AMesec

Ovo je jebeni dan. Bila je izgleda i jebena noć. I jebem ti sve vesti sa ovog sranjca od sveta, od tuđe zemlje, moje zemlje, ove Vlade, od juče, danas, sutra politike, ekonomije, tabloida, netvorka, pačvorka…

Sve do đavola!

Danas su umrla dva mlada čoveka.

Probudila me je poruka u inboxu da je jedna majka izgubila sina.

Dok kafu stavljam da se kuva,  drhte mi ruke, ionako nisam mogla da spavam, prethodne noći. Nije to bio pun mesec. Nešto se dešavalo, teško, na par metara od mene. Nekome ko mi je mnogo drag.

To valjda nije bilo dovoljno ovom zloslutnom početku godine.Ni ovom crnom jutru.  Posle su javili u vestima da smo izgubili jednog mladog glumca u Srbiji. Sećam se njegove majke,  dok je tek počinjao, nas dve smo pohađale neki kurs marketinških zavrzlama. Vesela žena. Tek na kraju seminara je rekla da joj sin glumi u JDP-u. Ali to je ta ista narav, taj duh koji diže sve oko sebe. Nju više nikad nisam videla. Sina sam gledala u pozorištima i uživala.

Jebeni svete.

Pokušavaš tako da okreneš glavu od vesti, ljudi, istine, apatije, da budeš sebičan da te ne dotakne svet. Da te ne izbacuje iz takta ćutanje a potreban je bunt, ni problem planete, ni problem društva. Da ga popravljaš u malom svom svetu koji ti posle rastrgne ovaj veliki, kao kakva glupa ali dovoljno besna zver.

I onda se napuni taj Mesec suzama.

I ja sad samo vidim oči te majke. Pamtim osmeh u njima.

A njoj će taj Mesec biti svake noći pod prozorom.

Nosi se svete ovakav krvav, pun dima, sakat, otrovan, bolestan, sebičan. Toliko si se iskrivio da ispravljajući tebe izgubimo vreme za one koji su nam najvažniji.

Koji su nam osmeh. Puno srce.

Nosi se.

 

Advertisements