Oznake


Tatjana

Zove mene Tatjana, drugi razred osnovne, tetkina ljubimica, lepotica kako sve ne zovem sestrinu ćerku, klinceza, mađioničar tečin, zvončica, plesni manijak, a ona se samo smeje. I smišlja kako da me nešto zavitlava. Ovaj put čujem kroz telefonsku slušalicu:

– Tetka, dobili smo da pišemo sastav o proleću, znaš ono cveće, priroda se budi, došlo to proleće u moj kraj, a ja ne umem to da napišem.

Ups, ne znam ni ja, pomislih. Opet to proleće, opet te teme u školama. Tetka ćuti. Tetka tabula raza. Da sam nastavnica ne bih ja tu temu. Ma gde ova kisela i gorka tetka da piše o proleću.

– Ma nemam ti ja pojma to Tašo. Ja nisam trenutno vesela kao to tematsko proleće.

– Ma tetka samo dve rečenice na početku, posle osam rečenica još i plus dve za kraj!, nije strašno, kaže ona meni.

Auh, Tatjana gde me nađe.

– Hajde da ručam, nervozna je tetka kad je gladna pa ćemo nešto videti. A sledeći put pišemo zajedno, jel važi?

– Važi, jedi tetka, mnogo si mršava. Idem ja sad na slavu a ti pošalji u inbox kad napišeš da ja posle prepišem.

I bacih se na salatu, paradajz, krastavac, mladi luk i sir. Sve me gušilo nešto, dišem kao na škrge, preumorna od ekrana, morala sam nešto vitaminsko da unesem u sebe. I tako, razmišljam ja ko je ustvari Tatjana, kako bi dete to pisalo, šta ona to ne ume? Ume ona to da kaže ali kad joj traže da napiše dete odstupi. I nekako se zatekoh u razmišljanju kako je dobro biti dete, kako je lepo buditi se kao Tatjana, voziti rolere, igrati se u parkiću, ma ići u drugi razred osnovne, idealno! Šta ja tražim u ovim svojim godinama pojma nemam.

I napisah nešto o proleću. Možda dobijemo trojku ili peticu ali danas sam imala devet godina, a Tatjanine navike poslala sam u fb inbox:

Kad ujutru otvorim oči prvo što vidim kroz prozor je zelena krošnja drveta koje više nema gole grane. Sunce je već osvetlilo moje lutke u sobi dok ga gledam pospana. Tako znam da je stiglo proleće.

Sada nosim svoje šarene majice i pantalone u bojama. Ne moram u školu da idem u zimskoj jakni. Osećam se rastrčano i na putu do škole čujem ptičice koje su se baš raspevale. Raduju se toploti. U dvorištima pored kojih prolazim ima drveća koja su sva u belim i roze cvetićima.  Trava u parkiću je nežna i mekana.  Pre neki dan bili su neki ljudi i kosili su je. Sada nam jako lepo miriše dok se igramo.  Sestri sam nabrala bele rade pa smo pravile venčiće za kosu. Baka je jurila mrave koji su počeli da se penju do prozora u kuhinji. Ona kaže da oni tako uvek na početku proleća, tada se bude i vredno rade.

Drugarice i drugovi su mi nekako nasmejaniji. Dan je izgleda duži kad je proleće. Sve je svetlije a pošto ima puno cveća te boje nas uveseljavaju. Uveče nije hladno i igramo se duže napolju. Teže nam je da učimo kad je proleće jer bi samo išli negde. Ja bih vozila bicikl, rolere.

Volim kad je svet zlatan kao taj zrak sunca ujutru koji dođe u moju sobi i probudi me. Mami je često sunce u očima kad me gleda dok doručkujem. Želim da uvek bude proleće jer  sam tada najsrećnija.“

PS. Draga učiteljice, znam da sada stvarno imam devet godina, bila bih napolju sa drugarima i igrali bi “između četiri vatre”, prvenstvo između zgrada bilo bi odavno u jeku i moja ekipa bi se borila za prvo mesto! Kao nekad.

Advertisements