modernlove

 

ILI KAKO MOŽE DA NASTANE MODERNA BAJKA

piše: Negoslava Stanojević

Ako zastanem na tren, odbacivši moderna štiva koja mi brkaju misli, gužvaju san i kvare svitanja, pa iz sećanja izvučem neke lepe bajke koje su mi nekada činile lepšim i san i stvarnost, mogu li opet da sanjam, bezbrižno kao nekad? Hoće li se lampica koja opominje na opreznost upaliti u pravo vreme? Ili je, možda, nepouzdana kao sve ove nove naprave sumnjivog roka trajanja i još sumnjivijeg kvaliteta.

I može li se, uopšte, napisati moderna bajka?

I može li početi ovako?

Ona i On su se sreli, ali zaista sasvim slučajno, na nekom neutralnom terenu. Njemu se ona dopala, onako, kao čovek, pa je tek kasnije video u njoj i žen(s)ku. Posle se divio preciznosti njenog merenja zahvaljujući kojoj je od garsonjerice napravila stančinu, skockanu po svim merilima savremenog življenja, tako da u njoj ima i kujnu i dnevni boravak i trpezariju i spavaću sobu. Sa sve zastakljenom terasom pride, koja zimi može da posluži i kao staklena bašta, a leti mali vrt prepun cveća , za uživanje u izmaglici gradske buke.

Njoj je on postao, ma tako reći u momentu, mora samotnih dana punih jalovog iščekivanja da će se iz te izmaglice zastakljene terase njene garsonjere pojaviti neko sa kojim će život biti lep. Ne lakši, jer joj i nije bio težak i ne lepši, jer nimalo i nije bio lep.

Samo je, kao u svakoj bajci koja princezi sreću kvari, postojal jedno … ali.

Ali, on nije mogao da bude njen, već  samo- sa njom. I to samo između čestih odlazaka u bolnicu, u kojoj je bila ona, koju je želeo da čitavog života voli. I to samo kada ne bi bio preko svake mere tužan, gledajući onu koj voli i njene zadnje trzaje i napore da sebe spasi zarad njegove sreće. I samo između svih onih poslova kojima je natovario sebe, kako bi zaradio što više novca za kupovinu još nekog njenog dana.

I zato je, ona koja se nije mogla osećati njegovom isto kao što se on nije želeo osećati njenim,  odlučila da nastavi druženje sa svojom samoćom. Da sumorne dane greje toplinom sećanja na mladost i neku davno okončanu ljubav od koje je cvetala, dok je trajala. Da sivilo svojih dana boji ružičastim osmesima prolaznika koje pozdravi u hodu, prijatelja kojima kaže lepu reč, dece kojoj kupi sladoled ili čokoladu.

Nije joj bilo jasno zašto je povređen onaj koji bi je, i bez da to zaista želi, povredio, da ga je prihvatila. Onaj, koji je nastavio da voli onu kojoj je samo uspeo da krati muke dok je tiho odlazila.

U ovom trenutku oboje su zaista potpuno sami.

Da bi nastavili zajedno, mislila je, možda je potrebno da ona preduzme prvi korak. Sećanje na prvi susret daje joj za pravo da se nada.

Ona koja mu je otkinula deo srca zauvek će ostati u onom, zdravom njegovom delu. Ali ipak zna da će jednoga dana krenuti ka nekom drugom srcu. Štaviše, to zaista i želi… sebi, posle tolikih godina zajedničke patnje i borbe koju su izgubili.

Na onu koja je sebe lišila patnje dok je on patio sa drugom, i dalje je ljut. Zabolelo ga je njeno odbacivanje i niko ne uspeva da mu objasni kako tu ničeg nema za ljutnju.  Ponajmanje opravdanja.

Onda se njoj pokvario televizor.

A on ume da petlja oko tih tehničkih stvari u kući.

Večeras je, na njen poziv, otišao da vidi šta se tu može uraditi. Sumnjiv mu je taj kvar, ali mu čast ne dozvoljava da odbije…

Ovo je moderna bajka.

A serije traju isuviše dugo da bih ja mogla večeras na nju da stavim tačku…

Ona se nada.

Njegova povređena sujeta će odlučiti hoće li se tračak radosti provići kroz izmaglicu njene zastakljene terase u kojoj već uveliko cvetaju prolećni cvetovi.

 

Advertisements