Olja Ristić


Vera

Pokušaću da, dok mi ne izmakne, zapišem svoj prvi utisak, svoja prva osećanja posle pročitanog romana.

Spisateljica  je izabrala pisanje romana iz ugla glavne junakinje, Sofije, prilagodivši diskurs  jednom maštovitom i nežnom  svetu mlade devojke,  sa svim njenim dečijim ljubomorama, nevinostima, zanosima, zaluđivanjima, greškama. Posebno u prvom delom romana. Postoji ta divna nežnost i milost prema mladosti, naivnosti, pubertskom zaljubljivanju koje može zauvek promeniti život. Inat, o tako poznat svima nama koje smo bile devojčice, a posle kajanje donekle, o!, kako smo surovi prema svojim divnim roditeljima, na trenutak mora nas podsetiti na naše devojačke dane, ispunjene više likovima iz knjiga, srećnim „hepi endovima“ nego iskustvom. Svakako, pomislih, zapitah se,   eh, kako je ta junakinja baš toliko naivna! No taj blagi odnos autora prema junakinji me je smilostivio da saosećam  – pa ona je samo devojčurak.

Sa druge strane, spisateljica, Vera Uzelac,  je itekako, mada vrlo suptilno, u malim dozama, dodavala postepeno osvrt same junakinje, nešto starije Sofije na samu sebe tako mladu,  (pa može se reći i izgubljenu u brzom i ludom svetu). Na mah sa vremenske distance, progovori u tom periodu kada je sve prošlo, kada je sve to promenilo njen životni put, Sofija. Kao da se njen uzdah nad svojom situacijom iz mladosti poklopi sa mojim, kao čitaoca.  U malim odeljcima, ili tek rečenicom jednom, ona starija Sofija začudi se nad svojom naivnošču, ispituje se zašto je trpela, otkud toliko samozavaravanja.  Na tren se proverava koliko je ljubav prema tom kobnom, mističnom mladiću, Zoranu („opasnom momku“ ),  jača od sopstvenog identiteta. Moram priznati, ponekad me je ljutila koliko se „pravila luda“ ta Sofija,  i dok je uživala i dok je trpela i praštala. Zatekla sam sebe da kao neka stroga majka pitam  – a šta!,  kao nije joj odgovaralo, šta!, nije ugađala sebi živeći u raskoši,  šta! poneke batine koje dobije zaboravljala je kao zbog ljubavi?

Da, spisateljica me je naterala da se naljutim, da se iznerviram. To je do mene, ja tako čitam knjige.

Onda se roman približio neminovnom raskolu, kraju svake bajke. A mene je valjda istovremeno oduševljala i ljutila ta bajka. U zemlji Srbiji, zemlji siromaha. Diskurs se promenio. Ušli smo Sofija i ja u sudnice, na ulice, među mafijaške obračune i teška isledništva u policiji. Tu je dominiralo znanje same spisateljice koja je „pomogla“ svojoj junakinji da opiše jednim realističnim jezikom,  profile naših specijalaca, islednika. Osvrt na njihovu surovost ali i na težinu njihovih života. No, težina ne prestaje već raste i ulazimo u sudnice gde se prelamaju korupcije svih porušenih sistema jedne gotove bespravne države, sprege političkih podobnih kriminalaca, nemoć ili potkupljivost tužilaštva. Devojčurak Sofija  – iz bajke  upada u ružan san a svet realnosti – PRAVDE u našem okruženju. Ispovest advokata i njegov lik u samoj knjizi odbranio je čast advokature na jedan način, a sa druge strane kroz lik advokata Tomislava, koji pomaže Sofiji dobili smo sliku sa čim se sve moraju boriti i njihove duše, upitanost koliko možeš ostati čist, moralan u svim tim delatnostima  – advokatura, policija, sudija, običan građanin? Da li se može oguglati posle godina rada, pomirenja sa nepravdom, smrću, opasnošću…

„Valjda je tragedija uvek lična; u punoj meri je doživljava (proživljava) samo onaj, koga je zadesila. Ne deli se bol…“

E tu sam odlutala…dan, dva nisam nastavila da čitam knjigu jer je iz mene pokuljalo sve ono što je oko mene, pa i u mom životu, što bridi, a ponešto i boli a sve stane u jednu tužnu rečenicu – pravo nije uvek pravda. Sud ne osigurava da će pravda pobediti. I tužna slika medija, politikanstva,  kiča i utrke za senzacijom koja je ušla i u tužilaštvo – „dovoljna je krivična prijava i da si odmah kriv“ . Umesto obrnuto. Sud je nekad sakupljao dokaze da je neko kriv, a u međuvremenu dok se ne dokaže pretpostavlja se da si nevin! Danas je sve zastupljenije da si prvo kriv a dokazi ako se skupe dobro je, ako se i ne dokaže opet nikom ništa.. .Mediji su zaradili, politikanti ostvarili neke svoje ciljeve, neko je sakupio poene.

Draga autorka, draga Vera,  nije mi bilo dobro dan, dva jer ta trula, gnjila Srbija o kojoj si pisala, od koje i ja na neki način, kao i tvoja junakinja Sofija želim da pobegnem, prosto me ponovo kroz redove romana udarila u glavu. I srce mi je preskakalo. Ma, nemoć sam osetila… i onda nastavila  da čitam kako se Sofija snašla dalje…
Priznajem,  Sofija je ostavljena kao lik  koji ima snažno iskustvo sreće, ljubavi, i tragedije i to sve do svoje 23. godine. Na mah, mi je delovalo da je suviše pasivna, ali kada dobro razmislim kad se zaljubiš tada sve juri brzo, kao ta krv koja šiklja u venama, i tada sve živiš u magnovenju,  shvatam da je autor upravo i prikazao pravu meru, ne ugrađujući u junakinju ono što ona ne može biti.

„Izgleda da je velika nevolja što se sa problemima i traumama čovek srodi, što se na njih navikne. Pa se onda i ne buni, pasivan, paralisan, čeka šta će dalje biti.“

Osvešćivanje, zrelost, odluke, priznanja samoj sebi, suočavanje sa samom sobom dolaze na kraju.  Kad  toliko mlad moraš da odlučiš da li ćeš nastaviti dalje ili te neće ni biti. A taj kraj je Sofijin novi početak, nešto svesnije, nešto iskrenije, pre svega prema samoj sebi. Težina teških vremena kroz koji je Srbija prolazila od devedesetih  godina prelama se i kroz život jedne obične, skromne devojke  zavedene „faustovski“  poljupcima do gorke stvarnosti, do buđenja.

Na kraju ipak Sofija nosi ime mudrosti a ugovor sa đavolom nije potpisala. Duša se vratila čistoti, samo sada osvešćena.  Odlukom. Ona stiče jedan kritički pogled na svet koji  više nije nepoznat. Oseća vrednosti svog porekla, svojih korena. A mudrost je „zarađena“ bolom. I na kraju, ironija kao satiričan odnos prema novom veku i civilizaciji upućuje da je glavna junakinja izrasla u svesnu osobu pred kojom je čovek, njegove mane i vrline, potpuno ogoljen.

Osvrt (ironičan) junakinje na novu tekovinu – psihoanalizu, kao najnoviji pokušaj da očistimo svoju savest i dušu uspeo je da me iskreno oduševi, pa i nasmeje:

„Psihoanaliza je najveće dostignuće, koje je nauka uspela da ostvari, još od doba neandertalaca! Kakav točak, kakva parna mašina, kakav automobil, penicilin, nuklearna fisija, kloniranje, letilica koja je prošla pored Jupitera, poslala stotine dragocenih snimaka i otišla u drugu galaksiju?! Sve je to sitan doživljaj! 

Ja uđem u ordinaciju, recimo kao lažov, varalica, pijanica, oportunista, sebičnjak, gubitnik, agresivni manijak, možda čak i ubica…Onda se izležavam na kauču i brbljam do iznemoglosti, koliko god dugo mogu da plaćam, bitno je samo da govorim o sebi…I kao rezultat svega toga proizađe na kraju, da to, ustvari, nisam bila ja! Bila je to moja podsvest, moj ID, koji ne mogu kontrolisati  i koji radi šta hoće; neka sasvim druga ličnost, ni nalik pravoj meni. Istraumirao me je neki događaj u detinjstvu, recimo, mama me je izlupala varjačom zato što sam joj počupala tek zasađeno cveće, dakle, šok takvog tipa stvorio je monstruma u meni, koji sada radi ono što on želi. Pa smo, onda, tim silnim pričanjem ušli tom monstrumu u trag, identifikovali ga, spoznali, prepoznali i ja ga isteram! Nakon što platim račun, odem kući laka kao pero, nevina i čista! Skoro, pa egzorcizam…“

Na žalost gorak ukus  slike  stvarnosti me ne napušta,  jer  Vera Uzelac  je duboko „potkačila“ najbolnije tačke naše realnosti, koja je još uvek vrlo slična kao i u romanu. Ako istoriju pišu pobednici, onda pisci čuvaju istinu i duh vremena ma koliko se služili fiktivnim likovima. Uvek sam tako posmatrala književnost a i ovaj roman me je u to uverio. Čuva realnu istoriju jednog vremena, a boli  jer je to naše vreme. Suočavanja nisu samo za hrabre, nekada su neminovnost, poruka je koju sam ja odlučila da čujem „U krugu sedmice“ .

Blog Vere Uzelac In Medias Res

Advertisements

Komentari na: "Moje subjektivno čitanje romana „U krugu sedmice“, spisateljice Vere Uzelac" (4)

  1. Odlično napisano Olja. Vrlo slično smo doževele ono što je Vera maestralno opisala u romanu, koji nije roman već život…

  2. Miroslava Đušić Nedeljković reče:

    Sjajan prikaz, i dobijena želja, da i ja upoznam Sofiju. Gde može knjiga da se kupi?

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Oblak oznaka

Životna sredina by Nataša

Sve o životnoj sredini, izvorima zagađenja, otpadnim materijalima, reciklaži i još mnogo toga.

IGNIST.rs

Uzdrmaj svet svojim pogledom na njega.

Italijanski online

Besplatni sajtovi za učenje italijanskog jezika

All about my shelf

~blog posvećen knjigama~

prerazmisljavanje.wordpress.com/

blog za knjigoložnike

BOKITZA

LIFE STUFF • FITNESS • HEALTH • BEAUTY • TRAVEL

Matrix World

U potrazi za Znanjem i Istinom

VLADANKA 218

O svemu ...

Manić Teodora

Jer ono u šta ljudi poveruju, to će vremenom i postati.❤ Because in what people belive, that's who they will become as the time passes by. ❤

Od knjige do duše

O knjigama, časopisima, novinama... O bibliotekama, muzejima, arhivima, pozorištu... O filmovima, serijama, dokolici...

Ninus.Nestorović

Aforizmi i satira

Samozaludake

#samozaludake

%d bloggers like this: