Oznake

, , , , ,


pokemon

Pokemon Go

Dosada je poprimila potpuno novu dimenziju u ovo naše  doba u takozvanoj petoj brzini. Brzina ali ne i širina. Nije to više čuvena dokolica u kojoj mirno ustaneš, budiš sebe ritualom koji ti prija, natanane, čeka te jedan kao i svaki drugi bezbrižan dan, obezbeđen si i na putu si da postaneš Hegel. Može i neka priroda tu da se umetne i ti zagledana u daljinu kontaš, otkrivaš smisao,  istinu ljubiš, pišeš, šetaš, mudruješ.

Dosada je u mom okruženju poprimila oblik brze mašine u koju te ubaci svakodnevica i ti jurcaš ne bi li stigao sve Pokemone da pohvataš i odradiš za – eto tek da imaš da se prehraniš.

Ok sačuvamo onaj jutarnji ritual, ustanemo dva sata ranije jer taj jutarnji mir ne damo, kad sebe malo dovedeš u red, udahneš, pre nego se zaletiš, ta jutarnja kafa pred START, nekome nešto drugo, vežbe sa loptom, vežbe bez lopte, šetnja psa po hladovini u ova letnja jutra…

No svaki dan ume biti sličan, nalik onom prethodnom, nalik onom pre dva meseca. Ima takvih poslova koji daju različitost ali nemaju svi takve dane. I onda zapravo sve te malne funkcije koje po rutini obavljaš kao neki robot učine da ne osećaš, da ne uživaš, da te i nema, da se onako smeješ, da onako pričaš, da onako čuješ, da onako pitaš, da onako kažeš…

I pobuni se ono JA na to onako. Na tu istost. Wau ala je meni ovo sve dosadno!

Kad sam zaboravila da ne moram baš sve stići?

Odvojiti se, stati i hajde malo da i zakasnim, da propustim, da zaboravim, da sam neposlušna, neorganizovana i nevaljala.

Hajde malo da neću!

Nego hoću baš ono što mi sad pade na um. Idem do reke. Idem peške. I ne sećam se da imam onaj problem. I da moram svima njima da se javim. I da me duša boli za nju, njega i da me čeka to i tako.

Odoh! U dokolicu. Ne da budem Hegel. Da budem malo JA.

*

Drugi dan izazova koji je pokrenula Merima na ritamdana.com

Advertisements