pecka njegova plastika prekrite ga peškirom.

Guza neće direktno da trpi težinu celokupnog tela, možete da menjate položaj, a možda vas malo u stanju umora i oraspoloži podsećanjem na more, bazene, kupanje.

Mame  i tate već mogu da pitaju decu da im pozajme jedan, ako deca budu velikodušna, a isto tako ako su vam kolege i šefovi ok ja verujem da će vam odobriti i u kancelarijama.

Ja sam svoj izabrala. Dodala sam i neke jastučiće 🙂

3 slauf

Malo šale nije na odmet, a ja sam šalu isprobala i vrlo sam ozbiljna u primeni!

Pa sretan vam rad!

 

„Priče iz moje glave i sveta oko mene“, zbirka priča Zorice Zoje Mladenović, IK Nova POETIKA, osvrt

Knjiga “Priče iz moje glave i sveta oko mene” zapravo nije zbirka kratkih priča. Sada su to ukoričene beleške. Kolekcija misli.  Sačuvani album zapažanja. Šta zapravo čini pisac ovih beleški? Kroz predmete, od lampe, tapeta ili čaša u njih unosi i reflektuje osećanja. Nema klasičnih metafora već svuda utkiva emocije kroz stvari, okoliš, ono što zapazi na ulici, na putu do posla. Sitnice iz spoljašnjeg sveta otkrivaju krupne emocije, unutarnji svet.

Ruši tabue da se pojedine reči izgovore i razotkriva ljudske mane koje potom prigrli i miluje.

Izražava bunt protivu isfoliranog sveta i licemerja.

Ton i diskurs su zaista kao roj pčela (naslovnica na to donekle asocira). Takva je i dinamika celokupne zbirke ovih zapažaja i misli.

Promišljanje života u smislu razdvajanja odista bitnog od bezbroj nametnutih pravila na koja ironijom ili podsmehom  pisac ukazuje. Uporno nam otvara oči da skinemo teret onog što se očekuje od nas i da pustimo potpunu slobodu sebi da budemo to što jesmo. Da na taj način upoznajemo sebe i korigujemo. To ne znači da smo savršeni.

Ovde se upravo nesavršenost poštuje. To je ono što je najveća vrednost, za mene, celokupne zbirke. Poštovanje prema nesavršenosti sveta, života i nas samih.

Pokrenute su mnoge teze kao na primer – neuklapanje u sistem:  “Život je korupcija… Pokušavam da ostanem dosledna. Ljudi se prodaju. Mnogi deluju normalno. Pretvaraju se. Glume… Postajem kao oni. Primećujem njihove čudne poglede ali se pravim da ih ne vidim. Svi pokušavaju da izvuku neke informacije. Postajem i ja po malo uznemirena. Krijem svoja osećanja. Gledaju me čudno, postavljaju čudna pitanja. I ja se pravim kao i oni… Pravim se da ih nisam čula, da ih nisam razumela. Vrtim se po prostoru. Ne snalazim se baš najbolje. Laganje mi nikada nije išlo od ruke. Pokušavam da promenim temu. Izbegavam kontakt očima a oni me uporno gledaju. Radoznalo me gledaju i radoznala pitanja postavljaju. Palim cigaretu za cigaretom. Sve ovo postaje stres za mene. Gledaju me sumnjičavo. Njihovi pogledi me probadaju, kao da me osuđuju. Tako bi da pobegnem negde, što dalje od njih. Od neprijatnosti koju su izazavali u meni, počinjem da se smeškam. Sve mi je neprijatnije… Laž nije za mene. Nisam sigurna da li da priznam… Briga me i ako me osude. Ne mogu da budem kao oni. Naglo ustajem, svi pogledi uprti u mene. Uzbuđeno im govorim: “ Evo, priznajem… Priznajem sve… Osudite me! Stavite na stub srama! Razapnite me! Kriva sam… Priznajem.” (priča Priznajem)

Temperament se sukobljava sa rutinom i monotonijom: “Živeo je svoju rutinu, svaki dan iste monotone radnje. Postao je čovek od navike. Godinama ništa nije menjao. Ušuškao se u svoju svakodnevnicu.” (priča Promene)

Možda se neće složiti mnogi, ja u konačnom utisku ne dobijam iz ovih priča, kako često kažu za njih, pozitivnu energiju. Ja doživljavam kroz njih na izvestan način upravo suprotno, neku setu svih tih prolazaka kroz tešku borbu sa vetrenjačama onih koji u tome žele i da istraju. I ne obećava nam niko sretan ishod.

 Duhovito i lepršavo predstavljen, a stiče se utisak i proživljen, nauk da su i tuga i radost podjednako opterećujuće i relaksirajuće u zavisnosti kad nas zadese i kako se nosimo sa njima.

Zapravo, ovde su svi glavni junaci MISLI. Ono što čovek misli predstavlja jedan paralelni svet koji nije nužno objektivno isti sa njegovim životom. Izuzetno važnu stvar učimo o tim paralelnim svetovima kojih mnogo puta nismo ni svesni. Ovde je razdvojen um od objektivne stvarnosti, predmeta, životnih tokova, ljudi, najbližih, najdaljih, prijatelja, neprijatelja, poslova, kolega, svog deteta, prolaznika, ljubavnika, sa jedne strane i sveta MISLI, sa druge strane. I ostaje pitanje: Koji je od ova dva sveta istinitiji? I na kraju, MISLI su zapravo naša DUŠA.

“Volim ja svoju samoću i trenutke svog mira. Tada se sabiram i svodim račune. Tada sam sama sa svojom slobodom. Mogu sebi da kažem sve što hoću. Stavim ogledalo ispred sebe i pričam sa onom što je vidim. Moje misli su moje vreme, koje puštam da teku neprestano svojim tokom kao reka. Dodirujem svoju dušu i gledam u svoje oči, i gledam njihov odraz u sebi. Ponekad dođem u sukob sa sobom, pogled mi tada uvene i padne dole… Padne na moje palčeve na nogama. Ispustim tada jedan duboki dah, i kažem sebi: “Biće ovo magičan dan!”. Zavirim u svoje srce i oslobodim ga svih okova, što ga pritiskaju. Borim se sa sobom… Borim i trudim da pobedim sebe. Da pobedim lošu sebe.” (priča Ogledalo)

Beleškama i knjigom autorka grupiše, želi svoje neukrotive misli da pripitomi i da sama sebe razume i objasni:  ”Pogledah kroz prozor… Duva vetar i njišu se grane… Prva misao koja mi je prošla, je da se i ja njišem… I sve u meni se njiše… I moje misli se njišu. Pokušavam da ih vratim na njihovo mesto, da malo miruju… Kao i obično, ne slušaju me. Kada bi neko nekada uspeo da ih pročita i da mi ih rastumači, kakvo olakšanje bi mi to donelo.” (priča Špijun)

Poznajući autorku  ukrotiti joj misli – to je nemoguće. Jedini način je bio, zaustaviti ih na papiru i spakovati u knjigu. Tu neće već tako lako pobeći :-). I tako je nastala zbirka, a Zorici Mladenović,  kako kaže za sebe : “Ja sam kolekcionar svojih misli…No ja moram dalje…” ostavljamo da nas iznenadi nečim novim, drugačijim, jer ko zna gde su je njene misli već odvele do sada.

Zoja yadnje korice

 

Slika

Photo session & notes by Slucajni bloger

18792 - Copy

3

4

10 - Copy

6

5

Da li je verovati sebi isto što i verovati u sebe?

zagrljaj cveca

Nije – zašto nije.

Jeste delimično – zašto jeste.

 

Nije

Verujem sebi. Priznajem sebi, nekad pomislim, i više nego mi je potrebno. Sagledavanja me ponekad i sruše. Obore. Obećanja sebi ispunjavam. Kad ne ispunim obećano popričamo ja i ja nekad ljutim tonom dokle misliš da odlažeš odlazak kod lekara, ponovo si slaba da ostaviš cigarete, opet si prećutala, i morao je jezik da ti bude brži od pameti i slično.

Ne pravim se luda kad pogrešim. 

Pospem se pepelom pred sobom, nekad i pred drugima. Bez problema. U pepelu je Feniks (uvek se setim).

No to ne znači da verujem u sebe da mogu, da uvek mogu da i delujem… da ne ostaje samo na rečima, u razgovorima u mojoj glavi. Da mi je samopouzdanje na uvek istom nivou. Spadam, spletom sretnih okolnosti u detinjstvu, u osobu kojoj su vešto otvorili najbliži vaspitači od roditelja do nastavnika i jednog dela rodbine put ka snažnoj izgradnji samopouzdanja u najranijoj dobi. I ne žalim se. Mislim da je to bila privilegija. Dalje je i društvo, obrazovanje a i sam neki moj ukrštanjem gena, karakter gajio samopouzdanje. U tome su bile bitne dve stvari: volja i smeh.

Kako se vremena menjaju, kako se ne čuvaš od života i prolaziš razne prijatelje, neprijatelje, poslove, firme, kolege, ljubavi, nove poznanike, nove izdaje, političke promene, ratove ah, šta sve ovo podneblje negativnog nudi možeš i dalje da veruješ sebi, ali ti je volja poljuljana a smeješ se sve manje.

Barem ja.

I dalje sam iskrena prema sebi, sve što mi se loše i dobro dešava promislim. No, u sebe ne verujem na isti način.

I dalje bih mogla reći verujem u sebe ali ne koliko verujem sebi. Nisam više jednako moćna da svojim samopouzdanjem rešim mnogo toga. Nisam ni toliko hrabra. Nisam ni toliko voljna.

Ona u meni koja veruje sebi sad kaže: to je zato što si promenila fokus šta ti je važno, starija si…menjaju se potrebe…

Isto kaže: suzili su ti polje mačevanja i borbe

Isto kaže: suzila si širinu svog vidnog polja, pa ti vidi kako ćeš pronaći prolaz!

I verujem joj.

Ali ne verujem u sebe da ću je poslušati,

da ću se baciti u akciju!

 

 

Jeste delimično

Jednostavno je: sve što sebi mogu da saspem u lice ne bih mogla niti smela da ne verujem u sebe da ću to izdržati. Niko me ne može povrediti koliko ja sebe mogu svojom sopstvenom iskrenošću. I svojim prihvatanjem da iskrenost drugih čujem i raščlanjujem ih ko kišne gliste da vidim jesu li bili u pravu. Nekada je to čista zloba, da, ali nekada oni sa strane bolje vide. Nikad ne zanemarujem tu činjenicu. Samo što sa iskustvom brže prepoznajem manipulante od iskrenih ljudi. No dovoljno verujem u sebe da sve to predstavlja DAR i da ću ga, bio lep i loš izdržati. Iskoristiti. Ne poleteti previše, ne pasti preduboko. Pa i da padnem. Verujem da, verujem i za mnoge oko sebe da smo još uvek, možda nešto manje ptičice na oko, ali da kad zagusti, Feniks ume srazmerno instinktu samoodržanja da naraste i da mu se krila naprasno razmašu. Ako smo verovali sebi i bili iskreni sa sobom.

Ako mašemo krilima živeći u lažima nemamo ni jedno ni drugo, ni verovanje sebi, ni veru u sebe, živimo magnovenje, imitaciju sebe, a svet je fatamorgana, svakog dana besmisleno drugačija, zavisna od drugih više nego što naše biće možemo u tim okolnostima sačuvati kao svoje.

 

Dozvolimo sebi da se prvo sa sobom upoznamo.

 

Lubenica bez snova, kratke priče Danijele Nenadić, IK Slovopres

„Mi ne živimo dugo da bismo sebi dozvolili kapric i pričali o merama. Nije nam dato ni visoko ni duboko. Dobili smo kratku formu i još kraći sadržaj. Jedino se nekako prodrmamo kao neka tektonska ploča pred smrt i poslednji ropac. I pred poj ptica, rekao bi Šareni.“ (iz priče „I ptice ubijaju, zar ne?“)

 Prva knjiga Danijele Nenadić, zbirka tematski različitih kratkih priča, na momente deluje autobiografski, zatim je pripovedač kao putnik kroz poslednju deceniju našeg podneblja u kome su nas zadesile različite sudbine, a zemlju u kojoj živimo promene. Autorka kroz svoje likove te promene kroz pojedinca oslikava, kroz dileme, kroz lajt motiv ostati ili otići, kroz one koji su napustili zemlju i snašli se čudnovatim prstom sudbine, one koji su se vratili jer su osetili da ne pripadaju negde tamo, one koji žele da odu a ne usuđuju se dok se igra života ne umeša. Dok su pojedine priče duhovite, ljubavne i nasmeje vas autorkin dovitljiv stil, prepun detalja koje prepoznajete i iz svojih života, a ona ih je sačuvala od zaborava, sa druge strane vas „preseče“, priča – životna ali teška sudbina, tužni motiv, istina, ponekad i do suza.

Svesnost o prolaznosti, kako autorka na poleđini i sama kaže da je knjigu napisala da ne zaboravi, proteže se sve vreme. Svaka ispričana priča ima svoje konačište i prolaznost. U naraciji se primećuje da u većini pripovedaka imamo snažan početak, svojevrsni kontemplativni uvod a onda nas kroz dragulj svog talenta – opise i naraciju, autorka uvodi u priču.

Izdvojila bih nekoliko meni upečatljivih uvoda: „Imala je oduvek jaku imaginaciju. Urođenu. Za sebe je vazda govorila – ako imaš fantaziju, ni vizija sveca ti nije nedostižna. Ljubav koja nikad neće shvatiti sreću i radost nastalu od velikih kontrasta i strasti. Od strasti obavezno“ (priča „Zadržavanje strasti“). Zatim, „Jebeš ti ovaj život“, ovim rečima sam ga sahranila. Dok su fijukale bombe iznad mog grada i nekih drugih gradova, udaljenih dvesta trideset i trista osamdeset pet kilometara, on me je napuštao. Bio je to čovek koji izlazi iz sopstvenog života i ne pozdravlja se na odlasku“ (priča „Dorćolac“). Ova priča o ocu  se meni posebno dopala.

Dorcolac

Takođe, izdvojila bih emotivno najsnažniju pripovetku „Mleko ljubavi“, o Jeli sa Dinare. „Njene krave su blage i dobre. Svakoj je dala ime, svakoj znala dan rođenja i decu im davala samo u dobre kuće.“ A život nažalost nekada spali svu ljubav, zemlju, imetak, sećanja. „Vika joj zapara uši, dim joj zamuti vid. Stade moja Jela, klecnuše joj noge na pragu kuće. Ptice kriknuše jače. Glava joj leže na stari djedov prag kamenite kuće u dolini, ispod šljive, u selu koje više muške glave nema. Vatra buknu jače. Jače, do neba. Jače, da javi da više živih u tom selu nema.“  

Mleko ljubavi

 O slobodi i besmislu života bez prave ljubavi protežu se poruke kroz nekoliko priča ali mi je najsnažniji lik koji nosi tu poruku „Šareni“.  U toj priči zadivljujuća je metafora sa pticama, koje su zastupljene u većini pripovedaka. „Tvrdio je da se ptičiji život nimalo ne razlikuje od ljudskog. Svakoj ptici pravio je posebno gnezdo u čipkastom kavezu i specijalni prsten od kakve plemenite legure. Kitio im je kavez tropskim cvećem, a ljuljaške pravio od čiste ebonovine. Kad bi se ptice prepoznale i zaljubile, bio im je matičar i kum i stari svat. Poslednjeg petka u mesecu otvarao bi svoje najbolje francusko vino, zavalio bi se u kožnu crvenu fotelju i otvarao prozore i puštao ih da odlete. Nijedna ga nije napustila. Žena i deca, već odavno.“

Sareni

Ptice, đumbir, čičoke, lan, leto, jutro, vatra, kenguri, paunovi, ruže, jorgovani, Dorćol, Dinara, krave, kokoške, Užičko kolo, žene sa hladnim trajnama, ljubičasta, pecaroši, čempresi… sve ove reči ostaju kao eho u uhu čitaoca.

Poseban je dar pisca kada ume da upotrebi dejstvo na sva čula u svom pripovedanju. Ako se može reći da nešto izdvaja Danijelu Nenadić kao pisca su njeni opisi i njeno uspešno igranje sa našim čulima, od čula ukusa (što se ne tako često sreće u pripovedanju), sluha, vida, dodira, mirisa.

Iako je ovo prva knjiga i autorka je izabrala formu kratke priče, uočava se u novelističkom pripovedanju i formatu priče „Kako sam matičaru rekla NE“ da je autorka možda mogla sačuvati i nastaviti tu tematiku kao roman. Verujem da ćemo od nje, dočekati  i romaneskno štivo.

„Lubenica bez snova“ po kojoj zbirka nosi ime donosi i jedno važno pitanje. Bezbrižno detinjstvo puno snova, gde je slast lubenice – SLATKA, dok  sve surovosti sveta ne vidimo i dok ne osetimo gorčinu. Umemo li da sačuvamo sposobnost da i dalje sanjamo? Odrasli smo. „Da li će opet lubenice mirisati na snove?“

I za kraj, pored uvodne, meni jedne od omiljenih priča „Đumbir devojka“ tu je i priča o Čoli, ali te dogodovštine ostavljam čitaocima da sami otkriju. Neka nas na Čolu podseti spot na kraju teksta.

PS: Draga Danijela, izvini,  ižvrljala sam ti knjigu sa zadovoljstvom, emocijom na emociju ukrstih mačeve i olovku 🙂

cv

Oblak oznaka

VLADANKA 218

O svemu ...

mteodoraa

Jer ono u šta ljudi poveruju, to će vremenom i postati.❤ Because in what people belive, that's who's they will become as the time passes by. ❤

Od knjige do duše

O knjigama, časopisima, novinama... O bibliotekama, muzejima, arhivima, pozorištu... O filmovima, serijama, dokolici...

Ninus.Nestorović

Aforizmi i satira

Samozaludake

#samozaludake

mrnjau85

Novosti (za glupe) kao nove vesti

diz que diz

Они рекли, ми казали. Заправо, превели. diz que diz објављује преведене чланке са водећих портала о темама које не налазе простора на српском.

Kultura i ja

muzika vreme kultura

Libertas Nova

Kreativnost je svuda oko nas...

Marat M'saev Daan

Moj spisateljski kutak

... by Ivana A.

Pronađi sebe da bi razumeo svet