Olja Ristić

Arhiva autora

Orgazam je u svemu (posvećeno šumovima)

Bela figurina fijokama otkopcana.jpg

Velika si ti tišina da te mogu načeti,

ma ni zarez ti ne mogu napraviti one buke žaba pobeglih sa isušenih bara.

U nove mutne bare spajaju se kreketi,

Prave okeane, misle, uplašeni, gladni žapci,

  • ali to je u dva kvadratna metra SVETA.

Vladari dva kvadratna metra ujedinite se!

 

Tišina vas ni tad čuti neće.

 

Buka je  bes,

kukavica

i podmetnuto jaje boje crnog mermera.

 

Tišina prihvata čoveka koji se kupa na slobodnoj poljani

sebe režući, otvarajući, čisteći se zorinom rosicom,

onom magičnom kapljicom između jave i sna.

 

 

Dotle će poneki postiđeni pesnik, da ne naruši drugo biće,

i ne bude smešan tišini, dubokoj kao tama najteže noći

tražiti polje,

neko udaljeno

i bunar stari

te u njega glasno svu svoju težinu

sasuti.

Zazvečaće, zajaukaće, zasvetleće perle svih boja

u kriku nemoći ili u vrisku zadovoljstva.

 

Orgazam je u svemu.

Dođe naglo kao da može iz bunara podići vodu i zaliti pusto polje.

 

Nekad nečiji će krik razvejavati,  odbijen o zidove tajnog pojila

vetar

pa  nekom slučajno odneti.

Na dlan,

u dan,

u sudbinu.

 

A ponekad tu teskobu ili ushićenje

poveren samo izvorskoj vodi

čarobnom bunaru tajni

pokloniće  da je raznosi  neumorna ponornica

ispod zemlje.

Hraniće tlo, ta vodena lutalica

iz koje izraste cvet

možda,

jedan,

od te pesnikove skromnosti.

Advertisements

Lirika buđenja, Krug, zbirka pesama Biljane Rolović

Biljana Rolovic naslovnica

Budi kao reka.

Dalje teci.

Prostor postoji da raširiš krila,

vazduh da dišeš duboko.

Nek iza vidljivog dopire ti oko.

Rob ne budi nikad onog što si bila.

Saslušaj – pa reci.

Prepoznaj čoveka.

(* odlomak iz pesme „Savet“)

 

Poezija Biljane Rolović, neuobičajen je svet raznolikosti stiha od raskošnog jezika sačuvanog iz naše duhovne prošlosti  do minimanilističke slike savremenog doba. Mešoviti stih rime, na tren zagubljene, povučene savremenom stvarnošću u koju pesnikinja uplete i čarobnjake, zagrljaje, senke, košavu, zvuke…

Zbirka već svojim poglavljima : Nebo, Zemlja, Vatra, Voda, Krug nagoveštava suptilnu, nikad izgubljenu povezanost sa izvorom života sa kojeg svi pijemo, prirodom i ljubavlju kao večitom inspiracijom.

Slika

 Inspirisano Mikom

Zamišljam…

Zamišljam reku što kroz ravnicu teče,

sporu, lenju i mirnu.

Nad rekom zamišljam mesec što svojim srpom

žutim

preseca tiho veče.

Sve ćuti,

samo zrikavci svirnu

iz trave.

I zelene je mnogo,

i tamnoplave,

i one nekakve boje kakvom se boji mrak.

I srebra drhtavog malo

ko da je u reku palo,

il’ je to mesečev zrak

il’ zvezda koja?

Čudesna boja…

Izdvaja je raskoš jezika, zaboravljenih poetskih izraza, blagost i u oku i u stihu pesnika. Najupečatljivija je moć mnoštva slika koje stihovi dočaraju – platna koja iscrtavaju čovekovu dušu, ženu, prijateljstva, materinstva, istoriju, samoispitivanje, predele i pejsaže u kojima se prepoznaje i ogleda čovek. Skromnost čoveka svesnog moći prirode. Poštovanje stvoritelja. Padanje, posrtanje i volja da se uprkos svemu uzdignemo i  probudimo. Pravo na različititost. Čudnovatost.

Inspirisano Ršumom

 Ne daj srcu daleko iz grudi

Nek je toplo kao krilo ptice

Svašta drugo reći će ti ljudi

Tvoje srce – to je tvoje lice

Ne daj duši vrela da se hladi

Dok je vrela dotle vrela i ti

Svet je gladan, ti beži iz gladi

Pune duše i bez jela siti

Dušu čuvaj, dušom dušu traži

Dobro jeste ako i zaboli

Niko nije dobio od laži

Dobio je i ko zalud voli

Srce raste dok za ljubav bije

U iskustvu čudno blago čuči

Nije čovek ko plakao nije

Što namuči najviše nauči

Idi svetom podignuta čela

Triput meri pa pažljivo seci

Kad isečeš da ostaneš cela

Roditelj se poznaje po deci

Tvoja deca ko i tvoje reči

Tvoje reči ko ljubavi tvoje

Od radosti nek ti gora ječi

Vreme leti, radosti se broje

Lako hvali mnogo teže kudi

Krivo sedi ali pravo sudi

Čoveka će upamtiti ljudi

Ne daj srcu daleko iz grudi

 

Variranje od kratke forme do gotovo poema ova zbirka poezije poklanja bogatstvo našeg rečnika i istinsku, duboku osećajnost. Iščitavajući čitalac luta, budi se, kao da načas čuje muziku, tone, pluta, nosi ga vetar, žacne ga duša, vodi ga nebo, lično iskustvo autora prerasta u slike koje poziva čitaoca da krene u potragu za svojim iskustvima.

Psi

Hoću da rodim mir

i dešava se to,

ali ne znači

kako

u meni nema rata,

da nemam i svoje zlo

i besa vir

i da je uvek lako.

To samo znači

kako svakoga sata

odlučim

od ta dva

koga ću pustiti

da bude jači.

To su kao dva psa

koje ja učim:

Mirno je

i nežno štene

više od pola mene,

ali i onaj pas

nagao, ljut,

ima svoj put,

ima svoj glas,

i on je gajen

i voljen,

jer svako od to dvoje

svoje zna,

svoje daje

i radi svoje

 I za kraj – kratki uvodnici poglavlja su možda najbliži modernom diskursu i imaju svoje posebno značenje i snagu:

 

Uspravljam se

U ovom ledenom danu

Koji me čeka

U ovoj oštroj hladnoći

Dosta sam se sklupčavala

Kao na dlanu

Po noći

I po danu

Dosta sam spavala

Cela sam budna

Svete

I ljudi

Neka sam čudna

Ipak se budim

 

Biljana Rolovic cvPrva promocija zbirke „Krug“ očekuje nas, 23.maja u 19h u kafeu „4 Dunje“, Kneginje Ljubice 16.

Biljana rolovic.jpg

Tri slučajne pesme

Vitraz.jpg

photo: odavde

Vitraž

Da mi je svemir od stakla.
U kome se ogledamo.
Svi. Različiti.
Svemir naše providnosti.
Surovo da nam poklanja istinu.


Da mi je svemir od neprobojnog stakla.
Da se niko ne polomi već od prozirnosti sebe uspravi. Kao čovek.


Da mi je duša vrela kao lava a kosmos božanski vitraž.
Zaspala bih u miru usklađenih suprotnosti.

 

*

 

Gost

Nemoj da slutiš.
Budi moj gost.
Popijmo ovaj litar vina 
grozdova sa polja oko Topole.
Ugrej dušu ćuteći.
Raspojasaj se, neka ti noge vise na fotelji,
razmaknuću zavese pa se zagledaj u prozore komšiluka.
Ili da zamračim pa da se opijemo
i pokidamo šare na tepihu
polugoli?
Samo nemoj dolaziti a da odeš nemiran. 

*

Čekajući bus kod Doma omladine

 

Nismo tu seli

da bi se rimovali

naslonili smo se na beton da predahnemo.

Ti udišeš, kažeš, loš benzin koji se prodaje.

Udišem smrad pogaženih pikavaca.

Prolaznici su zapravo radnici koji odlepljuju žvake sa trotoara

našeg grada.

Zažmureti ne umemo.

Ne poklapa se stih u stihu…

nekadašnji koraci naših predaka

i ovaj trk u patikama.
Gospodski koraci naših pradedova

i moje smešne štiklice

i tvoje starke i razliveno pivo koje osećam

prosuto po stolu iza sebe…

 

Nema autobusa.

Ima promena.

U predahu od uklapanja

malo ih neurimovane

u ram slike stavljamo.

Smešno i lako je.

 

Igra tokova svesti u romanu „Tokovi snova“, autorke Draga (pseudonim)

 

Draga naslovna.jpg

„Iluzija je najopasnija onda kada ima realne elemente, mada u celini nije ono što želimo da bude.“

 

Draga, iza sebe ima već objavljene zbirke poezije,  te bih esejistički izdvojila ono što mi se nametnulo kao najupečatljivije u prvencu kada je roman u pitanju, a to je dualizam u svemu.  Iako roman pri prvom čitanju deluje kao izvesna ljubavna zagonetka samohrane majke koja s jedne strane živi realan život, odvodi ćerku u školu, upoznaje profesora Stefana, zaljubljuje se, sa druge strane junakinja sanja paralelno i u tim snovima se mešaju njene želje, strahovi, znakovi sudbine.

Nameće se neosporno pitanje šta je zapravo realnost? Onaj naš spolja vidljiv, materijalizovan oblik koji  ima svoje stanove, kuhinje, žive komunikacije, rukovanja, decu koju učimo i od kojih učimo… Ili je stvarnost ono što nam podsvest nekad budnima nekad u snu potpuno u drugom svetlu obasja ili zatamni stvarni svet u kome mislimo da obitavamo?

Tokovi snova su tokovi svesti na koje nam autorka sugeriše da obratimo pažnju. Kroz junakinju Milenu koju stavlja u vatru između činjenica i podsvesnih znakova, obraća nam se nenametljivo da preispitamo ovaj dualizam u sebi. Jedno je telo a posve drugo je DUŠA koja  govori kroz snove.

„Da, simbolika, govor tela, snovi, to su instrumenti kojima slepac traži put do istine. Ponekad pomognu, ponekad odmognu. Ali šta bi neko bespomoćan bez tih malih smernica?“

Koncept romana je neobičan i može biti nekome i zbunjujući. Vrlo je složen jer je autorka kao iskusan čitalac pokazala ambiciju da isprepliće podsvesne noći, zamućen pogled na javu od snova, i pričanje priče o svakodnevici.

Takođe, određuje proticanje vremena nižući odlomke o globalnim dešavanjima. Tok priče faktografski preseca i time nas podseća, dok smo mi zrno peska, dok se svi borimo  u svojim svetovima, šta se dešava na globalnom planu ubacujući podatke, prodrma nas kao izvesni NADnarator u kojoj tački je svet dok se mi snalazimo u vrtlozima naših, kao na primer citat:  „Te 2013. nad Sibirom je eksplodirao meteor, papu Benedikta XVI nasledio je Argentinac, nakon 77 godine Britanci su slavili pobedu na Vimbldonu, Alis Monro je dobila Nobelovu nagradu za književnost, a jedna žena je zavolela…“ I tako par godina redom ovakvim „zaustavljanjima“ u romanu predočava čitaocu vremenske periode u kojima pratimo radnju, a time vrlo jednostavno uputi na vremenski razmak između dešavanja u Mileninom životu.

  • Junakinja Milena čuva dvoje dece.

  • Milena nosi kako u romanu čitamo svest: „Gorčina na javi, gorčina u snu, a srce ne sluša…“

  • Milena ima jedan odnos sa profesorom u stvarnosti a podsvest se igra sa njom sa druge strane.

U romanu imamo jedan san gde snovača okružuju vukovi. Neminovno se traži spas, bekstvo ili suočavanja, a kada smo u tim tačkama kada ne znamo šta bi, ti momenti, dileme koje pisac lukavo provlači kroz san – desi se ČUDO. Ono daje dobar ili loš odgovor po nas ali svako rešenje iz bezizlazne situacije, ili nedovoljne naše hrabrosti da donesemo odluke, pokaže se da je bilo u sklopu nečeg višeg, iznad nas, nečeg što našu sudbinu poznaje bolje od nas i sklapa je u priču, poput filma, knjige i ona dobija svoj smisao. I to čudo nije slučajno.

Draga more.jpg

Izvanredna je i hrabra odluka da se na tokovima svesti razobliče, noći buđenja u vrelini, znoju, ogole se emocije i razdori u nama kao ljudima i uzmu kao okosnica romana.

Roman takođe krije i  veoma originalan i zanimljiv gotovo krimi zaplet, koji se tek na kraju knjige odmotava i dobija na značaju. Dualizam se krije i u ovom zapletu junaka, i tu imamo dve majke, dva ljubavna odnosa profesora koji pak ima svoje dileme. Verujem da je Draga mogla razviti u mnogo većoj meri i tu zanimljivu ljubavnu i psihološku dramu, priču opasnu po život, razrađujući  je još dublje, posebno psihološke karaktere junaka ove suštinski sudbonosne, po Milenu, priče. Čitaocima bi verujem, bilo još intrigantnije da se uđe u napetost, u iščekivanje, u dramatične scene jedne iznenada /da ne otkrivamo previše/ osobe, koja zapravo skreće potpuno iznenada fabulu u drugom smeru, i vodi neminovnom, baš takvom kraju. Ostaje mi jedino žal što tome nije posvećena veća pažnja i razrada,  jer mi se ideja i postavljanje tih likova izuzetno dopao i izuzetno je originalan da sam bila oduševljena obrtom i iznenađenjem.

Filozofske konotacije signala koji junakinji daju snovi su zajednički svima nama samo je pitanje kako ćemo se postaviti, snaći ako dopustimo da zaronimo u svoje tajne, a ivica da iskliznemo iz tokova stvarnosti u tokove snova je kao kada stojimo na litici. Rizik je i dešava se i slabim i jakima, što roman donekle sugeriše.

Ovo je priča koja vas sve vreme i „umiljato“  provocira.

O cilju:Čoveka umor stigne obično pred kraj puta, kada nazire cilj, a ne zna da li mu je ostalo dovoljno snage.“ ili „…može da se promaši cilj ako nam sunce bije direktno u oči.“

Autorka se na neki način šali i napravila je jednačinu o ljubavi: „Zašto ljubav ne funkcioniše na principima logike?

 – A želi dobru osobu koja će se posvetiti njoj.

 – B je dobra osoba.

 – C je dobra osoba koja se posvećuje osobi A.

________________________________________________

Osoba koju želi osoba A je osoba C?“

 Suštinu knjige nalazimo na samom početku kojim pisac objašnjava možda život a ne samo svoj roman uvodom: „Priča se isplela od strepnji i čežnje čije se značenje u svetu materijalizma gubi.“

To je svet svakog od nas sa sve svojim mračnim i onim strepnje, čežnje i ljubavi pun,  i svakako zanimljiviji od materijalističke trke. Verujem da je donekle motiv da uz sva iskušenja i sve rizike ne napuštamo svoje snove. A roman je oda duši u svetu bez duše.

 „Nekako mi se čini da pošten čovek danas ne može biti u isto vreme i srećan čovek.“

„Može, Miki moja, ali ako je pametan da ne dozvoli da mu sude bez zločina.”

 

 

Draga biografija.jpg

 

Dragica Majstorović, nekada Pogorelec. Rodjena 1974, živi i stvara u Zemunu. Davne 1997. debitovala je pričom “Ogledala” objavljenom u zbirci “Mamihlapinatapei”. Nakon duže pauze, 2013. godine objavila je digitalnu zbirku pesama na engleskom “To the Lost One”. Usledila je, 2015. zbirka pesama na maternjem jeziku pod nazivom “Plamen”.  Autor je brojnih članaka na srpskom i engleskom jeziku za potrebe internet sajtova, kao i na svom blogu. Po profesiji je TEFL nastavnik. Fasciniraju je strani jezici, druge kulture i destinacije, ali i domaće društveno sociološke pojave, umetnost i domaća radinost. Kaže da se pretežno psihološki roman „Tokovi snova“ napisao sam, a mi stavljamo tri tačke za nekim ko još nije rekao sve.

„Bez poente“, zbirka kratkih priča, autorke Radice Milovanović, osvrt

Radica 1

Koliko god autorka želela da iskaže naslovom knjige „Bez poente“ da život nije nametanje a ni nadmetanje… Da život priča sam za sebe dok ga skromno darovani živimo i poštujemo sve što u njemu iskušava svakog čoveka… Da svi smo tu da se u njemu snalazimo i što manje ogrešimo, da se ne osilimo… ovo je ipak zbirka priča sa POENTOM da je svaki dan i svaki čovek vredan. Nenametljivost je PRIHVATANJE, poštovanje i muke i sreće ljudi oko sebe. Autorka vidi detalje svetova od intelektualaca do ljudi svih zanimanja. Njoj je prihvatljiva jedino veličina duše i slobode da se živi i dopusti drugima da žive, bez osude. U pripovetkama su i lični momenti i posveta svojim korenima do duhovitih igranja na ženske teme, neobična osvrtanja na ljubav, na svakodnevicu. No retko ko u toj meri je dotakao toliko različitih situacija a poručio nam – znam život je zeznut, razumem i kad padaš i kad se penješ, izdrži jer to je tvoj put. Svet je mnoštvo puteva koji se prepliću, spajaju, odbijaju, mimoilaze …i to je tako. Prihvati sebe i kad se grčiš od bola i kad se smeješ da sve odjekuje. Bez poente, bez opterećenja nekim hiperegom i smislom. Samo si čovek. Budi čovek. E to ako uspeš to je poenta. Velika #preporuka za životne priče bez ukrašavanja i šminkanja koje nam je podarila Radica.

U priči „Spremačica“: „Imam iskustvo više, građanin prvog reda nisam bila nikada, ali i građani drugog reda su ljudi, a to oni s visoko dignutim glavama ne vide, što je tužno. Nisam se snašla ni sa jednima ni sa drugima, bila sam i ostala svoja.“

Tako kao i kod Danila Kiša što mi je iz studentskih dana postala moto i u ovim pripovetkama nađoh poruku – „Želim da živim u miru sa sobom a ne sa svetom“. A svet ima pravo da postoji kako je njemu ćef, čini mi se da autorka poručuje, dok miluje svakog kog boli, pokušava da ga razveseli i podigne svakog ko se savije i padne. Koliko god vazdušasto i šaljivo ukazivala na sve komične i lepe situacije da je život za uživanje neće zaboraviti da pruži ruku onim junacima koje sistem drži na margini, poješće lako u dve rečenice sujetu svakoj sujeti. Posvećena svakodnevici ukazaće na prepoznatljive univerzalne istine. Neke će boleti neke će vas slatko zasmejati.

U jednoj od priča kaže:  „Sloboda je pozitivna stoka puštena na livadu da živi svoju prirodu jer je zajednica gušila.“

Sretnite se sa njenim prijateljem iza duge Maretom, „Prolećnim prozorima“ , „Fejsbučenjem“ , tu je „Porcija gena“ , „Polovne reči“, „Gramatičko filozofiranje“, meni najdraža „Šetamo moj klovn i ja“ i mnogim još pripovetkama.

Za kraj izdvojila bih citat:

„Tačka ne postoji dok nas ima. Sve su stavljene zbog gramatičkih pravila onih iz srca, a te priče, život traju, imaju još dve dodate, tri ukupno, i negde za nekog traju.

Imamo i one dve tačke što nabrajaju poraze, greške, sreću, mudrosti…Nema ni tu tačke.
Tačka ima pravo da stoji i označava kraj onda kad mi ili naši najmiliji odu zauvek. 
Ostalo su zarezi, uskličnici, upitnici i …“

Hvala Radica Milovanović uživanje je iščitavati tvoje igre rečima!

Radica 2.jpg

Slobodno padamo

A ja beba.jpg

Pitala sam…
a plakala nisam.
Slušala sam …
a govorila uzaludno.
Vikala…
a zvezde su mi otreptale.

Samo su se vučjaci i princeze razumeli
te noći kad je čovek
zauvek nestao,
u odelu vraga vaskrsao.

Kad đavolima praznik slavimo
dovoljno je staviti svoj broj na leđa.
Nemaš više ni krst koji nosis,
samo klupu u pustom parku
I nebo sa nekoliko preostalih zvezda koje trepere.
Samo ono što je daleko je slobodno.

Zanemeli.
Bez suza.
Oslepljeni.
Vode nas samoće gradskih parkova.
Nekud.

Imate li beležnicu?

Beleznica

Ponekad se vratim, kao detinjstvu, sveskama, starom iskusnom papiru, ‘artija je to. Ima svoj miris. Tastaturu zamenim olovkom. Prsti se vrate u onaj položaj kad palac i kažiprst stegnu mastiljavu alatku ne bi li ispisali bilo šta. I učini mi se da sam skoro zaboravila da pišem, da mi se rukopis iskvario kao da svako slovo u svoju stranu beži, kao da se u jednoj reči znakovi sklanjaju i čude jedno drugom.

Eh tastaturo, naviko. Setim se i stare pisaće mašine koja umotana u tri kese od najlona, sada stoji na vrh ormana, za uspomenu. Slike se vraćaju na dane kada sam je prvi put dobila i oduševljeno lupala svom snagom po slovnim dugmićima, pa tek onaj predivni osećaj kad završiš otkucani red, pa povučeš ručku i šinom zamahneš, rolaš onaj točak poput uzdaha i nadolazećeg udaha pred nov red i misao.

I onda se nekako vratih, stavih jednu beležnicu sa olovkom na stočić kraj kreveta. Pa kad mi nešto dođe na um da ne zaboravim, pri ruci je, brže to i zapišem.

Od kako sam se združila sa tom beležnicom mnogo toga se promenilo.

Ona je tu sa mnom kraj uzglavlja dok spavam, dok čitam, dok pušim cigaretu i sikćem, promatra iz ugla. Intima. Nekako je više od raznih dokumenata po kompjuterima i androidima, samo moja. Daleka od očiju monitora, foldera, Google špijuna i statističara…i ostalih grupacija. Usamljena i slobodna. U njoj nisu izmešani tehnologija, poslovni folderi, mejlovi, linkovi sa neta, društvene mreže. Ona je u svom miru. Beležnica iz ćoška. Kad je otvorim, ništa drugo mi ne može odvući pažnju. Ona čeka samo mene a ja joj dajem kojekakve budalaštine, smejurije i pokatkad neke čudne zapise.

Uzvraća mi: Loš ti je rukopis, ne možeš ponekad da pročitaš što si samoj sebi napisala. Vrati se krasnopisu. Pročitaj ono od pre dva, tri meseca (ako uspeš) i pronaći ćeš znakove koje si otkrivala sebi. U ranim jutarnjim satima kada si bivala još između sna i budnosti, kada si se rađala iznova u tim zorama. Znakove zabeleženih snova kada si tokom noći preznojena drhtavim rukama u beležnici ostavljala kapljice podsvesnog da ti jednom, kad prođe neko vreme budu jasnije. Znakove kada usred brisanja prozora prekineš sve da bi zapisala što ti se vrzma po glavi. Ostaviš krpu, siđeš sa stola i ostaviš umazane prozore (što te od komšiluka sram kako ga gradski smog isprlja za jedan dan a ti ga opereš jednom u mesec dana). Opišeš kako je možda dobro da između tebe i tog sveta spolja ostane dovoljan sloj smoga na staklu i one lepljive prašine sa asfalta, poput zavese mat nijanse koja te čuva na potpuno prirodan način od tuđeg virenja u tvoje prostorije.

Kao i beležnica ne mora sve osvanuti na ekranu i ne mora sve pred ljude …

Patina daje nemogućem da se sačuva i da postane oživljeno u neka druga vremena. Prava vremena.

U tebi.

Oblak oznaka

Sarajevo, love, sex and hills

Pričam ti o Sarajevu, jednoj mahali, i jednoj ljubavi

ПЕТИ ЕЛЕМЕНТ

"...Твоје ће те речи искупити и твоје речи ће те осудити"

Deni putuje

Staze nastaju hodanjem.

Kratke, zamalo ozbiljne priče

Kratke priče svuda oko nas

Novinarka

Mišljenja i stavovi o raznim temama

#bloggiranje by Martina Raos

Unofficial: Lost in Translation

KREATIVNA ČAROLIJA

Svima onima koji imaju sposobnost stvaranja lepote

radiologyopinion

News about radiology and advice for patients. Second opinion on radiology examinations

Nerazumni hejt debelog čoveka

Nerazumni hejt po svemu što volite i što vam je srcu drago. Ponekad i po nečemu što nije.

Dario Džamonja

"Dario Džamonja u samo nekoliko riječi pogodi atmosferu, on vlada emocijama svojih čitatelja, njegove kratke priče od tri do najviše desetak novinskih kartica imaju savršenu dramaturgiju, s efektnim, sjajno izvedenim obratima."

knjiskimoljacc

#coowrittersofmagic

NARUPISAKSIJA

Dajte mi par reči, napisaću vam ceo svet!

ZAPISI IZ LIKE

Zapisi, pjesme, fotografije i zanimljivosti iz Like