Olja Ristić


Alisin konj konj_05

Alisa se setila neprospavane noći, na brzinu… prekinula me u postavljanju poslednje daske na krov kućice za pse sa četiri mini prostorije u njoj…

San se izdvojio iz borbe. Neće da učestvuje, nigde ga nema. Nesanice. Gluposti. Zvuci vozova u blizini i zapetljane leptirice u zavesi mog levog prozora.

Mada… moguće je i vidre i bele medvede, u tom stanu, sve je moguće naći.

Pingvini, neka dva, odveli su mladića, treći ga je naučio da zaluta. Mali mrazevi u njihovim srcima.

Padale su zvezde u te muške košulje i one bele i plave i zelene ali pahuljice, one bi se jedine topile na njemu i to mu se nikako nije sviđalo.

A ja mislim, pet minuta mojih, njegovih, ma uvek nečijih, kao da stiže ili kao da nikada neće ni stići. Kada nešto dolazi tada je najveća mogućnost i da izmakne. Isklizne pred samim ispruženim šakama. (Imali smo prokockanu šansu, što jeste — jeste. ) Volim taj prizor. Kratki rez posred srca mnogo puta doživljen. Deo svih. U tome počneš da uživaš još kao dete kada učiš da bacaš stvari sa određene visine ispitujući šta je to visina. I lomiš da bi osetio dubinu.

Ta 1991. godina bila je moja prva, duga gimnastička akrobacija na gredi. Vežbala sam sve dok nisam uspela da na njoj napravim zvezdu. Potom, nekako, te zvezde baš su me sustigle, napale. Veliki dani, a zašto?, pojma nemam.

Bojim se iznenadnog gubitka svesti.

Ponekad ima dana kada kažem sebi: zaslužila si da pereš veš na ruke i ničemu se ne nadaš. Pa pozvoni telefon i otopli. Prošetam šumom za svaki slučaj. Te šetnje su nešto kao kada piješ čajeve za pročišćavanje krvi — smesu koprive, peršuna i ive.

Imam prijatelja koji je novobeogradski prisutan u mom životu. U ovom gradu. Ima ga. Nema ga. Kad pozvoni telefon i otopli, odemo u „Šansu“ i odigramo dve, tri partije bilijara. Sve bolje i bolje igramo pa se manje smejemo.

Neznanje volim zbog radosti i nade da ću nešto novo možda („uz smeh samoj sebi — najdublji oblik ljubavi i opraštanja sebi“) naučiti.

U ovom trenutku baš bih rekla: jadan crv nataknut na udicu pa zamočen u vodu, kako li je njemu! Ali noć je tako otporna… traje.

*

Alisa je izjavila…

Život je vučjak. Mali crv i pratnja. Kralj i baš me briga kraljica. Muzika gvožđa. Prase i njegova majka. A krmača se sakrila u drugim pojmovima.

Praznik za noseve — mala štala, zemljoradnika — pijanice. Nevažno.

Kravama je dobro. Poseta selu bila je pogrešan potez.

Nisu sva sela idila, bekstvo u slobodu. Imanja su bez travnjaka.

Ružičnjaci su retkost i po gradovima.

Ružaaaaaaa!!! Svet mi je bolji kada tako kažem.

O bolovima u stomaku nije vreme da pričam. Ni o glavobolji svog prijatelja koji ne izlazi iz brvnare zbog toga već pet dana. Nije uopšte vreme da se govori.

U trenucima kad je okretanje glave jedini pravi gest ja šutiram konzervu tune po trotoaru i nije mi važno šta drugi o tome misle.

Mogu da ćutim. Mogu da vidim. Mogu da ćutim o onome što vidim najduže dve godine. Kada govorim, žmurim u stvari…

Čujem, verujem, bez razloga: lopta je u autu; leteći ćilim u avionu upravo odlazi za Rim; jedan kengur se rodio u beogradskom zoološkom vrtu; brilijant može biti i žut i papirnat kada dobro slažeš, verovaće ti, verovaće ti svaki dan…

I ne znam ko to govori.

Glasovi i natrule jabuke — ove zime.

*

Alisa me ispraća na moj prvi sastanak sa visokim, tamnoputim stručnjakom za rezbarenje ruže u nameštaju…

Kanarinci u kavezima prave previše buke. Ne razumem ljude koji veruju da im se ovi kreštanjem i kidanjem prelepih krila o žice svoje šupljikave ćelije ali ipak ćelije, raduju. Niti razumem kanarince koji se zaista i raduju.

Slična stvar sa ljudima mi je, pak, mnogo jasnija.

Slon, afrički, tvrdoglav je kao magare. A onaj u Indiji je pripitomljen za vuču. Da imaju Rakića Indijci bi svom slonu mogli ispevati Dolap.

Kladionice rade svake nedelje u sezoni i sportisti-konji zgrću silnu lovu.

Poslednja dva meseca prošlog leta, kladila sam se na Karolinu, nekad glavnu lady, koja stari.

Ali se još uvek rita i buni kao nijedan konj na beogradskom hipodromu. Verujem da mrzi sve ljude sem mene. I neću da menjam to verovanje, zbog tog mračnog pogleda u kome traži da je kidnapujem kad god me pogleda. Ponovo od mene da napravi sanjalicu može samo jedan konj!!!

 

nastaviće se…

 

photo: http://www.mladenmilotic.com/konji-i-zene/

Advertisements

Komentari na: "SVE ALISINE LAŽI (odlomak iz novele) – I deo" (4)

  1. … nastavljaj…

  2. To su odlomci novele koja je objavljena davno u časopisu – Letopisu Matice srpske. Mozda ubacim i još delova…:-) ovde na blog

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Oblak oznaka

Životna sredina by Nataša

Sve o životnoj sredini, izvorima zagađenja, otpadnim materijalima, reciklaži i još mnogo toga.

IGNIST.rs

Uzdrmaj svet svojim pogledom na njega.

Italijanski online

Besplatni sajtovi za učenje italijanskog jezika

All about my shelf

~blog posvećen knjigama~

prerazmisljavanje.wordpress.com/

blog za knjigoložnike

BOKITZA

LIFE STUFF • FITNESS • HEALTH • BEAUTY • TRAVEL

Matrix World

U potrazi za Znanjem i Istinom

VLADANKA 218

O svemu ...

Manić Teodora

Jer ono u šta ljudi poveruju, to će vremenom i postati.❤ Because in what people belive, that's who they will become as the time passes by. ❤

Od knjige do duše

O knjigama, časopisima, novinama... O bibliotekama, muzejima, arhivima, pozorištu... O filmovima, serijama, dokolici...

Ninus.Nestorović

Aforizmi i satira

Samozaludake

#samozaludake

%d bloggers like this: