Jedan od onih kada te hronični problem u kome si ponudio pregršt rešenja a druga strana nije prihvatala ni jedno iz inata strefi u glavu i stisne kao najtvrđi okovi a stegne iznutra da ne možeš da se pomeriš. Da sam najplemenitija ptica, da sam najumiljatiji ptić niko mi ne može pomoći u tim trenucima kada sam sve uradila što je do mene i sve je i dalje isto. Još gore. Bolest je u drugima i zavisim od drugih. Tada se stvarno iznerviram na tu bespomoćnost! I ne mogu da  poverujem u nju baš!

Znači, ne vredi mi da budem plemenita ptica,ni umiljati ptić ja jednostavno MORAM da budem Fenix ili više nikada neću poleteti. Postoje nekada, sasvim neočekivano ljudi koje ste u detinjstvu mnogo voleli. Ni slutili niste da će vas baš oni stalno vući nadole, saplitati, spaljivati svaku iskru u vama banalnošću, urođenom njihovom kanibalističkom dijetom – zlo najbližem rodu to je njihova hrana,taj multivitamin (tako oni žive svoje vampirske duuuge živote i obično najduže žive). Kada sam bila ptić ni u najluđim snovima nisam mogla da izmaštam ovoliko pakosti koja će biti usmerena ka meni iako je ja preusmeravam. I borila sam se hlebom protiv kamena, nije vredelo. I kamenom na kamen. I tišinom. I oproštajima. I strpljenjem. I trpljenjem. I celu sam planinu pokušala da srušim na njih  a ne kamen. Pa sam opet pravila reku i ponudila cvetnu livadu i slike iz detinjstva. I ništa.

Da pobegnem još uvek mogu, to znam. To bi bilo odustajanje ali i novi svet za mene. Šta bi Fenix u meni? Uvek sam  najlepše letela iz pepela. Šta li ću uraditi ovaj put? Koja je moja granica ? Da li će mi intuicija reći- prekini da se boriš sa nepravdom, stani, prepusti se? Beži? Požuri bežeći? Ne znam.

Advertisements