Planeta je nešto mnogo ubrzala, meni se  čini. Gledala sam Animal Planet  i javljala se na telefon, malo ubacivala briket u kaljevu peć. Sve po malo, na preskok. I onda su se pojavili na ekranu kenguri. Majka, ogromna i mali kengur. Snimali su ih  koliko skaču, računali pet metara, dva metra, šest metara pa maleni samo metar skoči. Njima je priroda dala njihov način da postignu brzinu. Lavica takođe pri lovu može da razvije neviđenu brzinu.

Ali  nama nije dato  da  se krećemo u toj brzini jer bi bili kenguri, pume,  a ne ljudi. Date su nam nožice, rukice i ta čuvena svest. Iz svesti su izašli automobili, avioni, telefoni…

I tako smo se snašli. Zašto nam ta svest ponovo nije donela ništa dobro. Od ubrzanja ubrzanije umiremo ali više nas ne mogu zaustaviti. Tamo gde smo krenuli…a gde smo beše ono krenuli?… ni ne pamtimo jednako dobro od brzine. Ne vidimo se jer prolećemo kao sene…da, tu smo blizu onom svetu.

Konačno imamo brzinu duhova, njihovo bledilo, njihovu nečujnost, njihovo ne-postojanje.

Advertisements