Olja Ristić

Arhiva autora

“Profajler”, krimi roman Tamare Kučan. Potera za hakerom se pretače u borbu protiv nasilja nad ženama

Profajler naslovnica Tamara Kucan

Sistem ne može zaštiti žrtve dovoljno. Da li ćutati, čuvati kao tajnu, da li uzeti zakon u svoje ruke, da li je osveta sloboda ili je oslobođenje tajne sloboda?

“Na nas je red da otkrijemo još jedan bag. Bag u čoveku.”

“U trinaestoj godini, pogledala sam film Dama snežne krvi , ekranizaciju istoimene mange – japanskog stripa. Postao je to moj omiljeni film. Dao mi je snagu, iznova i iznova sam ga gledala… Glavna junakinja je Juki (eng. Yuki), devojka koja živi za jedno – osvetu. Želi da se osveti ljudima koji su silovali njenu majku i ubili njoj bliske ljude. Juki je odvažna, snažna, disciplinovana, surova, lepa, zavodljiva… Ženstvena. Nosi kišobran u čijoj dršci skriva mač. Tim mačem ubija. Zamaje protivnika svojom lepotom, potom mu oduzme život. Ceo život sanjam o jednom… Da postanem kao Juki. Da budem ona.“, reči su glavne junakinje romana Marine.

Profajler - Tamara Kucan

“Profajler” je deseti roman autorke a ujedno i jubilej druženja sa svojom čitalačkom publikom. U ovom romanu sam diskurs i tok priče pokazali su jednu novu Tamaru Kučan. Ovo jeste krimi priča ali ne jednostavna i ne samo krimi priča. Drži pažnju i želju da saznate kako će se sve odvijati i rasplesti ali autorka to ne dozvoljava tako lako. Ona zapravo želi da ispriča jednu možda i donkihotovsku priču o hakeru koji se bori protiv “rupa” u sistemu društva,  kroz “rupe” u kompjuterskim sistemima.

Glavna  junakinja Marina je ušla u odeljenje za borbu protiv sajber kriminala i postala deo lova na hakera R. koji je svojim akcijama, razotkrivanjem ljudi na važnim funkcijama u svojim nelegalnim delovanjima, preusmeravanjem dečjih igračaka na adresu dece kojima su one potrebne a ne na profit koji kompanija želi da ostvari, ovaj haker dobija podršku i simpatije javnosti. Važna, poznata ličnost koja se preko medija bori protiv nasilja nad ženama, doživljava krah jer haker razotkriva, da je on zapravo nasilnik u sopstvenoj porodici i time ponovo zadobija podršku među građanima a sudbinu supruge nasilnika oslobađa. Sve to izluđuje u policiji inspektore u sajber odeljenju jer se sistem pokazuje nesposoban da reši slučaj.

Zakon – pokazuje se nesposobnost da se on sprovodi i da zaštiti žrtve od pedofila, silovatelja, nasilnika.

Društvo – pokazuje se u svoj svojoj licemernosti da zakon i funkcije protiv kriminala zapravo vode bolesni, nepošteni, nasilni ljudi koji su se pod maskama sakrili i infiltrirali u sistem. Pokazuje nemoć celog društva da se, (kako je otac glavne junakinje,  pošten i predan inspektor ponosan na to da nema u karijeri ni jedan nerešen slučaj, učio svoju ćerku), da se zakonskim putem građani izbore sa oštećenim pojavama u društvu. Otuda roman započinje rečima :

 “Dobro jutro, prljavi obrazu… Parazitu tuđe tišine. I ovog jutra dok si se umivao, pomislio si da voda pere grehe. Obrisao si lice i po ko zna koji put poverovao da rutina svakodnevice briše sekunde svega nesvakidašnjeg čemu ne možeš da odoliš.”

 Haker - Profajler

Otac junakinje Marine, koja prerano gubi majku predstavnik je možda malo krutog ali brižnog oca na svoj “inspektorski” način, slikovito izvajan kao policijac starog kova koji veruje u svoj posao. On zna dokle je je njegov domet i savetuje svoju ćerku da je posao kada započne neki slučaj da se uhapsi počinitelj i tu dalje prestaje njegov zadatak. Došla su neka druga vremena, internet komunikacija je ubrzala protok informacija, povezanost ljudi ali i dostupnije su žrtve bolesnim umovima koji ih traže, kao što su i rešenja policijskih slučajeva upravo negde u dubinama interneta.

Tako je i format romana na izvestan način prilagođen net diskursu i slika je današnjice a naslućuje i potpuno novu dimenziju komunikacije među ljudima u narednoj deceniji. Otkriva nam da ona već uveliko traje samo je mnogi nisu svesni negde u deep i dark web-u. Sve to inspirisano je stvarnim likovima i ni malo nije nestvarno i nerealno. Ipak, malo je i zastrašujuće. Autorka je kao i uvek posvećena temi koja je savremena, na koju nas navodi da obratimo pažnju.

Sa druge strane, kroz razvoj mlade devojke, Marine i negde na sredini romana rasplitanja njene duboke rane počinje iznova da nas intrigira ovaj uzbudljiv roman. Marina je uprkos željama svoga oca izabrala svoj put i uputila se kao psiholog u Holandiju gde je predano učeći postala – profajler – psiholog koji procenjuje profile osumnjičenih. Tu doživljava ljubav, duboku, prvu u kojoj sebi kažeš “znam da sam volela” ali se vraća u Srbiju jer baš kad je najlepše ta ljubav nestaje, ne ostavlja nikakav trag, gasi svoj Facebook profil i niko ne zna šta je sa njenim Edijem. Povratak je upliće u novu priču sa Nikolom koji vodi sajber odeljenje. No to nije obična ljubavna priča. To je težak udarac na njenu tajnu, na njenu profesiju, jer ona nije odmah shvatila šta se zapravo dešava. Ko je Nikola? Važno pitanje koje ona podsvesno i intuitivno sve vreme oseća i naslućuje, dobija napade mučnine, svojevrsna fizička manifestacija intuicije i podsvesti! Verovatno jedan od neuobičajenih načina, težak u svojoj ironiji, put da saznaš i iznešeš iznova zamračenu bolnu tajnu o silovanju doživljenom u mladosti, posle maturske žurke, opisan je u ovom romanu. I na to se nadovezuje samo sve veći broj silovanih mladih devojaka, devojčica a istraga traje…

Žrtve  “Nekada je i najgori košmar bolji od stvarnosti.”

Život posle – ,,Kod nastavljanja dalje nema mogu ili ne mogu – jednostavno nastaviš dalje.“

Istina“Laž može da postane istina. Istina nikada laž. “

Laž – “Beskrajne laži. Lažov se kune lažovu zbog kog je lažov postao.”

Pravda“Ona je mrtva. Pravda je iluzija. Kada ubi­ju ono što voliš, nema pravde, samo manje nepravde koja ne može da obriše rane, ali može da umiri čoveka, da ga spreči da postane nalik onima protiv kojih se bori.“

Tajne – “Svaka tajna skriva istinu, ali samo neke tajne mogu razotkriti laž”

Haker – “Obećavam da ćeš uskoro saznati sve o njima – o prevarama koje pune njihove džepove, o lažima koje im čuvaju fotelje. Ovo nije moj rat. Ovo je osnovno pravo svakog čoveka na život. Na život bez ugnjetavanja.”

Kompjuterski desktop

 Junakinja se u jednom trenutku pita da li bi ona rešila ikada slučaj i donekle olakšala sebi i priznala silovanje sa mogućnostu da je otac donekle u ključnom trenutku pomogne. Šta je sa ostalim ženama koje nemaju tu mogućnost, čiji otac nije policajac, pita se ona, i ima duboko razumevanje prema strahovima tih žena. I sama Marinina borba i borba hakera R. da se bar određeni broj žena spase novih zločina, hapšenjem silovatelja dolazi u jednom trenutku u bezizlaznu situaciju. Žrtve nasilja su tako često u bezizlaznim situacijama. Ono što je najopasnije u našem društvu je što su kazne male, dokazi se relativizuju, sumnja se u žrtvu više nego u počinitelja! Nasilnici su u svim sistemima, često mogu da utiču na zakon, a žrtva da kobno strada svojim priznanjem. Otuda je borba uvek lična, i svako se odlučuje na nju u skladu sa svojim mogućnostima. Zato u romanu imamo razumevanje prema svim onim ženama koje ćute o onome što im se dešava. Marina koja završava isprebijana u bolnici razume ženu u bolničkom krevetu pored nje koja svoje modrice objašnjava padom u kadi…ali joj ukazuje da ona nije ćutala i ostavlja joj svoj kontakt za svaki slučaj.

Jednako tužan, i bolan je osećaj da čak žrtva mora da položi svoje telo kao dokaz, da podnese jedno sumanuto hrabro ali opasno suočavanje i izazivanje nasilnika ne bi li on bio priveden pravdi! Zašto!? Pa on je pod maskom divnog, sjajnog borca protiv kriminala, on je u sistemu koji bi trebalo da sve nas čuva, on se tu sakrio. I čini nedela. Ali haker R. to zna…Don Kihot koji ne želi slavu, samo da bar u deliću svog mikrokosmosa spasi buduće moguće žrtve, a on to može jedino na ovaj način. I to je samo čestica pravde koja je ostvarena na neki način, kada je haker R. preuzeo “zakon u svoje ruke” spreman i sam da bude uhvaćen i žrtvovan ako je to potrebno. Nije to put, ali jeste roman ukazao da smo često na granici da nas do dna dovodi upravo nesprovođenje zakona, iskusno bekstvo zločinaca sistemu, korupcija i nepravda, često navode pojedinca da pomisli da nema pravde ni u pravu, ni u sudu, nigde i da pada u iskušenja da se bori svojim golim rukama i telom.

Otuda, ova savremena krimi priča rastače sistemski zarobljeno društvo i pojedinca koji se u njemu koprca i snalazi na bolne i rizične načine. Uvek postoje dve strane priče, oni koji su uspeli, mnogi koji su izgubili bitku, pa i život. Oni koji su progovorili i oni koji još uvek ćute. Oni koji su skinuli teret sa svoje duše i ponovo mogu da žive i vole i oni koji su kažnjeni…

“Profajler” je otuda svojevrsna kritika društva i podrška žrtvama nasilja da se izbore sa svojim demonima.

Ono što je vodilo junakinju, i čime se u trenucima slabosti hrabrila je moto koji je pronašla kroz svoju ljubav prema Japanu. Bušido –  kodeks ponašanja samuraja…

Ju – : hrabrost – snalažljivost, tvrdoća i hladnokrvnost.

 

 

Romani Tamare Kučan i IK Urban art očekuju Vas i na ovogodišnjem Sajmu knjiga

Tamara Kucan godina

Advertisements

Čovek sa šeširom #stilske vežbe

Čovek sa šeširom prišao je dami sa šeširom. Nešto su tiho govorili na ćošku ispred cvećare. Trajalo je možda tri minuta to domunđavanje. Posmatrah ih iz lokala, gde sam pila čaj od kamilice sa puno limuna. Pahulje su polako jenjavale. Pomislih on je nju dugo čekao jer mu je šešir bio baš vlažan i beo od snega. Jedva se naziralo sivilo šešira. Oblikovan šešir  tako da samo vidim bradu a oči mu videti ne mogu. Njen zeleni šešir, obmotan lila maramom, odskakao je od  dosta tamnih boja okolo njih, i bio je suv. Čak mi se činilo da sam mogla osetiti toplinu koja zrači iz materijala njenog šešira koju je donela tek istrčala iz neke ugrejane prostorije.

Srknuh čaj, na tren kad se vratih pogledom na njih oni se rukovaše najednom, i ona zamaknu iza ćoška nekako oštro i čini mi se baš odlučno. Čovek sa šeširom nije gledao za njom, već u svoje cipele, par sekundi i onda se uputi u lokal u kom sam sedela.

Ušao je očigledno smrznut, nekako se tresao, pomalo je vidljivo to bilo spolja, i seo za sto uz peć.

Stavio je šešir na ivicu stola, cedio se sneg i čulo se kap, kap, praveći baricu uz nogaru stola. Gospodin, pomislih, skida šešir u restoranu.  Osvanu lepa seda kosa skupljena u rep, brada polako sušeći se poče da posvetljuje u srebrnu. Naručio je rum. Čist rum, duplu dozu. Iz kaputa izvadio je čokoladu. Lomio je kockice i lagano, zamišljenog pogleda uzimao kockicu koja se topila u gutljajima ruma.
Moram ovo da probam, pomislih. Ume čovek da uživa. Iako deluje setno, razočarano. Mada ima nešto u njemu, osećam kao da je siguran da će sačekati, baš tu, ono što čeka.

Pitah se, da li mu je ono bila mlada supruga koja ga je ostavila, ćerka koja je ljuta i zaboravila da je otac ipak možda u pravu, da je važan, ma ko je ta divna dama koja ga je brzo napustila?

Gazda restorana najednom pojača TV i ja se okretoh ka ekranu. Voditeljka je ugostila damu čije čizme prepoznah a i ugledah šešir na stolu u studiju, zelen sa lila maramom. Govorila je o sudbini biblioteke u selu Tulari kraj Uba. Ispričala je da je jedan gospodin, iz tog sela je njegova preminula supruga,  koji želi da ostane anoniman, donirao sredstva da se umesto nekadašnje zadruge u polupustom selu napravi biblioteka koja može koristiti  stanovnicima bar još desetak obližnjih sela.

Voditeljka šaljivo reče: “Pa da, sednu na motore ili  traktore i časkom mogu sada da svrate i do biblioteke! Na pitanje a kako će je snabdeti knjigama, mlada, sad već saznah profesorka književnosti reče da je već veliki svoj kućni fond poklonio anonimni donator a da su svi pozvani koji imaju viška knjiga da ih ne bacaju, da se jave, i sad ona navede gledaocima adrese, telefone.

Priđoh kao hipnotisana stolu i čoveku sa rumom, čokoladom i šeširom i upitah ga: “ Mislite da će uroditi plodom vaša akcija da u seocetu ostavite svoje knjige i osnujete biblioteku, u ova populistička vremena?”

On se iznenadi, pa nasmeja, pa pogleda u one svoje cipele.

“Moje vreme je prošlo i u populizmu i u životu koji sam živeo kako sam ja hteo, tako će i njima. Ko želi da poseti biblioteku posetiće je, zar ne?”

“Mlada si, šta se sikiraš, kupi neki šešir i vidiš, uze on onaj svoj i stavi ga ukoso na glavu, neka drugi čine šta hoće, dok god možeš, ne misli da je ono što ti greje dušu besmisleno, samo ovako kao ja, taj šešir što kupiš, ovako nakriviš i briga te!”

“Lako ću da ga kupim a već će biti teže ali pokušaću da naučim da ga tako nakrivim!, odgovorih mu

“I ako ne naučim, briga me”, dodadoh uz osmeh.

“Eto, već si naučila, samo ti šeširić fali”, nasmeja se i nastavi da gucka rum i kockice čokolade topi u ustima.

Platih račun, i zaputih se u butik, po šešir, naravno.

 

 

Povod: akcija u FB grupi Čitalište lepote i slobode  – stilske vežbe na temu – Čovek sa šeširom

Duša živi kao pesma

kao pjesma

Nisu me pitali kao ni vas ni gde želim, niti uz koju reku, kraj kog mosta, pod kojim uglom sunčevog zraka i pod kojom menom Lune da se rodim. Nastane tako embrion, beba, čovek. I materijalno postojimo, imamo svoje oblike a pored oblika navike, nasleđujemo sve pre nas, zavisno u kom se trenutku  istorije rodimo. Nakuplja se ta kolektivna svest poput tajne knjige u nama.

Imamo priliku za nepriliku. Priliku za sreću. Život.

Tako je verovatno sa svim u prirodi, sve ima svoj oblik… I pas, ruža, mače i more, oblak i zalazak sunca. Udahnjujemo svakog momenta svoja osećanja sa kojima se moramo susretati i boriti istovremeno tokom života.

Spajati bol sa razumom, ushićenje sa razumom, a ma sve traži da se objasni, te zašto postoji a otkud u meni, u njima, te ljubavi, ravnodušja ili čak mržnje!?

Uvek se kao dete pitaš šta je onda ta duša a često kad odrasteš spašavaš to nešto, tu dušu od svakojakih iskušenja a ona nikad dokučiva, objašnjena…

Duša je um, i intuicija i instinkt. Ona je naš karakter. Duša je ta koju posle zovemo sudbinom.

Sećam se kada sam mojoj baki prvi put dovela psa koga gajim, da se pohvalim, i koji je skakutao srećan videvši  nju, kao da prepoznaje koga najviše volim, rekla: „Šta će, kuče,  ima i ono svoju dušicu“.

Ukorenjeno nam je da je duša nešto osetljivo, očekujemo da je plemenita a onaj bez duše da tu plemenitost nema.

Kada gotovo zaplačem a suza nigde ali glas mi ima taj “neki “ ton, moja mačka obavezno skače na mene i malo milo mauče, malo viče, obično treska šapice o moja leđa i gricka mi kosu i ne dopušta mi svojim maukom da patim. Dok me ne umiri ona me gotovo “lema” dok se ne nasmejem, toliko je čudna te veza nje sa mnom.

Kolika je samo dubina povezanosti svih živih bića u koju nismo zaronili od kad smo previše kao pampuri počeli da plutamo na površini. Naučila me jedna mačka. Kakva mačka. Mudra mačka! Ona oseća miris duša svih nas, neverovatno biće je to.

Njuškam i ja i tražim MIRIS DUŠE.

Jer ovo je svet i mrtvih duša i bezdušnih i zalutalih …

Kada se bojim – tu je mesto moje duše – u strahu.

Kada se radujem – tu je duša, u deljenju smeha i razumevanja sa prijateljima, voljenima.

Kada sam sama u slutnjama ili mašti  – tu je mesto moje duše – u sebi nepoznatoj i možda ta nepoznata JA sam najbliskija onoj poznatoj sebi.

Možda sve zvuči naivno, i obično ali dušu mi zapravo uvek i tražimo. Očekujemo. Prepoznamo ili uočimo da je nekome tamna. Mesto duše je u životu, nje u smrti nema. Ili ima?

Smrt je deo našeg života, od rođenja nam je poznata prijateljica koja nas očekuje. I tu je ipak mesto moje duše. I u smrti. I u mnogim knjigama i u poeziji. U njima se nađe, uz njih raste.

I kad se naljuti duša je i u onom stihu “Ne lomite mi bagrenje, o zar moram da Vam ponovim, okanite se njih jer sve ću da Vas polomim!”

Mesto duše je ovaj jedan jedini život i tu je njena jedina šansa da joj udahnemo nešto svoje. Posle…ona putuje dalje…

Put. Put je stvoritelj duše. Put civilizacije gaji iluziju duše i iluzija postaje deo nas i materijalizuje se.

Zato ja možda ne uvek dovoljno istrajna, ali verna da mi duša bude mirna u onome što ja činim, kad je drugima dajem, onima kojima želim da zasvetle iz tame dam komad sebe. Možda kao leptir i kao dete i kao odrasla nedisciplinova žena srednjih godina jesam ono – mnogo htela, započela, možda me čas omete ne znam…te umorne oči, velike…pitam se…

Da li je zalutala ili ćemo je sačuvati “šta se dešava sa njom…”

kao u pesmi duša

“ Živi kao pjesma, nežna kao pjesma”,  Cacadou Look

Ogled o strahu jednog zuba

 

Bio jednom jedan zub. Kakav zub!? Strašan zub!

Bio jednom jedan strah. Kakav strah!? Strašan strah!

Srećom pa ni umnjaci ne izrastoše te broj zuba uvek je manji. U odnosu na strah.  Strahovi se pak mogu množiti do u beskraj.

Mučenje sebe strahovima malo čime mogu da se spreče ako strah ima realan uzrok. Nemoguće je slagati instinkt. Da li je moguće da se instinkt racionalizuje i umanji tenzija, ili da se instinkt odbrane pretvori u predaju?

Jednako kao strah, predaja nekada život spašava, a svi je se stide. Nije predaja uvek kukavičluk, uzmicanje, odustajanje.

Može biti nemoć.

Može biti dobra procena.

Može biti zamah ka nečem drugačijem, dok se ostavlja staro ruho negde iza sebe.

Boli li? Boli.

Predaja boli koliko i gubitak. 

Odnos strahovanja da ćeš nešto izgubiti boreći se sa slutnjama o unapred izgubljenoj borbi sa nemani, susret sa slutnjom da ćete, velika je verovatnoća nasamariti, da ćete nepravda udariti poput malja, strahovanje da ćeš ostati zaboravljen jer te je onih jedan odsto preostale pravde konačno i zauvek zaobišlo…

Poput slike inkvizitorske sprave za mučenje koja svakodnevno isteže po milimetar ruku i nogu i drži u večitom bolu i okovima.

Jednako, naprosto trpljenju bola jednog zuba, danima, plašeći se da odeš kod zubara. Može i na to da se svede. Zub se za sebe ne boji. Nije naučen. Nema matricu za strah. Ima samo zdrav i bolestan nerv. Kod njega je ili crno ili belo. Ili poliran i beo ili ga izjede crni karijes.

Tu nas čekaju dve mogućnosti: da uz „strašne“, vibrirajuće zujalice i igle, uz poznati miris stomatoliških smesa koje nam se iz tubica umešavaju i spravljaju, i zatvaraju preostale krunice, zub bude izlečen. Ili pak izvađen i zauvek izgubljen.

Rezultat je uvek isti. Prestanak bola.

Osvrt na buntovničku sagu o parohiji Srbiji, u knjizi “Justicijo, digni glavu”, autorke Pavice Veljović

Naslovna - Copy

“…samo na nepravdu srce jače bije. U svim ostalim situacijama kuca.”

 Uvek smo se hvalili da “naša” žena, o imali smo mi arhetip te žene – čuva dom, ognjište, muškarca, decu, očeve, majku, poreklo… Ne ide u boj ali je stub. A kada zatreba bogami ide i u boj. Ma, građevinu od doma napravi a u središtu stub – ona. No uglavnom je ćutao taj stub. Kad se sruši tek onda postane vidljiva. Ta, “arhetip” žena.

Došla neka “strašna” vremena, žene su danas i ognjište, i boj i mač,  a u Pavice Veljović pero je taj ubojiti mač koji ne ispušta, braneći ljudskost. Nikako Bog Darvinu da dokaže da je pogrešio kada smo mi ljudi u pitanju…u takvom vremenu živimo, priča nam autorka, a ono je moralo da iznedri jednu buntovničku ali i duhovitu, lucidnu sagu upravo o trenutku u kojem smo sada. Zatečeni ili kao posledica dugog procesa, većina profitira ili ćuti – naša autorka ne želi da ćuti. U samoj knjizi pronađoh i pisca:

“Neobuzdanog sam temperamenta. Divlja i svoja. Blesava sam na svoj način! Dvosmislena, trosmislena, šestomislena! Ali to sam ja. I baš to me čini srećnom, to kad znam da pripadam sebi. Nisam marioneta ni u čijim rukama! Sama svoja! Slobodna i srećna! Neukrotiva u svojoj osobenosti! Nepokolebljiva u koraku napred! Nesalomiva u borbi za pravdu! Neuhvatljiva poput vetra! Dodirljiva onima koji me razumeju srcem. Za sve ostale nedostižna i daleka”.

Pavica Veljović, poznata je do sad književnoj publici kao autor knjige aforizama “Sizife, promeni ruku” .

Novom knjigom se odlučila za mešovitu formu kratke priče, aforističkih segmenata, razgovora sa samom sobom koji je utkala u sveopšti okvir koji povezuju svu tu uskomešanost među likovima, zemljotrese u dušama, a to je romaneskna saga o Parohiji sa sve svojim klovnovima na vlasti i onih oko vlasti, sa svim komšijama koji čekaju da nekom crkne krava, sa svim onim sa ratišta povratnicima, i obespravljenim ženama, decom, psima…

invalid citati

Svom silinom na samom početku obraća se Bogu koji je sve ovo “zakuvao” i da mu je vreme da skrati pauzu i posveti se malo ljudima…Svom silinom obrušava se na vlastodršce jedne male seoske Parohije. Nadimci asociraju na današnje aktuelne političare, pa su neke promocije ove knjige možda zbog toga sprečene…nepodobne li su!? No, to je sticaj okolnosti i pitanje momenta, nije tek od skora ta Parohija ubijala ljude nepravdom niti će se Justicija izboriti sa iskušenjima uskoro, mnogo će žrtava proteći…Mnogi će se vlastodršci izmenjati… Ne bih se uzbuđivala da sam na mestu tih duša, ni bavila cenzurom jer je poruka univerzalna i vezuje se za vekovno pitanje koje je možda u korenu svake religije i sumnje: Gde je pravda?

Dileme vere u pravdu su i dileme vernika. Da ima Boga zar bi se ovoliko nepravde na nas obrušilo? A suštinski ova knjiga nam daje da preispitujemo: Bog nas je ostavio, čovek je čoveku strah i Bog, iskrenost i pravda su boginje ali ko im je stavio povez preko očiju!? Ako nam nije svejedno, ako nas boli zašto okrećemo glavu od tužnih i nesretnih, zašto nam je glava u pesku, da li smo odista nemoćni? Možda i jesmo. No najteže je kada su roditelji nemoćni da svojoj deci ostave jedan pravedniji svet a Pavica Veljović knjigu posvećuje svojoj deci, ujedno našoj budućnosti i zbog toga rizikuje ako je potrebno da izlije u svet kroz ove pisane redove sve istine, sve što je njeno pravedno srce osetilo, videlo, pokušalo, i nije se slomilo, još…se bori…Da li je to ludilo?

Suza citati

U odeljku sa likom Žuje koji se suočava sa sopstvenom prošlošću i koga hoće da udave sopstveni gresi jer u njemu još ima duše i savesti nailazimo i na one druge: “Ljudima je lakše da veruju da si ti lud. Neće da shvate! Lakše im je tako nego da kažu sebi da Žuja govori istinu. Ljudi žmure istini u oči!” “Tuđom rukom si gurnut u ratove, sopstvenom moraš da se iz njih čupaš.”

Perunika i Paulina dve junakinje rekla bih u jednoj ženi. Ogledala suprotnosti koja se utapaju u jedno, jer i jesu jedno.

Perunika koja ispušta krik, urla, viče, ima mišice i otvoreno seva i grmi i u nevolji drugog spašava i strada, i veruje, i poziva pravdu i Paulina koja spava, spuštena nekim čudom među ljude, o šta su joj ljudi uradili!, snom da zaboravi, još spava…tokom romana…na silu spava… Zapravo Paulina nam prikazuje sve strahotne posledice kada je čovek čoveku vuk i kada je jedinka svojim ćutanjem sama sebe zatvorila u kavez ili su nas prisilno u getu sveli na nulu!?

Dok Paulina spava, ona “sanja” aktuelna dešavanja. Baba koja gubi dokumenta proglašena je za teroristu i pošto je već medijski sve to lepo upakovano, poslata je na onaj svet, pa nek Bog utvrđuje jeste li ili nije. Na Zemlji ona je baš dobrodošla u pravi čas da se manipulacija sprovede.

Šta je sve Paulina videla:

O narodu: “Guta narod. Ne pita se ni o kakvim poreklima bilo čega. Prokletinja smo mi! Neka je i od guje mleko samo da ne košta ništa, da je badava!. Što narod više trpa u sebe, halapljivo grabeći i otimajući jedni od drugih, to ovaj češće trlja dlanove i likuje.”

“ Projekcija života u parohiji završava se povlačenjem. Naroda. Potom užeta.”

O manipulaciji: “Zaključamo sebe u tuđa mišljenja, dozvolimo da nas zarobe manipulatori i prevrtljivci čija sebičnost i ne poznaje druge oblike života sem nametanja ropstva drugima. Okrenemo ključ u bravi misleći da se time zapravo štitimo. I dok sedimo zaključani u svom svetu njime i dalje vladaju oni koji su nas iza te brave saterali.”

O ćutanju: “Ćutanje teško kao mrak. Ćutanje snažno kao jauk i vrisak. Ćutanje do iznemoglosti, do klonuća i posrtanja. Ćutanje do same zemlje kojom su me koraci vukli ka smrti.”

O srcu: “ Kad čaša puca čuje se krh. Kad puca srce čuje se muk”

I tu dolazimo do sveprisutne dileme koja je sve više u svima nama, stanovnicima ove Parohije: tuga ili borba? Šta prevagne? Osmeh deteta…

“Nemaš ti vremena za tugu. Neka tuguju oni što nemaju šta drugo da rade! Ti si u opakoj borbi! Ako izgubiš, ne gubiš sama! Lupih sebi šamar realnosti, zavrnuh rukave, pljunuh u dlanove i krenuh u taj okršaj. Sa sobom. Sa životom. Sa teretom. Ali, za nju. Ihhh, koliko snage može da ti da jedno plavooko čupavče. I ne samo snagu, već čitav smisao života.”

Rimantas Radisauskas

Rimantas Radisauskas, slikar iz Litvanije, takođe veliki borac za pravdu, ilustracije za naslovnu stranu

Menjajući, poskakujući iz naracije u neki vid samoobraćanja, pa ulazeći u diskurs narodskog jezika, lutajući kroz priče između muža i žene, unuke i dede koji je mudrac i učitelj, do diskursa urbanog, mešajući sve one stilove kao što su u jednoj parohiji pomešani svi različiti karakteri, ovaj roman nam nudi retrospektivu te naše raznolikosti ali i pokušaja malobrojnih da se odupru posrnuću.

Kritika nasilja nad ženama, prihvatanje različitosti ako u sebi nosi dobrotu, sa jedne strane,  tradicionalistički duh ali blaga ironija na pojedine situacije u tom tradicionalnom ruhu sa druge stane. Grč. Bol u stomaku. Tuga. Težina i breme života para srce, otvara zašivene rane, kao da nas hvataju reči poput ruku za okovratnik i govore: budi se, ne beži od sebe, razumem tvoju tugu, tuguj ali ne odustaj…

Sa druge strane autorka ima takav dar prefinjene ironije i sarkazma, humora, da čitajući je ona nam stegne srce bolnim šrafom, čini mi se baš jaku ruku ima :-), a onda nas razgali dosetkom, i ironijom što na račun svojih junaka što na naš račun da se grohotom nasmejete. I tako u tom ringišpilu realnosti ona nam mami osmeh i vraća snagu da izdržimo život u kome su i pravdu umorili. A ko će oživeti Justiciju, Boga, istinu i dušu, dobrotu? Pa onaj  ko ih i uništava. Čovek.

Hrabost je ime onih koji izdrže da gledaju mozaik nepravde i slikaju bolji svet. A da bi naslikali novu sliku u Parohiji neko Justiciji mora skinuti povez s očiju. Knjiga poziva da skinemo povez, jer pravda nije negde tamo, ona je u ljudima.

Kako poručuje sama autorka:

“Dragi moji čitaoci, nemojte rešavati probleme ćuteći o njima. Razgovarajte makar sa sobom. Tada ste najsigurniji da uvek postoji bar jedna budala koja će pažljivo da vas sluša. Ostale budale nemaju vremena za nas. Pričaju same sa sobom.”

Buntovnička saga Pavice Veljović ima mnoštvo jakih slika, realističnih, misaonih, metaforičnih, duhovitih da se jednostavno ne mogu sve ni dočarati, ali se morate kasnije vraćati na njih, posebno je korisno ako vas uhvati malodušnost setiti se pojedinih delova.

I dok mediji smenjuju red laži i red istine, i više se istina ne razaznaje,  vratila se uloga knjige u kojoj se neće tako olako manipulisati istinom. To je upravo knjiga  –  “Justicijo, digni glavu”.

pravda citati

Možda je krik, onaj Munkov, možda je  Pavica Veljović samo lupila jako šakom o sto, i ko zna koliko puta će još, a možda je ovo samo nežan ali zaštitnički majčinski zagrljaj istinom sabranoj u ovoj knjizi, u amanet svojoj deci kojoj je knjiga i posvećena:

“Vidiš li kćeri, ono nebo? Treba da znaš važne stvari: nikada čovek ne može da ga dohvati ako previše uzleti, jer i guska kad uzleti visoko umisli da je pilot. Vidiš li ovu poljanu? Ni nju pregaziti nećeš moći ako se suviše nisko spustiš. Nađi meru, kćeri.  Niti da budeš ptica, jer su krila za ptice, a za čoveka je kavez sopstvenog ega. Niti mrav da budeš, da te gaze sujete onih koji su uzleteli. Budi čovek, kćeri. To je mera.

Obećanje ispunjeno. Mame ne smeju da lažu.”

Ako smo mi žrtve obmanjivanja, ima li više vremena za decu koja tek nevino ulaze u ovakav svet, da ćutimo, imamo li više prava da ćutimo, da lažemo? To pita Justicija, umorna koliko je i čovek već umoran, pravda koja poput đavola iskušava dok je i sama anđeo i prognana poput sotone u izvrnutom ogledalu čoveka. Čoveka koga legenda kaže Bog stvori po liku svome, koji, legenda kaže po Darvinu nastade od naprednije vrste majmuna. Pa čemu smo bliži, kako vreme odmiče…!?
Možda je jedini odgovor upravo u onome – od čega smo se to udaljili. Od sebe. Čovek je samo čovek. U njemu je i mač nepravde i žudnja za slobodom. Birajte!

“Koji tas je teži: onaj na čovekovoj ili onaj na đavoljovoj strani? Pucajte, ale bezglave, ali jedno upamtite: za ovakvo srce trebaju vam olovni meci! Jer kad moje srce na ovu zemlju padne znajte da iz njega božur niče! Pucajte! Da procvetam ponovo.”

 

Poslednja strana - Copy

Pavica Veljović, rođena je 13. 03. 1978. Uveliko poznata kao aforističar. Autor je knjige aforizama: „“Sizife, promeni ruku”. Ovo je njena druga knjiga u izdanju Književno – umetničke asocijacije Artija

Nepopularna mišljenja (book tag)

Nisam ljubitelj da pišem o stvarima koje ne volim. Radije pišem o onome što volim. Moram priznati da sam možda i površno uradila ovaj tag i da sam poprilično namučila mozak jer ja sve što mi se ne dopada jako brzo zaboravljam. I generalno sam zaboravan tip pride 🙂 Ipak kako ne mogu odbiti sjajnu Jelenu Dilber  koja me je nominovala šta ću, pokušah da joj uzvratim. Nadam se da ćemo ovim putem možda se i podsetiti nekih knjiga što je opet dobro u ovom tagu.

1. Popularna knjiga ili serijal koji se tebi ne sviđa

Ni sama ne znam šta je popularno kad su ukusi ljudi različiti i nešto što je u jednom mom okruženju popularno u drugom nije. Otuda odoh na neke top liste da pogledam šta je to među najčitanijim knjigama kod nas na primer, u poslednje vreme. I onda se nekako setih da je svojevremeno jako popularan bio “Ženski rodoslov” Ljiljane Habjanović Đurović a ja eto ne uspeh da se unesem u tu knjigu a potom nisam, iskrena da budem, pokušavala da čitam ovu autorku.

Paulo Koeljo takođe, ako nije literatura, da kažemo za omladinu i sazrevanje…takođe jeste popularan ali mislim da se brzo preraste.

2. Knjiga ili serijal koji se tebi sviđa a drugi ga ne vole

Grobnica za Borsa Davidovica

Pa pošto me je Jelena Dilber “bocnula” u bolnu tačku a to je Danilo Kiš, a nominovala me je za ovu igricu odmah da kažem da mi je “Grobnica za Borisa Davidoviča” Danila Kiša još davno rekla mnogo toga što se ponovilo na ovim prostorima na žalost, večnu istinu koju bijemo mi na Balkanu, i jedno poimanje vere, rata, individualnosti koju su kasnije kao temu obrađivali mnogi drugi pisci. Ovo je za mene remek delo srpske književnosti. Čitavog života sa sobom kao i na blogu i na društvenim mrežama nosim kroz život kao moto rečenicu iz ovog romana: “…jer želim da živim u miru sa sobom a ne sa svetom”.

Kako upokojiti vampira

Druga knjiga, za koju ne bih rekla da je drugi ne vole ali je negde u odnosu na druga dela Bore Pekića malo skrajnuta, neopravdano, je “ Kako upokojiti vampira” u kojoj se vidi neverovatno znanje iz mnogih oblasti našeg genijalnog Pekića. Teška knjiga, ali najbolja lekcija o samomanipulaciji i sklapanju kompromisa. Ja sam ove knjige čitala sa 18 godina prvi put i one su najvredniji dar u mom životu koje su me naučili koliko je opasno ne suočavati se sa sobom, sa sopstvenom istinom, manama, kako je lako skliznuti u kompromise koji se posle nižu jedan za drugim i postanu jedna velika snežna lopta od obične grudvice snega koja nas zarobi ili pregazi. Nikakvi današnji „koučevi“ mi više nisu potrebni – od ovih autora sam naučila koliko je loše po druge i po sebe i po tok istorije samoobmanjivanje.

3. Ljubavni trougao u kome glavni lik završi sa pogrešnom osobom ili popularni fikcionalni par koji ti se ne sviđa

Ovo mi je najteže pitanje čini mi se. Uopšte ne mogu da se setim koga bih iskritikovala. Jelena mi je uzela ideju navodeći “Lolitu”. Što je najluđe, kada sam se prvi put srela sa tom knjigom i ljubavlju te mlade devojke i starijeg muškarca, dopala mi se u onom smislu otkrivanja tabua, a i način na koji se opisuje Lolita je fenomenalan – “žena dete”. Pa tu je i naš Laza Kostić donekle, zar ne? No kako vreme prolazi i valjda se udaljavam od tog vremena kada je ovo bila revolucionarna knjiga za njeno vreme a sada smo u vremenu gde se promiskuitet slavi malne, i meni se nekako okrnjio onaj umetnički efekat ovog para iz “Lolite”.

4. Popularni žanr koji retko uzimaš u ruke

 Nikad ne čitam horor romane, sve manje i gledam filmove koji su čist horor bez neke vredne priče. Realno uvek bih radije pogledala film. To da se razumemo ne mešam sa SF romanima koji u sebi mogu imati horor elemente ali i neku istorijsku fantastiku, mitologiju, i nešto što bi me privuklo. Ja sam malo više za filozofsko štivo, i na to bih trošila vreme čitanja, a ovo bih radije ekranizovano gledala.

Isto važi i za ljubiće. Ono čiste ljubavne romane. To priznajem slabo čitam.

5. Obožavani fiktivni lik koga ne voliš

Ne znam odgovor na ovo pitanje, zaista, svaki lik ima valjda neki svoj smisao kada je fikcija u pitanju.

6. Popularni autor koji ti iz nekog razloga ne leži

Izgleda da je to uveliko obožavani Stiven King, iako ekranizacije njegovih knjiga volim. Takođe, iako jako volim “Rat i mir”, Tolstoja realno ni blizu ne obožavam, čak me “davi” sa opisima, koliko ga drugi obožavaju, kad su klasici u pitanju.

7. Popularan knjiški kliše koji ti je dosadio (npr. izgubljena princeza, korumpirani vladar, ljubavni trougao itd.)

 Ovde imam samo jedan odgovor, ni blizu navedenim primerima u pitanju. Nasilje. Nasilje je postao kliše koji mi se ne dopada. Uzimaju se teme koje su zaista prisutne u realnosti a onda se traljavo odrade i naglase se patetikom ili se izdramatizuju, kao napetost, ludiloooo, ne bih navodila autore, ali negde mi je i licemerno okoristiti se o skaradnost.

8. Popularni serijal koji ne planiraš da pročitaš

Harry Potter, sve sam već odgledala 🙂

9. Izreka kaže: “Knjiga je uvek bolja od filma”. Međutim, koja ti se filmska ili TV adaptacija više svidela od knjige?

 Naravno legendarni “Kum” po romanu Maria Puza. Tu je i film  “Kradljivica knjiga”, po romanu Markusa Zusaka. Možda bih mogla reći jednako su dobri i film i knjiga. Predivan film o devojčici usred užasa 1939. godine u nacističkoj Nemačkoj koja nakon smrti mlađeg brata na njegovom grobu pronalazi knjigu uz koju će naučiti da čita i koja joj menja život…Ali nije zaista slučajno nominovan za Oskara.

kradljivica_knjiga-markus_zusak_v

Nadam se da neću naljutiti nikog ali zadatak je da nominujem tri blogera pa ovom prilikom ako uspeju da se dosete neka odgovore na moju nominaciju:

Petra Rapaić

Karolina Čojbašić

Mike Powx

Znam da su neki ljubitelji Stivena Kinga 🙂 Mike sigurno, ali neka i njega malo žacne kao mene Kiš kod Jece 🙂

Šalim se i očekujem da se krug nastavi…razmena mišljenja među književnim blogerima je uvek više nego korisna.

 

Trejler „Kradljivica knjiga“ : https://www.youtube.com/watch?v=osyvjd4t1sg

 

Princeza poji Zmaja – moj omiljen Wellness sa termomineralnim vodama je Banja Ždrelo

3

Volim da putujem kroz Srbiju – moj omiljen Wellness  sa termomineralnim vodama je Banja Ždrelo koja se nalazi na putu Petrovac -Zagubica u podnožju Homolja koje ponosno dominira i zove, izaziva mi osećaj da poletim i zagrlim, kad bih ikako mogla, taj čarobni planinski venac.

Kad god putujemo, trudimo se da ne idemo autoputevima već da se provozamo i vidimo manja mesta, kućice usput, uvek se naleti na nešto neobično, vidi se kako se živi u određenim delovima naše zemlje, koliko je koji kraj razvijen, koliko oronuo. Tako naletesmo nekih 10 km udaljeno od Grocke na čudesnog slona koji je čini mi se delo neke firme koja se bavi proizvodnjom kada od smole koje su sastavni deo i tobogana i sličnim proizvodima. Nisam imala  dovoljno vremena istražiću sledeći put podrobnije.

 

slon

Kada me pre par meseci put naveo ka Sremu kukuruz je bio malen a pšenica srednje veličine i zlatna. Sada, a slušah nešto i u vestima, zaista dosta je porastao ali slabije rodio kukuruz ali neodoljiv je osećaj protrčati kroz njega te stadosmo usput da se istrčimo kroz kukuruze. Ako me nešto asocira na Srbiju to je ta šaša koja šušti na vetru dok šetam i krijem se među stabljikama kukuruza. Nema konoplje okolo, kao nekad, kada je moj deda sadio u okolini Uba protiv korova. Ne videh niti jedno strašilo. Nekad ih je bilo na svakom koraku, to me je baš začudilo.

Kukuruyi

Iako sam mnogo puta bila u zamku podno Homolja, odmah iza Petrovca na Mlavi, nikad ne opisah svoj čaroban opuštajući osećaj kad stignem i zaronim u vreli bazen od 38 stepeni u Banji Ždrelo. Vreme je da moja koža kaže: Da ovo mi prija najviše! I moje koščice: da ovo volimo mnogo! Bazena je više. Možete birati unutrašnji koji je rashlađen i može da se odigra partija basketa, može i da se iscepa kupaći ako se pretera (a ja jesam) ponovo! spuštajući se nebrojeno puta niz tobogane. Svuda su okolo hidromasažeri i đakuzi kutak (ima ih popriličan broj) gde se može masirati kičma, butune, guza, tu su slapovi koji razbijaju stvrdla ramena.

homolje 2

Homolje i Mesec

Leti ima tri bazena napolju a zimi dva unutra jedan vreo, drugi rashlađen. Ma divota. Cena je „smešna“ ako odete na jedan dan, uzmete paket i za Spa, dobijete narukvicu oko ruke i slobodno koristite sve od bazena do saune, slane sobe koja je baš jaka i korisna, parno kupatilo, divna rimska bajka na toplim foteljama i voda koja žubori i vraća vas u neka maštanja (mene sa dvorova, samo da ne naleti Kaligula 🙂 )

O vrednosti i efektima ove termalne vode, koje sve bolesti leči, a leči odista,  pročitajte detaljnije na linku: http://www.ruczdrelo.rs/termomineralna-voda

 

Očarao me je na prvi pogled zamak a zatim scena na samom ulazu koju ja zovem Princeza poji Zmaja. 

20 devojka i ymaj

Mogu  i da se iznajme sobe te se centar sastoji od Hotela, Termi i Etno restorana.

Ja obično uživam u termama, pre neki dan sam zaspala u slanoj sobi i probudilo me sopstveno hrkanje, žao mi je devojke koje je sa mnom i mužem bila ali nama je bilo super, dremnuti tu!

Bazeni:

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

SPA:

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

12

OSEĆAJ SLOBODE

6

Šok burence ledene vode posle saune

Pored toga što se sva istopim u toploti dobijem neki osećaj slobode i prvo se nekako izvrištim pod slapovima a posle se potpuno umirim i Banja Ždrelo od mene načini “ukroćenu goropad”.

Tu su i dragi papagaji a i moje omiljene kuce

Sem u hotelskim sobama možete se okušati da odsednete i u ovim sobicama – bačvama.1

Etno restoran

Etno restoran ima i baštu i unutrašnji klimatizovan deo a hrana je obeležena specijalitetima kraja uz obaveznu čašu vina gratis, uz obrok.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Moram da istaknem da je atmosfera i energija ljudi sjajna. Nema uopšte namrgođenih lica. Najednom samo krene degustacija vina i stižu vam na ležaljke čaše belog ili crnog vina. Pa posle evo stiže i gospodin sa poslužavnikom, punim umešenih pita, pogačica, raznih đakonija, i dok se sušite na peškiru čujete samo “Izvolite, kuća časti”. Deca, bebe nekako nasmejane, imaju i svoj mali poseban bazen sa ljuljaškama.

Za hrabre ili iskusne tu su i lekovita blata:

41 blato 1

 

42 blato 243 blato 3

Naravno neizbežno cveće i suveniri:

 

Nastavljam da putujem Srbijom,  manastire sam davno obišla, tad nije bilo blogova, poseban je uspon Ovčar Kablar – raj u našoj zemlji, te ću te pohode morati da ponovim sad u eri neta i blogova 🙂 a i za svoju dušu. Opisaću  sigurno još divnih mesta ali ovaj moj najdraži zmajev zamak u koji najčešće idem je pridobio moje srce.

Voli devojka zmajeve, tako je to!

Nisam bila u Sokobanjskoj varijanti, sin vlasnika ovog zamka sličan aqva park je napravio i tamo.

Do sledećeg puta! Putujmo i uživajmo u prirodnoj lekovitosti koja izvire iz naše zemlje, iz dubina, možda je tamo još ona hrabrija duša ovog podneblja.

 

Fotografije: Slučajni bloger

Oblak oznaka

Životna sredina by Nataša

Sve o životnoj sredini, izvorima zagađenja, otpadnim materijalima, reciklaži i još mnogo toga.

IGNIST.rs

Uzdrmaj svet svojim pogledom na njega.

Italijanski online

Besplatni sajtovi za učenje italijanskog jezika

All about my shelf

~blog posvećen knjigama~

prerazmisljavanje.wordpress.com/

blog za knjigoložnike

BOKITZA

LIFE STUFF • FITNESS • HEALTH • BEAUTY • TRAVEL

Matrix World

U potrazi za Znanjem i Istinom

VLADANKA 218

O svemu ...

Manić Teodora

Jer ono u šta ljudi poveruju, to će vremenom i postati.❤ Because in what people belive, that's who they will become as the time passes by. ❤

Od knjige do duše

O knjigama, časopisima, novinama... O bibliotekama, muzejima, arhivima, pozorištu... O filmovima, serijama, dokolici...

Ninus.Nestorović

Aforizmi i satira

Samozaludake

#samozaludake