linea

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Volim crtane filmove. Volim od prvog dana kada sam ukapirala šta je televizor i kako funkcioniše slika i kada sam počela da povezujem sve te milione tačkica u neki smisao igre između Toma i Džerija. I dalje zovem mačore sa ulice Tomice, Tošo…Ali i Gustav ume da mi se prikaže kroz supruga, oca …imaju oni te momente.

A moj život je  kao LINEA sve vreme. Veoma rano  taj crtani film gde smo svi deo jedne linije i sve je poprimilo najčudnije i najraznovrsnije oblike i značenja iz najjednostavnije jedne jedine prave do u beskonačno, usmerio me je kako da posmatram život. I ja još uvek nisam našla bolje rešenje niti drugi smisao. Još uvek na svet gledam tim očima iz svog detinjstva i plačem i smejem se kao da će mi uskoro neko docrtati repić gde ne treba, da će mi pred važan izlazak nacrtati klovnovski nos da me zabavi ali znam da će mi sve suvišno izbrisati kad je potrebno i stvoriti put kad je preda mnom ponor.

Uopšte se ne plašim jer verujem sebi još od tog dana kada sam se zaljubila u LINEA kao devojčica.

Crtani film je to mesto na kome se odmaram, spavam, budim se, nastavljam, posustajem, mrštim se, uzdišem, kikoćem se, vrištim, ćutim, mumlam, čitam, stojim, trčim, padam, ležim, hodam unazad, katapultiram se u oblak iznad  kuće, propadam u podrum, topim se u crvenoj boji, isparavam u plavi balon koji reklamira neki brend iznad grada, jedem, grickam, štipam, mazim se, postojim za nekog, ne postojim za nekog, čujem pa ne čujem, vidim liniju kako menja oblike, stvaram…

Advertisements