Oznake


A ko ste vi?, pita me plavuša na šalteru, (ovaj put mutno staklo sa otvorom mišje rupe, iz te rupe viri rep kratke priče). Gledam je, ruke povijene na tastaturi, sanjiva o da li je i budna!
-Ko vas šalje?, pita ona
-Doktor, kažem
-Koji doktor?
-Internista.
-Aha… ček da skuvam kafu pa da vidim, promrlja
Čekam, vidim skida bade manitil, presvlači se, sipa se tu smeđi šećer, pali se cigareta, šušte papuče, bože što joj neko ne kaže koliko joj šušte te patofne!
Pribegavam prvo šaputanju: “…jer ne umem da stvorim ništa što neće postati za pet minuta besmisleno. Ili će neko šutnuti i rasturiti u komadiće…( vidim kako se raspršuju sve te kratke igre sreće, male inspiracije jos u začetku, seku ih, neosluškivanjem, nebrigom, kažu da sam jedan običan šum, da sve što ja smatram igrom ustvari nekog optužujem, prozivam…”
Ništa ne vredi.
Odlučih da se proderem: “Plavušo ja bih da prisustvujem samo u prvom pasusu da li je moguće da je toliko vremena potrebno da odlučiš o tome!”
Pljus! Vrela kafa u lice! To je sve što sam osetio. I da se topim. Moje ime beše Svemiseskupiloodjutros, hteo sam da budem prvi. Bio sam voljan. Ja kad uđem u prvi pasus ja poizbacujem sve i osvojim celu priču. Nije se zeznula ovog puta. Nije mi dala. Vidim onaj iza mene što je čekao već joj kuva novu kafu, smeška se, ona se umila, doterala, budna je, ćaska s njim. Dok se ja topim…jer nisam sladak …smeđ… nestajem …u prvom srku te kafe…
Taj doktor je baš dosadan, stalno ga šalje … poslednje je što sam čuo…odjekuje kroz jutro u kome me više nema. Otvaraju se bočna stakla prvog pasusa.
*
Uozbiljite se. Nedostaje i meni smeha, ali to cerekanje… dosta više! Nemojte shvatiti SVOJ život previše ozbiljno, to je u redu, ali nemojte misliti da možete proći kroz njega cerekajući se. Ne, ne, bez tog grča u stomaku,veličine basket lopte sa sve šarama, bez te bumerang pravde koji se vrati u vaše šake kao nepravda koju morate odbaciti, nećete proći. Neće vas zaobići. Pa se vi cerekajte.
Čujem majčin glas : “ Sine, ti si mamin Kalimero”, a ja žena, zagledam u svoj dekolte, jesam, nije da nisam, ali ona i dalje tepa “sine mamin”, ah, ta divna balkanska tradicija…
Čujem oca: “ Ja sam vlasnik svog života, odoh na fudbal”, i pokupi svoje sedamdeset četiri godine i spiči u Košutnjak na vikend – mali fudbal u najmodernijim kopačkama.
A ja se cerakam na netu. Koja sam ja budala! I nisam Kalimero mama, to je 21. vek, svima je tako, ti to ne možeš da shvatiš!
Uostalom život uvek ima dva roditelja, tradicionalno, majku i maćehu. Sve je stvar trenutka i tačke gledišta.
I da, dragi dosadni doktore koji se uvek krijete pod nekim pseudonimima, sada kada smo priznali ko smo, šta smo, odakle potičemo, stekli smo pravo da ispričamo priču.
Pasus MAĆEHA
Da nije dnevnika pogubila bih se u datumima. Tako sad živim. Nisu ni važni.
Hoću da budem kao moje komšije. Da duže spavam. Da osetim šta je to jutarnje odmaranje. Maštam ne bih li ležala u krevetu malo duže. Proba. Hoće li telu tako lakše biti? Odmori mišiće kad ne možeš mozak.
Napolju nezapamćeni mrak u deset ujutru u sobi. Mišljah nema više od sedam sati. Kiša. Provale oblaka. Zvuk kapljica. Mravi beže na prozor kupatila da se zaštite od bujice. Sipam so. Vraćaju se na kišu, šta će. Mali, dobri, uporni mravi.
Kao da sam im majka. Velika majka sipa so na štokove. I posle kažem da nisam surova.
Da li je moguće da ja širim zlo po prvi put. Ne. Dosta. Dosta. Dosta te soli. Kroz strah upoznajem nepoznatu stranu sebe. Maćehu.
Strah me čini ispijenom, umornom, možda i slabom. A slabići ne donose razvoj.
Sama sam birala vampire.
Isisaju krv i piče dalje. Ma ustvari to nisu vampiri, to su praktičari. Njihovo energetsko pravilo: ja je nemam – neko je drugi ima! Dakle – uzmi, potroši, traži nove izvore! Energija je taj gral oko koga se ljudi grabe. Kakva crna ljubav. Pa čak i novac, to je energija . Smrt, nevidljiva jer je živimo. Uski tuneli i malo svetla. Apokaliptična proleća odavno su stigla na planetu. U domove. Samo su smišljene razne igrice da apokalipse ne budemo svesni.

Pasus MAJKA

6.30h, budim se, pijem lek. Boli me stomak. Kuce u kuhinji mirne, Bubi (baka među psima koja se oporavlja od poslednje bolesti ) lepo diše. Mačka se uvila sama u sebe. Sve je u redu. Vraćam se u krevet i ah, sreće, uspevam ponovo da zaspim. Budi me telefon oko 9h. Prvi maj. Pogrešan poziv. Neko se okuplja za piknik i greši dok kuca brojeve. Na žalost, nema više spavanja. To je bilo to.
Pijem kafu, dozvoljeno četiri cigarete, posle elektronska, odvikavanje u pokušaju. Čitanje po net-u. Sunce na vratima. Kučići hoće u baštu. Hej Mala (sitni ali drčni psić) sva je vruća po leđima i glavi! Divno sunce! I ona kevće radosno. Odmah je manje gladna a više radoznala! Mačka je čas na orahu, čas na krovu, vrat me boli prateći je …odustajem.
Iznenada sam u zagrljaju, velikih snažnih ruku, gospodin suprug se smeje i diše mi u kosu, avaj!, probudili smo ga malko ranije.
-Da li je moguće da toliko vrištite, lajete, mjaučete, pobiće nas komšiluk!, govori kroz smeh.
U pravu je, pobiće nas. Mada, ne baš danas. Biće i za to dana. Kad apokalipsa krene da teče njihovim venama. Sada nam dosipaju malo soli na rane…kao ona surova maćeha mravima. Bežimo unutra. Dok se komšiluk sit ne naspava. Dok život ne prespavaju!
Znam da sam slučajno ovde. Iako je bilo davno, boli me još uvek ona žestoka rasprava na ispitu jer sam pokušala da objasnim profesoru da Bokačo u Dekameronu nije baš tako čvrsto simbolizovao teoriju slučajnosti u odnosu na determinizam. I što sam ga toliko razljutila svojom sumnjom a sada bih i ja kao i on zanemarila svakog ko misli da slučajnost nije taj magični algoritam naših sudbina. Samo zato što determinizam tako lako sklizne u opravdanje da ne činiš ništa u svom životu, da nisi kriv za sebe, za drugog , samo zato što je to toliko rasprostranjeno, tako duboko ušlo u podsvest. U podSvet.
Slučajno, ponavljam. Slučajno ste ovo pročitali. Slučajno je maćeha ovo pisala, slučajno će se majka potpisati.

Advertisements