Olja Ristić

ŠLIHTARE


Sliht 1

Taj pogled, taj geg, osmeh kiselo – slatkast, dok  širi miris oko sebe kao parfem sa tezge, šunja se, komunicira, uvek je tu nešto da primeti, pohvali. Zna kad nije poželjno biti tu, kad poturiti nekog drugog. Ima posebnu boju glasa za doček, za slučajan susret, za „uz kafu“ , za „uz pauzu za doručak“.  Šta je to? Kao deca zvali smo TO – ŠLIHTARA.

Imali smo čak jednu situaciju kada smo želeli da bojkotujemo bezrazložno strogog nastavnika matematike, hej, deca, šesti razred osnovne škole, pa smo se dogovorili da kolektivno pobegnemo sa časa. Sve je delovalo dosta dobro isplanirano.  Kada je došao taj trenutak većina nas je krenula iza školskog dvorišta na dogovoreno mesto, ali avaj!, petoro je ostalo u učionici. I sve su ispričali, a nastavnik je ubrzo,  ljut,  prilazio našem „tajnom“ mestu. Počeli smo da bežimo kućama. Sve je hvatao. Luda trka to beše, a on, sad sa ove vremenske distance gledano, još luđi što nas je svakog pojedinačno jurio i vraćao u učionice. Zaista je bio fanatik! Gde njega da bojkotujemo! Ima da platimo debelo! Poslednji smo preostali Veljko i ja, koji smo inače držali rekorde škole u trčanju on na 800 metara, ja na 500 metara pa mu i nije bilo lako stići nas. Došao je do ulaza u Veljkovu zgradu gde smo mi seli, misleći da nije tako lud da nas i kod kuće traži. Kad eto njegove face, uz škripu metalnih vrata zgrade,  samo nas uhvati za uši i podiže sa stepeništa na kome smo sedeli i smejali se. Da je nama bilo ludo i zabavno, to i ne moram da kažem. Međutim, on tek malko oznojen, nastavnički strog zajedno sa nama polako vraćao se u učionicu. Tamo su bili sad već svi „begunci“ i kad dođosmo i mi,  videla sam da im je krivo što bar nas dvoje nije uspelo. A onda smo pisali u sveske ono što nam je diktirao – izjavu roditeljima da smo pokušali bekstvo i sutra obavezno da mu se to donese na čas matematike potpisano od strane roditelja!

Čemu ova sećanja uopšte? Bili smo tada klinci, ali ponosna jedna klinačka banda. Imali smo uglavnom dobre ocene ali kolektivno smo se borili protiv nadobudnih autoriteta koji su pokušavali previše da dominiraju, ili su čupali deci uši. Umesto potpisa, koji niko nije doneo, to se zna, na sledećem času matematike,  držali smo ogromne papire u rukama i čim je  nastavnik ušao u učionicu mi smo ih podigli i usmerili ka drugarima koji su nas ostavili i nisu pobegli sa nama. Na papirima je pisalo ŠLIHTARE. Nastavnik je urlao da spustimo papire, a mi smo ih držali i svi u glas hučali „šlihtare, šlihtare“! Nismo praštali agresiju ali ni kukavičluk i laž svojih školskih drugara. Još su nas i „ocinkarili“. Ne znam kako im je bilo naredne dve godine. Nije da im nismo oprostili, jesmo kasnije, ali verujem da im nije bilo lako. Ono što je najvažnije samo jedna osoba od njih je ostala takva, jer roditeljska reč „odlično si postupila“ je uvek jača. Ostali su se baš pokajali jer nije baš svejedno da se čupaju uši drugarima a ti mirno da posmatraš i ćutiš…

Tada podilaženje nije bilo uobičajeno ponašanje. To je tada bila velika sramota.

1

Danas toliko podilaženje postade normalna komunikacija. Ustvari, ako na taj način dođeš do neke pozicije, ma do minimalne pozicije, do jedne male plate, pa još i preko nekog, pa preko političke stranke, babe, strica, pa raspali po šlihtanju!  Gde da budeš nezahvalan. To pređe u otužnu snishodljivost i slika je kompletno neljudska.  I tako i oni kojima se šlihtaju više nemaju jednu jedinu iskrenu reč s kim da progovore. Čak i da ti bude žao jer i njima se valjda zgadi u jednom trenutku ta snishodljivost. Ako posmatram sa strane – ne verujem koliko ljudi mogu da se pretvaraju i lažu. I da li je moguće da veruju da se to ne primećuje. Da vrši posao – vrši, jedno vreme. Ali podilaženje podrazumeva osobu koja zapravo laže. Sve vreme ona se pretvara i smišlja laži i govori ono što ne mislil. Da li to ikome na duže staze imponuje? Ne verujem. Ok, drugo je odanost! Da, možda veruju da je poželjno okupiti odane! Ali ko jednom slaže možeš li mu verovati? A ako te laže iz sopstvenog interesa nametljivo, dosadno, možeš li mu verovati? Ma jok! Oni uvek prvi spremno dočekaju promenu, i samo se okrenu novom, „prosperitetnijem“ predmetu svog šlihtanja. Ukratko rečeno, danas NE MOŽ’ SE ŽIVI OD ŠLIHTARA!

Zato sam oduvek volela ljude koji imaju pre svega svoj identitet. Potom, vode svoj život i ne zabadaju previše nos u tuđi. Sa njima se uvek može lepo popričati. Imaš šta i da čuješ novo. Kad je neka dilema kažu svoje iskreno mišljenje prijalo to ušima ili ne, ali vidiš da imaju nameru da promisle o pravom rešenju a ne da govore što svi žele čuti. Nisu kukavice. Imaju samopouzdanje. Daleko od toga da su prošli u životu bolje od šlihtara, o ne, mnogi su prošli gore ali su i dalje isti. Ne umeju drugačije. Kada su oni ljubazni ja im verujem, kada me opomenu da razmislim o nečemu pre nego uradim nešto, ja razmislim jer im verujem, osećam da misle i o mom interesu a ne samo o svom. U tome je valjda razlika. Mnogi uspni ljudi nisu uspeli zahvaljujući  kukavičluku već hrabrosti, to nekako zaboravljamo.

Ljubaznost

Ding, dong! Imamo problem! Od ogromne količine snishodljivosti sa jedne strane, ljubaznost je postala neprepoznatljiva i često se tumači pogrešno. Tradicionalno, kulturno ponašanje, fraza je “elementarna kultura” zapravo su poželjni. Sa druge strane nekad je toliko malo ljubaznog ponašanja da se smatra opet ulagivanjem. Ponekad NE MOŽ’ SE NAČUDIMO DA JE NEKO PREMA NAMA ISKRENO LJUBAZAN!

2

Često smo nervozni a obiđemo li par ustanova gde se čekaju redovi ili se nešto zakazuje je sasvim dovoljno da se pitamo a gde se obrela i ta ljubaznost,  elementarna kultura, pa i ta snishodljivost. Ljubaznost – zaboravljena. Elementarna kultura – u zavisnosti od kućnog vaspitanja. Snishodljivost – samo na posebnim mestima od ličnog interesa.

Tako da ako ste u nekom redu niko se nikom neće šlihtati …obično nas opauče sa “Odmakni se malo!” ili  “Tiše tamo!” , ma ko smo mi? Nanizani…masa…nebitni. Nekad smo bili ljubazni i u tom čekanju. Pa se zapričamo, pa se zasmejemo…Nešto ne viđam to u poslednje vreme. Oni snimci na youtube kanalu kako se negde u busu, spontano ljudi nasmeju pa se zasmeju svi putnici ili zapevaju svi zajedno delimo kao da je neko svetsko čudo. Ako čovek nestane i neće biti čudo, ali ako se čovek vrati sebi, to će bogme biti čudo!

Advertisements

Komentari na: "ŠLIHTARE" (17)

  1. oljaka reče:

    Razmišljala sam ovih dana baš na sličnu temu, možda čak i istu. Nekako je došlo vreme da zaista čovek teško može da razluči šlihtanje od ljubaznosti, naravno, kod pojedinaca. Onda sedoh, zaključih, nek se oni misle šta je od tog pravo. Lično, volim ljubazne ljude.
    Lepo si ti ovo sve objasnila, baš mi je nekako leglo.

  2. Bravo Olja. Sjajan, ali zaista sjajan tekst.
    Ako išta ne podnosim onda je to laž i šlihtanje.

    Na žalost, šlihtanje je postalo toliko rasprostranjeno da mi nije dobro od toga…
    A nekada, kako si ti to lepo opisala, šlihtare smo prezirali. Nije da sam ponosna na sebe ali moram da kažem da sam u prvoj godini srednje zamalo istukla drugaricu iz razreda. I to zbog šlihtanja. Svi bežimo sa časa osim nje…naterala sam je da izađe, ali se vratila…

    I danas je nevidjena šlihtara…

  3. Nikad nisam umela da se slihtam. I to se valjda uci :). A slihtare mogu na kilometar da provalim. Samo ih posmatram iz prikrajka i gledam kako se muce, zarad viseg cilja :).

  4. Imala sam probleme sa takvima, posebno kad su mi od prijatelja postajali- rukovodioci. Nisam očekivala privilegije, ali ni to da bi tada trebalo da počnem da radim ono što nikad nisam, a što je činila ogromna većina nesposobnjakovića oko njih. Izgubila sma tako nekoliko onih za koje sam pogrešno verovala da smo prijatelji, ali i dobila neprocenjivo iskustvo. A ponekad sam i sama prihvatala neka rukovodeća mesta, samo da bih se sklinila od takvih „prijatelja“.
    Kada ih sada posmatram, žao mi ih je- rasterali su oko sebe one koji su im bili iskreni prijatelji, oni koji su im se šlihtali sami su im okrenuli leđa čim su izgubili pozicije i tako su ostali sasvim sami. I bez starih i bez novih (ne)- prijatelja.

  5. Ma jebeš šlihtare nebitni u životu, al ljubaznost, e danas stvarno imamo problem da prepoznaš dal je neko ljubazan, il misliš da te zajebava. A nikad neću zaboraviti jedan video, davno je to bilo. Kad je ona nuklearka u japanu riknula, stoji red u prodavnici, Japanci kupuju po dve flaše vode, red kilometarski, niko se ne buni, naježio sam se onda i danas kad pomislim o tome. E sad aj mi recite kako bi kod nas bilo u tom redu. Brat, bratu tri ubistva šest tuča i opšta grabež. Mislim al iskrno da nam spasa nema, nestalo je svega ljudskog u nama i nečudi me, nekako smo brate otupeli na sve i ničeg nema više u ovom narodu, ničeg dobrog, iskreno mislim.

  6. Da, sad se baš preokrenulo, tj mi smo preokrenuli… I najčudniji su mi ti kojima se šlihtaju, što im je to ok. Što im nije, u najmanju ruku, ljigavo.

  7. ali ovo iz skole, kakvi klinci, kakva petlja 🙂 🙂 🙂

    • U srednjoj smo bili jos gori – smer žurnalistika, za svaku sitnicu smo se bunili 🙂 doduse kad je bilo nešto nepravedno. Na primer sve petice dobijala jedna jer je lepa i ima dobre grudi kod profe iz filozofije a ostale pita na prepad…ha,ha, bio se skroz zaljubio čovek pa smo mu na kraju popustili, zbog drugarice…

  8. blogovnica reče:

    Interes je kriv za sve. 😉

  9. „Mnogi uspešni ljudi nisu uspeli zahvaljujući kukavičluku već hrabrosti, to nekako zaboravljamo“, ovo je ključna rečenica teksta.
    E da, često zaboravimo jedno, a to je da su šlihtare suštinski daleko nesrećnije od nešlihtara, ma kako da prolaze. Sad, neko može da kaže da je to pitanje savesti, međutim – ne slažem se unapred.

    Sjajan tekst, Olja R.

  10. To su misli koje svako normalan ima u svojoj glavi… Ljudi su zaboravili lepo ponašanje,ljubaznost…Moral je nisko pao.. Misle ako su uradili nešto loše juče da je to prošlo i da je zaboravljeno.. Ostalo je u juče… 😉 NIje.. Laž ostaje laž…Pogrešno ostaje pogrešno. Hrabrost je biti pristojan i svoj… Da to je velika istina!

  11. I ja sam od oni koji ne podnose šlihtare i misli da se šlihtare radjaju kao šlitare.Nadam se da me nećete pogrešno shvatiti što kao primer ne nevodim ljude nego pse.Imala sam dva psa-.vučjaka i šarplaninca.Došli su nam neki prijatelji u posetu i počeli da im bacaju loptu.Vučjak je uredno donosio loptu,veselo mahao repom i svi su ga mazili i govorili da je pametan.KomeŠarplaninac je prvi put doneo loptu a kada mu je moj drug ponovo bacio on je samo pogledao u loptu pa u njega i lagano otišao i legao pod drvo.I svi su zaključili da je on glup a na moj komentar da je on ličnost a vučjak šlihtara,svi su se samo nasmejali i malo me udno gledali.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Oblak oznaka

Životna sredina by Nataša

Sve o životnoj sredini, izvorima zagađenja, otpadnim materijalima, reciklaži i još mnogo toga.

IGNIST.rs

Uzdrmaj svet svojim pogledom na njega.

Italijanski online

Besplatni sajtovi za učenje italijanskog jezika

All about my shelf

~blog posvećen knjigama~

prerazmisljavanje.wordpress.com/

blog za knjigoložnike

BOKITZA

LIFE STUFF • FITNESS • HEALTH • BEAUTY • TRAVEL

Matrix World

U potrazi za Znanjem i Istinom

VLADANKA 218

O svemu ...

Manić Teodora

Jer ono u šta ljudi poveruju, to će vremenom i postati.❤ Because in what people belive, that's who they will become as the time passes by. ❤

Od knjige do duše

O knjigama, časopisima, novinama... O bibliotekama, muzejima, arhivima, pozorištu... O filmovima, serijama, dokolici...

Ninus.Nestorović

Aforizmi i satira

Samozaludake

#samozaludake

%d bloggers like this: