Oznake

, , ,


Selo-u-secanjuCimnula sam jedan lek za glavu – počeo je vikend.

Kiša otapa sneg i danas mi je posebno ružan pejsaž ispred kuće.

Ulice u svoj svojoj prljavštini grada.

Ova percepcija mora da je od leka.

Osmeh nekako umoran, jutro.

Ne valja.

Sanjala. I sećam se sna. To je izuzetak.

Uznemirena baš jutros jer nisam produžila važna dokumenta. Baš sad me trese nervoza jer nisam produžila vozačku dozvolu. Zašto?

Ne vozim par godina. Zašto? Zbog zona. I eto sad me boli uvo i za dozvolu.

Ma najbolje da odem na selo i idem lepo peške. Moj pas i ja, nemirne mačkice iza nas, vodimo krave na klopu u pašnjačič. Seoski put. Blato je ali kuca skače, sve pršti, prlja mi jaknu i pantalone. Ja se smejem. Kisnem. I ja i kravice. Mace mokre uskaču u moju korpu. Na pašnjaku velika bara skuplja kišnicu da krave imaju šta da piju. Da, ovo je bio san na javi. To bi mi prijalo. Iako bih verovatno zagubila negde po njivama vredno negovanu nečiju stoku, mazne kravice, mirne, pune dobrote u očima, jer avaj, od rođenja sam u gradskom betonu.

Šta ja znam o toploti trave posle letnjeg podneva, ili kada sam osetila spavanje ispod drveta u hladu toliko puta oslikanom na platnima?

Miris balege i sena …

Možda me ne bi bolela glava jutros. Mutim cedevitu i beli otrovni šećer, kafu i palim cigaretu.

I tako sanjam da kosim detelinu a ustvari kucam po tastaturi.

Uživam i bojim se, istovremeno.

Advertisements